IZLOG KNJIGE

Uz novi prevod „Proširenja područja borbe“

Nove-stare dosetke „proroka apokalipse”

Piše Nikola Marinković

Mišel Uelbek, autor ovog romana, igra dvostruku igru: svi iskazi o savremenom društvu pripadaju nekome kome po definiciji ne bi trebalo verovati, ali se iskazi ponavljaju, te čitaocu sugerišu da bi trebalo da im veruje, pogotovo kada se tiču posledica seksualne revolucije

Dvadeset i jednu godinu posle francuskog praizdanja i devet godina posle prvog srpskog prevoda istog, ponovo je objavljen debitantski roman Mišela Uelbeka „Proširenje područja borbe“ („Booka“, Beograd, 2015), u prevodu Vladimira D. Jankovića. Razloga za novo izdanje svakako je bilo. Prašina koju je podigao Uelbekov najnoviji roman „Pokoravanje“, čiji se izlazak iz štampe poklopio sa terorističkim napadom na redakciju časopisa „Šarli ebdo“, samo je dodatno pojačala utisak senzacije koji prati svako literarno ostvarenje ovog autora. Ponovno vraćanje na njegov prvi roman zato bi trebalo da vodi retrospektivnom čitanju, tj. da u prvom delu vidi koren svih kasnijih ostvarenja, što je domaća kritika uradila. Pažljivije iščitavanje, međutim, navodi nas na oprez.

ŽIVOT OČIŠĆEN OD SMISLA Tematika Uelbekovih romana razgovor o njima neprestano skreće u vanknjiževne vode, čime svi, i oni koji Uelbeka hvale i oni koji ga kude, ponavljaju staru grešku: razumevaju umetnički oblikovanu priču kao istinitu, a ne kao tek verovatnu, kao da Aristotel još u svoje vreme nije postavio granicu između ova dva za razumevanje Uelbekovih proza vrlo bitna termina. Sam Uelbekov stil pripovedanja upozorava na ovu grešku, i upravo stoga je dobro što se pojavio nov prevod „Proširenja područja borbe“ na srpski jezik, sada kada zastrašeno i senzacijama sklono javno mnjenje od ovog pisca pokušava da napravi proroka apokalipse, što je uostalom samo izgovor za sopstvene izneverene nade.

„Proširenje područja borbe“ je roman ispripovedan u prvom licu. Već ta činjenica bi trebalo da bude dovoljna da se umesto o kritici nasleđa seksualne revolucije ipak prvo govori o tome ko to nasleđe uopšte kritikuje i na koji način. Uelbekov junak je programer, dakle na poziciji koja simbolizuje savremene koncepcije profesionalnog ostvarenja, ali poseduje sve osobine dekadentnih junaka modernističke proze s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Takav junak, što je delimično slučaj i sa „Proširenjem područja borbe“, jeste dekadentni rezoner koji komentariše umesto da dela, obično izopšten iz društva i u egzistencijalnoj situaciji u kojoj je komentarisanje još jedini čin za koji je sposoban. Poput Kamijevog Mersoa, i Uelbekov junak je samo posmatrač sopstvenog života očišćenog od smisla: „Odavno mi već smisao sopstvenih postupaka nije jasan: ili bolje reći, nije dovoljno jasan. Mimo toga sam, manje-više, u poziciji posmatrača.“ Upravo tu se Uelbek pokazuje kao pripovedač koji ne želi (samo) da bude komentator društva jer ove reči pripadaju liku već oformljene psihijatrijske dijagnoze, pa se postavlja pitanje – može li mu se verovati? Uelbek tako igra dvostruku igru: svi iskazi o savremenom društvu, dakle, pripadaju nekome kome po definiciji ne bi trebalo verovati, ali se iskazi ponavljaju, te čitaocu sugerišu da bi trebalo da im veruje, pogotovo kada se tiču posledica seksualne revolucije. Time se, ujedno, komentarisanje ovih posledica ispostavlja težišnom tačkom teksta, koji funkcioniše na tankoj granici između pripovedanja i esejiziranja.

