Ja imam san

Piše German Sadulajev

Moja zemlja može biti ili imperija, ili istorija

Aj hev e drim. Želim da u celom svetu pobedi prijateljstvo. Da nad kontinentima i ostrvima caruje samo ljubav. Da se lideri svetskih civilizacija grle i govore jedni drugima: pis, lafe! Om šanti! I da goste jedni druge slatkim vegetarijanskim lopticama od urmi i oraha. Želim da se zatvore klanice, da ljudi prestanu da ubijaju životinje, naročito krave, da se odreknu mesojeđa, koje služi kao izvor agresije i straha. Želim da narodna bogatstva budu vraćena narodu od zlih prepredenjaka, koji uvek započinju ratove radi novih i novih profita. Da se sporna pitanja rešavaju savetovanjem nacija, a složeni ekonomski zadaci sveplanetarnim socijalističkim državnim planom, bez gubitaka i ugnjetavanja, bez favorizovanja jednih naroda i teritorija na račun ropstva i tlačenja drugih. To nije ironija, nije sarkazam. Stvarno to želim. I tada ću prvi stati u red pacifista, i mi ćemo izaći na trgove, uzeti se za ruke, tražićemo da se raspusti nepotrebna armija i poslaćemo u kosmos nekorisni nuklearni potencijal. Obećavam.

Međutim, teško da mi to sad možemo da učinimo u jednostranom poretku. Raditi to jednostrano – malo je glupo. Dok god na ovoj planeti postoje granice i države, i dok se te države dele na dve vrste: one koje bombarduju, i one koje su bombardovane, u svakom smislu, ja želim da moja zemlja bude… pa, dobro, shvatili ste…

[restrictedarea]

IMPERIJA I NJENE OBAVEZE

Možda bi neka vrlo mala zemlja i mogla sedeti u neutralnosti, nigde ne šaljući svoju vojsku. Što, uostalom, ne bi garantovalo da vojsku neće poslati drugi – kod njih. Ali moja zemlja je veoma velika. Ona ne može ostati po strani. To joj ne uspeva, po razmerama i uticaju. Svejedno će je izazvati, uznemiriti, gurnuti, pa i porezati, i ako se ne umeša. Moja zemlja može biti ili imperija, ili istorija, treće joj nije dato. I u istoriji će ostati kao imperija.

A imperija je obavezna da negde ratuje. Razloga je toliko da ih nema potrebe nabrajati. Razumnom je dovoljno, a nerazumnom objasniti ne možeš. Uvek je potrebno pokazati snagu. I odlučnost da se zaštite mir, pravda, poredak. Imperija – to je uvek svetski arbitar, žandarm, inkvizitor. Armija imperije uvek mora biti u punoj borbenoj gotovosti, a to nije moguće ako ne ratuješ. Najnovije oružje treba stalno ispitivati u borbenim uslovima, u poređenju sa oružjem potencijalnih suparnika; vojna industrija mora konstantno da serijski proizvodi oružje i potrošni materijal, koji potom treba da se rashoduje, a ne da eksplodira zbog dugog ležanja u magacinu; oficiri moraju imati borbeno iskustvo, svi generali su obavezni da budu ratni, a ne parketni, vojni specijalisti moraju kombinovati teorijska znanja sa opširnom praksom. Samo tako oružane snage mogu uistinu biti opasne za neprijatelja, inače su obična drangulija. Šta ćeš znati o svojoj armiji, ako nikad nisi probao da ratuješ? Deset godina mira – i evo gde vojnim okruzima komanduju nekakvi pozadinski intriganti. Posle deset godina mira – čitaj, nerada – svaku armiju treba raspustiti i praviti novu.

Ranije je samo Amerika ispunjavala imperijalnu normu i svakih nekoliko godina negde podalje od svoje teritorije započinjala sledeći rat, zbog treninga. Usput rešavajući tekuće političke i ekonomske zadatke. A danas se moja zemlja vratila u veliki sport – zato što Amerika ne samo što neće da spasi mir nego to i ne može. Velika politika oprašta izdaju, lukavstvo, surovost, pohlepu. Ne prašta se samo jedno: slabost.

