Lakirovka državnog zaborava

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Zašto je neistinita često izgovarana fraza o odličnim srpsko-slovenačkim odnosima

Prošlonedeljna poseta srpskog predsednika Tomislava Nikolića Sloveniji krunisana je otkrivanjem spomenika Mihajlu Pupinu na Bledu. Domaći mediji, na čelu sa državnom RTV Slovenija, posebnu pažnju poklonili su tvrdnji slovenačkog predsednika Boruta Pahora da između dve države „nema otvorenih pitanja“, uz nabrajanje podataka o sve većoj privrednoj razmeni koja je „dostigla milijardu evra“. Jasno – u korist slovenačkih interesa. Ni predsednik Srbije nije štedeo lepe reči na temu dugogodišnjih prijateljskih veza između Slovenije i Srbije.

 

ZAJEDNIČKI PROBLEMI S HRVATSKOM

Razmena ljubaznosti nije bila slučajna – ako su u vreme Jugoslavije tenzije na relaciji Beograd–Ljubljana bile jedan od glavnih razloga (prema slovenačkim istoričarima) za propast bivše zajedničke države, onda danas međusobno razumevanje podstiče i hrani varnice koje vrcaju na relaciji Ljubljana–Zagreb i Zagreb–Beograd, s obzirom na to da su i Srbija i Slovenija suočene sa sličnim problemima sa istim komšijom (Hrvatskom).

U međunarodnoj politici odvajkada važi princip da je „neprijatelj mog neprijatelja – moj prijatelj“, mada bi u savremenoj Evropi reč „neprijatelj“ mogla da se svede na neku blažu formu. Ali bez obzira na moderne jezičke finese, suština je ista. A suština je da su sada slovenačko-hrvatski odnosi toliko loši da je nedavno, tokom tekuće izbegličke krize, slovenački premijer Miro Cerar bio prinuđen da prizna da mu hrvatski kolega Zoran Milanović neće čak „ni slušalicu da digne“, čime je otkrio da najviši predstavnici izvršne vlasti dve države EU, prvi susedi, ne razgovaraju ne samo telefonom nego nikako. Otuda nije čudo što je Sloveniji sad jako stalo da – posle jednostranog izlaska Hrvatske iz arbitraže (koja je trebalo da stavi tačku na višedecenijski spor oko međe na kopnu i moru) i zahlađenja međusobnih odnosa, a naročito posle nedavne Cerarove kritike Zorana Milanovića zbog liferovanja bliskoistočnih izbeglica Sloveniji (umesto Mađarskoj) – pokaže da ima dobre odnose sa Srbijom i drugim zemljama u regionu. Po istom principu su i u Srbiji slike sa otkrivanja spomenika srpskom naučniku (zaslužnom što su posle Prvog svetskog rata Bled, Bohinj i Triglav ostali u Sloveniji), dobrodošle u vreme kada su odnosi sa Hrvatskom posle blokade srpske granice pali na najniže grane od 1995. godine. Da uništavanje ćiriličnih tabli i ne pominjemo…

[restrictedarea]

SMOKVIN LIST

Drugo je pitanje može li jedan spomenik da odigra ulogu smokvinog lista i prikrije činjenicu da su „odnosi između Slovenije i Srbije veoma dobri“ – samo naizgled. Prava istina je mnogo sumornija. Uz to, otkriva da slovenački predsednik nije govorio istinu kada je rekao da između dve države nema otvorenih problema. Iza kulisa su posvuda vidljivi sveži ožiljci dugogodišnje medijske kampanje koja se u Sloveniji vodi protiv Srba, koji su najmasovnija „kolateralna žrtva“ kršenja ljudskih prava posle slovenačkog otcepljenja, pa je među izbrisanim stanovništvom bilo najviše Srba, preko 60 odsto, znači najmanje 15.500 duša. Tim ljudima nije svanulo ni posle presude Evropskog suda za ljudska prava koji je odredio da Slovenija „izbrisanima“ mora da vrati nezakonito oduzeta prava uz isplatu odštete.

Ni to nije sve; Slovenija i dalje ne dopušta učenje srpskog jezika u slovenačkim školama (u kojima je moguće učiti sve druge varijante nekada službenih SFRJ jezika, plus albanski), a srpska manjina, koja je u Sloveniji najbrojnija, ni dan-danas nije priznata niti ima ikakva prava, dok posebna manjinska prava uživaju čak i „Staroaustrijanci“ iako ih ima jedva nekoliko. U Sloveniji ustavom garantovani status imaju samo italijanska i mađarska nacionalna manjina, uz Rome kojima je dodeljen poseban režim; i sve to uprkos činjenici da pripadnika eksjugoslovenskih naroda ima gotovo deset puta više od onih kojima Slovenija priznaje posebna prava rezervisana za nacionalne manjine. Prema podacima Statističkog zavoda Slovenije, Srbi su i na poslednjem popisu stanovništva 2002. bili najveća premda nepriznata nacionalna manjina. Podaci govore sami za sebe: Srba ima 38.964 ili 1,98 odsto, Italijana 2.258 ili 0,11 odsto, a Mađara 6.243 ili 0,2 odsto ukupnog broja stanovnika Slovenije.

