Pobeda mirotvoraca nemira

Nobelova nagrada za mir u 2015. godini

Piše Vladislav Panov

Odluka da su za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir sazrele četiri skupine boraca za demokratiju u Tunisu, okupljenih u takozvani Kvartet za nacionalni dijalog, izazvala je barem isto toliko sumnjičavih komentara koliko i onih naručenih, ushićenih i hvalospevnih. Drugim rečima, po običaju, i ovu su odluku doneli politika i interes, a ne razum, načelo ili makar pristojna nepristrasnost

Iako se svet nalazi u konstantnom stanju haosa koji dovodi našu civilizaciju sve brže i sve bliže do ivice ponora, iako su na svim kontinentima odavno zapaljene ratne buktinje iz kojih se rađaju nove, stvarajući nezaustavljivu lančanu reakciju destrukcije, sudeći po nominacijama Nobelovog komiteta zaduženog za dodeljivanje Nobelove nagrade za mir, zaslužnih mirotvoraca nikada nije bilo više. Ukoliko ne želimo da budemo cinični i tu pojavu objasnimo kao logičnom posledicom gore pominjanog stanja sveta (dakle, normalno je da ima više mirotvoraca u svetu koga proždiru plamenovi rata), na sumnju upućuje jadni učinak svih tih humanista i boraca za mir. Jer mir u svetu nikada nije bio ugroženiji, a izuzev dva svetska rata, nikada ga nije bilo manje nego danas. Jedno je sigurno: od obilja kandidata nije bilo lako izabrati pobednika. Ko je, dakle, i zašto, zaslužio pomenuti novac i lovorike onih zaduženih za hvalospeve prilikom nobelovske verifikacije mirotvoračkog učinka?

Nagrada za revolucionare „Arapskog proleća“

Prilično je uzdržana i umerena tvrdnja da je odluka Komiteta za dodeljivanje ove nagrade iznenađujuće drugačija od očekivane. Uoči objavljivanja konačne odluke o ovogodišnjem laureatu, i na kladionicama i među „upućenima“ najveće šanse su navodno imali nemačka kancelarka Angela Merkel i papa Franja, a iza njih eritrejski sveštenik Musi Zerai, pa se čak pominjao i veliki otkrivač mračnih državnih tajni Edvard Snouden. Ipak, izabrano je tako za Zapad očekivano i tipično „politički korektno“ rešenje da je neverovatno da ga niko od prognozera i dežurnih mudraca nije odmah primetio i istakao u prvi plan. Šta, odnosno ko je mogao da nadmaši tako uspeli humanistički i mirotvorni angažman kao ljudi okupljeni oko „nacionalnog dijaloga“ u Tunisu? Revolucionari Arapskog proleća (tuniski ogranak još poetičnijeg naziva „Revolucija jasmina“), četiri segmenta Kvarteta za nacionalni dijalog, okarakterisani su čak i kao spasioci revolucionarnog delanja u okviru pomenutog „proleća“. Dakako, u njegovom sastavu je svuda neizbežna Liga za ljudska prava, a sa njom i Opšti sindikat, Advokatska komora i Udruženje privrednika. Kažu, na hiljade aktivista. Svi oni su zajedničkim angažmanom, ideološki i logistički, omogućili da se revolucionarni plamen tuniskog Arapskog proleća, koji je svrgnuo do tada dugovečno na čelu zemlje bezbednog Zinea el Abidina Bena Alija, ne pretvori u silu mogućeg potpunog kolapsa u zemlji. On, taj kolaps, jeste doduše i dalje sasvim jasna i sveprisutna opcija u Tunisu, što i pored tako dobro ocenjenog rada Kvarteta za nacionalni dijalog, nije doprinelo da se ta toliko sanjana demokratska revolucija konačno okonča i uspostavi željeno stanje svenarodne (zapadno obojene) idile. Pomenuti pregaoci ove borbe prepoznati su od strane Komiteta za dodeljivanje Nobelove nagrade za mir iako nije primećeno da su propustili da svoju zemlju učine bezbednom ni za svoje građane, ni za turiste od kojih im zavisi petina nacionalnog prihoda. Prilično je maglovito šta je konkretan učinak ove spasonosne koalicije humanista i demokratskih revolucionara. Njihov Tunis je, i pored „hrabrog i politički ispravnog delanja u pravcu izgradnje pluralističke demokratije u zemlji“ (deo je obrazloženja Komiteta odluke o dodeli nagrade), društvo na ivici potpunog haosa, anarhije ili na korak od preuzimanja od strane islamističkih ekstremista, svakako samo jedno od sve brojnijih mesta za izbegavanje.