FENOMEN APSOLUTNOG OSIROMAŠENJA Jer ako bismo pokušali da odgovorimo na poziv za prepričavanjem ovog romana, shvatili bismo da u njemu radnje gotovo i da nema: tridesetogodišnji programer po zadatku obilazi nekoliko mesta u provinciji sa seksualno frustriranim kolegom. Kolega gine, junak se vraća u svoju usamljenost i postepeno psihički oboleva. Posle neuspešnog lečenja u psihijatrijskoj ustanovi vraća se u zavičaj, ali ni tamo ne uspeva da poveže sopstvo u celinu – za razliku od pripovesti. Dakle, u pitanju nije pripovedanje da bi se predočio nekakav događaj već je intencija drugačija: „Kad ne bih pisao o onome što sam video, mnogo bih patio – mnogo, možda i malo više nego da ne pišem. /…/ Pisanje ne donosi bogzna kakvo olakšanje. Ono vas vraća putem kojim ste došli, ono vam pomaže da odredite šta je šta.“ Stoga se sitni događaji nižu, junak ih komentariše što neposredno, što posredno (kao u slučaju umetnutnog odeljka nenapisanog romana), ali sem postepene dezintegracije sopstva drugog kretanja nema.

Rezonanca je stoga na muško–ženskim odnosima. Gotovo da nema poglavlja u kojem se pripovedanje ne pretvara u komentar o suštinskoj oposredovanosti svakog erotskog kontakta, bilo seksualnog, bilo emotivnog (ako takav u Uelbekovom romanu uopšte postoji). Jer, seksualna deregulacija nije olakšala stvar ljudskom libidu već je samo otežala njegovo oslobođenje, unevši princip takmičenja i konkurencije i na ovo polje: „Kao i ekonomski liberalizam oslobođen svih kočnica, a iz istovetnih razloga, seksualni liberalizam proizvodi fenomen apsolutnog osiromašenja. /…/ U jednom pak savršeno liberalnom seksualnom sistemu, neki vode raznovrstan i uzbudljiv erotski život; drugi moraju da se zadovolje masturbacijom i samoćom.“ U takvom svetu Uelbekov junak-pripovedač nametnuto područje borbe doživljava kao novu prisilu konvencija koja vodi „bespovratnom slomu“ jer se tiče onog dela ličnosti koji za to ima snagu.

NIJE NAM DATO Takav slom upravo se i desio junaku-pripovedaču „Proširenja područja borbe“, pa bi se moglo reći da je čitava Uelbekova politički nekorektna i šokantna proza, napisana u trenutku kada je i dalje važila Fukujamina deviza o kraju istorije i potpunoj dominaciji neoliberalne demokratije, zapravo samo jedna subjektivna istina. Po formi ona to zaista i jeste. S jedne strane, ova činjenica otvara pitanje o fenomenu književnog angažmana: mogu li se kritikovati temeljne vrednosti (ako su vrednosti uopšte, pitao bi se Uelbekov junak) savremenosti, a da to ne bude oposredovano fikcionalnim ekskluzivizmom književnosti, koji treba romanu da pribavi lukavo opravdanje zašto se bavi nečim što je poraženo i zatvoreno u podsvesnu prošlost društva? S druge strane, ako iskazi Uelbekovog junaka – pripovedača – psihičkog bolesnika ipak odjekuju u javnosti koja sebe doživljava normalnom, nije li onda potreban makar podsvesni, prikriveni i samorazumevajući otklon od savremenosti da bi se na Uelbekov roman pozitivno reagovalo?

Mišel Uelbek na ova pitanja ne može da odgovori niti, kao pisac, to treba da čini. Zato svaki Uelbekov čitalac mora da je načisto u kojoj meri je i sam izopštenik iz modernog društva, dekadent makar činjenicom da se u tekstu prepoznaje. Ako je verovati junaku „Proširenja područja borbe“, upravo je uživanje u čitanju savršeno dovoljno za srećan život. Ali i tu mu treba verovati, takav život nam nije dat.

