Migracija i Evropska unija

Specijalno za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Ispred zavese je retorika jedine dozvoljene miroljubive misli, koja želi da migrante prihvati i integriše. Iza zavese je moć, koja cinično koristi migrante da obori cenu radne snage i da prinudi Italijane, Francuze, Špance i Nemce da rade za pet evra po satu umesto za deset kao do sada

Sada svi pričaju o „humanitarnom preokretu“ Evrope. Ali logika koja pokreće ekonomski najjače evropske zemlje nema ničeg humanitarnog u sebi. Evropskoj uniji migracija je dobrodošla, jer joj je potrebna  velika „rezervna armija rada“ (Marks). Odnosno neophodni su joj robovi spremni da rade po povoljnim cenama i bez zahteva. Nekada, u kolonijalizmu, robovi su nasilno dovođeni iz svojih zemalja. Danas, sa migracijom, mi se pretvaramo da oni žele da nam dođu u čamcima.

Malobrojni to shvataju, pošto je tema orkestrirana od strane političke korektnosti i moći. Ispred zavese je retorika jedine dozvoljene miroljubive misli, koja želi da ih prihvati i integriše. Iza zavese je moć, koja cinično koristi migrante da obori cenu radne snage i da prinudi Italijane, Francuze, Špance i Nemce da rade za pet evra po satu umesto za deset kao do sada. Danas se migracija robova vrši po volji „desnice novca“, a brani je „humanitarna levica“: prva želi vojsku nedovoljno plaćenih i obespravljenih radnika; druga je plačljivo hvali, budući da je globalizacija nova ideologija levice.

Štaviše, globalistička jedina dozvoljena misao nameće antropološki model migranta: i mladi Evropljani moraju da pođu preko mora kako bi stvorili sebi uslove za život. Zato nije više čudno što tek diplomirani Italijan ide u Njujork ili Sidnej da pere sudove ili da radi u kiosku brze hrane.

Globalizacija je zasnovana na ljudima bez posla i migrantima. Za ovo je izuzetno važno razumeti da danas neprijatelj nije onaj ko je  gladan već onaj koji izgladnjuje; ne oni koji beže već oni koji ih prisiljavaju da beže. Neprijatelj je novi finansijski kapitalizam. On ima samo jednu šansu da napreduje: da poništi naš identitet i našu slobodu, odnosno da napravi od nas robove koji ne znaju da su robovi.

Pojavio se sjajan tvit (poslanika Demokratske partije Italije Enrika Bordžija – prim. prev.) koji cirkuliše na netu ovih dana: „Podaci govore da se imigranti integrišu i da zamenjuju starosedeoce u proizvodnom lancu.“ Ovaj neobični način poslanika da izrazi svoje mišljenje, traži da se komentariše. Uočavam dva zanimljiva lapsusa. U međuvremenu – počnimo prvim – neka mi bude dozvoljeno da dovedem u sumnju da je tačno da se može automatski povući znak jednakosti između integracije i ubacivanja u lanac proizvodnje; jer ako je to slučaj, onda su i robovi u vreme američkog robovlasničkog društva, pa čak i Spartak i njegovi saborci u nesreći, morali obavezno da se smatraju „integrisanima“, pošto su bili aktivni činioci proizvodnje. Integracija bi možda trebalo da izražava nešto drugačije i uzvišenije, mislim, na primer, priznavanje građanskih i socijalnih prava; ali i dostojanstvo rada i kulturnu integraciju. Sistem proizvodnje, koji je slika novogovora neloberalističkih dobrica ne bi li prikrio svoje lice bezobzirne politike, ima potrebu za imigrantima i uvek ih hvali, ali ne  da bi ih integrisao već da bi ih iskoristio kao nove robove; ne daje im prava, već ih koristi da nama oduzme ono malo preostalih prava.  Ukratko, poznato je da mondijalistički sistem proizvodnje ima za cilj da proizvede još jedan rat između siromašnih i da iskoristi siromašne da bi sveo na njihov nivo manje siromašne. Ukratko, globalistički sistem proizvodnje uverava siromašne Italijane da njihovo siromaštvo zavisi od još siromašnijih (nikada ne od vlasti, finansija, banaka itd.) i da je stoga neophodno da se uzmu na nišan oni ispod, a ne oni gore. Amblem toga je patetična retorika „rovokopača“ koji kopa samo nadole, a nikada – ni slučajno – nagore.

Drugi lapsus tvita: imigranti „zamenjuju starosedeoce u proizvodnom lancu“. Car je go, to je jasno, cilj je jasan: za desnicu novca cilj je da zameni lokalne radnike imigrantima; za nekadašnju levicu to su „integracija“ i „emancipacija“. Ukratko, emancipacija i integracija znače primorati migranti da rade u sektorima proizvodnje po niskim cenama i bez pravednog priznavanje prava. A to znači zameniti radnu snagu koja ima socijalna prava i bar ostatke klasne opozicione svesti (štrajkovi itd.) novom radnom snagom koja nema ni jedno ni drugo, i koja je spremna da uradi sve samo da preživi. Čak i da radi za tri evra po satu što radna snaga obrazovana u doba klasne borbe i „socijalne države“ nikada neće prihvatiti.

Tako pobeđuje uvek isti zakon kapitala: da se pronađe neko voljan da radi isto po nižoj ceni. Preseljenje proizvodnje i prisilna imigracija su dve strane istog novčića, to su dva simetrična pokreta kojima kapital premešta proizvodnju tamo gde košta manje ili privlači radnike koji su spremni da rade po nižim cenama i uz manje prava: taj novčić je očigledno klasna borba koju kapital savladava bez otpora, uz punu kulturnu subordinaciju intelektualaca, levice itd. koji kleveću kao rasiste i ksenofobe svakoga ko se usudi da kaže da je današnja imigracija sada sredstvo klasne borbe u rukama vladara.

Trebalo bi, mislim, opet krenuti od Marksovog „Kapitala“: od kategorije „industrijske rezervne armije“. Shvatile bi se mnoge stvari, uključujući i razloge licemernih hvalospeva imigraciji, koje finansijski magnati i političari na njihovom povocu svakodnevno pevaju.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović