Biti il’ ne biti našeg doba

Uloga pisca na književnoj sceni

Piše Vesna Trijić

Pod egidom borbe za društveni status umetnosti, Pisac veruje da je dužan da piše tako da bi bio prodavan, pri čemu se komercijalan uspeh ishitreno poistovećuje sa uticajnošću. Kako bi to obezbedio, Pisac se, prilikom izbora tema, sve češće oslanja na jubileje i godišnjice, zbog čega je „krem“ naše tekuće književne produkcije neobično prigodan

Bezmalo bi sve što se danas dešava u srpskoj književnosti moglo da stane u dve reči – lažno predstavljanje: kao pisci i kritičari razmeću se osobe koje veze nemaju sa književnošću, kao čitaoci se tetošu svi koji knjige kupuju; gomile knjiga uživaju tretman književnih dela, iako kao umetničke činjenice uopšte ne funkcionišu; romani su apsolutno privilegovani, premda većina njih vređa prosečnu inteligenciju; izdavačke kuće, pod parolom osavremenjivanja domaćeg tržišta kulturnim dobrima, uvoze prividno suprotstavljene ideološke koncepte – američki, orijentisan na biznis, i briselski, na prevaspitavanje – predstavljajući ih kao biti il’ ne biti našeg doba.

OBMANA JE LEGITIMNA Iako je lažno predstavljanje termin iz krivičnog prava, za nabrojane prevare niko neće odgovarati: obmana je legitiman sastojak advertajzinga, a danas je sve, pa i kultura, deo neke propagande i ubeđivanja. Osim toga, književnost je, kako se sve češće naglašava, scena, a na sceni su gluma i predstava jedini priznati oblici postojanja. To ne implicira samo da je književni život sve sličniji estradi nego i da je uloga Pisca unapred određena, odnosno da se tzv. umetnička sloboda može ostvariti improvizacijom, ali jedino u zadatim okvirima; ko hoće na scenu, ne mora da bude Pisac, dovoljno je da se uživi u tu ulogu i da je, u svakoj prilici, glumi. Žanrovski bi se, onda, ovo „pozorište“ moglo odrediti kao komedija zabune, ali sa potencijalno tragičnim posledicama: čini se da je „igra“ već toliko odmakla da svaki akter, šta god da čini ili ne čini, doprinosi propasti.
Zanet idejom o sebi kao o jednom zasvagda datom i privilegovanom protagonisti na književnoj sceni, Pisac ne primećuje da mu ta uloga samo titularno pripada: kao svaki vešt intrigant, mediji se izdaju za dobronamernika i prijatelja, zadobijeno poverenje koristeći kako bi naivnog junaka zatrovali, navodeći ga da sebi upropasti ili prekrati život. Tako savremeni srpski mediji, koji rubrike za kulturu imaju samo figurativno, u sferi spomenutih dobrih namera, uče Pisca da je bespomoćan, odnosno da mu sva sreća i nesreća od njih zavise, da su mogućnosti umetnosti u 21. veku ograničene (sâm redni broj ovog veka postao je izgovor za svakakve gluposti), poetski oblikovani sadržaji dosadni, a samim tim i nepotrebni, na posredne načine mu duboko u srce usađujući sumnju da je književnost, u stvari, fakultativan element kulture, da se i bez nje dâ živeti punim plućima.
Takvo medijsko okruženje na Pisca deluje kao ucena: ili će, kao dobar i poslušan učenik, da se apdejtuje i počne da ispunjava očekivanja, ili će samoga sebe da ekskomunicira, progna sa književne scene. Sklon da odjekom u medijima meri ne samo uspeh nego i smisao svog stvaralaštva, u stalnom strahu od neprihvaćenosti Pisac neće ni pokušati da se, kao protagonista, odredi, već će dopustiti da ga odrede jači, svoje poljuljano dostojanstvo zabašurujući monolozima o umetničkoj slobodi, pobuni i subverziji, od kojih na sceni, osim praznih reči, nema ništa.

