Natalija Naročnickaja – Često razmišljam o sličnosti naših sudbina (prvi deo)

Razgovarao Stefan Karganović 

Posle nesrećnog vremena kada rusko društvo nije bilo sposobno da se saglasi ni o jednom važnom pitanju o našoj prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, sada je nastupilo novo doba kada se iz stanovništva, kao statističkog pojma, opet pretvaramo u narod, u naciju

Natalija Naročnickaja je jedna od onih divnih ruskih duša koje bdiju nad Srbijom. Doktor istorijskih nauka, direktorka ruskog trusta mozgova „Institut za demokratiju i saradnju“, sa ograncima u Moskvi i Parizu, plodan istraživač i pisac na najvažnije teme iz savremene istorije, nezamislivo je da bi na ovogodišnjem Sajmu knjiga – gde je Rusija počasni gost – iko drugi mogao tako uverljivo i raskošno da predstavlja intelektualne i duhovne domete ruske duhovnosti i nauke kao ona.

Blagonaklonost vodećih ličnosti ruske kulture prema Srbiji je legendarna, ali Natalija Naročnickaja se i tu izdvaja posebnom prisnošću i istančanošću koja inače prožima i njeno celokupno naučno delo i javna istupanja na glavne teme današnjice. Neumorni protagonista „ruskog stanovišta“ u svim ključnim oblastima, ona je istovremeno – nadahnuta mističnim vezama dva, kako neumorno podvlači, bratska naroda – posvećena braniteljka i „srpskog stanovišta“, na način koji bi mnoge Srbe mogao da postidi.

Razgovor za „Pečat“ vođen je na štandu Ruske Federacije na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, 26. oktobra.

[restrictedarea]

Natalija Aleksejevna, oči celog sveta uprte su u poteze koje Rusija vuče na Bliskom istoku. Vaša ocena, molim vas, dalekosežnog značaja tih koraka koje preduzimaju Rusija i predsednik Putin?

Rukovodstvo Rusije je jasno odredilo ciljeve preduzetih mera. Ciljevi su, pre svega, da se pruži podrška legitimnoj vladi Sirije, a zatim da se uspostavi politička ravnoteža u tom delu sveta. Zapad je tu ravnotežu narušio uništavanjem država koje su je podupirale. Tu je reč o Iraku, Libiji, Egiptu i sada – Siriji. Rešenje koje je Rusija ponudila, i to tako neočekivano sa stanovišta Zapada, po mom uverenju ima kolosalan značaj. Zapad je zanemeo, njegove diplomate izbegavaju intervjue, Obama nema nikakvu predstavu o tome kako sada da reaguje. Za razliku od njih, Rusija ima jasno određen koncept, i ona ga sprovodi.

Na jednoj konferenciji u kojoj ste učestvovali ranije danas istakli ste zanimljivu tezu o „nepodudarnim fazama“ Rusije i Srbije (slaba Rusija – jaka Srbija i suprotno, slaba Srbija – jaka Rusija). U svetlu posete srpske državne delegacije Rusiji, u kakvoj se fazi, po vašem mišljenju, trenutno nalaze dva bratska naroda?

Često razmišljam o sličnostima naših sudbina. Recimo, da se početkom devedesetih Sovjetskom Savezu nije dogodilo to što se desilo Jugoslaviji, 1999. godina se Srbima ne bi dogodila na onakav način. Ipak, čini mi se da su danas naše faze podudarnije nego što su dugo bile.

Vaš nastup na Sajmu knjiga, a takođe i Jelene Bondarjeve i drugih vaših saradnika, mogli bi se posmatrati kao odraz ruske „meke moći“. U bratskoj Srbiji, međutim, često se može čuti kritička opaska da je ruska „meka moć“, zapravo, previše meka u poređenju sa zapadnim konkurentima. Da li ste zadovoljni načinom kako su ruska ideja, ruska kultura, ruska politika i, na kraju krajeva, suština onoga što jeste savremena Rusija ovde preneti, smatrate li da je to na najbolji način predstavljeno srpskoj javnosti?

Čini mi se da srpska javnost zna vrlo malo o kretanjima i procesima u današnjoj Rusiji, o načinu kako ruski ljudi razmišljaju i čemu streme. Nadam se da će izdanja našega Fonda, posvećena svetskim i balkanskim temama, doprineti da se te praznine popune. Od samoga početka naš Fond  sebi je stavio u zadatak da ključna istorijska pitanja istražuje i savremenom čitaocu predstavlja u širokom i svestranom istorijskom kontekstu. Od prizme kroz koju se istorijski događaji posmatraju u velikoj meri zavisi i kako će biti shvaćeni. Danas, kada caruje postmodernizam, koji je već uveliko zahvatio naše društvo, rekla bih da bi povratak izvorima, što će reći klasičnim nazorima o tome šta je dobro a šta zlo, o grehu i vrlini, o lepoti i ružnoći, o harmoniji i kakofoniji, dakle sve to što postmodernistička uravnilovka razara, da bi to bilo od prvorazrednog značaja. Rekla bih da upravo pravoslavna civilizacija ima najčvršći temelj koji može da odoli tom rušilačkom pomodarstvu i ona ujedno predstavlja najjači bedem protiv nihilizma i iluzornog traženja dobrobiti izvan svih moralnih okvira.

