ŽIVOT I SMRT IZDANOG PATRIOTE (2)

Za razgovor sa političarima „zatvoren“

Piše Slobodan Orlović

Šta je Slobodan Jovanović zapisao o Apisovim karakternim osobinama 

Apis i Slobodan Jovanović upoznali su se u Albaniji, gde su prispeli posle poraza Srpske vojske i njenog povlačenja iz zemlje u Prvom svetskom ratu. Radili su zajedno skoro dve ratne godine u srpskoj Vrhovnoj komandi. Apis je bio šef Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande, a Jovanović na dužnosti šefa ratnog Presbiroa u tom Obaveštajnom odeljenju. Sarađujući sa Apisom imao je prilike da iz prve ruke bliže upozna njegove karakterne ljudske i šefovske osobine, vojnički razvoj i snažan uticaj koji je imao u vojsci i u političkim zbivanjima u Srbiji, posebno njenoj spoljnoj politici.

Na osnovu Apisovog odnosa sa vladom mogao se steći utisak da se buntovnički, osiono držao i ponašao prema drugim oficirima i svojim starešinama. A zapravo ni traga od toga nije bilo u njegovom ponašanju. Generali Vrhovne komande: Ilija Gojković, komandant Užičke vojske, vojvoda Stepan Stepanović, komandant armije, pa i sam vojvoda Radomir Putnik, načelnik Vrhovne komande, koji je i inače podržavao Apisa, imali su o njemu lepo mišljenje ističući njegovo skoro besprekorno oficirsko ponašanje, hvaleći ga kao ispravnog i savesnog oficira. Čudili su se što nema takav odnos i prema vladi. Ali takvo ponašanje prema Pašiću imalo je dublje razloge, proizašle iz nesuglasica u nekim bitnim pitanjima spoljne i unutrašnje politike koji svakom nisu bili lako uočljivi.

Apisov odnos prema vojnim starešinama nije bio samo korektan nego i vrlo vešt. O tome Slobodan Jovanović svedoči jednim karakterističnim primerom. Baš u vreme antiapisove kampanje u korist prestolonaslednika Aleksandra, šef Operativnog odeljenja Vrhovne komande Živko Pavlović na jednoj intimnoj večeri sa više gostiju nazdravio je Apisu kratkom ali toplom i srdačnom zdravicom. Apis ga je oborene glave slušao i nije reč tom prilikom izgovorio nazdravitelju. Sutradan je otišao u Pavlovićevu kancelariju, zahvalio mu i rekao da su ga njegove sinoćne reči toliko uzbudile da nije mogao da progovori ni slova. I sada je uzbuđen i sve što je u stanju da kaže je da Živko može u svakoj prilici da računa na njegovu podršku. Slobodan Jovanović, koji je dobro poznavao obojicu, procenjuje da je Apis tim gestom više pridobio Živka no što mu se predao.

[restrictedarea]

Apisova škrtost na rečima

Apis je kao saradnik bio korektan, ali u službenom delu posla trudio se da govori što kraće i da kaže što manje. Govorio je sustegnuto kao da se plašio da ne kaže i koju suvišnu reč. Izražavao se nedovršenim rečenicama računajući da je bolje ne reći svu misao. Naročito stegnut u rečima bio je sa stranim novinarima sa kojima je uglavnom opštio preko šefa Presbiroa. Izveštaji za novinare bili su namerno i strogo skraćivani stavovi Operativnog odeljenja kako se ne bi potkralo i ono što se smatralo vojnom tajnom. U vreme balkanskih ratova pri Vrhovnoj komandi bilo je nekoliko desetina novinara. Tražili su da saznaju što više, a oficiri su se trudili da kažu što manje. U ratu sa Austrijom pri Vrhovnoj komandi bila su samo dva strana novinara: engleski i francuski. Nijedan od njih nije se mnogo interesovao za Apisove izjave jer su znali da su to nepotpune, skraćene verzije pravih izveštaja. Francuski novinar se dovijao potrebnih informacija približavajući se oficirima koji su znali njegov jezik, a engleski je to činio na svoj engleski način. Kad je na frontu bila loša situacija, progurao bi se do Apisa i lično ga intervjuisao. Posle je rekao kako je tom prilikom prošao: „Ako je izveštaj Obaveštajnog odeljenja skraćena verzija Operativnog odeljenja, onda su usmena saopštenja potpukovnika Dimitrijevića skraćena verzija izveštaja Obaveštajnog odseka.“

