Ја имам сан

Пише Герман Садулајев

Моја земља може бити или империја, или историја

Ај хев е дрим. Желим да у целом свету победи пријатељство. Да над континентима и острвима царује само љубав. Да се лидери светских цивилизација грле и говоре једни другима: пис, лафе! Ом шанти! И да госте једни друге слатким вегетаријанским лоптицама од урми и ораха. Желим да се затворе кланице, да људи престану да убијају животиње, нарочито краве, да се одрекну месојеђа, које служи као извор агресије и страха. Желим да народна богатства буду враћена народу од злих препредењака, који увек започињу ратове ради нових и нових профита. Да се спорна питања решавају саветовањем нација, а сложени економски задаци свепланетарним социјалистичким државним планом, без губитака и угњетавања, без фаворизовања једних народа и територија на рачун ропства и тлачења других. То није иронија, није сарказам. Стварно то желим. И тада ћу први стати у ред пацифиста, и ми ћемо изаћи на тргове, узети се за руке, тражићемо да се распусти непотребна армија и послаћемо у космос некорисни нуклеарни потенцијал. Обећавам.

Међутим, тешко да ми то сад можемо да учинимо у једностраном поретку. Радити то једнострано – мало је глупо. Док год на овој планети постоје границе и државе, и док се те државе деле на две врсте: оне које бомбардују, и оне које су бомбардоване, у сваком смислу, ја желим да моја земља буде… па, добро, схватили сте…

[restrictedarea]

ИМПЕРИЈА И ЊЕНЕ ОБАВЕЗЕ

Можда би нека врло мала земља и могла седети у неутралности, нигде не шаљући своју војску. Што, уосталом, не би гарантовало да војску неће послати други – код њих. Али моја земља је веома велика. Она не може остати по страни. То јој не успева, по размерама и утицају. Свеједно ће је изазвати, узнемирити, гурнути, па и порезати, и ако се не умеша. Моја земља може бити или империја, или историја, треће јој није дато. И у историји ће остати као империја.

А империја је обавезна да негде ратује. Разлога је толико да их нема потребе набрајати. Разумном је довољно, а неразумном објаснити не можеш. Увек је потребно показати снагу. И одлучност да се заштите мир, правда, поредак. Империја – то је увек светски арбитар, жандарм, инквизитор. Армија империје увек мора бити у пуној борбеној готовости, а то није могуће ако не ратујеш. Најновије оружје треба стално испитивати у борбеним условима, у поређењу са оружјем потенцијалних супарника; војна индустрија мора константно да серијски производи оружје и потрошни материјал, који потом треба да се расходује, а не да експлодира због дугог лежања у магацину; официри морају имати борбено искуство, сви генерали су обавезни да буду ратни, а не паркетни, војни специјалисти морају комбиновати теоријска знања са опширном праксом. Само тако оружане снаге могу уистину бити опасне за непријатеља, иначе су обична дрангулија. Шта ћеш знати о својој армији, ако никад ниси пробао да ратујеш? Десет година мира – и ево где војним окрузима командују некакви позадински интриганти. После десет година мира – читај, нерада – сваку армију треба распустити и правити нову.

Раније је само Америка испуњавала империјалну норму и сваких неколико година негде подаље од своје територије започињала следећи рат, због тренинга. Успут решавајући текуће политичке и економске задатке. А данас се моја земља вратила у велики спорт – зато што Америка не само што неће да спаси мир него то и не може. Велика политика опрашта издају, лукавство, суровост, похлепу. Не прашта се само једно: слабост.

Наши геополитички супарници у информацијском рату сами су себи пригњечили реп. Толико година су неговали и мазили свог вечног непријатеља – исламски тероризам, почев од Ал Каиде и завршивши „Исламском државом“. Он им је био потребан да би: а) оправдали мешање у туђе послове свуда по свету; б) у својој сопственој земљи образложили укидање личних права и слобода човека и грађанина. У информацијском пољу они су подигли ИГ на неки изузетни и недостижни ниво. Ево вам, кажу, светског зла. Угрожава свакога. И неуништиво је. И сви су дужни да прихвате руководство Америке, да би бар делимично себе заштитили.

И сад у то информацијско поље иза сињих мора долеће Русија и уништава ИД. („Взял и клюнул таракана. Вот и нету великана.“) Нико није могао, Америка није могла, коалиција није могла, а Русија једном куцнула по темену, и злодух је издушио. Тако да сад читав свет види: Русија је спаситељка.

Па шта да се ради? Како сад преокренути јавно мњење? Како објаснити: ИД – то су добри момци, муџахедини, који се боре за слободу своје земље, као некад у Авганистану, а зло – то су поново Руси? После свега што су сами Американци читавом свету показали и испричали о ИД, то ће бити таква провала да чак ни Форест Гамп неће поверовати.

Због тога је Русија исправно увела војску. Уопште, војску треба уводити свуда, без размишљања, где год се укаже таква могућност. Нарочито ако се то тако чудесно може одиграти у светској политици.

ОПАСНЕ ПРОФЕСИЈЕ

Шта имамо против? Имамо урлик: ох, не бисте ви тако говорили ако би вас или вашу децу послали у рат! Чини се, добитничка људска позиција. Наравно, зато што су ту деца. Јер која ће се то мајка сложити да преда свог драгог дечака – медведића, вучића, слонче – да би незасито страшило придавило сиротог малишу.

