Vladika Irinej Bulović, Episkop bački: JOŠ JE SVETI SAVA REKAO DA SMO NA „LINIJI VATRE”

Da li će se naš „brod“ nasukati, zavisi najviše od nas samih. U stvari, na njemu mi imamo svetoga „krmanoša“ koji je jednom, u svoje vreme, taj brod održao na površini uvek uzburkanog mora. Sledujući njegovom primeru, možemo biti „optimisti“. Sveti Sava, Stefan Prvovenčani i Sveti Simeon Mirotočivi su umeli da vode brod naše Crkve i naše države između Istoka i Zapada. Parafrazirao bih i Svetoga Vladiku Nikolaja. On je govorio da treba da budemo iznad Istoka i Zapada, ali da nećemo biti Buridanov magarac koji je uginuo zato što nije mogao da se opredeli prema kom će plastu sena krenuti

Razgovarao MILORAD VUČELIĆ Fotografije MILAN TIMOTIĆ

U susret Božiću, prazniku rođenja Hristovog, Njegovo preosveštenstvo episkop bački Irinej Bulović za „Pečat“ promišlja i govori ne samo o pitanjima vere i prilikama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi već i o nizu drugih važnih tema koje određuju život, budućnost i sudbinu srpskog naroda danas. Sa našim uvaženim sagovornikom razmatramo ovdašnje, ali i prilike u svetu koji nas okružuje, i čija ekonomska, politička, geopolitička i ukupna civilizacijska pomeranja daju jedinstven istorijski pečat našem vremenu.

Uvaženi i cenjeni Vladiko, razgovori sa vama koje „Pečat“ objavljuje u brojevima štampanim o Božiću tradicija su do koje naš list, i ja, posebno držimo i smatramo je dragocenom. Razmatrajući sadržaj naših proteklih prazničnih razgovora, sada uviđam da – zbog teških i veoma opasnih istorijskih i geopolitičkih prilika koje su se nad svetom nadvile – mnoge duhovne, političke, kulturne, te i verske teme, iz godine u godinu, bivaju jednako aktuelne. Predstojeći Božić, međutim, dočekujemo u dosad najtežim i najozbiljnije zaoštrenim odnosima u svetu. Koliko možemo biti optimisti i čemu se možemo nadati?
I ove godine ste mi učinili veliku čast dajući mi mogućnost da podelim svoje skromne misli i osećanja sa čitaocima vašeg uglednog nedeljnika. Nastojaću da, koliko mogu, odgovorno dam odgovore na vaša pitanja.
Vaše prvo pitanje je duboko smisleno. Ono se, u krajnjoj liniji, tiče smisla ljudskog života, smisla bilo kakve delatnosti, a pogotovu smisla činjenja dobra. To pitanje sebi postavljaju ne samo teolozi i filozofi nego, kad-tad u životu, svaki čovek, bez obzira na to u kakvim uslovima živi. Ono se naročito postavlja kada naiđu iskušenja, lična ili opšta, koja su opet aktuelna, kako ste i primetili.
Najpre bih se osvrnuo na uvodni deo pitanja. Istina je da slične – pre svega političke – teme zaokupljaju našu pažnju prilično dugo i često se ponavljaju. Radi se o univerzalnim, dugotrajnim, neprekidnim, da ne kažem večnim istorijskim procesima, svojstvenim čovečanstvu kao celini.
Ukoliko bismo prenebregli drevnost i univerzalnost, zapravo istorijski kontinuitet tih antagonističkih procesa, upali bismo u zabludu i samoobmanu, u starinskom asketskom vokabularu Crkve poznatu kao prelest, da sopstvenom vremenu i prostoru, samim tim i sebi, pripišemo osobitu važnost, a da to suštinski uopšte nije tako. Na delu je veliko i ozbiljno iskušenje gordosti, koje u sebi krije ogromno samozadovoljstvo i, ako hoćete, izveštačenu, prividnu pobožnost. Uostalom, savremenost ili ono što nas neposredno okružuje treba uvek da sagledavamo sub specie aeternitatis, očima večnosti, sa aspekta onoga što Bog od nas očekuje i želi, a ne onoga što o sebi i svom vremenu sami mislimo. Po smirenoj, jednostavnoj pobožnosti, po radinosti, skromnosti, okrenutosti svojoj porodici i nenametljivom patriotizmu srpski seljak je arhetip na koji treba da se ugledamo.
Odgovor na pitanje da li možemo biti optimisti, čemu se možemo nadati, zapravo šta mi treba da radimo, potražićemo u jednom pismu koje je, u novembru 1939. godine, episkop bački dr Irinej Ćirić, sa mesta predsednika Svetskog saveta za međunarodno prijateljstvo pomoću Crkava, uputio Crkvama članicama. Napominjem da se radi o arhijereju besprekorno vrlinskog i svetog života, ispovedniku vere, stradalniku za Hrista i za Crkvu Njegovu, koji je preminuo pre tačno šezdeset godina od posledica strahovite torture borbenih bezbožnika toga vremena kojoj je bio podvrgnut. Navešću neke odeljke iz tog pisma:
„Otkako sam izabran za predsednika Saveza za međunarodno prijateljstvo spomoću Crkava, moja prva poruka na vas pada u jedno posve tragičko doba. Najveći narodi su u ratu. U jubilarnoj godini našega Svetskoga saveza ne samo da ratna dreka nadvikuje ideale, kao što su: međunarodno prijateljstvo, dobra volja, sporazumevanje i mir, već oni se čine kao da su bez samoga smisla za stvarnost, a njihova misaona sadržina tek pusti san. Ne može nas iznenaditi ako maloveran reče: posle 25-godišnjeg rada Svetskog saveza događaji su porekli mogućnost da se primljeni zadaci ostvare. Namesto međunarodnog prijateljstva mi imamo za 25 godina dva velika rata u Evropi.
Zaista je potrebno postaviti otvoreno i jasno pitanje: ima li odista razloga za produženje rada Svetskog saveza? Ima li odista nade na uspešnu borbu sa mržnjom, brutalnom silom, neprijateljstvom i ratom, sa svima zlima, koja već hiljadama godina ugnjetavaju ljude? Da li će se moći čuti i kroz riku topova glas koji zastupa međunarodno prijateljstvo i dobru volju? Neće li ostati glas koji viče u pustinji?
Ja mislim da nema razloga da se klone; mi ne smemo gubiti nade. Čak i da se ne bismo mogli više nadati, dužnost bi nam bila, bez nade, verovati u nadu, jer mi valja da smo svesni o tome: zalagati se za mir, prijateljstvo i dobru volju među ljudima znači raditi da bude Božja volja na zemlji; borimo se za čisto Božju stvar i tada mi moramo uspeti.
Moglo bi se prigovoriti: ako je ideal Svetskog saveta prijateljstvo među narodima, rat ima da prestane. Ali ratova je bilo od kako je ljudstva, a hrišćanstvo ovo stanje nije izmenilo. Ako do sada to nije učinilo, ne samo da je moguće već je i verovatno da će to učiniti u budućnosti. Naravno, bila bi uzaludna nada očekivati da jedno zlo, koje je ljude kroz stoleća pritiskivalo, savladano, prestane na jedan magični način. Velika poduzeća zahtevaju duga vremena; mi nismo sigurni da ćemo doživeti zrele plodove naših nastojanja. Mi radimo za buduća pokolenja. Odista, koliki plemenit zadatak, požrtvovano raditi za dobro drugih!“

