Aleksandar Đaja – Vlast umetnicima ne veruje (1. deo)

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Iako sam siguran da ni pozorište, ni umetnost ne mogu gotovo ništa da promene u istorijskim tokovima, kao i da je politika uvek jača od umetnosti – strah (svake) vlasti od umetnika vazda postoji. Vlast – umetnicima ne veruje! I zato je ovdašnja, da je nazovem „neprincipijelna tolerancija“ prema nekim pozorišnim komadima koji vređaju nacionalna osećanja, de fakto, medveđa usluga čak i samim autorima i akterima tih komada. Jer, ubrzo nakon premijere, sale na tim predstavama postanu prazne

Impozantna radna i umetnička biografija našeg sagovornika – dramskog pisca, publiciste i dramaturga Aleksandra Đaje (1954, Beograd) pruža nebrojeno mnogo podsticaja za razgovor, no nezaobilazna i najznačajnija među njima je činjenica da je izuzetno uspešan, u ovom trenutku možda i najuspešniji upravnik jedne od prestoničkih teatarskih kuća. Usred nesporno velike krize srpskog pozorišta, potresanog materijalnom oskudicom, ali i kreativnom osekom i organizacionim problemima, Pozorište na Terazijama, na čijem čelu je Đaja od marta 2013. (najpre je v. d. direktora, a od septembra 2014. direktor), kontinuirano beleži izvanredno dobre umetničke rezultate (odlične stručne kritike), veliku popularnost i rekordnu posetu.

Koliko ima preterivanja u oceni (lansiranoj iz vaše umetničke kuće) da je Pozorište na Terazijama u protekloj sezoni ne samo ostvarilo vrhunske izvođačke rezultate već i „definitivno postalo najpopularnije i najglamuroznije pozorište u Beogradu, Srbiji i regionu“. Na čemu se temelje ovakve tvrdnje?

Na činjenicama. Naše predstave je u 2015. godini pogledalo 64.600 ljudi.

Odigrali smo 165 predstava na matičnoj sceni i četiri na gostovanjima, ukupno 169. To praktično znači da je publika ispunjavala, kako našu salu, tako i gledališta na gostovanjima, u proseku preko 93 odsto. Ali i sjajnim kritikama pozorišnih analitičara, koji su u prethodnim godinama nonšalantno i pomalo bezobzirno zaobilazili naše pozorište i žanr mjuzikla u celini.

Naravno, najveći pozorišni događaj u protekloj sezoni u Pozorištu na Terazijama, a možda i u celoj zemlji, bila je premijera kultnog džuboks mjuzikla Mamma Mia!, na muziku popularne grupe ABBA i u režiji Juga Radivojevića. To je bilo prvo izvođenje ovog spektakla u ovom delu sveta (čak i pre jedne Barselone, gde je ovaj mjuzikl imao premijeru tek ovih dana!). Takođe, Pozorište na Terazijama ostvaruje najveću posetu, najveći prihod – ali zbog složenosti realizacije mjuzikla, kao najskupljeg pozorišnog žanra – i najveći rashod. Međutim, poslovanje se odvija nesmetano, a tekuće obaveze prema autorima i izvođačima se već više od dve i po godine redovno isplaćuju, kako bi se u pozorišnom žargonu reklo: mesec za mesec.

[restrictedarea]

Razgovaramo uoči premijere brodvejskog hita Boba Fosija, mjuzikla Sweet Charity, koji je za vašu kuću „špic“ drugog dela sezone. Šta očekujete, s obzirom na najavu da je reč o do sada najbrojnijoj izvođačkoj ekipi u istoriji Pozorišta na Terazijama?

Očekujem veliki uspeh. Kao uostalom i na gotovo svim našim mjuziklima u proteklih nekoliko godina. A na čemu, konkretno, kada spominjemo ovaj projekat temeljim taj optimizam? Razume se, prevashodno na visokom umetničkom i profesionalnom nivou svih naših članova koji smo dostigli do današnjih dana. Ali i sledećeg: mjuzikl Sweet Charity premijerno je izveden na Brodveju 1966. godine i tada je doživeo ogroman uspeh, izborio čak devet nominacija za najprestižniju brodvejsku nagradu Toni. Koreografiju je uradio Bob Fosi, otac modernog mjuzikla koji je za ovu predstavu i dobio to najveće brodvejsko priznanje. U beogradskoj verziji mjuzikla, na ovaj ili onaj način, računajući stalno zaposlene članove pozorišta, kao i naše cenjene spoljne saradnike, angažovano je više od 130 izvođača, što ga čini najmnogoljudnijim mjuziklom Pozorišta na Terazijama u proteklim decenijama. Premijera je zakazana za 29. januar 2016. godine.

