Бити ил’ не бити нашег доба

Улога писца на књижевној сцени

Пише Весна Тријић

Под егидом борбе за друштвени статус уметности, Писац верује да је дужан да пише тако да би био продаван, при чему се комерцијалан успех исхитрено поистовећује са утицајношћу. Како би то обезбедио, Писац се, приликом избора тема, све чешће ослања на јубилеје и годишњице, због чега је „крем“ наше текуће књижевне продукције необично пригодан

Безмало би све што се данас дешава у српској књижевности могло да стане у две речи – лажно представљање: као писци и критичари размећу се особе које везе немају са књижевношћу, као читаоци се тетошу сви који књиге купују; гомиле књига уживају третман књижевних дела, иако као уметничке чињенице уопште не функционишу; романи су апсолутно привилеговани, премда већина њих вређа просечну интелигенцију; издавачке куће, под паролом осавремењивања домаћег тржишта културним добрима, увозе привидно супротстављене идеолошке концепте – амерички, оријентисан на бизнис, и бриселски, на преваспитавање – представљајући их као бити ил’ не бити нашег доба.

ОБМАНА ЈЕ ЛЕГИТИМНА Иако је лажно представљање термин из кривичног права, за набројане преваре нико неће одговарати: обмана је легитиман састојак адвертајзинга, а данас је све, па и култура, део неке пропаганде и убеђивања. Осим тога, књижевност је, како се све чешће наглашава, сцена, а на сцени су глума и представа једини признати облици постојања. То не имплицира само да је књижевни живот све сличнији естради него и да је улога Писца унапред одређена, односно да се тзв. уметничка слобода може остварити импровизацијом, али једино у задатим оквирима; ко хоће на сцену, не мора да буде Писац, довољно је да се уживи у ту улогу и да је, у свакој прилици, глуми. Жанровски би се, онда, ово „позориште“ могло одредити као комедија забуне, али са потенцијално трагичним последицама: чини се да је „игра“ већ толико одмакла да сваки актер, шта год да чини или не чини, доприноси пропасти.
Занет идејом о себи као о једном засвагда датом и привилегованом протагонисти на књижевној сцени, Писац не примећује да му та улога само титуларно припада: као сваки вешт интригант, медији се издају за добронамерника и пријатеља, задобијено поверење користећи како би наивног јунака затровали, наводећи га да себи упропасти или прекрати живот. Тако савремени српски медији, који рубрике за културу имају само фигуративно, у сфери споменутих добрих намера, уче Писца да је беспомоћан, односно да му сва срећа и несрећа од њих зависе, да су могућности уметности у 21. веку ограничене (сâм редни број овог века постао је изговор за свакакве глупости), поетски обликовани садржаји досадни, а самим тим и непотребни, на посредне начине му дубоко у срце усађујући сумњу да је књижевност, у ствари, факултативан елемент културе, да се и без ње дâ живети пуним плућима.
Такво медијско окружење на Писца делује као уцена: или ће, као добар и послушан ученик, да се апдејтује и почне да испуњава очекивања, или ће самога себе да екскомуницира, прогна са књижевне сцене. Склон да одјеком у медијима мери не само успех него и смисао свог стваралаштва, у сталном страху од неприхваћености Писац неће ни покушати да се, као протагониста, одреди, већ ће допустити да га одреде јачи, своје пољуљано достојанство забашурујући монолозима о уметничкој слободи, побуни и субверзији, од којих на сцени, осим празних речи, нема ништа.

УПОТРЕБА ПИСЦА Под егидом борбе за друштвени статус уметности, Писац верује да је дужан да пише тако да би био продаван, при чему се комерцијалан успех исхитрено поистовећује са утицајношћу. Како би то обезбедио, Писац се, приликом избора тема, све чешће ослања на јубилеје и годишњице, због чега је „крем“ наше текуће књижевне продукције необично пригодан. Уз то, Писац остаје при идеји да му је превасходни задатак да претреса и мења друштвене структуре, да се, дакле, по функцији надмеће са новинарством. Сама та борба је потпуно промашена: медији су културно неупоредиво моћнији од књижевности, а друштвени утицај који Писац умишља да има не зависи од његовог дела већ од добре воље медија; па и када се то деси, не треба сметнути с ума, медији користе Писца, уклапајући његова стајалишта у сопствене идеолошко-пропагандне агенде; обратно се не дешава никад.
У оваквом светлу сагледане, најапсурдније делују акробације тзв. друштвено ангажоване литературе: намеран да се оствари као полуполитичка личност, Писац није ни свестан колико се и сâм ослања на медије; његово искуство правде и неправде у савременом свету је у потпуности засновано на медијским садржајима, тако да он готово да и не ради друго до што њих илуструје и коментарише, сводећи књижевност, замајану реториком о превратничкој својој природи и револуционарности, на промотера неколико предвидивих политичких концепата. Заузврат су неке од најважнијих области савременог живота остале прећутане, искључене из сценског дискурса.
Зато је, поред свег привидног комешања и несумњиве галаме, на сцени, у ствари, завладао необичан мир: сви нешто пишу, али изостаје утисак да је књижевност нарочито жива, свако сваког критикује (читај: пљује, вербално злоставља), али праве критичке мисли готово да и нема. Уопштена, испрана и удаљена од Човека, српска књижевност данас углавном манипулише клишеима сумњиве сугестивности; од читаоца се очекује да сваку, и најпросечнију емоцију дочека као еманацију „вишег смисла“, а да као надокнаду за анемичног књижевног јунака прихвати хипертрофирану улогу самог Писца: на сцени се књижевно дело тумачи аутором, у функцији је његовог имиџа, а понекад и нема другог смисла постојања.
Таква књижевност не може да промени свет већ једино да допринесе његовом расулу, хранећи оно против чега би требало да се бори, одвраћајући од читања. Зато је савремена српска књижевност постала редак облик друштвене (не)свести, што ће поред антена и тржних центара вероватно бити једно од најубедљивијих обележја ове наше кич епохе.

ВИСОКА ЦЕНА ЗАБЛУДА Писац ће за своје заблуде скупо платити; у циљу „журнализације“ многе традиционалне одлике књижевности већ је жртвовао: производећи текстове који теже саморазумљивости и транспарентним, што једноставнијим значењима, којима интерпретација, чини се, није ни потребна, он је учинио да је у уметности речи све мање еротичности, прилике за лично остварење, и њега који пише, и онога ко чита. Као што је таква књижевност само сурогат правог уметничког искуства, тако је и предочени Писац дубоко антиуметничка појава, средство помоћу којег наше доба, на свим странама света, покушава књижевно стваралаштво да затре.
Свака промена естетске парадигме испрва се перципира као одвратна, антиуметничка појава, то је неизбежно; оно што је данас симптом патологије културе, сутра би могло да буде пресудан елемент поетике епохе, и то ваља имати на уму. Одмахивање главом и заклињање у љубав и оданост „чистој“ уметности далеко су од довољног; треба бити опрезан, али и паметан: правила може да крши и мења само онај који та правила добро познаје и уме да по њима, донекле, и игра.
То би значило да су и прави писци, у оваквим условима, приморани да тумарају сценом, сналазе се и глуме. Међутим, такво прикривање идентитета било би у равни моралног подвига, својственог сваком „маскираном човеку у сумраку“, чији је ранг, призовемо ли Андрићевог Гоју, „много виши него што у пасошу пише“. У ишчекивању дела која ће Човека, Мисао и Поезију полако враћати у књижевност, њима наздрављамо!