Srbija i širi prostor na kojem živi srpski narod, danas kao i uvek u prošlosti, jesu jedno od važnih poprišta sukoba i prelamanja interesa vodećih svetskih sila, mesto sudara čak i suprotstavljenih civilizacijskih stanovišta. Bivajući na „liniji vatre“ – kako opstajati i usmeravati „nacionalni brod“, a da se on potpuno, i za duže vreme nepopravljivo, ne „nasuče“, određujući sudbinu nacije i države u smeru koji većina apsolutno ne želi? Jesmo li sa „evropskim integracijama“ na dobrom putu?
„Liniju vatre“ je konstatovao već naš Sveti Sava; već je njegovo vreme bilo poprište sukoba Istoka i Zapada, ne manjih od današnjih. Da li će se naš „brod“ nasukati, zavisi najviše od nas samih. U stvari, na njemu mi imamo svetoga „krmanoša“ koji je jednom, u svoje vreme, taj brod održao na površini uvek uzburkanog mora. Sledujući njegovom primeru, možemo biti „optimisti“. Sveti Sava, Stefan Prvovenčani i Sveti Simeon Mirotočivi su umeli da vode brod naše Crkve i naše države između Istoka i Zapada. Parafrazirao bih i Svetoga Vladiku Nikolaja. On je govorio da treba da budemo iznad Istoka i Zapada, ali da nećemo biti Buridanov magarac koji je uginuo zato što nije mogao da se opredeli prema kom će plastu sena krenuti. Vladika Nikolaj nije hteo da istakne neku našu posebnu uzvišenost nego, jednostavno, da poruči kako Pravoslavlje ima snagu da svetu podari odgovor na egzistencijalni bezizlaz.
Nacionalni pak brod treba suptilno voditi. Čini mi se da su takva nastojanja i aktuelne vlasti. Hrišćanin se odlikuje realističkim pogledom na svet. I Evropska unija je danas u previranju. Čuju se različiti glasovi evropskih političara, čak međusobno dijametralno suprotstavljeni. Takva su i predviđanja teoretičara i analitičara. Mi Srbi želimo jedinstvenu Evropu, ali Evropu od Lisabona do Vladivostoka, jer – duhovno i kulturno, mada ne i geografski – sva Evroazija jeste Evropa, zahvaljujući velikoj misiji najpre Vizantije, a potom Rusije.
Ništa prirodnije nema od evropskih integracija. Prepoznaje se ta plemenita težnja i u našoj politici. Evropa je moćan geopolitički prostor, a i aksiološki njeno duboko korenje jeste – ili je doskora bilo – u hrišćanstvu. Hrišćanstvo je uvek za jedinstvo. I mi smo za jedinstvo i za „Evropu“, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu Kosova i Metohije, istinske i izvorne Stare Srbije. Nedavno sam u jednoj televizijskoj emisiji rekao da Srbija koja bi izvršila takav harakiri ne zaslužuje da postoji. To sam uvek mislio, mislim i misliću.
[restrictedarea]
Mislioci naroda nama bliskog civilizacijskog kruga (određenje koje i vi ponekad javno naglašavate, izdvajajući tako, pre svih drugih naroda, Ruse, Grke i još neke pravoslavne narode!) ne ustručavaju se od izjava poput ove: Globalne pretenzije savremenog materijalističkog tehnokratskog Zapada, sam globalizam, nisu slučajnost nego suština one sile sa kojom mi imamo posla. Naivno je smatrati da se sa đavolom može dogovoriti ili ga prevariti. Njega je moguće samo pobediti. To je zakon duhovnog boja. Razumemo da navedeno nije tek literarni „zanos“ već suštinska strateška postavka. Otkuda danas tolika snaga i nadmoć „đavola“, a takva slabost i „naivnost“ vrline
i dobra?
Snaga reči koje ste citirali može da navede čitaoca na pogrešan put. Podvući ću poslednje reči iz citata: to je zakon duhovnog boja. Ne drugačijeg. Šekspir kaže: „Nema pod suncem ničeg toliko zlog da korist dalo ne bi.“ Skoro hiljadu godina pre njega, sveti Dijadoh iz Fotike piše: „Jača je priroda dobra od vlasti zla jer dobro jeste, a zla nema osim i samo kad ga ljudi čine.“ A još hiljadama godina ranije, stara grčka poslovica kaže: Nema zla bez imalo dobra. Jednom rečju, Dobro je apsolutno jer je Bog apsolutno dobar; zlo nije apsolutno jer ne postoji bog mimo Jedinoga Boga. Tako je i sa globalizmom. Krupnim koracima preskačući terminološka razjašnjenja između globalizacije kao neminovnog procesa, zasnovanog na dragocenom tehnološkom napretku, i globalizma kao doktrine ili pogleda na svet, podsećam da se svet ne susreće prvi put sa ovim fenomenom. Vratimo se u doba Hristovog Rođenja, kada je dobar deo antičkoga sveta bio pod vlašću velike i moćne rimske države koja se prostirala od Severnog mora do južnih granica Egipta i od Atlantskog okeana do reke Eufrata.
Po Promislu Božjem, tada su se ostvarili uslovi da se Pax Romana pretvori u Pax christiana. Dakle, globalna veličina Rimske imperije bila je idealni okvir za misiju hrišćanske vere i širenje Crkve Hristove. Crkva ni današnje globalne procese ekonomskih i političkih integracija ne odbacuje a priori. Baš zato što želi da se svi ljudi spasu, Crkva je u obavezi da koristi sve mogućnosti koje joj globalizacija pruža da Hristova blaga reč stigne do svakog čoveka. Mi pravoslavni umesto reči globalizacija radije koristimo reč vaseljenskost. Vaseljenskost ili ikumeničnost jeste jedna od primarnih osobina Pravoslavne Crkve, a izvire iz njene sabornosti ili katoličnosti. I kao što se u rimsko vreme Crkva uvećavala preko krvi mučenika za veru, tako je i danas. Znamo šta se dešava sa hrišćanima (ne samo pravoslavnima) u Siriji, ili u Ukrajini, ili, doskora, kod nas. To je duhovna borba koju ste spomenuli.

