„Gasna rublja“ protiv petrodolara

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Kremlju je sada veoma važno da Evropi pokaže da je Rusija kredibilan partner, sposoban da osigura bezbednost ne samo za sebe već i za sve svoje saveznike, ali treba očekivati veliku buru sa Atlantika

Dok je evropska javnost zagledana u svoje egzistencijalne i bezbednosne probleme, uključujući terorizam u Francuskoj i migrantsku krizu koja poprima sve drastičnije oblike, dotle se, gotovo u potpunoj medijskoj tišini, odvijaju ne manje dramatični procesi koji iz korena menjaju odnose snaga u Evroaziji. Ratovi u Siriji i u Ukrajini samo su vrh ledenog brega, dok se ispod površine odvija prava borba titana za globalnu ekonomsku i svaku drugu budućnost. U centru svih ovih zbivanja su energenti i transportni koridori za njihovu dostavu. I, naravno, Rusi i Amerikanci…

SAMO DVE SUPERSILE Još jednom se potvrdilo da u svetu postoje samo dve prave supersile, Amerika i Rusija. Kina, kao uskoro najveća svetska ekonomija, ipak će morati da pričeka još neku godinu. Pokazalo se da samo dva faktora utiču na takav status. To su naoružanje i energija. Jedino one države koje poseduju izrazitu količinsku nadmoć u tehnološki superiornim vidovima naoružanja, i koje su u praksi dokazale da su u stanju da masovno donose smrt neprijateljima, hiljadama kilometara daleko od svojih granica, mogu se nazivati supersilom. Isto važi i za fizičku kontrolu nad najvećim delom globalnih resursa, u prvom redu – energetskih. Jer bez energije nema života na planeti, nema privrednog i naučno-tehnološkog razvoja.

U oba ova slučaja, samo Rusija i Amerika imaju globalnu vlast nad životom i smrću, izgradnjom i destrukcijom, posedujući enormne količine najrazornijeg oružja i energetskih resursa. U slučaju SAD situacija je ipak nešto drugačija nego sa Rusijom. Za razliku od Moskve, Vašington ne poseduje direktno tako velike resurse već kontrolu stiče primenom sile u različitim delovima sveta, po pravilu na području Evroazije. Zbog ove za njih nepovoljne okolnosti, Amerikanci su mnogo agresivniji i intenzivniji od Rusa u upotrebi smrtonosnog naoružanja, što dovodi do sve češćih i sve većih poremećaja u svetu. Migrantska kriza u Evropi najvidljivija je posledica neograničene oružane ekspanzije Vašingtona.

Sadašnja bezbednosna kriza započela je pre više od deset godina. Najpre su Amerikanci, iskoristivši privremenu slabost Rusije, odlučili da brzim vojnim intervencijama „preuzmu“ kontrolu nad svim energentima Bliskog istoka, kako bi ih potom isporučivali u Evropu pod svojim uslovima. Poruka liderima arapskog sveta bila je jasna: ili ćete biti naš „saveznik“, ili ćete proći kao talibani, Sadam, Gadafi, Mubarak, Saleh, Asad… Ovaj poslednji, iako je postao tragična ličnost svetske istorije, istovremeno se preobrazio u simbol otpora američkom hegemonizmu i u najvažnijeg ruskog saveznika, preko koga Moskva lomi Ameriku. Jer, parafrazirajući poznatu diplomatsku izreku, sve dok svi nisu pobeđeni, niko nije pobeđen. Asad još nije pobeđen. Američka mašina se zaglavila na Bliskom istoku, i ako se hitno ne izvuče, platiće ogromnu cenu.

[restrictedarea]

NAJJAČI ADUTI RUSIJE Kada su u Kremlju shvatili da su Amerikanci započeli totalni rat za resurse i da će u tom ratu Rusija izgubiti sve, a na kraju i svoju državnost, pokrenute su odlučne kontramere. Plan je bio sledeći: iskoristiti najjače adute i izgraditi dva nova gasovoda ka Evropi. Jedan je „Severni tok“, drugi je nazvan „Južni tok“. U situaciji kada su Vladimir Putin, Gerhard Šreder i Žak Širak sklopili 2003. neformalno savezništvo protiv američke intervencije u Iraku, dogovor oko „Severnog toka“ relativno je glatko prošao.