Vidljivo i nevidljivo

Piše Selimir Radulović

U narativnim i lirsko-refleksivnim nizovima Bojana Jovanovića, u kojima se sustiču sveto i profano, urbano i ruralno, tradicijsko i moderno, u strogo organizovanim i kontrolisanim stihovno-strofičkim celinama, nahodi se sve ono što snovi ovoga sveta dopuštaju

Drama savremenog čoveka i savremenog sveta samerljiva je u temi vidljivog i nevidljivog. Sve ono što je, danas, vidljivo meri se i vrednuje, a ono što je nevidljivo previđa se i zanemaruje. A od tog nevidljivog, skriveno-sklonjenog, zavisi sudbina savremenog čoveka i savremenog sveta. Prisetimo se, na tren, ilustracije radi, fragmenta iz Davidovih psalama (21,7) – Ja sam crv, a ne čovek. Za one koji su sve znali, a nisu govorili, koji su, i danas, na sveosvetljeno nebo uzdignuti, skriveno značenje navedenog fragmenta je isto kao kada On kaže – Ja sam Bog, a ne samo čovek. Onaj koji je, skriven, otišao tada, zapravo, dolazi, budući se, istinski, otkriva. On koji se, otkrivajući se, skrivao i, skrivajući se, otkrivao ostaje skriven i posle otkrivanja i otkriven i posle skrivanja. Stoga se u Jevanđelju po Luki (24,31) i veli da, čim su Ga prepoznali, na putu za Emaus, Njega nestade! Postavši nevidljiv, pošto su ga poznali, On, zauvek, ostaje sa svojim učenicima – na nevidljiv način biva viđen.

Kao što rekosmo – savremeni čovek poseduju višak smisla samo za vidljivo, za otkriveno. On zaboravlja da su svi darovi koje ima unutrašnji i spoljni, i vidljivi i nevidljivi, Božji darovi, a ne naši. Prisetimo se, opet, reči Gospodnje – Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15,5). Ako hoće da dođe do istine, odnosno da se spase, jer je u poznanju istine, zapravo, spas, savremeni čovek mora da se suoči sa značenjima koje se nahode iza dveri nevidljivog.

Jedan od retkih savremenih srpskih pesnika koji je, na svoj način, okrenut, svecelim svojim bićem, tom nevidljivom svetu, u vremenu u kojem mašine i gvožđa upravljaju čovekom, pa su i ljudska srca nalik mašinama i gvožđu, koji na jedan tihi i posredovani način govori o uzburkanosti duše zemaljske, jeste Bojan Jovanović. Ne gubeć’ vreme u smehu i šali, jer se ono, vreme, ne vraća, ovaj autor, svakom celinom Ponovnih rođenja, izabranih i novih pesama, u devet poetsko-poetički ujednačenih ciklusa, sa znakovitom uvodnom celinom, overava da nije iskusan onaj koji nije iskušan, navešćujući šta nam valja činiti – da se ne oslanjamo na tuđe noge, da ne gledamo tuđim očima i čujemo tuđim ušima, da nam duša ne bi tuđovala, sedeći gladna za tuđim stolom.