Da li i rezultati Pozorišta na Terazijama potvrđuju da je teatar možda najvitalniji i najživlji deo naše kulture, onaj deo za koji je upravo duboka i kompleksna društvena kriza podsticajni stvaralački izazov? Kritika, naime, ocenjuje da su beogradska pozorišta ispoljila neobičnu vitalnost i u uslovima nerešenog (i nepovoljnog) finansiranja ostvarila i neočekivano solidan broj premijera.

Naše je pozorište potpuno specifično, a broj premijera može i da zavara. To je staro pitanje odnosa kvaliteta i kvantiteta. Mi negujemo tzv. čisti žanr, što znači mjuzikl brodvejskog tipa, strani ili domaći, od koga naša publika uvek zna šta da očekuje i to gotovo uvek na svoje zadovoljstvo i dobije. Nažalost, mnoga druga pozorišta u Beogradu i Srbiji – svaštare. Igraju ono što im dopadne pod ruku, ili što im donese i nametne reditelj, bez profilisane programske koncepcije. Da li je to odraz „vitalnosti“ ili princip „spasavaj se ko može“, ne znam. Mi, naime, u jednoj sezoni (ili kalendarskoj budžetskoj godini, kako vam drago), zbog visine sredstava koje dobijamo od osnivača, bitno smanjenih mogućnosti pronalaženja sponzora, ali i zbog svrsishodnosti same stvari – retko možemo premijerno da postavimo dva mjuzikla. Osim u nekim retkim slučajevima, kao što je to bilo sa pojavom finansijera i koproducenta iz inostranstva za Mamma Miu!, čime su ostala sačuvana sredstva za mjuzikl Sweet Charity. Međutim, tim komadom smo došli do broja od 12 aktivnih predstava koje trenutno imamo na repertoaru, što znači da smo redovno repertoarsko pozorište, koje svako veče igra drugi naslov – po čemu smo jedinstveni u svetu. Naše predstave su dugovečne, u proseku traju od 10 do 20 godina, a publika ih veoma voli i neprestano im se vraća. Poznajemo ljude koji su, na primer, mjuzikl Cigani lete u nebo gledali po tridesetak puta, dok su Mamma Miu! do sada neki odgledali više od deset puta.

Kakve su, prema vašem viđenju, perspektive pozorišne delatnosti u Beogradu tokom 2016. godine? Hoćemo li biti suočeni i sa zatvaranjem pojedinih pozorišta, ili samo radikalnim smanjenjem broja izvedenih predstava, posebno premijernih?

Moguće je i jedno i drugo. Mada, mislim da su zatvaranja nekih pozorišta malo verovatna. Pa, čak iako uopšte nemaju publiku, ili igraju, dozvolite mi da to otvoreno kažem, pozorišne komade, strane ili domaće, koji su ponekad napadno antisrpski. Zamislite, pozorište na budžetu države, dakle plaćeno od poreza svih nas, građana Srbije – a u repertoaru se prosto utrkuje kojim će komadom više da ocrni i svoj narod i svoju državu!? I, onda, ako se javno zapitate u čemu je tu reč – kažu vam da niste demokrata! Jeftina zamena teza! Ako ste patriota, ne možete da budete demokrata…?!