Predstavnici (nepriznate) srpske manjine, zajedno sa kolegama iz nacionalnih udruženja drugih (nepriznatih) manjina – hrvatske, bošnjačke, makedonske… – godinama se bore za priznanje i ostvarenje zakinutih prava. Uzalud. Bilo je čak situacija kada su zvaničnici drugih država iz komšiluka, nastalih na tlu nekadašnje SFRJ, zalažući se za prava pripadnika svojeg naroda bojevali bitku za priznanje i srpske manjine, dok je zvanični Beograd prema zemljacima u Sloveniji negovao maćehinski odnos. Službeni Beograd je oćutao i činjenicu da Slovenija još uvek ne isplaćuje penzije grupi (vremešnih) oficira JNA, čime gazi sporazum o sukcesiji. Isti onaj sporazum zahvaljujući kome Srbija vraća Sloveniji jednu za drugom nekadašnje jugoslovenske ambasade po svetu. Prazno slovo na papiru je ispalo i obećano emitovanje emisija na srpskom jeziku jer su program rezervisan za manjine, zajedno sa zakonom o RTV Slovenija, slovenački birači 2010. godine odbacili na referendumu.

Slovenačka država ni posle 2010. godine nije učinila ništa da otkloni dalje nanošenje nepravdi, iako je čak i Milan Brglez, predsednik parlamenta, inače član Cerarove vladajuće partije, nedavno priznao da je slabo poznavanje srpskog jezika među mladim naraštajima, što je rezultat skoro 25-godišnjeg „brisanja“ srpskog iz slovenačkog školskog programa, jedan od problema koji Sloveniji nanosi štetu i u domenu privrede. Kada se svemu tome doda činjenica da je Slovenija među prvima priznala nezavisnu državu Kosovo i tako ne samo prekršila međunarodno pravo nego i pomogla ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije, uz zdušno zalaganje službene Ljubljane da Kosovo dobije oružane snage (čije zametke je pre mesec dana obučavala na vojnim poligonima kod Postojne), kao i zalaganje Ljubljane da Kosovo bude primljeno u UNESKO – onda zaista nije jasno kako sve to može da se uklopi u mantru o „odličnim odnosima“ zahvaljujući „nepostojanju otvorenih pitanja“ između službene Ljubljane i Beograda.

Opterećenje za međusobne odnose jeste i različito tumačenje novijih istorijskih događaja vezanih za raspad SFRJ. U Sloveniji se svake godine, sa nesmanjenim žarom, bezmalo svakog meseca evociraju događaji koji narod podsećaju na doba u kome su „Srbi i Slovenci bili na suprotnim, zaraćenim stranama“, počevši od državnog praznika kojim se obeležava početak rata u Sloveniji 26. juna 1991, preko Dana policije, pa Dana teritorijalne odbrane… Sve vezano za „desetodnevni rat 1991“. Sledi svetkovina povodom odlaska „poslednjeg vojnika JNA iz Slovenije“ koju obavezno prati snimak pohabane srpske (a ne jugoslovenske) zastave, uz dokumentarce koje nacionalna TV kuća snima i emituje u udarnom terminu, a u kojima prvoborci slovenačke samostalnosti pripovedaju o svojim herojstvima protiv „srbo-četničke armade“ (a ne JNA)…

 

PUPIN U ZAPEĆKU

Da u Sloveniji nema iskrene volje za ispravljanjem počinjenih nepravdi, otkrivaju i dešavanja oko Pupinovog spomenika, svečano otkrivenog za vreme Nikolićeve posete. Spomenik je smešten na zabačenoj raskrsnici, ni blizu centra Bleda; Pupin je završio u zapećku, nadomak veslačkog kluba „Zaka“, iako je Opština Bled pre stotinak godina znala da ceni to što je srpski naučnik ubedio američkog predsednika Vilsona da Bled i Bohinj pripoji Sloveniji, pa je Pupina 1921. godine proizvela u svog počasnog građanina. O tome je decenijama svedočila i tabla na pročelju jedne od ondašnjih vila.

Ali nije samo lokacija spomenika promašaj – i sam spomenik (inače kopija skulpture iz Pupinovog rodnog Idvora) je „poklon Srbije Bledu“, kako je izvestio i Tanjug a istakli i pojedini slovenački mediji, što znači da je Srbija pokrila troškove izrade spomenika! Nije li to višak ironije? Ako je Pupin zaslužan (to mu slovenački istoričari ne osporavaju) što je veliki „trougao teritorija“ sve do tadašnje „rapalske granice“ sa Italijom – pripao Sloveniji u okviru tada nastajuće države SHS, i s obzirom na to da su slovenački mediji od 1991. naovamo sporadično izveštavali o skandaloznoj nebrizi za zdanje na čijem pročelju je bila počasna ploča sa zahvalnicom Pupinu (sve dok se nije urušila), onda je valjda bio red da Slovenija (država ili nadležna opština) postavi spomenik čoveku koji je tako zadužio slovenački narod.

