Dževad Galijašević (drugi deo) – Rat u Bosni nije završen

Razgovarala Nataša Jovanović

Kada je Turska rizikujući svoju bezbednost srušila ruski avion koji je bio u antiterorističkoj akciji, tog momenta se poigrala emocijama balkanskih muslimana

Ubistva eksplozivnim napravama u Ulici Vase Miskina, ubistvo porodice generala Sefera Halilovića, njegove supruge i njenog brata, te mnoge političke likvidacije iza kojih su stajali „Biseri“, „Ševe“, „Crni labudovi“ i „Zelene beretke“ bila su priprema za Markale. Ali to je početak priče. Na samom njenom kraju meta ubica Alije Izetbegovića su Mušan Topalović Caco, Jusuf Juka Prazina, Ismet Bajramović, Ramiz Delalić Ćelo i mnogi drugi koji su po istoj matrici stradali i posle Alijine smrti, kaže u razgovoru za „Pečat“ Dževad Galijašević, ekspert za pitanja terorizma.

[restrictedarea]

Svedočenje W-586, pripadnika specijalne jedinice „Biseri“ i člana službe bezbednosti Alije Izetbegovića, koji je izašao sa tvrdnjom da Markale nisu srpski zločin, čini se da nije ostavilo značajan utisak na tužioca Haškog tribunala. Koliko je još ovakvih svedoka, ko je garant njihove bezbednosti, te da li se ovim svedočenjem razmatranje o ratu u BiH vraća na početak priče?

Priča o ratu u BiH je neodvojiva od razbijanja Jugoslavije i uloge zapadnih obaveštajnih službi u tome. Uloga Alije Izetbegovića u razbijanju Jugoslavije je očigledna, ni on ni BiH nisu bili tako nevažni u tom procesu i izboru ratne opcije. Upravo je Alija Izetbegović ona kap koja preliva čašu kreiranog jugoslovenskog besmisla i opstanka zajedničke države. Na margini tog procesa vidimo Izetbegovića, korumpiranog fundamentalistu i zločinca koga sudbina naroda, muslimanskog, srpskog i hrvatskog nije zanimala. Ubijao je i pljačkao u ime islama, baš kako je najavio u svojoj (anti)islamskoj deklaraciji. On je predsednik Predsedništva BiH, za čijeg mandata je ubijeno sto hiljada ljudi, sa svoga ognjišta proterano preko dva miliona građana, srušeno hiljadu džamija i isto toliko crkava i na kraju podeljena i zemlja i narodi. Najvažniji elemenat njegovog nasleđa je večna mržnja, koju je posejao prema svemu što je drugačije. Šta, uostalom, njemu znače Markale i stotinak mrtvih? Njegovi gresi su mnogo veći od Markala.

Politički sud Haškog tribunala je odlično upoznat sa tim činjenicama, ali njegova uloga nije da uvaži činjenice već da intervenciju NATO na Balkanu, koja nije imala podršku Saveta bezbednosti UN, prikaže kao nužnu i adekvatnu, i da Srbiju i srpski narod predstavi kao jedine krivce za rat i najveće zločince na planeti.

Zato su Srbi u Hrvatskoj bili žrtve novog ustaškog genocida, Srbi sa Kosova su sad ugrožena manjina, Kosovo je postalo država, na udaru je Republika Srpska i njeno rukovodstvo i zato će, pre ili kasnije, doći na red i Sandžak, Preševska dolina i Vojvodina. Da, Alija je zločinac, ali ne znam kakav je stav zvanične Srbije o tome.

Šta bismo mogli još da čujemo od svedoka W-586, a o čemu, pretpostavljam, i vi imate određena saznanja?

Bilo bi zanimljivo da čujemo šta svedok W-586 zna o organizovanim ubistvima mirnih demonstranata u aprilu 1992. za koje su optuženi srpski snajperisti pozicionirani na krovu hotela „Holidej in“. Mogli bismo da saznamo nešto više o pokušaju ubistva reis ul uleme SFRJ Hadži Jakub efendije Selimoskog 29. avgusta 1992. kada su kriminalci pod komandom Juke Prazine sa „Zelenim beretkama“ tzv. zoljama napali zgradu Rijaseta, ranili reisa Selimoskog, ubili petoro ljudi (među njima unuka i zeta bivšeg reisa Naima Hadžiabdića), ranili Muharema Omerdića i na kraju uzeli iz kase rijaseta preko 100.000 nemačkih maraka, a sa žiro računa „oteli“ preko tri miliona maraka, stotinak hiljada dolara i nešto švajcarskih franaka.