VIŠESMERNA IMAGINACIJA Bojan Jovanović je umetnik bogate višesmerne imaginacije – pesnik, antropolog-etnolog, filmski radnik. Sledeći utiske stišanog, a ne zapanjenog, mozga, hvatajući se zrelih, a ne zelenih, plodova, svedočeći o mnoštvu istorijskih slojeva, ovaj autor u Ponovnim rođenjima, kristalizovanim i svedenim pesničkim govorom, overava prvi zakon pesničkog iskustva – kad pesma prevazilazi misao. I sve je, u ovom izboru, složeno po meri – pesnik je onaj koji nadahnjuje, njegova imaginacija je jedinstveno putovanje, uz čiju se pomoć naslućuje prelaz od jedne ka drugoj obali. Pesnička imaginacija se, nadalje, prirodno uzglobljuje u jezik, oblikujući verodostojno tkivo duhovnosti, oslobađajući se stvarnosti. Jovanovićeve pesme su, po pravilu, organizovane u nekoliko nevelikih strofičkih nizova, s dva ili tri stiha, sa zaokruženom osom značenja; darovi najneposrednijeg iskustva otvaraju se semantičkim obasjanjima u završnom delu pesme, iz kojih se i izvodi njen naslov. Ukrštaj i preplitaj dinamičnih narativnih i deskriptivnih nizova, s minimalnom lirskom i slikovnom senkom, jezgrovitost iskaza i fokusiranost smisla, plod su autorovog dugogodišnjeg iskustva u tkanju utančanih haiku vezova. Njegov jezik je amalgamacija klasičnog i urbanizovanog (osavremenjenog) pesničkog jezika, tako da se, primerice, u istoj pesničkoj celini, gotovo dodiruju lekseme stalnocvetajući i hijerarhija, ili, u naslovu, lekseme proročka i dokolica. I još – naslov svake pesme, bez ostatka, zakrovljuje značenjsku jedinicu koja se u pesmi razlistava, a iznenadni prosev jednostavne pesničke slike ne narušava već obogaćuje, postojeći stihovni poredak, usmeravajući tok reči k novom cilju. Reč je, dakle, o odmerenom (kontrolisanom) pesničkom govoru, s jedinstvenom i uravnoteženom ritmičkom dikcijom, gde su i misao, i jezik, i slika uvezani jedva vidljivim nitima. Svedočeći iz središta duhovnog zrakozarja, s neznatnim brojem penastih poetsko-poetičkih projava, Jovanović kao da predočava da je od znanja koristi malo, odnosno, da jedino muze znaju kome i koliko predstoji veka. Stoga je, uz ritmički i semantički uravnotežene (i dovršene) strofičke celine, važan i rad srca koje ukazuje na skrivenu dubinu opisanoga. Svedeni i ogoljeni poetsko-jezički svežnjevi Ponovnih rođenja, u kojima se obznanjuje da se, saglasno Božanskim tablicama i zakonima duhovnim, samo iz zemlje rodljive nova rađaju bića, kao da overavaju reči Sholastika, iz Tole, što je, u isposnici, četrdeset leta, nosio slabosti svoje, koji je govorio da je neophodno štedeti reči, jer je jezik opasan – u stanju da razori i ono što se, uz mnogo napora, steklo.

I PESNIK I ETNOLOG Srpskoj poeziji, u drugom desetleću 21. veka, predstoji težak posao – da skine jaram prljavštine i poroka. Višegodišnji preopasni dosovski (ideologizovani) povez preko očiju otvorio nam je oči. Progledali smo, vraćajući smisao koji je uklonjen za godina mučenja i srama. Srpski tranzicioni književni skakavci, brbljivi i brljivi, nedaroviti i bestidni, obesnažili su načelo da je ritam otkucaja srca pesnika neophodno uskladiti s otkucajima Božanstvenog sastava sveta, tražeći sparušene cvetove (pseudo)poezije u prahu svakodnevnog života. Iako u knjizi, koja je napisana za sve i ni za koga, filozofov junak, koji priziva dobri vazduh Istoka, kaćiperno i osvetnički, veli da pesnici suviše lažu (iako je i sam pesnik), pesniku je, i danas, dato, budući je oslonjen na večnoživo drvo, da domaši nepostižno, čak i ono što u srce čoveka ne dođe. Pesničko nadahnuće ima tu moć da, uspostavljanjem novog poretka nebeskih znamenja, obnovi pomalo zaboravljenu dušu sveta. Pesma je prasak ćutnje koji omogućuje budnoj ćutnji da živi. Njena mera je neiskaziva. Pomislite samo koliko je oskudno živo trajanje u odnosu na trajanje koje je stvoreno u pesmi. Hoću reći da je rad pera koje govori, koje hvata zvuk, i nemi i čujni, harmonizovan s radošću daha, s verodostojnom srećom disanja. Svojom novom knjigom izabranih i novih pesama Bojan Jovanović je ukazao na mogućnosti puta od bosonoge senke ka senci odoleloj, od obezdušenog teksta do onog napisanog iz srca, u vremenu kada i anđeosko pero klizi kaljugom, kada, tek-tako, promiču područja ljubavi. U njegovim narativnim i lirsko-refleksivnim nizovima, u kojima se sustiču sveto i profano, urbano i ruralno, tradicijsko i moderno, u strogo organizovanim i kontrolisanim stihovno-strofičkim celinama, nahodi se sve ono što snovi ovoga sveta dopuštaju. I mada on voli da kaže da kada pesnik govori etnolog ćuti, on je, etnolog, izvesno, tu, maskiran, cedeći mitske korene pesme, dozvoljavajući neodoljivim zracima unutrašnjeg crnog sunca da se razmahnu. Tako pesnik, uistinu, još više podiže stasalog etnologa. Njegov dušekorisni pesnički govor pleni lepom merom razoružavajuće prostodušnosti, ukazujući na to koliko je oskudno trajanje stvarnosti u odnosu na trajanje u pesmi. Njegova poezija čini mogućim sintezu misli i imaginacije, jer, na primeren način, sprečava jalovi pohod misli ka širom otvorenoj prodavnici slika. Ako, kao što svedoči pesnik, samovoljni vetar savremenosti nadima istanjenu dušu i briše svako ispisano slovo, između njega i sveta, zapitamo šta nam preostaje, odgovor nalazimo, takođe, kod pesnika – u onom neophodnom jedru duše (So), da bi izbegli uznemireno lice, s očima na rogovima (Pev), varljivih i pomućenih knezova tame, što nas veju u situ zemaljskom, u preteškom Božanskom daru, kojega pesnik imenuje u pesmi Helderlin, simbolički izdvajajući pesnika pesnika, odnosno pesnika nad pesnicima, ali i u povratku pesmi Božjeg zakona, koja obesnažuje nove strane sveta, u kojoj se pita da li je duša njegovo ili on njeno skrovište. Narešen od Gospoda svim lepotama duhovnim, Bojan Jovanović je pregnuo da reši veliki zadatak. A kome je mnogo dato, ishodi iz reči jevanđeoske, od njega se i mnogo traži.