Međutim, ima tu i nečega s čim vlast (i ova, kao i one pre nje) kalkuliše. A to baš i nije principijelno, naprotiv. Ljudi na vlasti znaju da u celoj Srbiji (naravno, najviše u Beogradu i Novom Sadu) „na platama“ nema više od tri do četiri hiljade pozorišnih poslenika. Pri tome im je potpuno svejedno što za iste plate neki glumci odigraju po dvadesetak i više predstava mesečno u matičnom pozorištu, a drugi u njega uđu dvaput godišnje, samo da bi overili zdravstvene knjižice. I tako decenijama unazad. Jer, vlast rezonuje: Ma, to je mala para (iako ogromna, ona je stvarno „mala para“ u odnosu na velika javna preduzeća, gigante gubitaše, preduzeća u stečaju, u tzv. tranziciji i sl.) – neka igraju šta hoće, samo da ne „talasaju“! Ili u prevodu: Samo da ne izađu pred kamere i da ne kritikuju vlast! Jer, znate, iako sam siguran da ni pozorište, ni umetnost ne mogu gotovo ništa da promene u istorijskim tokovima, kao i da je politika uvek jača od umetnosti – strah (svake) vlasti od umetnika vazda postoji. Vlast – umetnicima ne veruje! I zato je takva, da je nazovem „neprincipijelna tolerancija“ prema nekim pozorišnim komadima koja vređaju nacionalna osećanja, de fakto, medveđa usluga čak i samim autorima i akterima tih komada. Jer, ubrzo nakon premijere, sale na tim predstavama postanu prazne i… onda, šta? Mislim da će perspektive pozorišnog života u Srbiji u 2016. godini, biti iste kao i perspektive života u Srbiji uopšte!

Tvrdite da je najveći pozorišni događaj u protekloj sezoni u Pozorištu na Terazijama, a možda i u celoj zemlji, bila premijera kultnog mjuzikla Mamma Mia!, na muziku grupe ABBA, u režiji Juga Radivojevića. Jeste to bilo njegovo prvo izvođenje u ovom delu sveta, ali šta vas još nadahnjuje na ovu ne baš skromnu ocenu?

Kao što ste i sami primetili, ne nadahnjuje me skromnost, to je više nego očigledno. Ali pošto me dobro poznajete, znate da me još manje nadahnjuju arogancija i samoreklamerstvo. Iako je, zaista, po svim hrišćanskim zakonima skromnost vrlina, život me je do sada naučio da je, bar u zemlji Srbiji, skromnost jedna od najvećih mana koja može da vas zadesi! Kako onda da se ne dičimo mjuziklom Mamma Mia!? A čime ćemo? Parovima, Maldivima, Farmama… Ili našim pisanim medijima koji se u 90 odsto slučajeva bave intimnim životima „starleta“, političkim podmetačinama najgore vrste, izmišljotinama pred kojima je i Minhauzen bespomoćan, potpunim uništavanjem osnovnih moralnih vrednosti, projekcijom stvarnosti u „krivom ogledalu“ i usađivanjem maligne orvelovske sintagme – da je laž istina! – u mozgove naše nevine mlade populacije. A sve to lagano, takoreći ležerno, gotovo bez ikakve reakcije nadležnih organa, osim poneke formalne, dok o pravim sankcijama nema ni govora! U zemlji Srbiji, koja po poslednjim statistikama ima najniži prosečni lični dohodak u regionu, prvo izvođenje jednog takvog spektakla ne samo da ne zaslužuje skromnost nego je zapanjujuće što se ono uopšte i dogodilo. Naravno da ću biti ponosan, i na sebe, i na sve članove i spoljne saradnike Pozorišta na Terazijama, što smo zajedno u tome uspeli. Kao što sam ponosan i na naše vaterpoliste, na Novaka Đokovića, Ivanu Španović… Ali da se razumemo: to što smo svi na njih ponosni, ili što se dičimo Mamma Miom!, ne znači da smo završili posao. Tek smo ga načeli. Jer dok u Srbiji ne dobiju zaslužene kazne oni koji su vladali prethodnu deceniju i nešto i doveli do toga da tek u poslednjih nekoliko godina počinjemo da naziremo svetlo (istina, još veoma-veoma daleko) na kraju tunela, mukotrpnim radom sadašnje Vlade i njenog premijera i velikim razumevanjem i surovim odricanjem od nekih podrazumevajućih stvari u životu ogromnog dela stanovništva – nećemo uspeti. Uništitelji će i dalje ostati (ne znam zašto?) zaštićeni kao beli medvedi i sa dovoljno novca i imovine prepisane na svoje žene, tetke, stričeve i babe, dok će narod odumirati kao jedna velika i ugrožena vrsta. Ali u život će ga vraćati neki novi sportski uspeh, ili neki novi glamurozni svetski projekat, kao što je Mamma Mia! Pozorišta na Terazijama – za koju i oni koji su je gledali u različitim delovima sveta tvrde da je jedna od najboljih. Za skromne ocene tu mesta nema.

