Rusija i Pribaltik – Ko je koga opljačkao

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Nisu slučajno Litvanija, Letonija i Estonija bez problema postale članice EU, jer su nasledile razvijenu infrastrukturu koju je decenijama finansirao i gradio Sovjetski Savez, odnosno Rusija

Svako dete, učenik osnovne škole u malenoj pribaltičkoj Letoniji doživi jedinstveno iskustvo. Bar jednom u toku školovanja mora da poseti Muzej okupacije Letonije. To je „prosvetiteljska obaveza“ bez koje se ne može dobiti diploma. Muzej je počeo sa radom 1993. godine, paralelno sa pripremama za ulazak ove zemlje u NATO i EU. I svako ko ima 10 ili 12 godina mora da zna – Letonija, ponosna i nezavisna država, bila je triput okupirana u svojoj istoriji, a sada diše slobodno! Prvi put to je učinio Staljin, kada je 14. jula 1940. organizovao „sumnjive i falsifikovane izbore“, na kojima su većinu dobili prokomunistički kandidati. Ovi izbori bili su istovremeno održani u sve tri baltičke republike: Litvaniji, Letoniji i Estoniji. I svuda je rezultat bio isti – narod je masovno želeo komunizam.

 

„SAVEST ČOVEČANSTVA“ Naravno, istoričari će podsetiti da je godinu dana ranije SSSR potpisao pakt sa Nemačkom, usled koga je došlo do podele interesnih zona, a Pribaltik se našao u „sovjetskom ataru“. Ubrzo, Moskva je uvela i „ograničeni vojni kontingent“ na teritoriju Pribaltika, pa su parlamentarni izbori za prosovjetsku izbornu listu prošli veoma uspešno. Sve tri skupštine proglasile su avgusta 1940. pripajanje SSSR-u, čime je sa formalno-pravne strane posao bio završen. Međutim, SAD i Vatikan nisu priznali ovo pripajanje. Vašington ovaj stav nije menjao do raspada Sovjetskog Saveza. Američki Senat je 2008. usvojio i rezoluciju kojom zahteva od Ruske Federacije da prizna „nezakonitom sovjetsku okupaciju Letonije, Litvanije i Estonije“! Amerikanci koji, kao što je poznato, u svojoj istoriji nisu nikada nikoga nezakonito okupirali, usvojili su ovu rezoluciju u istoj godini kada su u NATO primili Hrvate i Albance. Koji, kao što je poznato, takođe nikada nisu nikoga nezakonito okupirali. Zato su oni prava skupina, savest čovečanstva, koji imaju moralno pravo da od drugih zahtevaju izvinjenja za događaje od pre skoro 80 godina…

Druga, Hitlerova okupacija Letonije i Pribaltika usledila je već 1941. godine, ali na Zapadu nju niko posebno ne ističe kao „nezakonitu“. Sovjetska vlast nije bila začuđena pojavom brojne pronacističke „pete kolone“ u junu 1941, jer je još mesecima ranije, upravo iz tog razloga, raselila iz sve tri republike po drugim delovima SSSR-a oko 50.000 ljudi, pripadnika „nepouzdanog i kontrarevolucionarnog elementa“. Drugim rečima, baltičke republike vrvile su od nacista, jer je u njima živeo priličan broj Nemaca i njihovih simpatizera. Oni su se tamo osećali kao kod kuće kada je Moskva 1918. izgubila kontrolu nad ovim republikama – njenim gubernijama tokom prethodna dva veka.

Formalnu nezavisnost dobile su posle svrgavanja i ubistva cara Nikolaja Drugog, odnosno posle raspada Ruske imperije, i uživale su u njoj pune 22 godine – prvi put u svojoj istoriji. Zato i ne čudi što je Zapad i 1940, kao i danas, branio „nezavisnost“ svojih tvorevina, ne obazirući se na to što su ove republike od početka 18. veka provele pet puta više vremena u sastavu Rusije, nego kao samostalne države. Da li iko ozbiljan veruje da ove današnje „NATO gubernije“, kako ih je nedavno nazvao poznati italijanski novinar Đulijeto Kijeza, uopšte mogu da imaju i tragove nezavisnosti – ako se ima u vidu njihova neznatna veličina, ali pre svega izuzetan geostrateški potencijal za gušenje Rusije? Za ove oblasti borio se, i izborio, još Petar Veliki, razumevajući da Rusija nikad neće otvoriti „prozor u Evropu“ ako ne bude imala pod kontrolom ove zemlje. Zato je logično pretpostaviti da će se za njih i danas Rusija i NATO boriti na život i smrt. Sitni igrači, poput pribaltičkih država, u ovoj borbi nemaju nikakvu samostalnost u odlučivanju.