Али, што је занимљиво, сада ридају они који у ствари ни деце ни мужева међу војним пилотима немају. А нарочито цивили, из офиса, чија деца уче за правнике и менаџере. Никакво слање у Сирију никоме од њих не прети. А породице војних пилота односе се према ситуацији са уздржаним оптимизмом. Чудно? Или није?

Не познајем пилоте, али сам био у Мурманску и у области, сретао се с подморничарима и члановима њихових породица. Подморничари гину и у најмирније време. У Мурманску постоји меморијални центар, са много, много имена. Постоји чак и списак подморница – и то дугачак. Опасна професија. Они, подморничари, о својој судбини знају све, али се не припремају да „збришу из ове земље“. И ни професију не напуштају. Досађивали би се кад не би било посла. А кад су једном, по мирном споразуму са Американцима, њихове чамце хтели да изрежу у старо гвожђе, подморничари су тадашњем Кремљу ставили до знања да атомска подморница има ресурсе самосталног хода – једну годину. Па ако неко изненада одлучи да их укине, они могу и „аутономно“, заједно са нуклеарним бојевим главама. Да мало плове док се власт не промени. А можда и да припомогну како би се променила. И Кремљ се предомислио. Они су нама сачували земљу, сачували нуклеарни потенцијал, сачували империју. Они с поносом кажу: ми држимо нуклеарни штит Русије. Док нас има – Калифорнија не може мирно да спава. Сад, рецимо, постоји Калифорнија, а само један погрешан покрет – хоп – и нема Калифорније. У море поринули.

А сад – пилоти. Пазите овамо. Пилот, официр, изабрао себи такву професију – вози борбени авион. Професија опасна, чак и у мирно време. Учио много година како се лети, како се пуца. И ево, шаљу га да лети и пуца – стварно. Страшно, зар не? Или није страшно? Или је ипак то нормално? Пуцати – не по мирним селима на територији Русије, него у туђој земљи, по бандитима и терористима. Можда је боље дати отказ кад добијеш такву наредбу?

Или, на пример, ватрогасац. Школовао се за ватрогасца, добијао плату ватрогасца, повластице, оженио се с лепотицом, уши јој пробио тиме какав је он страшан ватрогасац, шлем блиста ли блиста, а кад су га у реални пожар послали – он право у Лигу за заштиту сексуалних мањина, да се жали, па каже: ја то нисам потписивао, о томе се нисмо договорили – да буде стварни пожар! Таквог ватрогасца морате отпустити, да у пожару не би другове довео у неприлику. Али он је пре изузетак. Нормални официри скупе се и полете.

ХИЈЕРАРХИЈА И ЊЕНА ПРАВИЛА

Зашто хуманисти то не разумеју? Зато што свако по себи суди. Атмаван маньяте джагат – постоји таква древноиндијска пословица. Сваки мери васељену својим аршином. Постоје различити људи. Постоје људи-занатлије, људи-трговци, људи-војници, људи-учитељи. Сада се људи-трговци сматрају главним, али то није увек било тако. У империји је војник главни, нарочито ако слуша мудраца.

Та хијерархија заснована је на томе колико се човек може удаљити од свог егоизма. Низак човек није низак зато што је радник (он може радити и као министар), него зато што својим јединим интересом сматра интерес свог тела. Он за тело ради и преживљава. Степеницу изнад је трговац, који интересе посла сматра својим интересом. Ништа лично, само бизнис – тако он каже. Али изнад трговца стоји војник, који не цени толико своје тело, и благостање, као што цени част. Својим интересом он сматра интересе своје земље. Изнад војника је само мудрац, њему се интереси Бога и свега живог што постоји поклапају са сопственим интересом.

Хуманисти се увек труде да критикују са тачке гледишта мудраца, али кад их пажљиво погледаш, видећеш да су сви они у најбољем случају трговци. Истинских мудраца мало је у овом свету, врло мало. И нема их на Фејсбуку. Кад отвориш Фејсбук, рекао би – све мудрац до мудраца. Не. Прерушени, а у ствари – предузимачи. А мудрац војника неће осудити, зато што разуме његов мотив. Одозго је он јасан, а одоздо – не.

И тако, драги моји, дајте да схватимо. Људи су различити. Нису сви такви као ми. Постоје људи за које је одбрана отаџбине исто толико природна као за нас да зарађујемо новац. Андерстенд? То је врло добар пример. Размислите. За нас је нешто нормално кад је ради новца, је ли тако? Зато што смо ми трговци. А постоје друга бића – војници. Код њих постоји такав појам – јунаштво. Нама то личи на фантастику и пропаганду, а њима наша корист личи на некакву глупост. Различити смо. Верујте ми: постоје људи којима је нормално да се боре, исто тако као што је нама нормално да тргујемо.

Док постоје такви људи – постоји империја. И ми смо заштићени. И непријатељ ће бити побеђен. А ми и даље можемо спокојно трговати својим образом и свим осталим што имамо. И ради свог добра, ради спокојства и мира, не треба да гурамо штапове у точкове борбених кола, него да помогнемо војнику, да га снабдемо свим неопходним, да га подржимо и прославимо. Ом.

[/restrictedarea]

Превео: Ж. Никчевић