Policija i tajne službe u Sarajevu uhapsili su 15 osoba osumnjičenih za terorizam. Kako tumačite da nijedan od uhapšenih nije sa spiska vehabija koji ste dostavili javnosti?

Hapšenje petnaest gotovo nepoznatih lica (u operaciji REZ) iz mesdžida u Ulici Hajrudina Šabanije na Zaklopači kod Butmira samo je predstava za javnost, ali i pokazna vežba jedinice specijalne policije Federacije BiH koja je vodila ovu akciju. Uhapšeni bez sumnje privlače pažnju svojim izgledom i praktikovanjem islama, ali nije mi poznato, da bilo ko od njih ima ikakve veze sa nekom terorističkom akcijom ili etabliranom terorističkom grupom. U ovoj akciji nema poznatih imena, nema oružja i nema novca – neki od uhapšenih imaju svoje zanate u sklopu porodičnih stolarskih radnji. Ovakve akcije, poput „Svjetlosti“, „Damaska 1“ i „Damaska 2“ ili tzv. hapšenja generala Sakiba Mahmuljina uvek su samo alibi za planirani napad na Republiku Srpsku.

Naravno, nijedna osoba sa spiska žitelja vehabijskih naselja u kojima su oni većina nije uhapšena u akciji REZ.

Ne zaboravimo da je i komandant Trećeg korpusa, čovek kriv za 52 odsečene srpske glave pušten iz pritvora. S druge strane, srpske desetare su optuživali za zločine i držali u pritvoru pet godina, ali ne i ovog čija su krivična dela ratnog zločina povezana sa terorističkom pretnjom. Zašto je bitno suditi odredu El Mudžahedin za ratne zločine? Upravo zato što je aktivna teroristička pretnja i nastala iz nekažnjavanja njihovog zločina.

Kada ubistvo dobija pravnu kvalifikaciju terorizma? Čini se da niz akcija izvedenih u BiH iz nekog razloga nisu okategorisane kao teroristički akt.

Ubistvo Slavka Jovanovića u Maglaju, privrednika Hotića, vlasnika firme „Ziko“, omraženog jer je zapošljavao Srbe, ubistvo Jadranka Božinovića, novinara u Zavidovićima, policajca Gorana Kelera, nosioca zlatne značke, ubistvo Ante Veljana i 17 povratnika Hrvata, slučaj Mevludina Jašarevića koji puca na američku ambasadu ili Harisa Čauševića koji diže u vazduh Bugojansku policijsku stanicu… Nijedan od navedenih slučajeva nema kvalifikaciju terorizma. Ovi slučajevi su otvarani kao brutalna ubistva, višestruka, na verskoj osnovi, ali nikada pravna kvalifikacija nije bila terorizam. Čak i kada je to bila pravna formulacija, kao u slučaju američke ambasade i Bugojna, uvek se gledalo da se terorizam svede na pojedinca, pa su nam servirane informacije tipa „došao pojedinac i ubio policajca u Zvorniku“. Ali ko su ljudi koji su Jašarevića dovezli autom do američke ambasade u Sarajevu, naoružani automatskom puškom i punim borbenim kompletom  municije?

U medijima se pojavila informacija da su teroristi ID ukrali desetine hiljade blanko pasoša. U BiH, sudeći po vašim ranijim tvrdnjama, pasoše su dobijali uglavnom u neograničenim količinama. Čemu treba da posluži ova priča o krađi?