Naši geopolitički suparnici u informacijskom ratu sami su sebi prignječili rep. Toliko godina su negovali i mazili svog večnog neprijatelja – islamski terorizam, počev od Al Kaide i završivši „Islamskom državom“. On im je bio potreban da bi: a) opravdali mešanje u tuđe poslove svuda po svetu; b) u svojoj sopstvenoj zemlji obrazložili ukidanje ličnih prava i sloboda čoveka i građanina. U informacijskom polju oni su podigli IG na neki izuzetni i nedostižni nivo. Evo vam, kažu, svetskog zla. Ugrožava svakoga. I neuništivo je. I svi su dužni da prihvate rukovodstvo Amerike, da bi bar delimično sebe zaštitili.

I sad u to informacijsko polje iza sinjih mora doleće Rusija i uništava ID. („Vzяl i klюnul tarakana. Vot i netu velikana.“) Niko nije mogao, Amerika nije mogla, koalicija nije mogla, a Rusija jednom kucnula po temenu, i zloduh je izdušio. Tako da sad čitav svet vidi: Rusija je spasiteljka.

Pa šta da se radi? Kako sad preokrenuti javno mnjenje? Kako objasniti: ID – to su dobri momci, mudžahedini, koji se bore za slobodu svoje zemlje, kao nekad u Avganistanu, a zlo – to su ponovo Rusi? Posle svega što su sami Amerikanci čitavom svetu pokazali i ispričali o ID, to će biti takva provala da čak ni Forest Gamp neće poverovati.

Zbog toga je Rusija ispravno uvela vojsku. Uopšte, vojsku treba uvoditi svuda, bez razmišljanja, gde god se ukaže takva mogućnost. Naročito ako se to tako čudesno može odigrati u svetskoj politici.

OPASNE PROFESIJE

Šta imamo protiv? Imamo urlik: oh, ne biste vi tako govorili ako bi vas ili vašu decu poslali u rat! Čini se, dobitnička ljudska pozicija. Naravno, zato što su tu deca. Jer koja će se to majka složiti da preda svog dragog dečaka – medvedića, vučića, slonče – da bi nezasito strašilo pridavilo sirotog mališu.

Ali, što je zanimljivo, sada ridaju oni koji u stvari ni dece ni muževa među vojnim pilotima nemaju. A naročito civili, iz ofisa, čija deca uče za pravnike i menadžere. Nikakvo slanje u Siriju nikome od njih ne preti. A porodice vojnih pilota odnose se prema situaciji sa uzdržanim optimizmom. Čudno? Ili nije?

Ne poznajem pilote, ali sam bio u Murmansku i u oblasti, sretao se s podmorničarima i članovima njihovih porodica. Podmorničari ginu i u najmirnije vreme. U Murmansku postoji memorijalni centar, sa mnogo, mnogo imena. Postoji čak i spisak podmornica – i to dugačak. Opasna profesija. Oni, podmorničari, o svojoj sudbini znaju sve, ali se ne pripremaju da „zbrišu iz ove zemlje“. I ni profesiju ne napuštaju. Dosađivali bi se kad ne bi bilo posla. A kad su jednom, po mirnom sporazumu sa Amerikancima, njihove čamce hteli da izrežu u staro gvožđe, podmorničari su tadašnjem Kremlju stavili do znanja da atomska podmornica ima resurse samostalnog hoda – jednu godinu. Pa ako neko iznenada odluči da ih ukine, oni mogu i „autonomno“, zajedno sa nuklearnim bojevim glavama. Da malo plove dok se vlast ne promeni. A možda i da pripomognu kako bi se promenila. I Kremlj se predomislio. Oni su nama sačuvali zemlju, sačuvali nuklearni potencijal, sačuvali imperiju. Oni s ponosom kažu: mi držimo nuklearni štit Rusije. Dok nas ima – Kalifornija ne može mirno da spava. Sad, recimo, postoji Kalifornija, a samo jedan pogrešan pokret – hop – i nema Kalifornije. U more porinuli.