Skandal-nagrada i politička poruka

Nije, naravno, prvi put da se ova nagrada nađe u „problematičnim rukama“. To se, zapravo, toliko često dešava da je postalo veoma teško dokučiti kojim se merilima, ako ih uopšte i ima, rukovode oni koji odlučuju o izboru laureata. Proglašenje nobelovca za mir je poslednjih godina neretko delovalo kao cinična provokacija ili barem kao neslana šala. A zapravo je skandal. Posebno kada se nagrada nađe u rukama, recimo, američkog predsednika Baraka Obame. On ju je dobio na neviđeno, pre šest godina, a u međuvremenu i „opravdao“ vodeći jastrebove svoje nacije koja je upalila dobar deo sveta, uključujući i ovaj tuniski, koji sada navodno gase novi mirotvorni nobelovci čijem se radom hvale i diče svi zapadni lideri, uključujući i nesuđenu laureatkinju Angelu Merkel. Svima je, kao neviđeno drago, što je Tunis dobio svoje nobelovce koji čine sve da ovu zemlju iz revolucionarne haotične faze što bezbednije prebace u modernu, naravno demokratsku i prozapadnu državu, čiji bi napredak trebalo da posluži kao seme za slične preobražaje i u okolnim arapskim nacijama učesnicama u revolucionarnom Arapskom proleću. Bezobrazni cinizam ove nagrade nije izostao ni 2015. godine, tim pre što se njenom dodelom politički precizno izbranim laureatima uvek i najpre šalje politička poruka svima koji nisu shvatili kakav svet treba da bude i čiji su interesi u njemu jedino važni. Slavodobitnici su tek lutkice za slikanje u medijskoj kampanji permanentne i sveobuhvatne zaštite interesa globalističkih korporacija i sila. Tako je bilo i tako će biti. Tako, recimo, Nobelovu nagradu za mir pored Obame i, za nevericu, Henrija Kisindžera, ima i Evropska unija (!), Marti Ahtisari i nekolicina drugih jednako provokativno kontroverznih. Do te mere je odlučivanje o dobitnicima ove nagrade postalo iritantno i sumnjivo da je grupa skandinavskih intelektualaca i mirovnjaka prošle godine pokušala da izdejstvuje čak i krivičnu odgovornost za članove Komiteta koji odlučuje o izboru laureata. Krivična prijava je, međutim, odbačena s obrazloženjem da nema merila ne osnovu kojih bi moglo da se dokaže da postoji bilo kakvo krivično delo u procesu odlučivanja o dobitnicima Nobelove nagrade za mir. Kada se pogleda definicija ovog priznanja („Nobelova nagrada za mir je priznanje za posebne zasluge na poljima spajanja naroda, razoružanja ili smanjenja svetskih ili regionalnih vojnih potencijala, političkog i drugog obrazovanja, kao i održavanja mirovnih konferencija“) nemoguće je ne osetiti prisustvo ciničnog duha dalekovidog Džordža Orvela, ali i licemerje moćnika sa Zapada i njihovih uvek dobro sakrivenih samoživih motiva iza fasade sazdane od iluzija o pravdi i altruističkim stremljenjima ljudi i organizacija koje ih navodno štite.

[/restrictedarea]