Holivudski katanac za bol ženskog roda

Holivud i žene

Piše Vladislav Panov

Žena je u savremenom američkom šou-biznisu retko na rukovodećoj poziciji, slabije je plaćena i manje cenjena kao autor, a na ekranu je predstavljena kao muškobanjasta akciona herojska sila koja, baš zato što je postavljena na mesto muškog protagoniste, zapravo novi seks-simbol s neophodnom dozom testosterona kako bi se moderna i zato napredna ideja o „muškoj ženi“ dokazala u svetu umetnosti i komercijalne potrošne američke pop-kulture kao vrhunska vrednost u svakom smislu

Prošao je čitav vek od kako je Lois Veber postala prva Amerikanka koja je režirala dugometražni igrani film u Holivudu. Bio je to „Mletački trgovac“. Odabir ovog filma, pa i sam njegov naslov, deluju istovremeno i simbolično i cinično. Šta se, naime, u međuvremenu dogodilo? Kao nijedna druga institucija, organizacija, udruženje, državno ili privatno, Holivud je kroz sve oluje, struje i diktate „naprednog zapada“ prošao praktično nepromenjen. Što znači najpre okrenut sebi i brojanju svoje zarade koje su mu obezbedili muškarci ispred i iza kamere. Rigidnih i, po standardima koje je sam postavio kada su žene u pitanju, isključiv, skoro potpuno muški, Holivud je kontekstu uspostavljenih pravila igre došao da aktuelnih dana jasno i potpuno otvorenih nazora. Žene su za njegovo svakodnevno poslovanje tek nužno zlo. Ispred kamere, u filmskoj fikciji, one su dekor ili simbol razvrata. Na ekranu je predstavljena kao muškobanjasta akciona herojska sila koja, baš zato što je postavljena na mesto muškog protagoniste, zapravo novi seks-simbol s neophodnom dozom testosterona kako bi se moderna i zato napredna ideja o „muškoj ženi“ dokazala u svetu umetnosti i komercijalne potrošne američke pop-kulture kao vrhunska vrednost u svakom smislu.

[restrictedarea]

Žena na najnižoj lestvici zapadnog vrednovanja U velikom poslovnom svetu, u takozvanoj korporacijskoj privredi, pa i politici ili, eto, u umetnosti, žene su najpre seks-simboli, a tek onda biće koje zavređuje priliku makar sličnu koja se pruža muškarcu. I to ne tvrde samo feministkinje. Mizoginija, seksizam, polna diskriminacija – velike su vrednosti današnjeg društva s kojima se svakodnevno suočavaju milioni žena širom sveta. U američkom kongresu im, recimo, najbolje ide. Svako peto mesto u vrhu američke vlasti je pripalo „slabijem polu“. U korporacijskoj Americi, međutim, zaposleno je tek šesnaest odsto žena u vrhu rukovodećeg kadra, a tek nešto malo više od deset odsto u naučnoistraživačkim centrima i firmama. Holivud je ipak otišao najdalje. Posebno iza kamere. Skoro u stoprocentnom odnosu su recimo muški snimatelji, a na svakih deset scenarista angažovana je tek jedna žena. Slično je i sa svim ostalim profesijama uposlenim u Holivudu. Neko je komentarisao ovaj podatak poređenjem ovakve diskriminacije žena od strane takozvanih velikih studija sa crkvom koja „nema ništa protiv“ žena u svojim redovima sve dok su opatice. Kao sveštenike ih ne prihvataju. I ne žele.