A sad – piloti. Pazite ovamo. Pilot, oficir, izabrao sebi takvu profesiju – vozi borbeni avion. Profesija opasna, čak i u mirno vreme. Učio mnogo godina kako se leti, kako se puca. I evo, šalju ga da leti i puca – stvarno. Strašno, zar ne? Ili nije strašno? Ili je ipak to normalno? Pucati – ne po mirnim selima na teritoriji Rusije, nego u tuđoj zemlji, po banditima i teroristima. Možda je bolje dati otkaz kad dobiješ takvu naredbu?

Ili, na primer, vatrogasac. Školovao se za vatrogasca, dobijao platu vatrogasca, povlastice, oženio se s lepoticom, uši joj probio time kakav je on strašan vatrogasac, šlem blista li blista, a kad su ga u realni požar poslali – on pravo u Ligu za zaštitu seksualnih manjina, da se žali, pa kaže: ja to nisam potpisivao, o tome se nismo dogovorili – da bude stvarni požar! Takvog vatrogasca morate otpustiti, da u požaru ne bi drugove doveo u nepriliku. Ali on je pre izuzetak. Normalni oficiri skupe se i polete.

HIJERARHIJA I NJENA PRAVILA

Zašto humanisti to ne razumeju? Zato što svako po sebi sudi. Atmavan manьяte džagat – postoji takva drevnoindijska poslovica. Svaki meri vaseljenu svojim aršinom. Postoje različiti ljudi. Postoje ljudi-zanatlije, ljudi-trgovci, ljudi-vojnici, ljudi-učitelji. Sada se ljudi-trgovci smatraju glavnim, ali to nije uvek bilo tako. U imperiji je vojnik glavni, naročito ako sluša mudraca.

Ta hijerarhija zasnovana je na tome koliko se čovek može udaljiti od svog egoizma. Nizak čovek nije nizak zato što je radnik (on može raditi i kao ministar), nego zato što svojim jedinim interesom smatra interes svog tela. On za telo radi i preživljava. Stepenicu iznad je trgovac, koji interese posla smatra svojim interesom. Ništa lično, samo biznis – tako on kaže. Ali iznad trgovca stoji vojnik, koji ne ceni toliko svoje telo, i blagostanje, kao što ceni čast. Svojim interesom on smatra interese svoje zemlje. Iznad vojnika je samo mudrac, njemu se interesi Boga i svega živog što postoji poklapaju sa sopstvenim interesom.

Humanisti se uvek trude da kritikuju sa tačke gledišta mudraca, ali kad ih pažljivo pogledaš, videćeš da su svi oni u najboljem slučaju trgovci. Istinskih mudraca malo je u ovom svetu, vrlo malo. I nema ih na Fejsbuku. Kad otvoriš Fejsbuk, rekao bi – sve mudrac do mudraca. Ne. Prerušeni, a u stvari – preduzimači. A mudrac vojnika neće osuditi, zato što razume njegov motiv. Odozgo je on jasan, a odozdo – ne.

I tako, dragi moji, dajte da shvatimo. Ljudi su različiti. Nisu svi takvi kao mi. Postoje ljudi za koje je odbrana otadžbine isto toliko prirodna kao za nas da zarađujemo novac. Anderstend? To je vrlo dobar primer. Razmislite. Za nas je nešto normalno kad je radi novca, je li tako? Zato što smo mi trgovci. A postoje druga bića – vojnici. Kod njih postoji takav pojam – junaštvo. Nama to liči na fantastiku i propagandu, a njima naša korist liči na nekakvu glupost. Različiti smo. Verujte mi: postoje ljudi kojima je normalno da se bore, isto tako kao što je nama normalno da trgujemo.

Dok postoje takvi ljudi – postoji imperija. I mi smo zaštićeni. I neprijatelj će biti pobeđen. A mi i dalje možemo spokojno trgovati svojim obrazom i svim ostalim što imamo. I radi svog dobra, radi spokojstva i mira, ne treba da guramo štapove u točkove borbenih kola, nego da pomognemo vojniku, da ga snabdemo svim neophodnim, da ga podržimo i proslavimo. Om.

[/restrictedarea]

Preveo: Ž. Nikčević