Kada je reč o Pravoslavnom komonveltu, oči i pažnja ne samo pravoslavnog sveta uprte su prema predstojećem velikom događaju – Svepravoslavnom, Osmom vaseljenskom saboru u Carigradu 2016. godine. Odavno se, u raspoloženju i atmosferi visokog uzbuđenja i velikog iščekivanja, govori o tom velikom događaju. Hoće li Sabor, s obzirom na poznate narasle probleme i među pravoslavnima i njihovim crkvama, ispuniti ova složena očekivanja? Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril je, naime, još početkom 2015, govoreći o pripremama Svepravoslavnog sabora, najavio da predstojeći Sabor treba da projavi jedinstvo Pravoslavlja. Hoće li se to zaista i dogoditi?
Nadom praćena očekivanja svih pravoslavnih hrišćana identična su sa očekivanjima Svetejšega patrijarha Kirila: svepravoslavni sabor je zaista dužan da projavi jedinstvo Pravoslavne Crkve i da pozove na jedinstvo duboko podeljeni svet današnjice. Već decenijama, još od šezdesetih godina prošlog stoleća, sastaju se svepravoslavne pripremne komisije i predsaborske konferencije sa ciljem da se stvore potrebne pretpostavke da Sabor bude sazvan i, što je važnije, da ostvari svoj cilj i smisao. Na mnogima od tih svepravoslavnih skupova imao sam čast i blagoslov da, u ime naše pomesne Crkve, učestvujem. Poslednji u nizu bila je specijalna pripremna komisija, održana polovinom decembra 2015.
Po opšteraširenom mišljenju među pravoslavnim episkopima i bogoslovima Sabor treba i da uputi svetu poruku nade, sotiriološku poruku koja bi predstavljala nedvosmisleno autentičan jevanđelski odgovor na izazove našega vremena, izazove sa kojima nisu suočeni samo pravoslavni ili samo hrišćani nego i svi ljudi bez razlike. Ukratko rečeno, Sabor treba da uputi poruku koja bi bar delimično utolila duhovnu žeđ čoveka 21. veka, žeđ za životom i spasenjem, za mirom, pravdom i istinom. Tekstovi sa tom porukom odavno se pripremaju da bi ih saborski oci, kada dođe dan, uzeli za polazište, eventualno poboljšali i dopunili, i onda saborno, u duhu svecrkvenog saglasja, uputili Crkvi i svetu.
Početni i osnovni cilj – manifestacija jedinstva Crkve – nije samo prevashodni sadržaj višedecenijskog rada pripremnih komisija i predsaborskih konferencija nego, pre svega, veliki dar Božji. Danas, naime, ne postoje dogmatski problemi ili razlike u veri unutar pravoslavnoga sveta. Nema bogootkrivenih istina vere koje bi bile sporne za bilo koga među pravoslavnim hrišćanima. Razlike u mišljenjima koje se tiču organizacionog ustrojstva, misije i određenih aspekata kanonskog poretka uslovljene su realnim istorijskim okolnostima u kojima su pomesne Pravoslavne Crkve živele i različitim uticajima pod kojima su se razvijale. Uprkos svim uslovima i uticajima, ponekad krajnje opasnim, jedinstvo vere i suštinska neizmenjivost bogočovečanske strukture bića Crkve najbolji je dokaz da saborno ustrojstvo, zasnovano na slobodi, odgovornosti, ljubavi i konsenzusu, ima nesumnjivo preimućstvo nad monarhističkim modelom koji odozgo, dekretima, obezbeđuje jedinstvo Crkve ili, ponekad, samo privid njenog jedinstva. Ovo nije tek samodopadljiva sladunjava eklisiološka teorija pravoslavnih teologa nego opipljiva realnost, proverena istorijskim iskustvom. Pokatkad odnosi među Pravoslavnim Crkvama odaju utisak duboke krize, čak anarhije, ali se na kraju uvek – ne našom vrlinom i zaslugom nego silom, dejstvom i blagodaću Duha Svetog, Utešitelja, Onoga Koji konstituiše Crkvu kao Telo Hristovo – dostigne do jedinstva vere u svezi mira i ljubavi. Tok i proces zna biti bolan, ali to i jeste cena slobode i odgovornosti.
Ovo, potpuno ili delimično, uviđaju i pojedini istaknuti rimokatolički bogoslovi, što znam i iz literature i neposredno, iz ličnih bratskih i iskrenih razgovora sa nekima od njih. Mislim, štaviše, da je i današnji rimski papa Franja Ι na ovom tragu jer nije samo isticao pravoslavno načelo sabornosti kao primer za ugled nego je i praktično jednom delu svoga kardinalskoga kolegijuma dao elementarne prerogative Sinoda u pravoslavnom smislu. Pošao je i korak dalje u samoograničavanju nedavnom izjavom da ima stvari koje su izvan ili iznad njegove nadležnosti, kao što je, na primer, davanje odobrenja za eventualnu interkomuniju sa luteranskom zajednicom. Takva izjava impresionira – pa i zadivljuje, makar kako moje reči protumačili pojedini samozvani „superpravoslavci“ – jer ne odgovara ni duhu ni slovu zvaničnog rimskog učenja o papskoj pretenziji na apsolutnu vlast (potestas) i nepogrešivost, formulisanog na Prvom (1870), a potvrđenog na Drugom vatikanskom saboru (1961–1965). Da zaključim: uveren sam da će se saborni duh i jedinstvo Pravoslavne Crkve u veri i poretku projaviti i na predstojećem velikom svepravoslavnom Saboru.
Na kraju ovog maratonskog odgovora osvrnuo bih se i na prvi deo pitanja. Mislim da pravoslavnim vernicima nije svojstvena „atmosfera visokog uzbuđenja“. Ona je verovatno svojstvena „salonskim (čitaj: necrkvenim, liturgijski pasivnim, nemolitvenim) pravoslavcima“, a još više delatnicima sredstava javnog izveštavanja, među kojima, nažalost, ima mnogo duhovnih analfabeta, a još više nedobronamernih i instruisanih ljudi koji dobro znaju šta, zašto i pošto rade. Tiraž se, kako mi izgleda, može uvećavati i na ovakvim pitanjima. Nemojte me pogrešno shvatiti: ne mislim da je kod nas sve ružičasto, da nema teškoća. Štaviše, smatram da nije realno očekivati da Sabor bude sazvan već iduće godine, što zbog opštih nepovoljnih prilika u svetu (rat i stradanja hrišćana na Bliskom i Srednjem istoku, faktičko ratno stanje između Rusije i Turske, u kojoj je sedište Vaseljenske Patrijaršije, i tako dalje), što zbog još nerešenih spornih pitanja među pojedinim Crkvama (spor Antiohije i Jerusalima oko jurisdikcije u Kataru, spor oko nekanonskih upada Rumunske Crkve u jurisdikciju Srpske, Ruske i drugih Crkava i slično), što zbog potrebe da se neki, već zastareli, pripremni tekstovi dopune i poboljšaju. Ako i dođe do odlaganja, to neće biti tragedija ni povod za uzbuđenje. Kako god Bog da i blagoslovi, biće dobro i najbolje!
Još jedna mala, poslednja napomena: Sabor se ne saziva kao vaseljenski već kao svepravoslavni Sveti i Veliki Sabor. Ni drevni vaseljenski sabori nisu unapred i zajemčeno mogli da pretenduju na vaseljenski karakter – tek naknadna i konačna recepcija ili prihvatanje od strane punoće Crkve obezbeđivala je to svojstvo. Ali tema je preobimna za ovu priliku i iziskivala bi ili zasebnu autorsku studiju ili zaseban opširan razgovor. Zasad ovoliko!