Promišljajući perspektive beogradskih pozorišta, posebno onih na budžetu Skupštine grada, i Nacionalni savet za kulturu naglašava potrebu klasifikacije teatara. Taj poduhvat zavisi od Zakona o kulturi, kao i od još uvek nepostojećeg Zakona o pozorištu. Koliko je izrada tog zakona važna za srpski teatar?

Iskreno, veoma mi je sumnjiv taj termin „klasifikacije teatara“. Kao klasifikacija mesnih prerađevina. Ko će to da klasifikuje umetnost? Ne bih se usudio da se time bavim. Da dam poneki savet, sigurno, ali potpis na takvu vrstu dokumenta, ne. Kada sam u ovom intervjuu, negde pri početku, rekao da mnoga pozorišta „svaštare“, samo sam izneo svoje mišljenje. A ne preporuku upravama tih pozorišta šta treba da igraju, a još manje preporuku publici da li to treba da gleda. Sa Pozorištem na Terazijama je lako. Ono je potpuno profilisano, ne od strane nekakvih komisija nego po prirodi stvari. A što se tiče donošenja Zakona o pozorištu, priča o tome je stara gotovo koliko i biblijske legende. Bude li ga ili ne, gotovo je svejedno. Pogotovu što on može biti toliko uopšten i u praksi neupotrebljiv, kao i Zakon o kulturi. Kao što vidimo, pozorišta rade sa ili bez zakona. Suština je, zapravo, ne toliko u zakonima (jer se često govori da imamo dobre zakone, ali koji se ne primenjuju) nego o našem odnosu prema kulturi uopšte. Ona se kod nas još uvek posmatra kao nekakva socijalistička „nadgradnja“ koja troši s teškom mukom zarađene narodne pare, a ne kao nešto po čemu taj narod u svetu može da se odmah prepozna.

U vašoj bogatoj biografiji poslenika u kulturi, a posebno na pozorišnoj sceni Srbije, ističe se podatak da ste bili direktor Srpskog nacionalnog teatra u Prištini, u sezoni 1992/93. Šta vam se danas, dakle iz perspektive ne samo vremenske udaljenosti već i potonjih teških i tragičnih zbivanja, čini najvažnijim, možda za budućnost i sudbonosnim, momentom iz tog kosovskog iskustva?

Kao dete iz „kruga dvojke“ na poziv tadašnjeg ministra kulture, dramaturga Miodraga Đukića, prihvatio sam imenovanje za upravnika Narodnog pozorišta u Prištini, kada većini mojih kolega odavde, ili iz mnogo bližih delova Srbije Prištini, to nije padalo na pamet. Te dve godine na poziciji upravnika pozorišta u Prištini za mene je bilo nezaboravno, dragoceno i gotovo duhovno iskustvo, koje mi je bitno pomoglo u kasnijim godinama, kako u ličnom životu, tako i u karijeri. Razume se, nije bilo jednostavno odvojiti se od supruge, deteta od sedam godina, stanovati u hladnom i često bez tople vode nazovi „najboljem“ hotelu „Grand“ u Prištini – ali posao koji sam obavljao doneo mi je veliku satisfakciju. Da bi današnje generacije to bolje razumele, napomenuću da se to pozorište sada zove „Adem Jašari“ (prema Srbima teroristi, a Albancima heroju), da je etnički čisto (dakle, bez Srba), dok su u ono vreme ravnopravno u njemu radile Srpska i Albanska drama sa svojim umetničkim rukovodiocima, i sa mnom kao upravnikom te kulturne ustanove. Pozorište je u potpunosti finansirala država Srbija, razume se, podjednako i Srpsku i Albansku dramu.