Kao zrak sunca, rađajućeg, što, kroz prozor, ulazi u kuću, pa sve osvetli, dižuć’ i najmanji trun prašine, tako nas i ovaj pesnik, otmenim i jezgrovitim pesničkim govorom, uverava da je, kada obnevide oči duševne, malo dara u prahu svakodnevnog života.

Kap bola u kap mastila

Piše Rajko Petrov Nogo

Petrovdanskim vijencem nagrađena knjiga poezije Zorana Kostića (1948) Sto jedanaest (starih i novih pjesama 1972–2012. po autorskom izboru) pohvala je koliko poeziji toliko i antologijskom samosameravanju za koje bi strogi kritičari rekli da je široke ruke, a ovaj pristrasni čitalac da je taman kako treba

Svi najvažniji toposi poezije Zorana Kostića ušli su u ovaj izbor. Zato je ova knjiga koloritna hronika vajkadašnjosti i sadašnjosti našeg patničkog plemena prelomljena kroz nezaceljenu porodičnu ranu deteta kome su oca na Goli otok odveli da tamo začama devet godinica i da ga otuda puste tek da bi kod kuće umro.
Ta drama očinstva i sinstva data je kao priviđenje noći koja traje „cio vijek mraka“, kao huda ostavština skromnog pokućstva i retkih očevih knjiga čija će se slova u sinu pozlatiti, kao antička drama porodične odanosti i ženskog herojstva sa kojim su naša siročad pretrajavala, kao apoteoza svetom siromaštvu i nepokornosti. Tu Kostićevu siromašku fugu – u pesmi „Drvljanik“ – smeono oglašava petao, „oficir svjetlosne smjene“, a na njegovo jutarnje kukurikanje još smeonije i raskošnije horski odgovara „složni potpuri purpuru obzorja“, mnogoglasni pernati šumski vrvež. Taj ozvučeni jutarnji pohod, po nekom dubljem protokolu prirode, svečanim je učinio hodočašće do Nikšinog rodonačelničkog kiljana, do zauvek u dušu deteta ugraviranog sopstva. To za celi život ostaje, jer „nikad ne blijedi, nego se ponavlja“, kao opsesivna, ranom razdvojenošću i ranjivošću zarađena, nepatvorena lepota, kao uteha od koje se, na kraju krajeva, i piše poezija.
Čak su i ljubav i venčanje s Ruskinjom Jelenom Trepetovom, kraj Car-zvona, u Rusiji („Vijenac za Trepetovu“) prevashodno viđeni i doživljeni kao ispunjeni zavet predaka, vrhunac kolektivne čežnje – „za sve pod zemljom što je moje,/a vođaše me Moskvi bliže“ – dakle kao obol očinstvu i verno, odano, svetrajuće sinstvo.
A od ovakve odanosti postradalom ocu i očinstvu do sinovljeve ljubavi za otadžbinu – naročito kada je otadžbina, kao i otac, na dugovekoj robiji – samo je jedan, malen a neumitan korak, jer su te dve ljubavi od iste tvari od koje i priviđenja i snovi.
Poezija Zorana Kostića i nije ništa drugo do prekodirani, u moderne verse upevani „poj suvog javora“ naše tužne povesti. Taj u rimovane distihe, katrene i sonete upakovani poj i prekodiran je zato da bi Kostićev glas dopro do zaboravnih današnjih; da bi se naša kosovska davorija nekako, kako-tako, čula „u ovom gluvom dobu, nepjevljivom“. I da bi dvostruko odjeknula u pretku i potomku.