Pravoslavlje – od takozvanih svetskih vladara prepoznato i imenovano kao suštinska smetnja ostvarenju planova za potpuno pokoravanje čovečanstva – danas je na velikom udaru i u ogromnim iskušenjima. Odnosi među Crkvama i situacije u samim pomesnim i autokefalnim Crkvama ne ulivaju preveliki optimizam. Ako se izuzmu personalne „nesavršenosti“ u redovima klira, koja je to slabost koja Pravoslavlje čini neotpornim na javna i tajna neprijateljska delovanja i kako je (da li unutar same vere!?) omogućeno podrivanja njegove nesumnjivo ogromne duhovne snage i dejstvene moći?
Da se našalim: kroz pojedina vaša pitanja manje upućeni čitalac može pomisliti da među pravoslavnima, kako na vaseljenskom tako i na pomesnom planu, besni borba nekakvih suprotstavljenih grupa i da je pitanje trenutka kada će sve otići bestraga, i to bez prevelikog uticaja zlih svetskih vladara.
U realnosti, sigurno je da postoje, postojali su i postojaće neki krugovi kojima smetaju Pravoslavlje i Istina koju ono nosi kroz istoriju, a ta Istina jeste Bogočovek Isus Hristos i Carstvo Njegovo. Na um mi pada snažna misao Vladimira Solovjeva da upravo zato što Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta, ono ima pravo da upravlja i vlada njime. U krajnjoj liniji, čak i Mefisto u Geteovom „Faustu“ priznaje: deo sam one sile što želi zlo, a večno čini dobro. Carstvo Hristovo uvek pobeđuje, pa, naposletku, i vlada svetom jer nadvladava zlo u kojem svet leži. Stoga ne bih toliko izoštravao odnos Crkve i svetovnih vladara. Crkva je sačinjena od ljudi i, kako kaže otac Jovan Majendorf, zna da živi u nesavršenom svetu.
Ništa nije pod staklenim zvonom. Sekularizacija je ozbiljan problem koji nagriza sve konfesije. Ona preti i Pravoslavlju, spolja, a – po svemu sudeći – već i iznutra. Hrišćani jesu nesavršeni, ali to ne znači da hrišćanstvo nije savršeno, ako je verovati Nikolaju Berđajevu, a mislim da mu po ovoj stvari treba verovati. Čak i famozne „personalne nesavršenosti“, odnosno, otvoreno govoreći, gresi, padovi i promašaji pojedinih klirika, pa i episkopa, niti su istorijska novost ni nešto što treba „stavljati pod tepih“. Naprotiv, sama Crkva te probleme prva rešava, ne čekajući lažno moralisanje medijskih delatnika koji inače, kada se ne radi o Crkvi, veličaju svaki nemoral. Ne bih da ovde citiram izjavu g. Rodića, medijskog magnata, o novinarskom moralu. Treba pročitati kanonske zbornike Pravoslavne Crkve bar u delovima, pa videti šta znači borba za svetost i jevanđelski način života.