Kada sam došao, zatekao sam – pustoš. Prethodna uprava je, naime, podstaknuta nekim nerealnim finansijskim obećanjima, krenula u rekonstrukciju zgrade, povadila sva sedišta iz sale – i stala. Verovali ili ne, u pozorištu nije bilo sedišta, ali ni repertoara! Ipak, zahvaljujući mojoj tvrdoglavosti, prvu premijeru u Srpskoj drami smo realizovali tako što sam za svaku predstavu kamionima dovozio montažne stolice iz obližnje hale sportova „Boro i Ramiz“ i potom ih vraćao natrag. Albanci (ali i Srbi) iz pozorišta su na to gledali sa vidnim podozrenjem. Prvi su u početku mislili da me šalje DB da bih tu „sredio stvari“, a oni drugi da sam došao direktno iz Kovina. No ubrzo je u pomoć priskočilo Ministarstvo kulture Srbije i moj pokojni kolega i drug, ministar Đukić, te su odvojili sredstva da salu dovedemo u prihvatljivo stanje, dok je istovremeno kupljeno oko 500 novih pozorišnih sedišta. (Interesantno, Albanci su proterali Srbe iz pozorišta, ali su srpska sedišta zadržali!) Bilo kako bilo, prva sledeća premijera, praizvedba „Bele kafe“ Aleksandra Popovića, odigrana je u novoj, rekonstruisanoj sali, krajem decembra 1992. godine. Za vreme mog boravka u Prištini pozorište je izvelo za nepune dve godine čak sedam premijera: četiri u Srpskoj i tri u Albanskoj drami, a publika se vratila u svoj teatar. Ali odvojeno. Srbi su gledali srpske komade, a Albanci albanske. Ipak naš uspeh je u celoj zemlji smatran „malim čudom“, bilo je mnogo tapšanja po ramenu, ali znao sam da to ne može dugo da traje. Iako u radu nisam imao nikakvih problema, ni od strane Albanaca, ni Srba, svi smo osećali da se ta situacija prividne „miroljubive koegzistencije“ između jednih i drugih približava kraju. Ali ne zato što je taj antagonizam između njih zaista bio toliko nepremostiv nego zato što je sukob generisao neko spolja. Danas znamo ko je to bio. Jer, kada je pokojni predsednik Srbije Slobodan Milošević, u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, bio veoma blizu rešenja, kao i istorijskog dogovora sa albanskom stranom, a istovremeno izolacijom terorističke OVK, zapadne sile na čelu sa SAD su se umešale (kao što čine i danas svuda po svetu), krenule otvoreno protiv Srbije, bombardovale je godinu dana kasnije i, faktički, okupirale njenu južnu pokrajinu.

Danas je Kultura poprište ideoloških i političkih obračuna. Boj se ovde – ponekad prikriveno, češće brutalno otvoreno – bije između liberalno-demokratske građanski usmerene grupacije i bloka koji je na javnoj sceni profilisan kao zagovornik nacionalne i patriotske orijentacije. Vrednosti i odnos prema bezmalo svim savremenim najvažnijim pitanjima i problemima nacije ovde su jasno određene, stavovi najčešće oštro suprotstavljeni. Kakva je budućnost ove „neposustajne“ borbe?

Ubeđen sam da je odnos prema svom narodu, naciji kojoj pripadate, državi u kojoj živite, duboko determinisan u porodici iz koje dolazite, kao i u precima, čije vas seni upućuju gotovo isključivo na jedan jedini put. Retka su istupanja sa tog puta, bar u porodicama u kojima je uvreženo „domaće vaspitanje“. Kako da se danas drugačije ponašam prema svojoj zemlji, kada mi je rođeni pradeda Jovan Đaja, poreklom Srbin katolik iz Dubrovnika, nakon završene jezuitske gimnazije u Dubrovniku i studija filozofije u Beču, na poziv kneza Mihaila, odmah, bez trunke premišljanja, sa suprugom, inače čistom Bečlijkom, došao u Srbiju da pomogne njenoj obnovi i razvoju, osnovao sa Nikolom Pašićem tadašnju Radikalnu stranku, bio dva puta ministar, kao i jedan od najvećih srpskih novinara. Koji je svoje devetoro deco sve sa srpskim imenima krstio u pravoslavnoj crkvi i do kraja svog života ostao veran srpskom duhovnom i nacionalnom korpusu? Isto važi i za mog dedu, oca, majku… A što se tiče, kako ste spomenuli „liberalno-demokratske građanski usmerene grupacije“, užasavam se i od nekritičkog liberalizma, svojatanja svih oblika „građanstava“, kao nekakvim delom lične garderobe, a što se današnje tzv. demokratije tiče, nije fer da o njoj najviše govore deca i unuci bivših komunista. Uvek sam bio i ostajem na onoj drugoj, „seljačko-nacionalno-patriotskoj“ orijentaciji, imao ili nemao od toga koristi, jer mi je u ovom kratkom životu, koji provedemo na planeti Zemlji, takva vrsta „koristi“ poslednje što bi sa sobom trebalo da ponesem na putu ka Univerzumu. A kakav će biti rezultat tog boja, hoće li biti pobeđenih i poraženih? Mislim da u zemlji u kojoj se takva vrsta „rata“ vodi mogu da postoje samo poraženi.