U autopoetičkoj pesmi „Gusle“ – „gusle, vječnosti u trenutku živom“ – pesnik sebe i vidi kao beočug u lancu, kao ono „kozle“, „konjića“ što se stavlja pod strune da bi se očinska tužaljka po dubini čula. I premda sebe unižava (da bi se uzvisio) do beznačajnosti među najvećima u plemenu, on ipak zna, a i čitaocu stavlja do znanja, da je to kozle „tobolac do zvučnosti pune“, i da bez njegovog takvog priloga kolektivnoj pesmi nema ni punine u njegovim stihovima. Zbog toga se i usuđuje da u plemenski niz i red stane i među velike se ubroji, jer bez tog niza i reda kanda i on ne postoji. Otuda gnev i gađenje na one koji su to pobrkali, otuda pokuda i bič persiflaže, naročito u pesmi „Crnj“, u kojoj se za sadašnju Crnu Goru, gde traje intenzivna „istraga predaka“, rezignirano kaže da je „Crna Rupa rodna“.
Onaj koji je u takav red stao i vajkadašnjost i sadašnjost jasno vidi i ne brka lestvicu vrednosti, ne brka hijerarhiju. Kao i kod Pustinjaka Cetinjskog i kod Zorana Kostića „Obilić nad sjenima vlada“. Ali Kostićev Miloš Obilić nema vatrene već mirne oči. Njegošev Miloš gordo iđaše
Strašnom mišlju prsih nadutijeh,
Kroz divjačne tmuše azijatske,
Gutajuć ih vatrenim očima.
Kod Zorana Kostića Obilić je
Oran i ljubak već u zoru ranu
Jer samo zjene pune pitomosti
Mogle su zaći pod čador Sultanu.
Ovakav kosovski zatočnik bliži je Dučićevom nego Njegoševom viđenju. U pesmi „Paž“ Dučić mladoga Miloša Obilića, između ostalog, vidi i ovako:
Ali od Kosova pođe li pram praha,
Zatreperi celo srce sokoliću,
Otvore se širom oči smaragdove.
Ni u vatrene, ni u pitome, ni u smaragdove oči, ne gleda se lako kada se one odlučuju da krenu u izabranu smrt.
U ovakve koordinate smestio je Zoran Kostić i staru i novu našu povest i rekao, koliko udivitelnu, još više grku reč, a njegove su se strofe – i pored versifikatorske veštine koju je kalio u metrički nenadmašnoj ruskoj školi i u svojim prevodima – arhajski, atavistički presne, otimale skladnim stilizacijama i tako čuvale tvrd i posan jezik sveprožimajuće nesreće u postojanosti našega nepokora.
Ima Zoran Kostić niz neobičnih pesama gde se vanredno koristi kakvim konvencionalnim, trivijalnim klišeima koje puni suprotnim smislom od uobičajenog, a u tom komešaju oblika i smisla postiže takvu začudnu jezičku energiju od koje nam ponekad zastaje dah. Uzoran među takvim pesmama je davnašnji „Novinski oglas“. Znam da se u davno vreme kada je napisana ova pesma čitala kao veliko preterivanje. A danas se može čitati kao cinično nadahnut i skoro operacionalizovan šiptarski program izgona Srba sa Kosova i Metohije. Pesnik piše da bi gorkom rečju opomenuo, upozorio savremenike, a onda mu se dogodi da bude zloguki i tužni prorok istorije kao inverzne ironije.
Zoran Kostić je svoju štedru kap bola sasuo u kap mastila, a iz te smese nastale su ove pesme koje su s pravom Petrovdanskim vijencem ovenčane.
U Kalinoviku, o Petrovdanu 2015.