Ako ima istine u tvrdnjama koje se i kod nas mogu čuti, a prema kojima „istorijsko preimućstvo Konstantinopolj ne koristi za zaštitu Pravoslavlja već za kapitulaciju pred Zapadom“, da li je „fantazija“ ili izgledna mogućnost da Rusija – kao zemlja u kojoj živi najveći broj pravoslavnih vernika – u dogledno vreme postane centar pravoslavne Vaseljene, sedište Vaseljenske patrijaršije?
Odgovor je jednostavan. U tim tvrđenjima nema ni zrnca istine. One su izrazito zlonamerne i potiču iz anticrkvenih krugova. S druge strane, najveća pravoslavna zemlja i najmnogoljudnija pomesna Crkva, Moskovska Patrijaršija, na različite načine, kroz saborni karakter Pravoslavne Crkve, daje svoj izraziti i danas nezamenljivi doprinos vaseljenskom Pravoslavlju, poštujući vekovni kanonski poredak Crkve i rang patrijaršijskih sedišta.

Koliko je situacija u odnosima pravoslavnih crkava – pre svega na relaciji Moskovske i Carigradske patrijaršije – složena? Čini se da ona nije manje komplikovana i „zamućena“ ni u redovima naše crkve. Nije tajna da SPC potresaju unutrašnji sukobi i da se, još uvek bez jasnog ishoda, odvija žestoka „borba mišljenja“ čak i u vrhu Crkve, među episkopima! To je razlog za zbunjenost i veliku brigu, ne samo među pravoslavnim vernicima u Srbiji. Naslućuje li se „dobar kraj“ tome?
Pomalo su, rekao bih, preterani izrazi kao što je „komplikovana, zamućena situacija“, kao da se radi o sukobu sila koje se bore oko raspodele svetskog bogatstva. Radi se o pastirskim pitanjima, o brizi za spasenje čoveka. Sasvim je normalno da postoje razlike i različiti pristupi problemima. Kada se složenost i komplikovanost preuveličavaju, pogotovu kroz medije, smućuje se verni narod. Neki to čine nehotice, iz neznanja, a neki ne. I u našoj Crkvi Sabor ima poslednju reč. Odluku Sabora poštuju i oni kojima ona inače nije po volji. Ima i takvih slučajeva – i to nije nikakvo čudo.