Apisova škrtost na rečima nije ga odvela u usamljenost i nepristupačnost. Naprotiv, bio je druželjubiv, stalno okružen drugovima oficirima. Njegov kolega pukovnik Pavlović je dan-noć okapao u kancelariji nad generalštabnom kartom i uz telefon, a u Apisovu kancelariju su ljudi stalno dolazili i odlazili kao u kafanu. Najčešće su mu svraćali crnorukci. Svaki koji je dolazio sa fronta prvo bi se uputio Apisu da ga vidi i pozdravi. Dolazili su i drugi oficiri. Uvek je bio oran za priču i raspoložen sa svim posetiocima. Samo je razgovor sa političarima bio „zatvoren“. Tada bi naredio da mu se ne puštaju drugi posetioci u kancelariju. A njih je bilo svake vrste, čak i onih koji su mu dolazili iz privatnih razloga. Sve ih je pažljivo slušao, obećavao im i zauzimao se da svoja obećanja ispuni. Po tome kako je primao posetioce, stranke, kako bi se danas reklo, Apisova kancelarija je ličila na posrednički biro. Njegovo je pravilo bilo da svakoga primi, pažljivo sasluša, obeća i učini ako je kadar. Slobodan Jovanović navodi primer jedne privatne posete koju je slučajno prekinuo u Apisovoj sobi. Kad je ušao, zatekao je čoveka u civilu koji je predano pričao, dok je Apis pažljivo slušao kao da mu to neki od špijuna podnosi važan izveštaj. Jovanović se kolebao misleći da li je u dobri čas došao, kad posetilac razbi tu pomisao izjavom da mu je od svih stvari koje su mu Švabe, harajući po Mačvi, 1915. opljačkali, najžalije novog, novcatog ćuraka u kojem je igrao Hajduk Veljka. Posetilac je bio upravnik nekog putujućeg pozorišta.

Kancelarija šefa Obaveštajnog odeljenja bila je puna gostiju i posle radnog vremena, naročito za ručkom i večerom. U Kragujevcu mu je menza Vrhovne komande bila udaljena. Da bi uštedeo vreme, zauzeo je u obližnjoj kafani sto sa tri stolice za sebe, Jovanovića i još jednog saradnika. Već prvoga dana se pokazalo kako je izgledao taj sto za tri osobe. Tek što su predviđene osobe sele za sto, upala je grupa oficira prispela sa fronta i glasno povikala: „Gdje je sto potpukovnika Dragutina?“ Mali sto za troje bio je opkoljen razdraganim oficirima, brzo se morao nastavljati, a Apis je zaseo u pročelju kao na banketu. Tako je bilo i kasnije, kad je u Apisovoj privatnoj menzi sto bio rezervisan za šestoro, ali ljudi je uvek bilo više. Apis je umeo da stvori dobru kafansku atmosferu. Bio je sladokusac života, voleo je i žene i pesmu, ali ne i vino. Bio je trezvenjak. U najveselijem društvu pio je samo vodu i ostajao do kraja trezan.

 

Apis kao drugar i prijatelj

Apis je imao širok krug drugova i prisnih prijatelja. Bilo ih je na desetine. Od njih je Slobodan Jovanović slušao o Apisu kao drugu i prijatelju. Po tim pričama negovao je prijateljstva kako se to čini u mladim danima – iskreno i predano. Više se brinuo o unapređenjima svojih drugova i prijatelja nego o svojoj karijeri. Nije bio razmetljivac i larmadžija. Nije mahao svojim delima i ličnim zaslugama. Kazivajući o Majskom prevratu nije spominjao sebe i svoje zasluge. Bio je vođa koji deluje ne hvaleći se i ne mereći učinak svoga rada. Voleo je prijatelje, ali ih nije mazio i štitio kad su u pitanju bile patriotske žrtve. Kako se zalagao za njihovo napredovanje, tako ih nije štedeo na delikatnim i opasnim vojnim zadacima. Moglo bi se zapravo reći da mu je bilo više stalo do uspeha na dužnostima i zadacima nego do života ljudi, a tako se ponašaju samo fanatici. Zabeleženo je da je rođenog sestrića poslao na opasan četnički zadatak i da je on tom prilikom poginuo.

Drugovati sa Apisom značilo je i izlagati se opasnosti. Izgleda da je to i privlačilo mlade ljude. Kad je uvlačio prijatelje u zaveru ili kakav drugi delikatan i opasan posao, ponašao se opušteno i bezbrižno kao da želi da umrtvi njihovo osećanje odgovornosti i opasnosti. Prema tome se odnosio nemarno, čak neozbiljno i bezbrižno kao da je u pitanju najobičnija stvar a ne tapija od glave. Jedan zaverenik iz vojnosudske struke ispričao je Jovanoviću kako je Apis vrbovao ljude za zaveru protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Tvrdio je Jovanoviću kako mu Apis više neće izmamiti nikakvu zakletvu, pogotovo opasnu. Dok je on još bio u reči, iznenada se pojavio Apis koji je sakupljao izjave svojih drugova oficira da garantuju za njega pred prestolonaslednikom. Nabrojao je imena onih koji su već potpisali izjave i kao uzgred se obratio sudiji: „Tebe ne treba ni da pitam, ti ćeš, razume se, potpisati. To je manje opasno nego da ti tražim potpis na menicu!“ I sva ranija zaricanja vojnog sudije pala su u vodu – dao je svoj potpis. Govorio im je ležerno kao da se radi o nekom sportskom događaju ili napornijem izletu. Čim bi dobio pristanak, podmetao im je zakletvu na potpis. Ako bi primetio da se pristalica koleba da potpiše, odmah bi podnosio drugu verziju zakletve, samo prividno manje opasne premda se radilo o gotovo istom sadržaju. A to prikupljanje izjava nije bilo bezazleno. Apisu su one bile potrebne da bi u slučaju zaoštravanja odnosa sa prestolonaslednikom pokazao kako ima mnoštvo oficira uz sebe.

Izgledalo je da je Apis bio koliko dobar toliko i opasan drug.

 

Apisov sukob sa Pašićem i vladom

Radikalska vlada je u početku bila tolerantna prema Crnoj ruci. Čak je u mesecima koji su prethodili Prvom balkanskom ratu, Crna ruka delovala bukvalno kao organ Ministarstva inostranih dela (D. Mekenzi). Balkanski rat je crnorukce još više izneo na dobar glas. Vođenje Srpske vojske u pobedonosnim bitkama i njena dobra organizacija najviše su pripisivani njima. U borbama su bili primer hrabrosti i požrtvovanosti. Mnogi od njih pali su na bojnom polju.

Po završetku Prvog balkanskog rata došlo je do sukoba sa Bugarima oko razgraničenja oslobođenih teritorija u Makedoniji. Oficiri, posebno zaverenici, nisu bili za to da se Bugarima da ijedan komad osvojene teritorije, dok su oni tražili celu Makedoniju. Crnorukci su tvrdili su da se spor neće moći rešiti bez rata i da Bugari naginju tome. Zato je vojska tražila od vlade i Pašića da se Bugari napadnu pre nego što se pripreme za rat i postave svoje trupe na srpskoj granici. Tako bi se stvorila prednost i šansa za pobedu nad njima. Pašić nije podržao tu nameru vojske, niti je hteo da prihvati odgovornost za otpočinjanje rata. Naime, Rusija je bila protiv srpsko-bugarskog sukoba, i država koja bi ga prva otpočela izgubila bi rusku naklonost. A Pašić je svoju politiku gradio na ruskoj podršci, te nije hteo da ostane bez nje. Naginjao je diplomatskom rešenju spora sa Bugarima, zbog čega su zaverenici celu Vrhovnu komandu uzbunili protiv njega (bugarski izvori redovno spominju da je Pašić bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane). Mlađi oficiri su podržavali Apisa, a među zaverenicima se u poverenju šaputalo da bi Pašića trebalo ubiti jer je takvim ponašanjem dovodio u pitanje ratne tekovine Srpske vojske.

