Tužni Porošenko umoran od rata

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Moskva je dobila ono što je želela, a to je (kon)federalizacija Ukrajine, gde će Donbas služiti kao garant ruskih interesa i „veto faktor“ na sve strateške odluke Kijeva, a posebno one o članstvu u NATO

Predsednik Ukrajine Petar Porošenko ovih dana ponovo je osetio kako je to biti odbačen od strane saveznika. Ina Vanikova, bivša portparolka bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Juščenka, ocenila je posle najnovijeg samita „normandijske četvorke“ u Parizu da je Zapad „umoran od ukrajinskih zahteva“. Posle pregovora koje su 2. oktobra sa ukrajinskim liderom vodili predsednici Nemačke, Francuske i Rusije – Angela Merkel, Fransoa Oland i Vladimir Putin – brojni mediji objavili su fotografiju „tužnog Porošenka“ kako sedi za stolom pored Putina koji se smeška. Vanikova je ocenila da je ukrajinska politika doživela krah i da se to dobro videlo 2. oktobra u Parizu. „To je sve što treba da znamo o tom danu. Lice ukrajinskog predsednika – to smo svi mi. Mi smo problem za ravnodušne evropske prolaznike. Kakav glupi nesporazum. Ta Ukrajina i njeni zahtevi… Evropa hoće mira i stabilnosti. Evropa hoće da prodaje svoju robu“, objasnila je Vanikova.

 

IGRA JE ZAVRŠENA

Na taj način je najbolje istakla suštinu aktuelnog ukrajinskog trenutka – nesposobni da ozbiljnije ugroze Rusiju i njene interese, oni više nisu nikome zanimljivi. Pogotovo ne Evropljanima, koji od početka s podozrenjem gledaju na američko huškanje Kijeva. To se jasno pokazalo na pariskom sastanku, gde je šest sati pregovora bilo dovoljno Porošenku da shvati – igra je završena. Donbas će dobiti specijalni status, naoružanje krupnog i srednjeg kalibra biće povučeno iza linije razdvajanja, a čitav proces prebaciće se s vojnog na politički teren. Drugim rečima, Moskva je dobila ono što je želela, a to je (kon)federalizacija Ukrajine, gde će Donbas služiti kao garant ostvarenja ruskih interesa i „veto faktor“ na sve strateške odluke Kijeva. Posebno one koje se tiču članstva u vojnim blokovima kao što je NATO.

[restrictedarea]

„Iz režima prekida vatre, prešli smo u režim primirja“, objasnio je Andrej Lisenko, zvanični predstavnik predsednika Ukrajine za pitanja vojne operacije na istoku zemlje. Istu informaciju dan ranije izneo je i predsednik Porošenko. Time je potvrdio da su ukrajinske snage počele da povlače tenkove i druge tehnike kalibra manjeg od 100 milimetara sa linije dodira, to jest fronta. Predstavnici Luganske Narodne Republike, koji su takođe povukli svoje naoružanje, izvestili su da ukrajinske snage više ne napadaju njihove položaje. Porošenko je rekao i da očekuje da Minski sporazumi mogu biti sprovedeni u potpunosti do kraja godine. No otkud sad tolika žurba i pacifizam Kijeva? Odgovor se, naravno, krije u gasu. Ali ne samo u njemu…

Važan deo procesa iz Minska jeste održavanje lokalnih izbora u Donbasu, a zatim davanje ovom regionu, najpre privremenog, a onda i trajnog specijalnog statusa. Osim toga što su ove obaveze Kijeva fiksirane potpisanim dokumentima u okviru „normandijske četvorke“, na njihovom poštovanju posebno insistira kancelarka Merkel. Ne upuštajući se ovom prilikom u dublju analizu zašto dolazi do krupnih promena na globalnom nivou i zbog čega je stav Berlina postao tvrđi, Porošenku su postale jasne dve stvari: u ovom trenutku Evropa, a posebno Nemačka, niti će finansirati, niti podržavati bilo kakva ratna dejstva na svojoj periferiji i protiv Rusije, i drugo – Amerika je suviše daleko da bi pomogla u ratnim namerama, a pritom ne pokazuje baš nikakvu želju da šalje dolarske injekcije. Tako je Porošenko ostao sam, tužan i umoran.

Koliko je očajan, najbolje se vidi iz nekoliko njegovih poslednjih poteza. Dok mu Moskva daje ogroman popust na isporuke gasa, on uvodi potpuno nerezonske sankcije Rusiji za preletanje aviona preko teritorije Ukrajine. Osim toga što će od ovakve mere umnogome postradati ukrajinski prihodi, takva kijevska politika skroz je suprotna duhu normalizacije odnosa promovisanih procesom iz Minska. A to pak može značiti da Porošenku na uvo šapuće neko moćan iz Vašingtona, koga ni najmanje ne zanima šta će biti sa Ukrajinom – ekonomski i socijalno razorenom zemljom čiji će zvaničan pad BDP-a u ovoj godini iznositi preko 12 odsto.