Napadi iz ovdašnjih medija na SPC nesumnjivo su usmeravani i čak brižljivo režirani. Cilj je – znamo – udar na autoritet crkve i njenih poslenika. Naslućuje se vešta i uticajna ruka koja sve to kontroliše. Može li Crkva učiniti nešto dovoljno energično i efikasno da ovo štetno delovanje ubuduće onemogući? Jasno je, i nesumnjivo, da izvesne slabosti unutar samih crkvenih redova čine unekoliko uspešnijom medijsku harangu! Šta je, prema vašem viđenju, u prošlosti i danas, „odgajilo“ sve one „proverene izvore iz vrha SPC“, na koje se medijsko seirenje inače uvek poziva?
Vrhunski ste znalac funkcionisanja medija. Stoga vam moram verovati da su napadi na Crkvu režirani veštom i uticajnom rukom. Crkva ne može da spreči zlonamernost u medijima. Može samo da apeluje na dobronamernost i profesionalan pristup novinara i urednika. Moje uverenje glasi: slobodna Crkva u slobodnoj državi. Ali, kako lepo reče Sveti Justin Popović, dobro ide na stradajućim nogama.
O „proverenim izvorima iz vrha SPC“ već sam se više puta oglašavao. O tim nečasnim ljudima – kada stvarno postoje, a nisu samo stilska figura nekog nesavesnog novinara – mislim sve najgore. Ne bih želeo da budem u njihovoj koži na Sudu Božjem.

Danas se mnogo govori o sukobu „tvrdolinijaša“ i „modernista“ u našoj Crkvi, a da se pri tome nikada jasno ne razgraniči u čemu su sve razlike među njima, koliko su one nepremostive, i da li se zaista svode na probleme forme i bogoslužbenih pravila. Kako ta situacija izaziva mnogo nedoumica, pa i briga u javnosti, bilo bi dobro da nam razjasnite o čemu je ovde stvarno reč.
Ne poznajem nikoga kome mogu pripisati jedan od dva ponuđena epiteta. Takvu podelu izmišljaju oni koji ne žive crkvenim životom. Još manje mi je jasno ko i zašto treba da postavi granicu između sveštenoslužitelja. Hristos je jedan i isti danas, juče i uvek. On je Prvi i Poslednji, Alfa i Omega. Moguće je da pojedini sekularizovani ljudi intuitivno čeznu za Crkvom i spasenjem, pa kroz maglu traže ličnosti u Crkvi koje su im po nečemu slične i nazivaju ih modernistima, a druge konzervativcima. Ipak je to duhovni daltonizam, sagledavanje najšireg duhovnog spektra u crno-beloj tehnici. Crkva nije ni konzervativna ni modernistička. Ona je Crkva Svetog Predanja, a Predanje, Tradicija, jeste načelo života, a ne muzejskih eksponata ili pak pomodnih eksperimenata.

Centralna tema i ujedno okosnica koja precizno deli mišljenja i pojedince u Crkvi jeste odnos prema Vatikanu i Rimokatoličkoj crkvi. Ako budemo sledili pretke naše i ostali dosledni našim predanjima i predanjskoj mudrosti, onda smo mi na putu politike Svetog Save koji se jasno odredio prema Vatikanu, rekao je nedavno u razgovoru za „Pečat“ vladika banatski Nikanor. Da li je zaista sve tako jasno, jednostavno i razumljivo? Otkuda onda utisak o komplikovanoj i „zamračenoj“, mal’ne tajanstvenoj podeljenosti? Ako ima episkopa koji o navedenim pitanjima stvarno drugačije misle, teško da je tu reč samo o „formi“?
Načelno sam saglasan sa svojim bratom i saslužiteljem, episkopom banatskim Nikanorom. Časni krst našeg odnosa i dijaloga sa Rimokatoličkom Crkvom zaista ima dve ukrštene dimenzije: vertikalu vernosti i sledovanja Sveštenom Predanju, praćenu zdravom revnošću i borbom za „veru jedanput predanu svetima“ (Jud. 1, 3), i horizontalu dobre volje i bratoljublja, snabdevenu svetootačkim rasuđivanjem i svetosavskom mudrošću. Zaista se Sveti Sava jasno odredio i kada, za razliku od Vukana Nemanjića u Zeti, nije izneverio sveto Pravoslavlje iako su u njegovo vreme krstaši vladali Carigradom i Svetom Gorom, a latinski Zapad odavao utisak svemoćne i nepobedive političke sile, i kada se obraćao papi da mu kruniše brata Stefana za kralja, i kada je vodio prijateljski dijalog ne samo sa papom nego i sa egipatskim sultanom i sa muslimanskim vođama u Svetoj Zemlji.
Uveren sam, dakle, da u episkopatu naše Svetosavske Crkve ni u ovoj tački nema ni „zamračene“ ni „tajanstvene“ podeljenosti. Ukoliko i postoji neka razlika u pristupu međuhrišćanskim odnosima i međucrkvenom dijalogu, onda se ona stvarno odnosi na formu, a ne na sadržinu. Odnosi se, naravno, i na način i obim primene načela „ikonomije“ ili „snishođenja“ u konkretnim prilikama ili neprilikama.

