Opčinjenost solarnom pticom

Izložba Nataše Luković u Galeriji „Branko Miljković“

Piše Dejan Đorić

Istovremeno realista i ekspresionista, umetnica se izražava  preciznošću i detaljnošću realizma, prenošenjem stvarnosti na veran način, ali i u vidu ekspresionističke pobune, razbarušenog kolorita, oslobođenog poteza i vulkanske koncepcije slike

Mlada umetnica Nataša Luna Luković svoju prvu izložbu priredila je u beogradskoj Galeriji Biblioteke „Branko Miljković“ (traje do 15. decembra). Njome privodi kraju magistarske studije na slikarskom odseku Akademije lepih umetnosti u Beogradu, kod mentora Saše Filipovića. Kao temu rada izabrala je orla. Nije to ni prvi niti poslednji put da se umetnik analitički posveti jednoj temi. Predstavljati ptice isto je kao i slikati portrete ili konje, tim pre što na njenim platnima prepoznajemo različite vrste orlova. Šta je slikarku privuklo ovoj vrloj temi?

Orao je u svim kulturama aristokratski i vladarski simbol snage, moći i hrabrosti, ptica inicijacije i ratništva. Kod nas ga je u tom smislu usamljeno ali istrajno slikao Dragoš Kalajić. Stari narodi u orlu su prepoznali nebeskog gospodara, vazdušnu istovetnost lavu, pticu čiji duh i telo ulaze u mešoviti sastav mitske životinje kakva je grifon, koji je na kraju svojih simboličkih promena postao simbol Hrista. Orao je za sve upućene, kao i za Natašu Luković, solarna ptica, ona ga tako i predstavlja, okruženog svetlošću, u sjaju večnog sunca pobede, u koje je verovao Jukio Mišima. Za nju taj božanski stvor nije predmet heraldičkog oponašanja, ne bavi se tumačenjem njegovih mnogobrojnih ikonografskih predstava na grbovima, zastavama, slikama i skulpturama, od kojih mnoge imaju državni, zvaničan karakter. Orao je njoj povod pre svega za slikanje a ne promišljanje. Svesna da je taj stvor povezan na mnoge načine i sa savremenim dobom, posebno hrišćanstvom, kao simbol jevanđeliste Jovana ili grbovni znamen, zaštitnik vizantijskog carstva, ipak se bavi njime oslobođena istorijskih konvencija.

[restrictedarea]

Natašu Luković orao ne zanima kao koncept, povod za neku intelektualnu igru, koja se u ovo vreme iscrpljuje u vizuelnim dosetkama i likovnim vicevima. Na koji način je odgovorila na ovaj, kako vidimo, večni izazov? Nije reč samo o slikarki animalistkinji već o umetnici koja je svesna etičke dimenzije životinje koju slika. Bez duhovnog svojstva ne može se razumeti ni likovnost njenih ulja. Orla postavlja naspram sunca, kao svetlosnog pobednika, oko njega blista aura, on je solarno biće, a kada ga predstavlja u tamnim tonovima, ponire u dubine njegove duše, u ponor stvorenja koje kao grabljivac može da donese smrt i razaranje. Njene različite ali slikarski objedinjene predstave orlova stilski su rešene u znaku povratka osnovama likovnosti. Nezainteresovana za krajnosti (post)moderne umetnosti, stilski je spojila dva prastara toka, dve stilske formacije koje su u samim osnovama likovnosti.

Istovremeno realista i ekspresionista, izražava se preciznošću i detaljnošću realizma, prenošenjem stvarnosti na veran način, ali i u vidu ekspresionističke pobune, razbarušenog kolorita, oslobođenog poteza i vulkanske koncepcije slike. Uslovno možemo reći da je u senci solarnog bića i martiralne simbolike orla sjedinila staro i novo, imaginarno, mimetičko i ekspresivno, drevnu heraldiku sa novom osećajnošću, bliskom urbanom mentalitetu. U vreme kada su mnogi umetnici pogubljeni, ne znaju šta pa ni kako da rade, kuda da krenu, Nataša Luković pronašla je svoj svet, čvrsto ga zasnovavši, utemeljivši ga u večnom, vrativši se tamo odakle potičemo – u carstvo svetlosti.

[/restrictedarea]