Ovako, proizlazi da spomenik poklanja i za njegovo postavljanje lobira Srbija, kao da je Pupin ispravljao i proširio srpsku, a ne slovenačku granicu i teritoriju prema Italiji.

 

ZABORAVLJENI CANKAR

U Sloveniji zaborav prekriva kako obeležja, tako i uspomenu na doprinos srpskih vojnika u borbi za oslobođenje Ljubljane a naročito tzv. severne slovenačke granice. Ako je Pupin dao presudan doprinos za slovenačku „zapadnu“ i kasnije „proširenu“ granicu prema Italiji, onda su isti takav, ako ne i veći doprinos dali brojni srpski vojnici koji su se borili za nepromenljive granice Slovenije prema Austriji. Praznuje se, na primer, Dan Rudolfa Majstera, generala koji je predvodio slovenačke snage u boju „za severnu granicu“. Praznik je novijeg datuma, obeležava se 23. novembra, što je dan kada je Majster 1918. godine sa „slovenačkim dobrovoljcima“ (među kojima je prednjačilo stotinak srpskih vojnika koji su se vraćali iz zarobljeništva) razoružao gradsku stražu u Mariboru. Danas se i ne zna (niti taj podatak beleže školski udžbenici i istorijske čitanke!) da je Majsteru značajnu pomoć pružilo čak 150 srpskih vojnika uz vojni orkestar, sastavljen od Srba, koji je marširao mariborskim ulicama kako bi dizao moral lokalnom stanovništvu i uterivao strah u kosti većinskom, nemačkom! Oni su činili zametak prve jedinice prve slovenačke vojske na tlu sadašnje Slovenije.

Ništa manje važna je bila i akcija potpukovnika Stevana Švabića koji je 14. novembra 1918. godine sprečio da Ljubljanu okupiraju Italijani. Bitka se odigrala kod Vrhnike, a jedinica 26. pešadijskog puka, sastavljena od Srba, bivših ratnih zarobljenika, pod komandom potpukovnika Švabića zaustavila je prodiranje italijanske vojske ka „severnoj granici“ i pad Ljubljane. Konačno, od zaborava bi trebalo otrgnuti i dolazak Prvog bataljona srpske vojske u Sloveniju 22. decembra 1918. godine. Komandant je bio general Krsta Smiljanić, vođa srpske vojne misije. Srpski vojnici su učestvovali i u prolećnoj ofanzivi 1919. godine kada je Vrhovna komanda srpske vojske poslala u Sloveniju konjicu, pešadiju i mnogo artiljerije, uz tri puka redovne vojske koja se kalila u probijanju Solunskog fronta…

Zaboravljene su reči koje je Ivan Cankar (zatvoren u austrougarski kazamat jer je „pozitivno govorio o Srbiji“), izrekao povodom balkanskih ratova: „Za nas, Slovence, to nije bila samo odvratna i smešna komedija; previše krvavo smo u tome učestvovali da bismo mogli da se smejemo. Ako neko nije znao, onda je sada mogao da sazna da mi nismo samo Slovenci, nego smo deo velike porodice (naroda) koja stanuje od Julijskih Alpa do Egejskog mora. Kada je na Balkanu pukao prvi pucanj, njegov odjek se čuo i u našem najzabačenijem selu. Ljudi koji se nikada nisu zanimali za politiku, gledali su sa saosećanjem u srcu, a ne samo sa radoznalošću – na tu veliku dramu. I u svima nama se probudilo nešto što je veoma slično čežnji zarobljenika. Što je u nama podstaklo i nešto mnogo važnije i dragocenije, jer je iskra snage, samopouzdanja i životne snage koja se rasplamsala na jugu – pala i na slovenačku zemlju. Slabić (Slovenac) je video da je brat (Srbin) snažan i počeo je da veruje u sebe i u svoju budućnost.“

Cankar bi, sva je prilika, zbog takvih reči loše prošao i u današnjoj Sloveniji. Jer koliko je SFRJ prokažena kao „ugnjetavačka i diktatorska“ po slovenačku samobitnost, toliko se u zvezde kuje Austrougarska i njena uređenost, pa se čak izvode i „igrokazi“ pojedinih bitaka, gde se Slovenci diče u uniformama monarha iz Beča. U istom duhu se obnavljaju i paze i bošnjačka groblja podno Alpa, jer su bitku bili rame uz rame sa slovenačkim saborcima. Kako stvari stoje, samo na dragocenu ulogu Srba i Srbije u događajima od pre 100 godina – nema ko da podseti. A umesto toga, prilikom sporadičnih poseta najviših zvaničnika prisiljeni smo da gledamo kako se (na po Srbe ponižavajući način) stalno iznova lakira Potemkinovo selo „odličnih srpsko-slovenačkih odnosa“.

[/restrictedarea] hairy women vzяtь zaйm 1000 na kartuzaйm эkspress tobolьskbelka kredit zaйm