Ima naznaka da postoji mogućnost promene Ustava SPC. Da li je to tačno i zbog čega se razmišlja o tome?
Ustav jedne autokefalne Crkve nije Sveto Pismo. Neke Crkve uopšte nemaju ustav, ali su sve, i one sa ustavom i one bez ustava, dužne da se u svome životu i u vršenju svoje misije upravljaju po sveštenim kanonima ili pravilima svetih Sabora, vaseljenskih i pomesnih, i svetih Otaca i Učitelja Crkve. To je neizmenjiva konstanta.
Naš važeći crkveni Ustav datira još iz tridesetih godina prošloga veka, a sačinjen je u skladu sa tadašnjom državno-političkom realnošću, pod diskretnim, ali nesumnjivim uplivom jugoslovenstva i monarhijskog uređenja države. Stoga je tokom decenija, od Drugog svetskog rata pa naovamo, usled radikalno izmenjenih društvenih uslova i novog profila odnosa između Crkve i neprijateljski nastrojene partijske države, u mnogim svojim delovima i mnogo puta menjan i dopunjavan amandmanima Svetog Arhijerejskog Sabora.
U odnosu na prvobitni Ustav, danas važeći je u stvari već odavno novi Ustav. U sadašnje, pomalo haotično, nesistematizovano stanje Ustava moraju se uvesti poredak i doslednost, jer su današnji uslovi života Srpske Crkve, u nekoliko država i državica i u rasejanju širom sveta, opet novi i bitno drukčiji u poređenju sa dva prethodna perioda, onim za vreme Kraljevine Jugoslavije i onim za vreme komunističke Jugoslavije. Osim toga, „stari“ Ustav ima nekih manjkavosti i sa kanonskog stanovišta, što nije čudo – i on je morao da plati duhovni danak svome dobu i tadašnjem stanju crkveno-pravne svesti.
Zbog svega toga je Sveti Arhijerejski Sabor, pre više godina, doneo odluku o reviziji Ustava, uvek usklađenoj sa vekovnim pravoslavnim kanonskim poretkom i uz upoređivanje naših ustavnih rešenja sa ustavnom praksom svih Pravoslavnih Crkava koje imaju ustav. Na tome se radi, ali to je takođe veoma odgovoran i dugotrajan posao.

Konstataciju da je Srpska pravoslavna crkva na mnogo načina najdirektnije – materijalno i duhovno – ugrožena u dojučerašnjim „bratskim“ jugoslovenskim republikama, danas ne moramo posebno objašnjavati, jer je i površnom konzumentu novinskih vesti to stanje poznato. Kakva nas budućnost u tom smislu očekuje, kako će SPC nadalje štiti svoje interese u „regionu“? Da li je povodom tih pitanja postignuta usaglašenost u crkvenom vrhu?
Srpska Pravoslavna Crkva ima ne malo poteškoća i u samoj Srbiji. Već smo razgovarali o povremenim, manje ili više prljavim, medijskim harangama i hajkama protiv nje. Tu je i spora restitucija oduzete crkvene imovine, koju nezakonito ometaju razni činioci državne uprave uprkos pravno valjanom i krajnje konstruktivnom stavu Ministarstva pravde i same Agencije za restituciju, a ona je, verovali ili ne, bila primorana i da tuži i da sudski porazi takve državne organe (!). Tu je i nedavni iracionalni pohod ministra prosvete protiv veronauke u javnim školama Srbije. Tu su i druge pojave, a iza mnogih od njih naziru se zakulisni režiseri i scenaristi.
Šta pak reći o stanju u dojučerašnjim „bratskim“ jugoslovenskim republikama? Ako izuzmemo Republiku Srpsku, u kojoj je naša Crkva potpuno slobodna i uživa punu podršku državnih organa u vršenju njene časne i svete misije, ona je svugde drugde neželjeni gost, a njen status jeste status nepoćudne, ali više ili manje tolerisane manjinske zajednice (u Hrvatskoj i u muslimansko-hrvatskoj Federaciji u Bosni i Hercegovini) ili, u gorem slučaju, status sasvim nepoćudne i progonjene zajednice (na Kosovu i Metohiji pod vlašću Arbanasa, u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i u Crnoj Gori). Jedino je u Sloveniji mirna i niko je ne uznemirava. Što jeste, jeste! (Naravno, ovo ne znači da je Slovenija uvek demokratski i pravično raspoložena prema srpskom delu svoga stanovništva, a on i nije baš tako malobrojan.)
Šta nam preostaje osim zakonite borbe za pravo i pravdu, za slobodu i budućnost, za normalan život i delanje naše Crkve u takozvanom regionu, tačnije u svim krajevima gde ona postoji vekovima i gde su Srbi autohtoni narod kao i pripadnici tamošnjih većinskih naroda? Ovde nije potrebna nikakva „usaglašenost u crkvenom vrhu“. Unapred je data potpuna saglasnost i sveta dužnost.

