Posle munjevitog rata, munjevita poseta

Piše FILIP RODIĆ

Predsednik Sirije Bašar Asad boravio je ove nedelje u Moskvi, u iznenadnoj, ali ne iznenađujućoj, poseti Vladimiru Putinu. Posle čitave serije neočekivanih odlučnih poteza Rusije koji su Zapad na Bliskom istoku, kao i na globalnom nivou, doveli u tešku situaciju, odlazak Asada u Moskvu ima veliki simbolički značaj i predstavlja novi šamar Vašingtonu

Pre tačno četiri godine, 20. oktobra 2011. tadašnja američka državna sekretarka, a danas potencijalna predsednička kandidatkinja Hilari Klinton egzaltirano je uzviknula „došli smo, videli smo, on je umro“. Klintonova je seirila nad tragičnom i brutalnom smrću libijskog lidera Moamera Gadafija. Bila je toliko oduševljena „promenom režima“ i američkim „trijumfom“ u Libiji, da su njeni saradnici to želeli da proglase početkom sprovođenja „Klintonkine doktrine“ o smenjivanju „nedemokratskih vlasti“. Na četvrtu godišnjicu Gadafijevog ubistva, predsednici Rusije i Sirije Vladimir Putin i Bašar Asad, susretom u Moskvi, sahranili su ovu doktrinu, samo nije jasno kakav bi trebalo da bude nadgrobni spomenik, pošto krstu tu definitivno nije mesto.

Najbliža rodbina preminule doktrine, Klintonova ili Barak Obama, još se nisu oglasili. Oglasio se, međutim, jedan od bližih prijatelja, imao je šta da kaže i, reklo bi se, bio je gnevan. Govoreći o poseti Asada Moskvi, turski premijer Ahmet Davutoglu zažalio je što sirijski predsednik „nije mogao duže da ostane u Moskvi, da olakša malo sirijskom narodu“. Niko od rodbine i prijatelja, međutim, nije prisustvovao sahrani održanoj u Moskvi u uskom krugu u kojem su, pored Putina i Asada bili i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov i ministar odbrane Sergej Šojgu.

[restrictedarea]

JASNE PORUKE

Primajući gosta, Putin mu je zahvalio na tome što je „došao u Moskvu uprkos tragičnoj situaciji u svojoj zemlji“. Predsednik Rusije je dodao da se sirijski narod već godinama praktično sam bori protiv terorista, trpeći značajne gubitke, ali da su u poslednje vreme ostvareni ozbiljni i pozitivni rezultati u toj borbi. Prema njemu, pokušaji terorista da destabilizuju situaciju na Bliskom istoku ozbiljno zabrinjavaju Rusiju, jer se, „nažalost, ljudi iz bivših sovjetskih republika, najmanje 4.000 njih, bori protiv sirijske vojske“. „Naravno, mi im ne možemo dozvoliti da se pojave na ruskoj teritoriji sa svim svojim borbenim iskustvom i ideološkim ispiranjem mozga“, dodao je ruski lider. Putin je naglasio da je Sirija prijateljska zemlja i da je Moskva spremna ne samo da pomogne u borbi protiv terorizma nego i u postizanju mirnog političkog rešenja sirijskog sukoba u saradnji sa drugim globalnim i regionalnim silama. „Odlučujuća reč, bez ikakve sumnje, mora pripadati isključivo sirijskom narodu“, dodao je Putin.

Asad je zahvalio Rusiji na podršci koju pruža Siriji u borbi za svoj suverenitet i jedinstvo. „Teroristi bi okupirali veći deo teritorije da nije bilo ruske vojne pomoći“, rekao je on, dodajući da vojnu akciju moraju pratiti politički koraci. „Jedini cilj svih nas trebalo bi da bude ostvarenje budućnosti zemlje po meri sirijskog naroda“, rekao je Asad.

Iz ove posete i onoga što su dvojica državnika rekla tokom susreta proizlazi nekoliko poruka. Prva, i svakako najočiglednija je da se dve nedelje posle početka ruske intervencije u Siriji Bašar Asad prvi put od kako je izbio sukob pre četiri godine oseća dovoljno sigurno da napusti svoju zemlju.

