Građa za rečnik 7 – Doba prosjačenja

piše Milovan Danojlić

Ima prosjaka, i prosjaka. U poslednje vreme, kako sam se našao u Upravnom odboru Srpske književne zadruge, i sam se bavim prosjačenjem. Moljakam pomoć, za Plavo kolo, barem. Kao prosjak, nisam naročito uspešan

U drugoj domovini

Posle pet meseci provedenih u otadžbini, evo me, ponovo, u drugoj domovini. Vraćam se radnim navikama, uklapam se u uobičajeni raspored časova, postavljam rasklimanu lokomotivu na kolosek. Najpre sam prebrao gomilu pisama i hartija nakupljenih u uglu stola. Toliko papira, toliko prolivene štamparske boje, straćene ni u šta i nizašta! Reklame bacam bez zadržavanja, ostalo prelistam, ponešto izdvojim, sa namerom da ga kasnije iščitam, pa i to, najčešće, na kraju, bacim. Sa svih strana nešto traže, predlažu, moljakaju, prosjače. Izbor je uprošćen: ili ću se rasplakati od sažaljivosti, ili postati, za časak, bezdušan.

Leto je, ovamo, bilo kišno, sve je ižđikalo: čempresi u baštenskoj ogradi se vinuli prema nebu, trešnja i jabuka se razgranale, čak su i mašine u fotokopirnici uvećane: postavili su nove, savršenije i moćnije aparate. Autobusi promenili brojeve, dosad mi je u blizini kuće stajala osmica, a odsad ću se voziti šesnaesticom.

Jedino se prosjak na ulazu u Pravoslavnu crkvu, ionako žgoljav, smanjio. Kao da se, u proteklih pet meseci, nije pomerio s mesta na kojem sam ga u aprilu video. Gleda odozdo, iskosa, bespomoćnim i molećivim očima. Dok sam prolazio, uhvati me za ruku i poljubi u nadlanicu. Spustih nešto sitnine u belu plastičnu čašu, i umakoh u crkvu. Tu bi milione trebalo dati, da podigne glavu, da se uspravi do ljudske visine.

A koliko je, još, takvih na svetu…

[restrictedarea]

Žilava sorta

U Beogradu, u centru varoši, Cigančica sa golom bebom u naručju, izgrdi me na pasja kola. Dao sam joj pedeset dinara, a ona spazi da u lisnici imam još novčanica, pa zaiska dvesta dinara. Odbih, i ona udari da viče na sav glas, da me ruži i proklinje. Dadoh se u bekstvo, čime izazvah neprijatnu podozrivost prolaznika. Trčao sam, nisam imao vremena da objašnjavam šta se dešava. Postiđen, sklonih se u prvu kafanu i naručih piće koje mi se nije pilo.

O beogradskoj prosjakinji ne bi trebalo previše brinuti, za nju nema zime. Nasrće kao vučica. Ponižena, ponižava. Naša, žilava sorta.

 

Zadruga

Ima prosjaka, i prosjaka.

U poslednje vreme, kako sam se našao u Upravnom odboru Srpske književne zadruge, i sam se bavim prosjačenjem. Moljakam pomoć, za Plavo kolo, barem. Kao prosjak, nisam naročito uspešan. Potpisao sam nekoliko molbenih pisama, bez odgovora. Iskamčio sam 1.000 evra od jednog starog emigranta. Na prijemu u „Pečatu“ upoznadoše me sa Nenadom Popovićem, predsednikom Srpske narodne partije. Nismo se čestito ni pozdravili, tek ja, čoveku koga prvi put u životu srećem, sasuh u lice:

„Trebalo bi mi 1.000 evra za štampanje knjige Zvonimira Vučkovića“.

„Imaćete to“, reče Popović, i ispuni obećanje.

To za jednu knjigu. A za ostale, trebalo bi nam, godišnje, barem dvadesetak hiljada. Gde da ih nađemo? Oni koji imaju razumevanja, nemaju novca, a koji imaju, ne razumeju.

Posebno je osetljiv bivši ministar Bratislav Petković: sve bi učinio, kad bi mogao.