Nedavna borba pred Uneskom pokazala je da, uz moćnu i dejstvenu rusku podršku, i u naizgled „unapred izgubljenim situacijama“ možemo odneti pobedu. I Crkva je delovala odlučno, i svakako doprinela sjajnom ishodu. Pri ovakvom rasporedu snaga u svetu svaka od ovih pobeda je, čini se, samo privremena. Šta će činiti, i šta u ovom momentu još čini SPC da sačuva basnoslovno vredno i dragoceno srpsko nasleđe na Kosmetu? Aktuelni događaji oko Dečana upozoravaju da mesta „uljuljkanosti“, ni posle trijumfa u Parizu, nema?
U pitanju je implicitno dat i odgovor. Važi ono što rekoh u odgovoru na prethodno pitanje: borićemo se i dalje, još temeljnije i odlučnije, za svoje svetinje, za pravo i pravdu, za život, slobodu i budućnost naše Crkve i srpskog naroda u njegovoj zavetnoj pradedovskoj zemlji, Staroj Srbiji.

Paradoksalno, ispostavilo se da tema beatifikacije Alojzija Stepinca nije jednostavna tema ni za našu – Srpsku crkvu. Da li bi SPC uopšte trebalo da učestvuje u dijalogu oko ovog pitanja, i da, samim odzivom na takvu raspravu, dozvoli da – kako reče jedan srpski episkop – „ima veze sa svecima Rimokatoličke crkve i da, uzimanjem učešća u ovakvim dijalozima, daje za pravo vatikanskom konceptu svetosti“?
Za razliku od neimenovanog srpskog episkopa iz pitanja, smatram da predstojeći dijalog sa Rimokatoličkom Crkvom o opravdanosti ili neopravdanosti kanonizacije Alojzija Stepinca ne znači „vezu sa svecima Rimokatoličke Crkve“ (uz usputnu napomenu da su nam svi „sveci“ iz prvog hiljadugodišta hrišćanske istorije zajednički), a još manje znači podršku „vatikanskom konceptu svetosti“. Naprotiv, naše ćutanje na temu Stepinca značilo bi da „dajemo za pravo“ tom konceptu.
Stvarnost je, međutim, bitno drukčija: ni sam Vatikan ne deli tek tako zagrebački kaptolski koncept svetosti i želi da čuje šta, kroz pošten i odgovoran dijalog, o ličnosti i postupcima kardinala Stepinca imaju da kažu i predstavnici Srpske Pravoslavne Crkve. Razumem nezadovoljstvo odlukom pape Franje kod mnogih (nikako ne svih!) u Zagrebu, ali da i neko od pravoslavnih Srba bude njome nezadovoljan kad već nije za nju zahvalan – to baš ne razumem. Ta hrabra i nadasve časna, prevashodno hrišćanska odluka unapred obavezuje buduću delegaciju naše Crkve za dijalog da svom zadatku pristupi sine ira et studio, bez gneva i pristrasnosti, isključivo u službi istorijske istine i u službi Božje i ljudske pravde. U tom dijalogu mi nemamo šta da izgubimo. Možemo samo da dobijemo. Jer, po rečima Samoga Gospoda Hrista, istina oslobađa, a u Svoje delo spasenja čoveka i sveta On ubraja i to da je rođen na Zemlji da svedoči Istinu.

U današnjoj Rusiji, na njenom širem geopolitičkom i kulturnom planu, odnosno prostoru, veoma jasno je pokazano da su solidna koegzistencija i harmoničan suživot islama i pravoslavlja i te kako mogući. Istovremeno, jasno je da se od strane i javnih i tajnih svetskih centara moći ulažu ogromna energija i napori da se ta istina zamrači i ospori. Kako to komentarišete?
Potpuno sam saglasan sa vama. Milioni muslimana u Rusiji žive u miru i slozi sa svojim pravoslavnim i drugim sugrađanima. I to je jedan od dokaza da se danas ne vodi rat između hrišćanstva i islama zbog vere nego između sukobljenih velikih i malih sila zarad interesa i otimačine. U tom ratu, nažalost, jedan procenat fanatizmom zaluđenih i instrumentalizovanih muslimana misli da vodi nekakav „sveti rat“, a propaganda pokušava da ubedi hrišćansku ili, ako hoćete, bivšu hrišćansku javnost Zapada i, po mogućstvu, čitavog sveta da postoji organska, reklo bi se genetska veza između islama kao takvog i islamističkog terorizma.
Pravoslavni hrišćani i muslimani žive na istim meridijanima, izmešani. Treba da žive u miru i slozi, štaviše u prijateljstvu i uzajamnom prihvatanju i poštovanju. Oni koji danas odsecaju glave hrišćanima na Bliskom istoku (a njihove preteče su to već radile Srbima u Bosni) i oni koji se dobrovoljno, ali ne i besplatno, „bore za islam“, a potiču iz Evrope, nisu samo neprijatelji hrišćanstva. Oni su još veći neprijatelji islama. O tome treba pitati pozvanije od mene – reis-ul-ulemu Adema efendi-Zilkića, muftiju i ambasadora Srbije Muhameda Jusufspahića i druge autentične tumače islama iznutra.
Na kraju našeg razgovora, i vama i vašim čitaocima od srca čestitam veliki praznik Hristovog Rođenja, uz sveradosni božićni pozdrav:
Mir Božji,
Hristos se rodi!
[/restrictedarea]