Ovakve priče o ukradenim pasošima iz Sirije i Iraka trebalo bi da pruže alibi mnogim zapadnim vladama i njihovim službama za podeljene pasoše i državljanstva teroristima. Ovo je pripremanje alibija za onaj trenutak kada vojska države Sirije uz pomoć ruske avijacije porazi teroriste i dođe do saznanja o njihovim identitetima, poreklu i državama koje su ih sponzorisale državljanstvima, novcem i oružjem. Ovakve besmislene tvrdnje mogle bi da posluže i eventualnoj odbrani vlasti u Sarajevu koja je zajedno sa Erdoganom i Turskom učestvovala u obavljanju prljavih poslova za važne zapadne vlade i njihove službe.

Dok god postoji problem hrišćanske većine u BiH i dok postoji rat koji nikada nije prekinut sa hrišćanima, kao što Sarajevo nikada nije shvatilo da je rat završen i da je potpisan mir (za njih Dejton je primirje, a ne mir), postoji opasnost.

Da li Islamska država ima svoje obaveštajno-propagandne aktivnosti u BiH? U kojoj meri projekat islamizacije ima uporište među bosanskim muslimanima danas?

Islamska država je u BiH  nedavno „ubacila“ 5.000 primeraka DVD izdanja svog prvog propagandnog magazina „Mejsara“. Forma obaveštajnog i propagandnog delovanja Islamske države, kao i način na koji se primerci ovog magazina dele, osmišljeni su u BiH još u ratu od 1992. do 1995. godine. Tada su pripadnici odreda El Mudžahedin po Tešnju, Ozrenu i srednjoj Bosni odsecali glave Srbima i Hrvatima, snimali vlastitim kamerama, a zatim od toga pravili propagandne materijale.

Skup održan u Indiji na kome je donet proglas snage rešenja ili fetve potpisan od strane 7.000 islamskih učenjaka, a u kome stoji da Al Kaida, ID i talibani nisu nikakve islamske organizacije, nije imao mnogo odjeka u Bosni. U BiH te političke volje nije bilo, jer projekat islamizacije Bošnjaka nije bio samo Izetbegovićevo ludilo već se rasplamsavao uz podršku zapadnih službi. Ovaj projekat radikalizacije podržava 5-6 odsto bosanskih muslimana. Sa stanovišta grupe, nacije, to je na nivou statističke greške, ali sa stanovišta pitanja bezbednosti to je 100.000 ljudi.

Bosanski muslimani su u poslednjih 300 godina imali samo jednu dilemu: da li da se snažnije okrenu prema centru svoje vere – Saudijskoj Arabiji, Meki i Medini – ili političkom centru – Instanbulu. Ataturk je srušio tu vrstu lažnog izbora i orijentacije bosanskih muslimana, i staroosmanske koncepcije kada je glavni grad preselio u Ankaru i kada je Turskoj ponudio potpuno novu formu sekularne države unutar muslimanskog društva. Međutim, kada je Turska stala iza ISIL-a, kada je rizikujući svoju bezbednost srušila ruski avion koji je bio u antiterorističkoj akciji, tog momenta se poigrala emocijama balkanskih muslimana. Erdogan je poručio: ISIL to smo mi. Hakam Fidan, šef obaveštajne službe Turske otvoreno kaže: „Mi ne smemo dozvoliti da Putin porobi Evropu. Mi moramo priznati ID jer ona ima institucije.“ Onih 100.000 radikalizovanih muslimana u Bosni veruje u ove interpretacije.

Rekli ste da se prva akcija Islamske države uz masovno ritualno odsecanje glava hrišćanima desila na planini Ozren. U ovoj akciji ID ipak nije bila sama…

Prva akcija ID počela je paljenjem i rušenjem Vozuće 1995. godine i to je prva zajednička vojna operacija NATO snaga i Islamske države. Vojna operacija NATO, pod imenom „Namerna sila“, pokrenuta je deset dana pre napada mudžahedina na Vozuću i njen zadatak je bio rušenje svih relejnih uređaja i sredstava veze Vojske Republike Srpske na Ozrenu, komandnoštabnih položaja i bunkera, magacina naoružanja i municije, utvrđenih mesta odbrane, vojničkih rovova i tranšeja. Onda je tek nastupio Prvi, Drugi i Treći korpus sa 25.000 vojnika Armije BiH koja je porazila 4.000 pripadnika Vojske Republike Srpske. U zločinima Alijinih mudžahedina i Džaferovićevih policajaca do temelja je spaljeno 66 sela, uništeno više od 5.000 kuća, 120 crkava i jedan manastir, srušena groblja od kojih su neka stara i preko pet vekova, a proterano je više od 22.000 civila i građana srpske nacionalnosti.