Druga poruka je da je Putin nesumnjivo vaskrsao Asada kojeg je svet već bio otpisao i dodelio mu sudbinu Gadafija, Sadama Huseina ili Slobodana Miloševića. Izjave ove dvojica državnika jasno govore ne samo da Asad neće biti nemi posmatrač u nekakvim „mirovnim pregovorima“ o zemlji, niti pak privremeni učesnik u rešavanju krize posle koje će morati da napusti vlast, nalik sudbini namenjenoj Radovanu Karadžiću posle Dejtona, nego da će ostati važan faktor u sirijskoj politici, ako ne i njen lider. Ovo posebno uzimajući u obzir da je na predsedničkim izborima 3. juna prošle godine ostvario ubedljivu pobedu, osvojivši više od 88 odsto podrške, odnosno više od deset miliona glasova od ukupno 15.800.000 Sirijaca s pravom glasa. Da bi ovo mogao biti slučaj, tj. da Putin i Asad planiraju da tako nešto urade govori činjenica da su obojica naglasila da odlučujuća reč mora isključivo pripadati sirijskom narodu, i da to iz jednačine isključuje želje Asadovih neprijatelja da mu onemoguće bilo kakvo učešće u političkom životu posleratne Sirije. U pravu je sirijska televizija kada je ocenila da je ovim susretom Putin Asadu vratio na svetskoj sceni izgubljeni legitimitet. Podsetimo se samo kako su stvari u vezi sa Asadom i njegovom vlašću išle – Zapad je prvo isključivao bilo kakvu mogućnost pregovora s njim, zatim je polako počeo da pristaje na to da Asad bude deo prelaznog rešenja, da bi, najverovatnije će se pokazati, na kraju, ipak, mogla biti presudna „volja sirijskog naroda“ koja ga lako može ostaviti na vlasti. Posebno ako ostvari ubedljivu pobedu nad teroristima i vrati spokoj svojoj napaćenoj zemlji.

 

POLITIČKO REŠENJE POD RUSKIM USLOVIMA

Razvoj situacije najmanje od juna jasno ukazuje da Rusija u Siriji želi političko rešenje, ali pod svojim uslovima. Sadašnja vojna intervencija je sredstvo da se do toga dođe, a ne cilj sam po sebi, kao što je to slučaj sa većinom američkih vojnih intervencija vođenih neokonzervativnom idejom totalnog rata protiv neprijatelja demokratije, što bi za ishod imalo potpuno uništenje neprijatelja a to je nemoguće – tada bi se totalni rat pretvorio u beskonačni rat. Dovođenje Asada u Moskvu u ovom trenutku naznaka je ruske snažne želje za političkim rešenjem, budući da se ovim potezom brzi vojni uspeh u intervenciji u Siriji pretvara u politički kapital i preuzima vodeća uloga u predstojećem pregovaračkom procesu. To je ujedno i treća poruka poslata sa ovog sastanka – Rusija je trenutno jedina sila sposobna da za isti sto dovede sve sukobljene strane, i da sa svima razgovara i da im izvesne garancije. I Turskoj, njenom važnom ekonomskom partneru i drugom najvećem uvozniku ruskog gasa, i Izraelu, kojem može dati garancije da Sirija, pa moguće je i Iran, neće ugrožavati njegovu bezbednost, Saudijskoj Arabiji koja u poslednje vreme pokušava da ostvari prisnije odnose sa Moskvom i kojoj je važno da joj Rusija ne pokvari planove u već jako teškom ratu protiv jemenskih šiita, i Siriji i Iranu, koji bi se mnogo teže oduprli američkoj sili da nemaju podršku Rusije, i na kraju samim SAD. Da je ovo put kojim Moskva želi da ide, što joj za sada savršeno uspeva, pokazuje i činjenica da je posle susreta sa Asadom šef ruske diplomatije Sergej Lavrov pozvao svog američkog kolegu Džona Kerija i s njim dogovorio da se u petak sastanu u Beču uz učešće ministara iz Saudijske Arabije i Turske. Rusija i Putin su, dakle, u stanju da u istoj nedelji razgovaraju i sa predstavnicima legalnih sirijskih vlasti, Iranom, Turskom, Saudijskom Arabijom i SAD. Nijedna druga od navedenih zemalja ne bi mogla to da izvede. Kvalitet odnosa Moskve sa Rijadom, Ankarom ili Tel Avivom i „argumenti“ kojima ona raspolaže u toj relaciji neuporedivi su sa onima koje Vašington trenutno ima sa Teheranom ili Damaskom.

Za razliku od vojne intervencije koja je već posle dve nedelje donela vidljive i vrlo konkretne rezultate na terenu, diplomatski napori Moskve za sada nemaju opipljiv uspeh. Sada je, međutim, jasno da se situacija dramatično promenila u odnosu na pre samo četiri godine i da je ono što je u to vreme bilo nezamislivo, danas je stvarnost – ruska avijacija preuzela je primat na Bliskom istoku, a ruska politika je Asada održala u životu, i pritom mu vratila i ključnu političku ulogu. S druge strane, nerealno je postalo očekivati da će se ponoviti Klintonkino „došli smo, videli smo, on je umro“.

[/restrictedarea]