Vaš odgovor je i uvod u moje sledeće pitanje. Uvek kada idem u današnju Rusiju,  jedan od najdubljih utisaka koji ponesem jeste masovni povratak duhovnosti u najširim slojevima naroda. Stiče se uverenje da je narastajuća duhovna energija Rusije jača čak i od njenih zenitno-raketnih snaga. Na koji način je Rusija uspela da ponovo sazda i ojača svoj duhovni štit, posle toliko rušilaštva i tako strašnih iskušenja? Kakve su u tome lekcije – za Srbe?

Izvanredno pitanje, koje sažima smisao moga života, i mojih saradnika i kolega. Po prirodi sam nematerijalista, mada se trudim da održavam realan odnos prema stvarnosti. Iskreno smatram da ciljeve radi kojih pojedinac i nacija, tokom istorije, žive i idu na žrtvu ne određuje ekonomika nego – duh! Konkretno, te ciljeve određuju predstave o pravdi, dobru i smislu života, kako pojedinca tako i naroda. Posle nesrećnog vremena kada rusko društvo nije bilo sposobno da se saglasi ni o jednom važnom pitanju o našoj prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, sada je nastupilo novo doba kada se iz stanovništva, kao statističkog pojma, opet pretvaramo u narod, u naciju… A šta je to nacija? To je pre svega jedinstveni organizam koji živi primljenom tradicijom, a to znači zajedničkim vrednostima, doživljavanjem sveta i svoje istorije. Svi koji su 9. maja gledali povorku Besmrtnog puka, a ja sam tamo bila i nosila sam portret moje mame, sa mnom je hodao moj rođak noseći sliku svoje mame, sestre moje matere, svi koji su to posmatrali shvatili su šta to znači: povratak jedne paradigme.

Časni stranci koji su hodali u povorci sa mnom, a bilo je Francuza i Engleza koji su takođe učestvovali u ratu, izjavili su da je to – po njihovom mišljenju – delovalo mnogo silnije od parade vojne tehnike. A činjenica da se ta masa naroda najvećim delom sastojala iz omladine zalog je da Rusija neće umreti nikad i da joj je budućnost osigurana.

Pitanje duhovnosti je blisko povezano sa time. Čoveku je svuda svojstveno – pa čak i na Zapadu – da teži da mu život ne prođe tek tako, već da bude prožet smislom. Svi imaju poriv da svoj život opravdaju pred samima sobom. Da li živimo samo da bismo se najeli, ili jedemo da bismo živeli? Svih ovih godina u Rusiji čak i najprostiji ljudi raspravljaju o tim stvarima, možda jednostavnim jezikom i sa ograničenim fondom reči, ali oni o tome razmišljaju i to je verovatno pojava sa kojom ćete se ređe susresti u Americi, mada svi znamo koliko su oni „izuzetni“. I tako dolazite do trenutka kada narod stiče samosvest i prestaje da vodi računa o tome šta drugi misle o njemu. On postaje – samodovoljan. A zašto je to važno? Zato što tada opet počinje da uvažava svoju istoriju i prestaje sam da je zatire, čineći greh biblijskog Hama, i zato što je ponekad važno prevrnuti istorijsku stranicu prosto zato što uviđamo da je potrošena.

Smatram da je proces kroz koji Rusija prolazi veoma stimulišući i za evropsku civilizaciju. Bitno je da postoji uzvišeni ideal kome stremimo, pa čak i ako stvarnost nije u svakom pogledu usklađena sa tim idealom. Naša ruska sigurno da nije, kontrast je vrlo vidljiv, ali ideala se ne odričemo. Međutim, Zapad se odrekao ideala, zato takvog kontrasta tamo i nema, dok će kod nas taj kontrast postojati uvek. Uzdizanje ideala je, zapravo, polaganje moralnih temelja istorije i zato „kraja istorije“ ne može ni biti dokle god ljudi žive idealima. Međutim, kada je doživljaj istorije lišen moralnih temelja, kada nema vrednosti, kada je sve devalvirano i kada se čovekov fizički život, po zapadnim postmodernistima, objavljuje kao najviša vrednost, tada su uništene osnove čovekove kulture u najširem smislu, jer sposobnost samožrtvovanja, za veru, za otadžbinu, za čast, za moralnu obavezu, za ljubav, za druga, eto, to je ono čime se čovek razlikuje od zveri.

[/restrictedarea]

Nastaviće se