Naša draga Zadruga se našla na opasnom klizištu. Njen je status poljuljan i pregažen od vremena, zadrugarstvo je odumrlo u seljačkoj i zanatlijskoj sredini, nema ga više ni među đacima. Kuća životari zahvaljujući dobrom imenu, te štedljivosti malog broja zaposlenih, ali se na krpežu i trpežu ništa ozbiljno ne da oposliti. Finansije su nam na pozitivnoj nuli: loša polazna tačka za ispunjavanje zamisli utvrđene godine 1892. od ondašnjih uglednih kulturnih i javnih radnika Stojana Novakovića, Ljubomira Stojanovića, Milana Đ. Milićevića i Jovana Jovanovića Zmaja. Zadatak je bio, i ostao, objavljivanje izabranih štiva na polzu narodne zajednice čije je ime upisano u nazivu dobrovoljnog udruženja. Svaki savesniji izdavač teži ostvarenju tog, visokog cilja, ali Zadruga se na nj trajno obavezala. Njen rad u poslednje vreme stagnira, a stajanje i nazadovanje vode u propast. Kuća se, u prvobitnom zaletu, prebacila iz 19. u 21. vek: nadživela je dve dinastije, tri politička režima, četiri države i pet ratova. I nemački okupator je, zarad privida normalnosti, insistirao na njenom održanju, što je pesnik Svetislav Stefanović platio životom. A sad se, u eposi tzv. liberalnog kapitalizma, našla na bespuću.

„Nedostatak sredstava“ je deo problema. Suština je u nedostatku kvalifikovanih društvenih sagovornika za razmatranje jednog pitanja od javnog značaja. S kim sesti i razgovarati? Kad bi neko takav postojao, do rešenja bi se svakako došlo. On bi rekao šta se, s obzirom na stanje u budžetu i privredi, može učiniti, pa bismo svoje planove prilagodili mogućnostima, ne odustajući od zaveštanja koje su nam ostavili daleki i bliži preci.

Režim, zaveden 1945, pokazao je nesumnjivu odgovornost prema kulturnim ustanovama ovoga ranga. „Drugovi“ su u svojim redovima imali intelektualaca obrazovanih u starim, dobrim školama, a ratni kadrovi su strahovali da ih ne proglase za varvare i upropastitelje kulture: što su je manje posedovali, više su je poštovali. Odvajali su ono što je neophodno, a za uzvrat su tražili lojalnost prema poretku. Ustupci su bili retki, povezani sa nekim jubilejima, vidni, i podnošljivi. U osnovnoj delatnosti, Zadruga se držala nasleđenih naučnih i estetskih merila. Za predsednikovanja Dobrice Ćosića izišla je desetotomna „Istorija srpskog naroda“. Jedan od uspešnijih i požrtvovanijih njenih predsednika bio je pesnik Risto Tošović, partizanski prvoborac kao i Ćosić. Zlodela komunista prema Crkvi su nam dobro poznata, a manje se zna da je ondašnje republičko Ministarstvo kulture slalo materijal za mantije kaluđera na Svetoj Gori, kao i suve šljive za olakšavanje režima dugih postova.

I onda su nastupili aktivisti primitivnog, da ne rečem zoološkog kapitalizma. Njihovo smo geslo čuli još u godinama samoupravnog socijalizma: „Što ne može da opstane na tržištu, neka crkne!“ To se pravilo, danas, ne primenjuje ni u jednom prosvećenom kapitalističkom društvu. U Severnoj Americi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj, i drugde, kulturno stvaralaštvo, posebno ono vrhunsko, živi zahvaljujući gustoj mreži vladinih i nevladinih tela, privatnih fondacija, uhodanih centara i zadužbina. Podrška se daje bez uslovljavanja, bez mešanja u unutrašnje poslove i programe, dok neki naši „sponzori“, uz novac, nastoje da nametnu dela svojih štićenika ili sopstvene pisanije. Njihovi su pokloni otrovni, a pomoć im se svodi na odmoć. Stručna kritika je zanemela, honorari se ne isplaćuju, što se odražava na vrednost objavljenog. U tim okolnostima, najstarija izdavačka kuća u Srba, i naš najstariji časopis, SKZ i LMS, našli su se u smrtnoj opasnosti. Ne verujem da će sadašnja vlast pristati da uđe u istoriju kao grobar tih kulturnih ustanova, mada ništa nije nemoguće.

 

Slika u svetu

Povodom odnosa prema izbeglicama, naši zvaničnici se hvale „lepom slikom poslatom u svet.“ Na TV ekranima ja tu sliku ne primećujem. Naprotiv, od 180.000 onih koji su prošli kroz Srbiju, jedan od francuskih nacionalnih kanala je našao za shodno da pokaže mladog Sirijca koji je izjavio da mu više godi ležanje na betonu u Beču nego boravak u srpskom zatvorskom prihvatilištu. Hvala Bogu da smo posle svega i uprkos svemu, ostali ono što smo uvek bili. Još samo kad ne bismo očekivali priznanje od svetskih egoista, kad ne bismo prosjačili njihovu naklonost. Mnogo smo, u poslednja četvrt veka izgubili. Ostali su nam duševnost i saosećajnost u tuđoj muci. I to je dovoljno, priznanje sa strane nam nije potrebno.

[/restrictedarea]