Slobodan Jovanović je zabeležio da se sa Apisom sreo u Ljum-Kuli, za vreme povlačenja Srpske vojske kroz Albaniju. U toj stravičnoj stisci i jadnom stanju vojske, izmenili su samo nekoliko reči. Apis je uspeo da mu kaže da je povlačenje kroz Albaniju najbolje što se moglo učiniti. Rekao je da se plaši da Pašić ne malaksa i ne pristane na zasebni mir jer: „Vojni porazi dadu se popraviti, ali kapitulacija ne.“ Jovanović konstatuje da su ove Apisove reči pokazivale i njegov patriotizam i njegovo nepoverenje prema Pašiću.

Crnorukci su najzad došli u otvoreni sukob sa Pašićevom vladom. Razlog i povod za taj sudar bio je u položaju Srpske vojske u Makedoniji iza balkanskih ratova. Naime, vlada je donela uredbu o prioritetima kojom se davalo prvenstvo predstavnicima civilnih vlasti nad vojnim u još politički rovitoj posleratnoj Makedoniji. Na javnim svečanostima u Makedoniji vojni predstavnici bili su iza okružnih načelnika. To je izazvalo nezadovoljstvo oficira. Osećali su se herojima iz rata za oslobođenje Makedonije od Turaka i nisu pristajali na to da okružni načelnici i policija budu iznad vojnih komandanata jer to ni po rangu ni po zaslugama i spremi, pa i po poštenju, nisu zaslužili. Ministar unutrašnjih poslova Stojan Protić davao je prednost predstavnicima civilne vlasti i policije, tvrdeći da je oficirima ratna slava udarila u glavu i opila ih. Oni žele da budu stariji od civilne vlasti. Na to su crnorukci odgovorili da ministar Protić hoće da u Makedoniji zavede policijsku diktaturu kako bi mogao da žandariše i radikališe, umesto da se tamo ustanovi stroga i poštena pravna uprava, koju bi pre mogla zavesti vojska a ne policija.

Siledžijska policija, kojoj ruke nisu uvek bile čiste, pre bi odbila nego pridobila makedonsko stanovništvo. Ako to neće da razume ministar Protić, onda je to stoga što su mu preči partijski-radikalski interesi nego državni. Pripadnici Crne ruke su inače bili ljuti na Protića pošto im se činilo da on mrzi vojsku, da hoće da omalovaži i ponizi slavne srpske vojskovođe stavljajući ih iza prostih okružnih načelnika. Apis je već bio ozdravio i angažovano učestvovao u tom sukobu držeći stranu vojnicima. Zaverenici su tvrdili da u Makedoniji još nije nastalo pravo mirnodopsko stanje, da se ne sme narušavati ugled vojske u tom poluratnom stanju. Crnorukci su pamtili i uništavanje svojih organizacija u Makedoniji za vreme Mladoturske revolucije (1908) čiji je cilj bio otomanizovanje Makedonije. A upravo na državnim svečanostima narušava se ugled Srpske vojske stavljanjem njenih predstavnika iza policijskih. Tvrdili su da je to interes i cilj i Radikalne stranke, koja bi htela da u Makedoniji zavede policijski, zapravo svoj, režim. Uzgred budi rečeno, tu radikalsku ideju ne bi bilo teško ostvariti jer Ustavom Srbije od 1903. još nisu bile obuhvaćene makedonske oblasti, pa je postojalo stanje vanustavnosti, donekle i vanzakonitosti.

Apis je težio obaranju Pašićeve vlade, te je nerazumno pokušao da navede svoje prijatelje oficire da izvedu puč u Makedoniji, odnosno da civilne vlasti zamene vojnim, ali su oni to odbili (D. Mekenzi; B. Nešković).