Šou-biznis je, naravno, sve samo ne crkva, iako nema malo onih koji ga obožavaju sa istim entuzijazmom i strahopoštovanjem kao da je religiozna institucija. U njegovom američkom ogranku ženama je dozvoljeno sasvim ograničeno prisustvo. I ako im bude aminovano da stanu na čelo nekog velikog studija (što se u njegovoj istoriji desilo tek nekoliko puta), one dobijaju tako kolosalnu priliku tek kada se dokažu kao – muškarci! Kao, recimo, Šarliz Teron u najnovijem nastavku „Pobesnelog Maksa“ – njen lik neustrašive ratnice ranjivog ženskog srca u postapokaliptičnom paklu opustošene civilizacije paradigma je aktuelnog ženskog prisustva u autorskom delu biznisa koji je stvorio taj film, kao i sve ostale gde je ženi ostavljeno jedino moguće prisustvo u stereotipima zasnovanim na idejama o njenom seksepilu, materinstvu ili ratničkom duhu, koji nezreli umovi svojim još nezrelijim potrošačima nude kao isključivu opciju poimanja žene na filmu danas. Krug je zatvoren. Čvrsto. Sigurno. Nepromenljivo. Promenu izgleda niko i ne želi. Osim deklarativno, za nju se ne bore čak ni žene koje su se nekako domogle moćnih pozicija. Prihvatanjem poslovnih zahteva i posebnih pravila igre u vođenju studija ili obavljanjem producentskih, odnosno kreativnih izvršnih radnji u stvaranju filmova, žene osvajanjem pozicija osvajaju i podrazumevajuća pravila igre koja ih zapravo postavljaju u položaj ratnice iz „Pobesnelog Maksa“, buntovne, neukrotive, ratoborne, hrabre i naizgled nezaustavljive. Ipak, vrlo ranjiva i za svoje opstajanje potpuno dužna svom muškom zaštitniku – Pobesnelom Maksu. Taj je simbol žene manje-više oduvek konzumiran od strane publike i rado serviran od autora. Zanimljivo je da je u poslu, u velikim holivudskim studijima i na platnom spisku vodećih televizijskih mreža, prisutan izvestan broj žena koje poseduju makar nekakvu, ako ne i vrlo značajnu količinu vlasti. Iako je, kako statistika kaže, taj broj i dalje skoro zanemarljiv, veći je nego ikada ranije. Ali je još potpuno nezamislivo i samim tim neprimetno bilo kakvo delanje tih novih „moćnih žena“ u pravcu poboljšanja položaja „slabijeg pola“. Ništa se nije desilo ženskom rodu kada je pre skoro šest godina Oskara za režiju prvi put u istoriji osvojila žena (Ketrin Bigelou za „Katanac za bol“). Niti su, recimo, Kejtlin Kenedi, predsednica „Lukas filma“, jednog od najmoćnijih holivudskih studija, ili Dona Lengli, rukovodeća osoba „Juniverzal studija“, pa ni teško izborene, ali vrlo uticajne pozicije u raznim drugim kompanijama takođe slavnih i iskusnih koleginica (Šeri Lansing, Peni Maršal, Mimi Leder, pa i nekadašnja glumačka zvezda Džina Dejvis) bile dovoljne da se pripremi put za bolje sutra njihovih naslednica. Sve pomenute su na rukovodećim mestima „muškog Holivuda“ poštovanjem stereotipnog poslovanja donele stotine miliona dolara profita. Ničeg ženskog u tome nije bilo. One su shvaćene kao neobična stvorenja koja, eto, liče na žene, ali su u stvari muškarci koji znaju da budu timski igrači i da svojim firmama donose novac.

Uporno održavanje stanja nepravičnosti Profit je, kažu neki, glavni razlog što borba za ženska prava u ovom poslu uporno izostaje. Prisustvo žena, uostalom, u najkomercijalnijem ogranku proizvođačkog pogona šou-biznisa je zanemarljivo. Filmove koji su prethodnih godina velikim studijima doneli stotinu i više miliona dolara režirale su žene tek u jedva dva odsto slučajeva. Na svakih sto autora filmova sa zaradom koja se smatra komercijalnom dolaze tek dve žene. Objašnjenja je mnogo i nijedno nije dovoljno uverljivo da bi adekvatno objasnilo ovu neobičnu pojavu. Jedni pominju uticaj tradicionalnog odnosa jevrejskih nazora u američkom šou-biznisu, drugi iracionalnu potrebu holivudskih mogula da se slepo drže klišea. Kako god, žena u američkoj industriji zabave nema isti položaj, prava i tretman kao njen kolega. Oduvek su manje plaćene za isti posao, slabije uposlene, seksualno su zloupotrebljavane i eksploatisane, čak i lišene prava na materinske povlastice na radnom mestu. Holivudske konvencije i stereotipi su kao klinovi zabijeni u prihvatanje ženskog prisustva u tom poslu. I ispred i iza kamere one su primorane da odigraju ulogu koja se od njih očekuje, koja im je nametnuta i diktirana. I bez obzira što je tamošnja industrija zabave najprofitabilniji segment privređivanja, novac u tom slučaju nije i sredstvo moći. Holivud voli da se ponosi podsticajem promena brojnih društvenih odnosa u prethodnom veku. Liberalno prosvećivanje nacije, presudna pomoć u instaliranju rasne i verske jednakosti, kao najvrednijih principa demokratije, sve je to bilo u poslovno-političkom rokovniku holivudske mašine za zabavu i školovanje podanika. Osim istinske ženske emancipacije. Ona je izostala iz suštinski nedokučivih razloga koji su upravo toliko brojni koliko i delotvorni u tom procesu upornog održavanja stanja nepravičnosti i nepravde. Pristanak žena na sve to, s druge strane, takođe je neobjašnjiva misterija koja je ukorenjena u strahu od gubitka pozicija, slave i novca, to jest svega toga zajedno, svih onih koji su u određenom momentu bili u poziciji da nešto promene. Ovako je oslobađanje od stega uporno decenijama promovisano od strane predvodnika i inicijatora holivudizacije naše civilizacije sasvim umišljajno preskočilo „žensko pitanje“ podrazumevajući da je muškarac sposobniji za ovaj posao od žene.

[/restrictedarea]