Ovdašnja „antipalanačka“ (poreklo ovog prideva utemeljeno je u jednoj knjizi u koju se domaći liberali i evropejci zaklinju), a svakako samozvana i samoproklamovana elita ne krije da joj je cilj preumljenje Srba i njihovo oslobađanje od navodno mitomanske i provincijalne svesti. Stvarne okolnosti ovdašnjeg javnog i medijskog života upozoravaju da su nesrazmerno velika moć i mogućnosti uticaja na oblikovanje javne svesti upravo u rukama ove grupacije. Mogu li one uspeti? Ako ne, zbog čega – ne?

Na sreću, pokazalo se da ne mogu. Na to jasno ukazuju rezultati izbora u Srbiji, 2012, a posebno 2014. godine. A ubeđen sam, iako je tačno da je u njihovim rukama velika poluga moći u javnom i medijskom životu, da se to neće desiti ni na proleće ove godine. Znate, njima teško polazi za rukom i njihov nesumnjivo najveći problem jeste da sami sebe nekako ubede – da su elita. Iako je za mene pojam „elite“ (političke, intelektualne, duhovne, kulturne, medijske, modne itd.) veoma problematičan, prvo sa stanovišta značenja, zatim funkcije i smisla, a pogotovu vrednosnih odrednica, dozvoljavam mogućnost da se i sa takvom, kako rekoste, samoproklamovanom elitom može polemisati. Razume se, nastojanja takve „elite“ kreću se u širokom dijapazonu od veoma benignih manifestacija, do ozbiljno malignih poruka upućenih srpskom narodu. Od toga kako se treba oblačiti, šta jesti i piti, u čemu biti „in“, a u čemu „aut“ – do njihovo nastojanje da Srbe oslobode od navodne mitomanije, što svakako spada u one maligne, metastazirajuće pokušaje. Takvi pokušaji srozavanja srpskog naroda na evropskoj istorijskoj skali, izvrtanja faktografskih i istorijskih činjenica, zamena teza prilikom tumačenja određenih prelomnih trenutaka u istoriji ovog naroda, proglašavanja dobijenih ratova za gubitničke, odbrambenih za agresorske, a najgore, žrtve predstavljati kao zločince – svakako da nema nikakve veze sa „kritikom palanke“. To je, dobro ste zaključili, drastičan i dramatičan pokušaj „preumljenja“ Srba, pri čemu se neštedimice koriste i (zlo)upotrebljavaju aktuelne političke i ekonomske teškoće. I gotovo uvek (kad sam već spomenuo politiku) nameće se teza da se „elita“ po pravilu nalazi u opoziciji, dok se vlast sastoji isključivo od palanačkih, provincijalnih, populističkih i „mitomanskih“ elemenata. Teško da bi se našoj sadašnjoj vlasti mogli tako olako prikačiti ovakvi atributi, a najmanje onaj o mitomaniji. Pa, ako se koren reči „elita“ nalazi u latinskom i francuskom jeziku sa značenjem „izabrani“ – moram da pitam: ko to uopšte bira, ili određuje, na primer, „političku elitu“ u Srbiji?

FELINIJEVI PRSTI

Mjuzikl Sweet Charity – u adaptaciji i režiji Mihaila Vukobratovića – pravi je primer džez balet poetike koja je u Pozorištu na Terazijama počev od Čikaga, preko Kabarea ili predstave Viktor Viktorija davala najbolje rezultate i nailazila na veoma dobar prijem kod publike. U beogradskoj verziji ovog mjuzikla igraju svi igrači Pozorišta na Terazijama – stipendisti projekta 11 zemalja i američke škole The Jacobs Pillow, sa kojom sarađujemo već deset godina. Posebno je zanimljivo da je mjuzikl Sweet Charity zasnovan na Felinijevom filmu Nights of Cabiria, a sama priča govori o devojci, „slatkoj Čeriti“, igračici koja radi u noćnom klubu sumnjive reputacije. Ona je sa svojim prijateljicama, takođe igračicama u klubu, promenljivog uspeha u karijeri i u stalnoj je, gotovo fanatičnoj potrazi za ljubavlju. Zbog toga upada iz jednog razočaranja u drugo, da bi na kraju… ali to neka sačeka naše gledaoce.

[/restrictedarea]