 

VAŠINGTON JE „SPREMAN“

To se dobro vidi i iz još jedne izjave ukrajinskog predsednika. On je potvrdio da se nedavno u Njujorku, tokom zasedanja Generalne skupštine UN, čak tri puta susreo sa američkim šefom države Barakom Obamom. Dva puta pre Putinovog govora, i potom posle ubedljivog nastupa ruskog predsednika – koji je poručio Amerikancima da je došao kraj njihovom svetskom liderstvu. Prilikom ovih susreta, naglasio je Porošenko, Obama mu je rekao da je Vašington spreman za isporuke Kijevu „novih modela odbrambenog naoružanja“. „Potvrdio mi je da je potpisao odgovarajuću naredbu o predaji Ukrajini novih oružanih sredstava, potrebnih nam kao vazduh. To je odbrambeno oružje, stanice za kontrabatiranje, koje nam omogućuju da povećamo odbrambene mogućnosti ukrajinske vojske“, rekao je Porošenko u Parizu.

Ove reči, međutim, nikako se ne uklapaju u izjavu koju je dao istog dana, o tome da je Kijev spreman „da obnavlja zemlju zajedno sa onima koji budu izabrani u Donbasu“. Da li će Porošenko opet artiljerijom „obnavljati“ Donbas koji je prethodnih meseci rušio, ili ipak više neće započinjati samoubilačke ofanzive, još uvek se ne može sa sigurnošću tvrditi. Ipak, simptomatična je njegova izjava da na predstojećim izborima u Donbasu moraju „punopravno da učestvuju ukrajinske političke snage“. Ako se zna da su te „političke snage“ do pre neki dan ratovale protiv Donbasa, teško je zamisliti izbornu kampanju Desnog sektora i sličnih ekstremnih organizacija na tlu Novorusije. S druge strane, nameće se još zanimljivije pitanje: Da li će političkim partijama iz Donbasa biti omogućeno da učestvuju na izborima u ostalim delovima Ukrajine? U tom slučaju ne treba isključiti to da mnogi građani iz proruski opredeljenih oblasti daju glasove baš njima – znajući da je glas za Donbas, glas za Putina.

A ako se tome doda da će Novorusija dobiti specijalni status – ekonomski i politički – u okviru do sada unitarne Ukrajine, to može delovati kao lepak za birače kojima je dosta siromaštva, ratova i gladi. Ma koliko se vlastodršci iz Kijeva trudili da to preokrenu, ipak je Rusija za većinu građana pojam stabilnosti i boljeg života. Pobeda proruskih partija u ukrajinskim regionima mogla bi dovesti do lančane reakcije i zahteva drugih delova zemlje za većim stepenom autonomije i bližim vezama s Rusijom. Teško je otrgnuti se utisku da je takav cilj Kremlj i postavio kada je započinjao mirovni proces s Kijevom.

 

POTPUNI KRAH I INTERPRETACIJE

Ako se zna da je državna kasa u Kijevu sada potpuno prazna i da je premijer Arsenij Jacenjuk prinuđen da moli od Brisela kredit za kupovinu ruskog gasa, to je i signal za građane da od „obećane Evrope“ neće biti ništa. Ukrajini je, kako je Putin nedavno ocenio, za celu grejnu sezonu potrebno tri milijarde dolara za kupovinu gasa, a Jacenjuk priznaje da njegova vlada nema ni trostruko manju sumu – jasno je da je to potpuni krah. Posebno ako se ima u vidu da je proamerička vlast u Kijevu prethodnih meseci isisala sav novac iz džepova građana i da se više nema odakle zahvatati. Zato bi predstojeća zima mogla da bude veoma hladna – i za Ukrajince i za vladajuću garnituru.

Moskva, Berlin i Pariz neće dopustiti da Kijev ostane potpuno bez gasa, kako bi tranzit ka Evropi mogao da teče nesmetano tokom hladnih meseci. Ali „Porošenkove zahteve“, kako ih je nazvala Vanikova, zaista više niko neće ispunjavati. Čak je, prema mišljenju šefa Spoljnopolitičkog komiteta ruske Državne Dume, Alekseja Puškova, Angela Merkel već pristala i na to da se Krim neće vratiti u sastav Ukrajine, ograničivši krizno područje samo na Donbas. Pitanje Krima tako ostaje unutrašnja stvar Rusije, bez potrebe za međunarodnim mešanjem. Ako je tako, onda je spirala sukoba između Rusije i Evrope ipak u fazi deeskalacije.

Takvo stanje stvari podstaklo je i uticajnog ruskog blogera Anatolija Šarija da oceni da će Porošenko sada pokušavati da kao svoju pobedu predstavi praktičnu legalizaciju odsecanja Donbasa od centralne vlasti. „Možda vam se čini glupim i nerealnim da će sada pokušati da od toga napravi uspeh. A ja vam kažem: tako će i biti. Oni će da govore da je to samo interpretacija ruske propagande, da nije tako. Da nije predaja. Da je to – pobeda“, objasnio je Šarij dobro poznate mehanizme funkcionisanja majdanske vlasti. Ako se setimo da je Kijev svaki put kada su borci Novorusije stezali obruč oko njihovih snaga koje su panično bežale, predstavljao kao osvajanje novih odbrambenih pozicija – onda će svakako i predstojeću konfederalizaciju Ukrajine prikazati kao svoju veliku pobedu. Tako je i bolje, jer je svaka pobeda mira u Ukrajini – poraz agresivnih snaga koje ne žele dobro ni ovoj zemlji ni Evropi.

[/restrictedarea]