 

SVETSKI EKSPERIMENT „IN VIVO“ „Treća okupacija“ izvedena je 1944. i 1945. godine, kada su sovjetske snage tokom Pribaltičke operacije izbacile naciste sa ovog područja, prinudivši deo Hitlerove vojske na kapitulaciju. Četiri godine kasnije, kada su ove republike ponovo vraćene u sastav SSSR-a, Staljin je ponovo izvršio deportaciju, poznatu kao operacija „Priboj“, ali je ovog puta broj raseljenih u Rusiju bio dvostruko veći – oko 94.000 „bandita i nacionalista“ i članova njihovih porodica. Oko polovine od ovog broja bili su Letonci, 31.000 Litvanci, a ostalo Estonci. S druge strane, deportacija nije bila rezervisana ekskluzivno za pribaltičke narode nego za sve etničke grupe koje su se kao takve masovno opredelile za stranu nacista, odnosno neprijatelja SSSR-a. Tako su deportovani i krimski Tatari, Čečeni, zapadni Ukrajinci i mnogi drugi. Ova Staljinova politika, ma kako surova, bila je izrazito pragmatična, jer je smanjivala koncentraciju antidržavnog elementa – i zastrašivala preostale – u kritičnim, rubnim područjima SSSR-a i tako osiguravala bezbednost na duži rok.

Sve navedeno predstavlja ozbiljnu mrlju u istoriji Sovjetskog Saveza, a pre svega staljinističkog režima, koji se odlikovao velikim uspesima i velikim zločinima. Da li treba podsećati da je ubedljivo najteža žrtva tog režima bio upravo ruski narod, nad kojim je decenijama kolektivno vršen najveći svetski eksperiment „in vivo“, na sličan način kao što je doktor Mengele to činio sa pojedinačnim „pacijentima“? Ako se broj represiranih među drugim narodima merio desetinama, pa čak i stotinama hiljada, Rusi su stradali u milionima. Zato se u nedavnom intervjuu ruskoj državnoj televiziji Vladimir Putin s pravom požalio da ne može da razume kolege iz istočne Evrope (a pre svega sa Pribaltika), koji i dalje poistovećuju Sovjetski Savez i današnju Rusiju. „To jednostavno nije isto“, podvukao je Putin. Zašto Berlinu, Tokiju ili Vašingtonu – koji su u ne tako davnoj istoriji istrebili mnogo miliona onih koji su im se našli na putu – danas gotovo niko više ne zamera zbog toga, a Rusiju stalno prozivaju za „sovjetsku okupaciju“, u kojoj su sami Rusi bili i okupirani i najviše stradali?

Na prvom mestu zato je neumesno stavljati znak jednakosti između Hitlerove Nemačke i SSSR-a. Hitler je patentirao „industriju smrti“, dok Staljin nikada nije imao ništa slično, a upravo Rusi su položili najveće žrtve oslobađajući Evropu od nacizma. Ali Muzej okupacije Letonije, kao i ostale slične ustanove u Litvaniji, Estoniji, Ukrajini i Gruziji – ne samo što formalno poistovećuju ove dve pojave nego „ruske okupatore“ predstavljaju kao veće zlo!

Ipak, najrevnosniji borci protiv „sovjetske okupacije“ jesu sami stanovnici Pribaltika.

Godinama se zvanična Rusija sklanjala od takvih diskusija, ocenjujući tek kao iracionalne zahteve za „odštetu“ koji su mereni desetinama i stotinama milijardi dolara. Od skora, međutim, Moskva je počela argumentovano da uzvraća na takve optužbe. Jedan od ozbiljnijih, ali sigurno ne i poslednji poduhvat ove vrste, predstavlja knjiga, to jest zbornik dokumenata „Sovjetski model ekonomije: savezni centar i republike Pribaltika. 1953 – mart 1956. godine“. Knjiga je predstavljena na najvišem mestu, u Savetu Federacije RF, Gornjem domu ruskog parlamenta, i o njoj je govorio predsednik Spoljnopolitičkog komiteta Konstantin Kosačov.