Džaferović je uz pomoć Sakiba Mahmuljina, nepunu godinu pre tih brutalnih zločina nad Srbima na području Vozuće rasporedio deset pripadnika svoje Službe državne bezbednosti u odred El Mudžahedin. Oni su zajedno sa mudžahedinima ubijali i klali Srbe. Njihovi zločini su dokazani i rasvetljeni u Haškom tribunalu na suđenjima komandantu Armije BiH generalu Rasimu Deliću, načelniku Generalštaba generalu Enveru Hadžihasanoviću i komandantu Sedme muslimanske brigade pukovniku Amiru Kuburi.

Dokazano je ubistvo 92 lica, silovanje tri žene, mučenja i zlostavljanja u Muzičkoj školi u Zenici, u objektu „Vatrostalna“ u Podbrežju, u Kazneno-popravnom domu Zenica, u Osnovnoj školi „Jablanica“ u Tešnju, u Orašcu, te brutalna odsecanja glava ratnim zarobljenicima na Ozrenu i u srednjoj Bosni. Zajednička akcija NATO i ID u Vozući 1995. objašnjava za mnoge zbunjujuće određivanje Amerike prema aktuelnom pitanju ko je veći diktator Erdogan ili Bašar Asad. Bašar Asad je doktorirao oftalmologiju u Londonu, oženio princezu Esmu koja je diplomirala na Kraljevskom koledžu u Londonu i silom prilika postao predsednik Sirije kada je njegov otac umro od infarkta. Da li je on diktator ili Bakir Izetbegović koji duže vlada od njega i koji je isto vlast nasledio od oca? Ili porodica Abdelazis Ibn Saud u Saudijskoj Arabiji koja odseca glave i ne dozvoljava nijedan verski simbol koji nije po islamu, zabranjuje molitvu i brutalno se odnosi prema ženama? Samo u poslednjih pet godina u Saudijskoj Arabiji zabeleženo je 3.500 odrubljenih glava po sudskim presudama, a 500-600, isto tako po sudskim presudama, kamenovanih do smrti  žena.

Vehabije ili selefije

Vehabizam je najradikalnija i najsiromašnija interpretacija islama. Nije nastao kao takav već kao reformski i oslobodilački pokret u 18. veku u Saudijskoj Arabiji u vreme kada su Muhamed bin Abdul Vehab i Muhamed ibn Saud pokrenuli revoluciju protiv otomanske vlasti. Ovaj pokret se zalagao za povratak islama korenima izgubljenih u osmanskoj vladavini. U tom trenutku to je bio pozitivan pokret. U Bosni su ih zvali kadizadelije, a ne vehabije. O njima piše Mustafa Bašeskija u svojim letopisima.

Čak je pogrešno što je po Bin Abdulu Vehabu dato ime vehabizam, s obzirom na to da je on oca, glavnog imama džamije u Meki, prognao, i da je ovaj napisao knjigu protiv svog sina koju je nazvao „Zvuk šejtanskog roga“, i budući da je Vehab rođenog brata porazio vojno, i da je on umro zatočen… Zato njih vređa izraz vehabije. Oni žele da ih zovemo selefije od izraza selef, što na arapskom znači prethoditi, uvereni da su oni prethodnica islama, odnosno da zastupaju stavove i veru kakvu su zastupali prvi muslimani sa Muhamedom poslanikom na čelu. Vehabizam je kao verska ideja ovde nastao iz istanbulske ideje glavnog imama tadašnje Aje Sofije, džamije u Istanbulu koju je za vreme Murata Trećeg i delimično vlade sultana Mehmeda Trećeg zastupao Muhamed Kadizade. Te ideje je preuzeo Muhamed Abdul Vehab prihvatajući i sugestije engleskog obaveštajca Hefnera. Vehabizam je spoj kadizade, verske ideologije aktuelne 50 godina pre Vehaba, i britanskih obaveštajnih natuknica i usmerenja.

Kraj

[/restrictedarea]