Situacija sa „Južnim tokom“ takođe je neko vreme išla po planu, a sigurnost je davala činjenica da su njegovi akcionari bile one iste velike evropske kompanije koje su gradile i „Severni tok“. Međutim, posle Šredera i Širaka, na vlast su došli Angela Merkel i Nikola Sarkozi, a zatim i Fransoa Oland. Odnos snaga se promenio i ruski uticaj u Berlinu i Parizu je pretrpeo štetu. Kao prva žrtva pao je „Južni tok“, koga više nije imao ko da brani od ultimatuma iz Vašingtona. Međutim, Sarkozi se sada ponovo javlja kao jedan od najozbiljnijih pretendenata na predsedničkim izborima 2017, a nedavno je odigrao zapaženu rolu svojom posetom Putinu, kada je poručio da Kijev mora da se pomiri sa gubitkom Krima, jer on pripada Rusiji. Među favoritima je i Marin le Pen, koja vidi Rusiju kao saveznika.

S druge strane, brojni pripadnici nemačke poslovne i intelektualne elite zalažu se za bliske odnose Berlina i Moskve, posebno kada je reč o ekonomskoj saradnji. Pritisak iz Vašingtona za uvođenje sankcija Rusiji, pod kojim se našla Merkelova i kome je podlegla, bacio je ozbiljnu senku nezadovoljstva na njenu vladu, dok je migrantska kriza donela i prve olujne oblake. Nemački analitičari i biznismeni pravilno osećaju da je bezbrižnim vremenima rasta i procvata došao kraj, i da sada oslonac na Rusiju vredi mnogo više nego privrženost starim konfrontacionim šemama koje nameće „prekookeanski drug“.

Željama nemačke privrede Berlin je ipak izašao u susret, iako je to bilo najgore što je mogao da uradi sa stanovišta američkih interesa. Ovog leta potpisan je sporazum između ruskog „Gazproma“ i najvećih energetskih kompanija iz Nemačke, Holandije, Austrije i Francuske, o izgradnji novog megagasovoda „Severni tok 2“, o čemu je „Pečat“ već pisao (br. 387). Projekat morskog dela gasovoda, dužine preko 1.200 kilometara i propusne moći 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, koštaće 10 milijardi evra i treba da bude pušten u rad 2019. godine. Međutim, ovaj cevovod treba posmatrati kao deo velikog evroazijskog sistema, a ne samo njegovu pomorsku deonicu. Od nemačkog mesta Grajfsvald na obali Baltičkog mora ruski gas već sada ide cevovodom „Opal“, kopnenim nastavkom „Severnog toka“, sve do mesta Baumgarten u Austriji, blizu granice sa Mađarskom. Sa ruske strane, gas se doprema iz Sibira, gasovodom „Uhta–Toržok“. Tako je ceo sistem od Uhte do Baumgartena dugačak oko 4.000 kilometara, što samo potvrđuje njegov evroazijski značaj.

 

NOVI GASNI POREDAK I „SLUČAJNOSTI“ Da Rusija projektu pristupa veoma ozbiljno, svedoči i to što je Putin 27. oktobra otvorio radove na izgradnji novog gasovoda „Uhta–Toržok 2“, vrednog oko dve milijarde dolara, kojim će biti transportovano dodatnih 45 milijardi kubika godišnje za napajanje „Severnog toka 2“. Dva dana kasnije, 29. oktobra, Putin je, posle sastanka sa drugim čovekom nemačke vlade Zigmarom Gabrijelom (koji je i ministar ekonomije i energetike), rekao da Rusija čeka odluku nemačkih državnih organa i Evropske komisije u vezi „Severnog toka 2“. A dan ranije je ruski ministar energetike Aleksandar Novak izjavio da je i Francuska zainteresovana za realizaciju ovog projekta.