Radikalnoj vladi zadavalo je brigu što je skoro ceo oficirski kor podržavao zaverenike i tako stvorio opšti vojni pokret protiv vlade. Spor se pojačao posle poraza i povlačenja vojske 1915. godine.

Sam kralj Petar bio je ponesen zamahom vojnog pokreta i podržavao je vojsku. To je dovelo do pada vlade, Pašićevom ostavkom. U spor se umešala ruska diplomatija i suprostavila se padu te vlade. Zahtevala je da na njenom čelu ostane Pašić, koji se u svojoj politici oslanjao na Rusiju i bio joj pouzdani partner. Po zahtevu ruskog cara Pašić je vraćen na premijersku dužnost, a kralj Petar se „razboleo“ i vršenje kraljevske vlasti predao prestolonasledniku Aleksandru. Bila je to prikrivena abdikacija kralja Petra I Karađorđevića, iznuđena spoljnim uticajima velikih sila, Rusije i donekle Francuske.

Ovaj sukob završio se rđavo po crnorukce. Pašić je ostao premijer i odmah raspisao izbore, spreman da se, ukoliko na njima pobedi, do kraja razračuna sa crnorukaškom prevlasti u vojsci. I regent Aleksandar počeo je da se odvaja od crnorukaca i za vreme krize bio je na Pašićevoj strani. Tako je spor prerastao u spor između Apisa, tj. organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, i Pašića i regenta Aleksandra.

U tom vremenu izvršen je i Sarajevski atentat, koji je postao povod za austrijsko-srpski rat. Austrija je dokazivala da je atentat na njenog prestolonaslednika Franca Ferdinanda smišljen i pripremljen u vojnonacionalističkim krugovima Srbije, naznačivši Narodnu odbranu kao jednog od glavnih organizatora i jednog crnorukca, bliskog Apisu (Radu Malobabića) kao priređivača. U Srbiji je javno mnjenje atentat pripisivalo Apisu.

To nepromišljeno i pogrešno sračunato delo izrodilo se u povod Prvom svetskom ratu. Nadvojvoda Franc Ferdinand, glavnokomandujući Austrijske vojske, nije bio srbomrzac i graditelj austrijske antisrpske politike, tako da nije bio promišljeno odabrana ličnost na koju će se izvršiti atentat, već je za takvog na austrijskom dvoru važio Konrad Hecendorf, šef Generalštaba (S. Jovanović). Zato ga je osuđivala i vojska i narod, a u srpskoj javnosti crnorukcima i Apisu počeo je da opada ugled i uticaj. Prigovaralo mu se da je osnivanjem vojne organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ uvukao vojsku u politiku. Govorilo se kako Obrenovići nisu trpeli partije ni u građanstvu, a Karađorđevići ih osnivaju i u vojsci. Kralj Petar se nije mešao ni u šta, Apis se sa svojom „strankom“ pačao u svašta. Kao mlad potpukovnik zauzeo je pozu kralja. Nošen patriotskim osećanjima, ali bez dovoljno političke zrelosti, mislio je da se nasilnim, terorističkim metodama mogu postići nacionalni interesi Srbije i u Austriji (S. Jovanović). Doduše, ti metodi su uspevali u Turskoj, ali zrelo političko rasuđivanje znalo bi da razlikuje Tursku i Austriju. Što se u Turskoj moglo postići tim načinom, u Austriji nije. Lakomislena i nezrela odluka da se u Austriji izvede politički atentat upalila je svetski rat.

Apisovi neprijatelji u Srbiji govorili su da je on stajao glave kralja Obrenovića, skinuo kraljevića Đorđa Karađorđevića sa prestolonasledničkog mesta (Đorđe Karađorđević piše da „… grupi Apisa ostaju samo dva izbora za moje uklanjanje: moja abdikacija ili moja smrt. Iako je docnije utvrđeno da su Apis i neki njegovi privrženici zaista govorili o mome ubistvu – do atentata nije došlo“); izazvao, doduše bez predumišljaja, povlačenje kralja Petra s trona; pripremio atentat na austrijskog prestolonaslednika i tim činom uvalio svet u katastrofalni rat (S. Jovanović; B. Nešković).

[/restrictedarea]

Nastaviće se