Grčke pouke za Srbiju

Danijel Cvjetićanin

Iz grčke krize moguće je izvući niz pouka. Mudro bi bilo misliti o njima dok nije kasno, pošto nije daleko trenutak kada će svi domaći resursi, a tržište pre svih, preći u ruke stranaca

Likovanje domaćih analitičara nad slomom ekonomskog programa grčke Sirize praćeno je škrgutanjem zuba, uz neskrivene pretnje svakome ko je sklon da podrži Varufakisove ideje o pravednijem i boljem rešenju dužničke krize i održivom ekonomskom rastu i razvoju. Trijumf sile nad razumom, ipak, nije potpun, pošto je i evroatlantskim korporativnim oligarsima postalo jasno da deo grčkog duga mora biti otpisan, kao i da je problem bankrota samo odložen. On će se javiti, posle nekoliko godina, u mnogo težem obliku, pošto niko nije uspeo da sagleda realne izvore iz kojih bi Grčka mogla da otplati nagomilane dugove.

Iznenadilo me je što su, kod nas, tek neki analitičari pokušali da izvuku pouke iz grčkog slučaja – za Srbiju.

DUG KAO DRUG

Prva pouka odnosi se na nešto što svi znaju, ali se, sa vrhova vlasti, ova istina uporno zanemarivala – iz dobro poznatih razloga – dug je zao drug. To znači da se treba zaduživati „sa merom“, a tu meru određuje sposobnost da se dug na vreme servisira i vrati. Ako se ne vidi mogućnost da bude servisiran i vraćen na vreme, kredit se ne može smatrati „povoljnim“, bez obzira na to koliko mu je kamatna stopa mala, ili čak bliska nuli.

O opasnosti zaduživanja i ekonomskom nasilju svetskih finansijskih korporacija govori se i piše već godinama, ali izgleda da je malo vlada ugroženih zemalja uspelo da izvuče odgovarajuće pouke, a ovo važi i za sve vlade Srbije, bez izuzetka. Grčka je slikovit primer primene finansijskog terora, ali i mnoge druge zemlje Evrope, Azije, Afrike i Latinske Amerike dele sličnu sudbinu, namenjenu i Srbiji.

[restrictedarea]

DVE EVROPE

Najglasnija pouka odnosi se na konačno obelodanjenu istinu da postoje bar „dve Evrope“. Centralne sile evropske osovine oštro su se ogradile od „periferije“, nedvosmisleno stavljajući zemljama „periferije“ do znanja da su im daleko bliži interesi Vol strita od interesa evropskih zemalja. A pokazalo se da je dužnost zemalja „periferije“ da svoje ekonomske interese (valjda i resurse) potpuno podrede interesima „centralnih sila“ – i Vol strita.

Sada je već potpuno jasno kojoj Evropi pripadaju Grčka, Bugarska, Srbija ili Turska, a kojoj Nemačka sa ostalim severnim zemljama. Grčka Siriza je na sopstvenoj koži osetila surovost „diferencijacije“, ali primetićete da je licemeran odnos evropskih vlasti prema ruskim gasovodima na severu i jugu, takođe dobra ilustracija postojanja „dve Evrope“.

Da li su navedeni primeri dovoljno ubedljivi signali da nijedna zemlja periferije, pa i Srbija, nikada ne poželi da se pridruži EU?

OSVETA BANKARA

Grčki „slučaj“ nas je naučio da nemačke banke ni jednog jedinog trenutka ne bi oklevale da Grčku izbace iz evrozone, što bi, prirodno, izazvalo u Grčkoj „juriš na banke“ i slom finansijskog sistema. Svaki vlasnik depozita požurio bi da iz banke povuče svoj ulog u evrima, a nema u svetu bankarskog sistema koji bi takav „juriš“ mogao da izdrži. Socijalne posledice ovako grandioznog sloma nije teško predvideti. Verovatno bi država završila u fašističkoj diktaturi ili u građanskom ratu. To Cipras i Siriza nisu smeli da dozvole i zato su od svog programa odustali. Prihvaćen je program Trojke – dodatno zaduživanje i dugotrajna ekonomska agonija, sa verovatnoćom bankrota i slabašnom nadom da će se kreditori, u jednom trenutku, „osvestiti“, tj. prihvatiti neku verziju grčkog plana oporavka.

Varufakis, kao ni mnogi ekonomisti, nije mogao ni da sanja da će „civilizovana“ evropska finansijska zajednica pretiti onako zverskim merama osvete. Takođe, svi su bili u zabludi verujući da je nemačkim bankama stalo do toga da, kad tad, Grčka vrati dugove, umesto da inostrane banke slome grčku privredu i preuzmu njene resurse po bagatelnim cenama, zakočivši rast i razvoj na duži rok.

JEDNI UZIMAJU, DRUGI VRAĆAJU

Interesantno je na grčkom primeru zapaziti da su jedni koristili kredite, dok je teret vraćanja duga pao na najšire narodne mase. Jedne su se vlade zaduživale u inostranstvu, a neka buduća vlast moraće da organizuje vraćanje kredita.

[/restrictedarea]