I onda je 31. oktobra bomba raznela ruski avion sa 224 osobe u njemu. Nepune dve nedelje kasnije, 13. novembra, dogodio se teroristički napad u Parizu. Postavilo se odmah i pitanje suspendovanja Šengenskog sporazuma, što bi bilo razorno za EU projekat, čije srce su upravo Francuska i Nemačka. Treba ostaviti po strani sve teorije zavere, kojih ima previše u poslednje vreme, ali se ne može izbeći ocena da je ovakav razvoj energetske saradnje EU i Rusije najmanje poželjan sa stanovišta interesa SAD. Ako se tome doda da malo-malo pa u zapadnoj štampi budu objavljeni prilozi o navodnoj podeli Turske i stvaranju „države Kurdistan“, onda je opet neizbežno i podsećanje da je Ankara najvažniji činilac u planiranom projektu južnog ruskog gasovoda, koji treba da ide preko Crnog mora i Balkana, povezujući Tursku, Grčku, Makedoniju i Srbiju sa Mađarskom i Austrijom.

Da se i ne govori o tome da su se u Turskoj dogodila dva velika teroristička napada u poslednjih nekoliko meseci – u trenutku dok je predsednik Tajip Redžep Erdogan vodio najvažniju bitku za ponovno osvajanje izgubljene parlamentarne većine, što je bio osnovni preduslov za gradnju bilo kakvog gasovoda. Suviše je „slučajnosti“ povezano sa ključnim akterima novog energetskog poretka, da bismo bili sigurni da je zaista reč o pukoj koincidenciji. Nema sumnje da su svi ovi procesi povezani, na ovaj ili onaj način.

Vesti o „Severnom toku 2“ izazvale su nervozne reakcije režima u Kijevu, najvažnije američke poluge na potezu od Baltičkog do Crnog mora. Izgradnjom novog gasovoda, Ukrajina bi se lišila skoro celokupnog sadašnjeg tranzita ruskog gasa u Evropu, a Amerikanci mogućnosti kontrole nad njim. Pomoćnik zamenika američkog državnog sekretara za energetsku diplomatiju Robin Danigan, obratila se 5. novembra na konferenciji u Bratislavi predstavnicima evropskih energetskih kompanija sledećim rečima: „Morate da se zapitate zašto jednom rukom podržavate Ukrajinu, a drugom je davite“! Odgovor zna i ona sama: niko ozbiljan u Evropi ne podržava iskreno Ukrajinu već je to ultimatum iz Vašingtona. I niko iz Evrope ne davi Kijev, nego svi gledaju svoje interese. A ako neko davi Ukrajinu, onda je to SAD.

Tako i reči Daniganove treba tumačiti kao još jednu u nizu uvijenih pretnji ugroženih Amerikanaca. Da je sve krajnje ozbiljno, Nemci su se mogli uveriti već sledećeg dana – u Baltičkom moru, pokraj same cevi „Severnog toka“, primećen je daljinski navođeni torpedo pun eksploziva, koji se koristi za uništavanje mina. Kako je zvanično objašnjeno, torpedo je slučajno „doplivao“ baš do gasovoda, nošen strujama iz regiona u kojima se uništavaju mine. Svakako, još jedna koincidencija. Vašington je besan jer ne može Nemcima tako lako da zabrani izgradnju ruskog gasovoda, kao što je mogao da naredi Bugarima. Očigledno, Moskva je već dobila određenu vrstu garancija od Berlina, i verovatno Pariza, da oni neće podleći opstrukcijama. Ali to ostaje tek da se vidi, jer je u prošlosti bivalo i drugačije.

„GASNA RUBLJA“ I NEVOLJE VAŠINGTONA Zašto je Vašington toliko ljut? Jedan deo objašnjenja leži u konkurentskoj borbi, gde je na evropskom tržištu američki komprimovani tečni gas iz škriljaca direktno suprotstavljen ruskom gasu iz cevovoda. Prema najavama, oba projekta trebalo bi da zažive u punoj meri do 2020. godine. Tada će biti izgrađeni i „Severni tok 2“ i, kako se očekuje, „Turski tok“, a Amerikanci će dovršiti najveći deo svojih kapaciteta za komprimovanje gasa i biće spremni za masovne isporuke. Upravo tada, 2019, ističe i važeći rusko-ukrajinski sporazum o tranzitu, koji Moskva sigurno neće produžavati ako do tada budu izgrađena dva njena nova cevovoda preko Baltičkog i Crnog mora. Uspeh ovih projekata je za Rusiju od nemerljivog značaja, jer ako bi sadašnja proamerička vlast ostala u Kijevu i u narednih pet godina, sigurno bi sabotirala ruski tranzit tako što bi višekratno podigla takse za transport preko svoje teritorije. Time bi ruski gas bio manje konkurentan, a Amerikanci bi popunili nedostajuće količine na tržištu.