UPOTREBA PISCA Pod egidom borbe za društveni status umetnosti, Pisac veruje da je dužan da piše tako da bi bio prodavan, pri čemu se komercijalan uspeh ishitreno poistovećuje sa uticajnošću. Kako bi to obezbedio, Pisac se, prilikom izbora tema, sve češće oslanja na jubileje i godišnjice, zbog čega je „krem“ naše tekuće književne produkcije neobično prigodan. Uz to, Pisac ostaje pri ideji da mu je prevashodni zadatak da pretresa i menja društvene strukture, da se, dakle, po funkciji nadmeće sa novinarstvom. Sama ta borba je potpuno promašena: mediji su kulturno neuporedivo moćniji od književnosti, a društveni uticaj koji Pisac umišlja da ima ne zavisi od njegovog dela već od dobre volje medija; pa i kada se to desi, ne treba smetnuti s uma, mediji koriste Pisca, uklapajući njegova stajališta u sopstvene ideološko-propagandne agende; obratno se ne dešava nikad.
U ovakvom svetlu sagledane, najapsurdnije deluju akrobacije tzv. društveno angažovane literature: nameran da se ostvari kao polupolitička ličnost, Pisac nije ni svestan koliko se i sâm oslanja na medije; njegovo iskustvo pravde i nepravde u savremenom svetu je u potpunosti zasnovano na medijskim sadržajima, tako da on gotovo da i ne radi drugo do što njih ilustruje i komentariše, svodeći književnost, zamajanu retorikom o prevratničkoj svojoj prirodi i revolucionarnosti, na promotera nekoliko predvidivih političkih koncepata. Zauzvrat su neke od najvažnijih oblasti savremenog života ostale prećutane, isključene iz scenskog diskursa.
Zato je, pored sveg prividnog komešanja i nesumnjive galame, na sceni, u stvari, zavladao neobičan mir: svi nešto pišu, ali izostaje utisak da je književnost naročito živa, svako svakog kritikuje (čitaj: pljuje, verbalno zlostavlja), ali prave kritičke misli gotovo da i nema. Uopštena, isprana i udaljena od Čoveka, srpska književnost danas uglavnom manipuliše klišeima sumnjive sugestivnosti; od čitaoca se očekuje da svaku, i najprosečniju emociju dočeka kao emanaciju „višeg smisla“, a da kao nadoknadu za anemičnog književnog junaka prihvati hipertrofiranu ulogu samog Pisca: na sceni se književno delo tumači autorom, u funkciji je njegovog imidža, a ponekad i nema drugog smisla postojanja.
Takva književnost ne može da promeni svet već jedino da doprinese njegovom rasulu, hraneći ono protiv čega bi trebalo da se bori, odvraćajući od čitanja. Zato je savremena srpska književnost postala redak oblik društvene (ne)svesti, što će pored antena i tržnih centara verovatno biti jedno od najubedljivijih obeležja ove naše kič epohe.

VISOKA CENA ZABLUDA Pisac će za svoje zablude skupo platiti; u cilju „žurnalizacije“ mnoge tradicionalne odlike književnosti već je žrtvovao: proizvodeći tekstove koji teže samorazumljivosti i transparentnim, što jednostavnijim značenjima, kojima interpretacija, čini se, nije ni potrebna, on je učinio da je u umetnosti reči sve manje erotičnosti, prilike za lično ostvarenje, i njega koji piše, i onoga ko čita. Kao što je takva književnost samo surogat pravog umetničkog iskustva, tako je i predočeni Pisac duboko antiumetnička pojava, sredstvo pomoću kojeg naše doba, na svim stranama sveta, pokušava književno stvaralaštvo da zatre.
Svaka promena estetske paradigme isprva se percipira kao odvratna, antiumetnička pojava, to je neizbežno; ono što je danas simptom patologije kulture, sutra bi moglo da bude presudan element poetike epohe, i to valja imati na umu. Odmahivanje glavom i zaklinjanje u ljubav i odanost „čistoj“ umetnosti daleko su od dovoljnog; treba biti oprezan, ali i pametan: pravila može da krši i menja samo onaj koji ta pravila dobro poznaje i ume da po njima, donekle, i igra.
To bi značilo da su i pravi pisci, u ovakvim uslovima, primorani da tumaraju scenom, snalaze se i glume. Međutim, takvo prikrivanje identiteta bilo bi u ravni moralnog podviga, svojstvenog svakom „maskiranom čoveku u sumraku“, čiji je rang, prizovemo li Andrićevog Goju, „mnogo viši nego što u pasošu piše“. U iščekivanju dela koja će Čoveka, Misao i Poeziju polako vraćati u književnost, njima nazdravljamo!