Scenski pačvork

Početak sezone u Narodnom pozorištu : PREMIJERA KOMADA „NA DNU“ MAKSIMA GORKOG

Piše Raško V. Jovanović

Tvorci ovog komada prema tekstu jedne od najvećih drama 20. veka zapostavili su izrazito humanistički stav pisca – gledali smo predstavu koja je, po svemu sudeći, trebalo da bude scenska replika na televizijske emisije  što se zovu rijaliti-šou

Drama Maksima Gorkog „Na dnu“, prvi put prikazana u Moskvi 1902. godine, a u Srpskom kraljevskom narodnom pozorištu u Beogradu dve godine potom,  prvo je  delo u svetskoj dramaturgiji koje na scenu izvodi ljude sa „dna života“, što je za građanski teatar onoga vremena bila smela novost.  Tekst je lišen  klasičnog razvoja dramske radnje, mesto zbivanja je prenoćište beskućnika koji potiču iz različitih društvenih slojeva – uličarke i propali aristokrati, nezaposleni majstori i neuspeli glumci, skitnice i lopovi, a tu je i vlasnik sa svojom porodicom, koji se trudi da svakome uredno naplati konačište. Dramu čine dijalozi i razgovori svih okupljenih propalih i odbačenih ljudi, koji uglavnom raspravljaju o mogućnosti da iznađu rešenje svoga egzistencionalnoga pitanja kako izići sa „dna“. U njihovoj raspravi izdvajaju se dve opcije: jedna koju zastupa utešitelj Luka, starac blage naravi, koji nesretne žitelje tmurnoga prostora teši usađujući im veru u mogućnost izlaska na povoljnije životne staze, dok drugu zastupa cinik Satin, koji zastupa načelo surove istine o životu, ističući potrebu čovekove slobode. Gorki na taj način otvara mogućnost interpretacije drame kako „po Luki“ (već je samo ime jevanđeosko), tako  i po buntovnom Satinu, u kojem ima nečega od ničeanstva ranije viđenih „božjaka“ Gorkoga. Naporedo sa Čehovom i njegovim komadima „Tri sestre“ i „Ujka Vanja“, drama „Na dnu“ svojom strukturom napušta teren ruskoga realizma, osobito teatar Ostrovskog, i nagoveštava pozorište 20. veka. Posle prvog prikazivanja u Moskovskom hudožestvenom teatru, u režiji Stanislavskog, delo je sa velikim uspehom prikazano 1905. godine u Berlinu, u Rajnhartovom teatru. Maks Rajnhart je igrao ulogu Luke, a predstava je imala 500 izvođenja.  Iste godine ova drama izvodi se  u Parizu, takođe sa velikim uspehom,  u pozorištu „Delo“,  kojim je rukovodio Linje-Po. Beketov dramski postupak  može se upoređivati sa pola veka ranijim  napuštanjem klasične dramske radnje i sukoba u drami „Na dnu“ Gorkog. Dodajmo da mnogi smatraju da je „Na dnu“ jedna od najvećih drama 20. veka. U svakom slučaju, reč je o drami antologijske vrednosti, koja će kako zbog svoje teme, tako i zbog piščevog specifičnog  dramaturškog postupka uvek biti zanimljiva i glumcima i gledaocima.

[restrictedarea]

Rediteljka Ana Đorđević adaptirala je tekst za ovo izvođenje i već taj njen postupak, s obzirom na ono što smo videli, ne možemo prihvatiti. Dabome, ona je znatno skratila tekst ovog izuzetno vrednog dela, ali ga je i adaptirala, što će reći preradila poremetivši nizanje pojedinih scena, od kojih je neke izostavila, što je slučaj i sa više dejstvujućih lica. Na taj način, ona je znatno osiromašila delo, pogotovo što je izostavila, pored ostalog, i poznatu sentencu „Čovek – to zvuči gordo!“ jer joj se, valjda, učinila neprikladnom za ovo vreme tranzicije i globalizacije. I svojom režijom zapostavila je izrazito humanistički stav pisca – gledali smo predstavu koja je, po svemu sudeći, trebalo da bude scenska replika na televizijske emisije  što se zovu rijaliti-šou i ništa više. Zato je i scenografski ambijent Dragane Macan bio daleko od sirotinjskog prenoćišta, već je to bio permanentno osvetljen televizijski studio sa svetlo obojenim plohama sa obe strane i u pozadini, naravno  sa stepenastom osnovom, koja je  trebalo da omogući različite duo i grupne prizore. Kostimografska rešenja Lane Cvijanović  bila su u osnovi odraz načina odevanja savremenoga sveta.  I glumci su nastojali da igraju savremene tipove: Gojko Baletić u ulozi Kostiljova, vlasnika prenoćišta, podsećao je na inkasanta što kontroliše i ubire taksu za parkirana vozila, dok je Sonja Kolačarić kao Vasilisa Karpovna izgledala kao poslovna sekretarica. Kalina Kovačević kao Nataša bila je precizna u ispoljavanju emocija. Aleksandar Srećković, kao Vaska Pepel, uprkos tome što je dočaravao lopova i siledžiju uspevao je i da efektno saopšti  neke životne istine. Najcelovitiju glumačku kreaciju ostvario je Tanasije Uzunović u ulozi Luke: sa potrebnom smirenošću bio je oličenje životnog iskustva propraćenog stradanjima, ali i čovek koji ume da saoseća sa sagovornicima i uvek da ih obodri i nenametljivo posavetuje. Satina je nedovoljno energično i neuverljivo  tumačio Nemanja Oliverić, dok je Andrej Šepetkovski suviše karikaturalno interpretirao Glumca. Klešč Darka Tomovića izgledao je kao slučajni posetilac ovog studija, što bi trebalo da bude sirotinjsko prenoćište. Miloš Đorđević u ulozi Barona umeo je da iznađe potrebnu distinkciju u odnosu prema ostalima i da sveukupnim stavom i ponašanjem izrazi kako pripada drugom svetu, a ne ovom na dnu  u kojem se nevoljno našao. Očekujući da posle dužeg vremena ponovo  gledamo Gorkog na sceni našeg nacionalnoga teatra, videli smo u režiji i adaptaciji Ane Đorđević jedan scenski pačvork.

[/restrictedarea]

„Na dnu“

PISAC
Maksim Gorki
POZORIŠTE
Narodno pozorište u Beogradu – scena „Raša Plaović“
DATUM PREMIJERE
3. oktobar 2015.
REŽIJA I ADAPTACIJA
Ana Đorđević
DRAMATURG
Slavko Milanović
SCENOGRAF
Dragana Macan
KOSTIMOGRAF
Lana Cvijanović
DIZAJN ZVUKA
Vladimir Petričević
SCENSKI GOVOR
dr Dejan Sredojević