Materijal sadrži 272 dokumenta iz poststaljinske istorije SSSR-a, kojima se osporava tvrdnja pribaltičkih država da je Rusija pljačkala druge republike i navodno sebi grabila njihovo „bogatstvo“. Iz samo jednog primera se to dobro može videti: u drugoj polovini 50-ih godina Rusija je u republičkom budžetu zadržavala prosečno samo šest procenata od ukupnog poreza na promet ostvarenog na njenoj teritoriji, dok su „zaostale republike“ (Tadžikistan, Uzbekistan, Jermenija…) sebi ostavljale 100 odsto ovog prihoda. Prema rečima autora Jelene Zubkove, pribaltičke države su takođe zadržavale u republičkim budžetima veći deo prihoda, a uz to su dobijale i ogromne sume iz saveznog budžeta SSSR. Litvanija, Letonija i Estonija su ekonomske interese ostvarivale „ugrađujući“ svoje ideje i predloge u petogodišnje planove i u tome su bile više nego uspešne, objašnjava Zubkova.

CINIZAM BEZ PREMCA Zato su pretenciozni zahtevi koji stižu iz pribaltičkih zemalja. Letonske organizacije za „istraživanje sovjetske okupacije“ traže čak 290 milijardi evra odštete od Rusije, dok su pojedini litvanski „instituti“ došli do sume od 834 milijarde dolara. Estonski eksperti za sada nisu iznosili konkretne brojke, ali i u Talinu govore o „višemilionskoj šteti“. Računica je jasna: pola veka su Pribaltijci iz Rusije dobijali industrijske sirovine i mašine, naftu i gas, a davali svoje dimljene papaline i turističke usluge na obali Baltičkog mora koje je hladno i u julu. Očigledno je da u ovim zahtevima nema ni ekonomske ni pravne logike. Radi se o veštačkom podgrevanju mržnje prema Rusima i stvaranju histerične klime u domaćoj javnosti kako bi se sprečilo racionalno razmišljanje o Moskvi, kao o susedu i partneru.

A sve bi se to moglo – i moralo – posmatrati iz sasvim drugog ugla. Pre svega, pribaltičke republike uvek su imale viši životni standard nego ostale sovjetske republike, na sličan način kao Slovenija u SFRJ. I kao male, uvek su nalazile načina da od Moskve dobiju specijalne povlastice i preferencijale, izražene u konkretnim i okruglim sumama sa desetak nula. Kremlj je decenijama ovim željama bez opiranja izlazio u susret, jer su za njega to bili relativno skromni iznosi, a mržnja i otpor prema svemu ruskom koji su dolazili sa Baltika, na taj način su držani pod kontrolom – bez upotrebe staljinskih metoda.

S druge strane, izdašnim davanjima, industrijski, poljoprivredni i turistički potencijali Pribaltika na taj način su održavani na natprosečno visokom nivou. To je ovim narodima davalo povoda da i dalje tvrde o svojoj superiornosti u odnosu na „poluazijatske Ruse“, što je cinizam bez premca. Ako je u nekom trenutku nekome iz Pribaltika nešto i bilo oteto, to je tokom 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka bilo mnogostruko vraćeno. Nisu slučajno Litvanija, Letonija i Estonija bez problema postale članice EU, jer su nasledile razvijenu ekonomsku i drugu infrastrukturu koju je decenijama gradio Sovjetski Savez. Posle izbijanja ekonomske krize 2008, privrede ove tri zemlje su potpuno pukle, jer se pokazalo da je Brisel mnogo manje izdašan „okupator“ nego što je to bila Moskva. Umesto očekivanih milijardi evra, iz EU-NATO centrale poslali su im ratne planove u kojima je za njih rezervisano počasno mesto na prvoj liniji fronta protiv Rusije. A umesto fabrika, silosa i rafinerija, Ujka Sem udarnički gradi vojne aerodrome, ratne logističke centre i poligone za obuku. Naravno – biće Pribaltijci potpuno slobodni i nezavisni, a najviše od samih sebe.

I još nešto: u sve ređim pauzama između vojnih manevara, bilo bi dobro da se sete kako su prošli kada su poslednji put verovali „prijateljima sa strane“ koji su ih huškali na rat sa Rusijom. Da li je Hitler 1940. podigao jedan avion ili pokrenuo neki tenk zbog njih? I da li su ih „oslobodioci“ iz Berlina smatrali za višu ili nižu rasu? Ali najvažnije pitanje za sve Pribaltijce je – zašto je njihovo muzejsko pamćenje ograničeno samo na najgroznije pojave „sovjetske okupacije“ i to one iz ratnih godina? Zašto u tom sovjetskom muzeju nema mesta za jednog Sabonisa, Gagarina ili Maju Plisecku, koja je bila i litvanska državljanka, niti za plejadu drugih slavnih ličnosti koji su ostvarili izuzetne rezultate pod „sovjetskom okupacijom“? Takav muzej bi bio mnogo posećeniji od ovog sadašnjeg koji, prema ocenama specijalizovanih magazina, turisti uglavnom izbegavaju, iako je ulaz besplatan.