Ali ima i Kremlj svoje kombinacije. Da bi se prevazišla ograničenja nametnuta Trećim energetskim paketom EU, kojim se deo kapaciteta gasovoda mora ustupiti nekome radi izbegavanja monopola, rešenje možda leži u tome da Rusija polovinu svog gasa prodaje evropskim partnerima na mestu gde gas stupa na kopno EU. I to po berzanskim cenama, a ne po dugoročnim ugovorima kao što sada čini. Prema ovim zamislima trgovina gasom bi se odvijala na berzi u Sankt Peterburgu, u evrima, a ne u dolarima. A u sledećoj fazi, što je glavna želja Moskve, prešlo bi se na trgovinu u rubljama. Strani partneri mogli bi u tome lako da pronađu svoj interes. U doglednoj budućnosti Rusija namerava da stvori i svoj naftni brend, koji će za rublje prodavati takođe u Sankt Peterburgu. Sve to ukazuje na ozbiljne planove Rusije i sve to jednoznačno vodi – stvaranju energetske alijanse sa EU, po sličnom modelu kako Moskva to već radi sa Pekingom.

Izgradnja „Severnog toka 2“ stoga će u najvećoj meri opredeliti ishod rusko-američkog energetskog rata za Evropu. Da li će pobediti „gasna rublja“ ili petrodolar – oruđe Vašingtona kojim je pokorio svet u 20. veku? U slučaju da Rusija pobedi, SAD gube ne samo zaradu od neisporučenog gasa već će se čitav njihov energetski sektor naći u ozbiljnom problemu, a višedecenijska dominacija petrodolara će nestati. Koliko je ovo važan trenutak za SAD, svedoči i najava da će prve isporuke američkog tečnog gasa krenuti za Litvaniju u februaru sledeće godine. Time Amerikanci počinju da pritiskaju evropsko tržište, gde bi do 2019. navodno trebalo da povećaju svoje isporuke na preko 60 miliona tona gasa godišnje, što je otprilike 82 milijarde kubnih metara. Ako novi ruski gasovodi budu izgrađeni, „Gazprom“ će moći da održi konkurentnost i američki proizvod će biti potisnut zbog svoje visoke cene proizvodnje.

OLUJE NA EVROPSKIM MORIMA Amerikancima ostaje jedina nada da sve bude kao i do sada: da EU blokira izgradnju ruskog cevovoda, a da se preko Ukrajine snabdeva Evropa, ali tako da maksimalno zagorčava život Moskvi. Sa američke tačke gledišta ovo je idealan scenario koji Rusiju drži daleko od Evrope u svakom pogledu, a njima omogućava ogroman ekstraprofit u narednim decenijama. To bi vodilo do konačnog trijumfa i potpisivanja sporazuma o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), kojim bi Vašington potpuno zagospodario Evropom.

Ako ne bude tako, rezultat će biti poražavajući za Vašington: gubitak ekonomskog i političkog uticaja u Evropi, uz perspektivu raskidanja sadašnjeg „evroatlantskog partnerstva“, ili njegovog potpunog marginalizovanja. To bi najavilo i konačni pad Amerike i okretanje Evrope saradnji sa evroazijskim silama. Kremlju je sada veoma važno da Evropi pokaže da je Rusija kredibilan partner, sposoban i odlučan da osigura bezbednost ne samo za sebe već i za sve svoje saveznike. Gas i nafta idu pride. Upravo zato treba očekivati sa Atlantika velike bure na evropskim morima – od Baltičkog, preko Crnog, do Sredozemnog.

[/restrictedarea]