DR PETAR PIJANOVIĆ – Obnova na razvalinima jutopije

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

U poslednjih četvrt veka stigle su na naplatu stare srpske zablude i greške. Umesto da su temeljili nacionalnu kuću, Srbi su skoro ceo vek udomljivali one koji svoju kuću (državu) nikada nisu ni imali. Svi ti narodi i zajednice, a to je gorka ironija istorije koja se Srbima zlurado ruga, danas imaju međunarodno priznate države i čvrste granice. A Srbi?!… I danas neki iz neznanja koje ih ne pravda, ili zato što su i dalje pod uticajem ideološke i mentalne dresure, kažu da je jugoslovenstvo bilo viši stepen srpske ideje!? Baš tako, kaže naš sagovornik, autor studije „Srpska kultura 1900–1950“

Petar Pijanović (1949) profesor je univerziteta i saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Bavi se književnom kritikom i proučavanjem srpske kulture. Objavio je knjige Poetika romana Borislava Pekića (1991), Proza Danila Kiša (1992; 2005), Pavić (1998), Poetika groteske: pripovedačka umetnost Miodraga Bulatovića (2001), Naivna priča (2005), Moderna tradicija (2012), Srpski kulturni krug (2012), Izazovi granične književnosti (2014) i Srpska kultura 1900−1950. (2014). Upravo ta knjiga, knjiga o srpskoj kulturi u iskušenjima jugoslovenstva, bila je povod za ovaj razgovor.

 

 Od pre nekoliko godina i kod nas je poznat pojam „ratova u kulturi“, sukoba između različitih kulturnih aksiologija na polju stvaralaštva. Koliko je pitanje vrednosti u nekoj kulturi bitno pitanje za jedan narod, pogotovu za male narode kakav je naš?

Tačno je da su kod nas u poslednjih desetak godina intenzivirana sporenja u kulturi, mada je njih bilo i ranije. Početkom XX veka žučne rasprave pokrenuo je Jovan Skerlić svojim polemikama, pa i skupštinskim govorima iz 1912. i 1913. U jednom od tekstova iz 1904. godine on je bez uverljivog obrazloženja tvrdio da je „slovenska kultura prazna reč“ i da „za nove narode ima dva puta: ili primiti zapadnu kulturu, kao Japanci, i živeti, ili joj stati nasuprot i biti pregažen, kao američki crvenokošci ili australijski crnci“. Tako na kulturnu tematiku sa isključivošću gleda katastrofični Skerlić na početku XX stoleća, ne nalazeći mesta u svom konceptu kulture ni za veliku rusku književnost XIX veka. Da li su i koliki su doprinos evropskoj kulturi dali Tolstoj i Dostojevski?! Sporenja kod Srba idu zatim dalje − od vremena „zlih volšebnika“ između dva svetska rata preko žestokih sporova tradicionalista i modernista u posleratnom dobu, pa sve do najnovijih sukoba koje imate u vidu.

S razlogom još pominjete „kulturne aksiologije“ i „pitanje vrednosti“ što je samo vrh ledenog brega onih procesa čiji je dubinski i suštinski smisao vezan za izgradnju poželjnog kulturnog obrasca. A taj obrazac, kako ističe Slobodan Jovanović, suštinski određuje nacionalne i političke uzore koje prihvata jedan narod ili šira zajednica. Odnos kulturnog, političkog i nacionalnog obrasca dinamičan je i veoma složen. U vremenu pred Prvi svetski rat kulturni obrazac, za koji Jovanović kaže da i nije bio konstituisan u punoj meri, profilisao je nacionalni i politički model, kao i tip državne zajednice stvorene posle rata.

Kad je ta država formirana politički obrazac i autoritarni tip tadašnje jugoslovenske vlasti stvorili su kulturni obrazac koji je „propisivao“ šta je poželjno i dobro a šta ne. Sličan model, ali suprotnog ideološkog smera, još više je cementirao poželjne uzore i zlovolju vlastodržaca u socijalističkoj Jugoslaviji. Sve je to veoma dugo trajalo, toliko dugo da se prekodira nacionalni srpski identitet. Kada su pale ideološke i druge „gvozdene zavese“ ponovo su otvoreni sporovi koji i danas traju kao pomenuti „ratovi u kulturi“. Kakav im je smisao? Mi četvrt veka živimo u vremenu ne samo političke nego i kulturne tranzicije. Srušen je stari, ali nije izgrađen novi kulturni obrazac sa svim što on znači. Zato će „ratovi u kulturi“ trajati sve dok ne bude stvoren ovom veku i srpskom društvu primeren kulturni model. A iza toga stoje različiti, ne samo kulturni interesi. Tako je bilo i tokom celog XX veka.

[restrictedarea]

 Neko je s pravom primetio da su najzreliji plodovi našeg stvaralaštva potekli od pisaca koji su se uobličili na svojim autorskim počecima pre Drugog svetskog rata (Andrić, Crnjanski, Rastko Petrović, Nastasijević, Vinaver itd.) a da danas kusamo drugosrbijanske plodove posleratnog titoističkog jednoumlja. Kakvi su okviri srpske kulture u prvoj polovini XX veka i društvene prilike u kojima se ta kultura oformila?

Stvaraoci i njihova dela jesu jedan pol priče, dok drugi pol čine njihove kulturne ideologije. I umetničke tvorevine i ideologije imale su uticaja na ono što čini vrednosne uzore ili duh neke epohe. Dvojica od pisaca koje pominjete, a to su Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, u predratnom dobu, u vremenu između dva svetska rata i u poratnom razdoblju, pokazuju zanimljivu evoluciju na kulturno-ideološkom planu. Andrić je od onih pisaca što su uglavnom ostajali po strani žestokih sporenja o poetikama i epohalnih sudara desnih i levih ideja. No i pored toga on je postupno temeljio srpski kulturni obrazac. Taj obrazac kod ovog pisca ishod je evolucije koja od mladobosanskog jugoslavizma ide ka idejnim i kulturnim vrednostima sve više okrenutim srpskoj duhovnoj vertikali. To isto pokazuju Andrićeva proza i eseji o srpskim piscima (posebno o Njegošu, Vuku Karadžiću, Stankoviću, Matavulju i Kočiću), kao i neki njegovi gestovi kojima je iskazivao svoj lični i stvaralački identitet.

I s Milošem Crnjanskim stvar je zanimljiva, ali na drugačiji način. To naročito osvedočava mladi Crnjanski u ciklusu „Vidovdanske pesme“. Gradeći svoje stanovište, pesnik ga u tom ciklusu ne nalazi u nacionalnoj mitologiji i pravoslavlju, istoriji i tradiciji, to jest u sjaju nemanjićkih vremena, već u anarhičnom i anacionalnom sporenju srpskog duhovnog nasleđa. Takvu ideološku poziciju iz mladalačkog doba Miloš Crnjanski je u međuratno vreme postepeno, negde i sasvim radikalno menjao, priklanjajući se srpskoj ideji i nacionalnim kulturnim vrednostima.

Na primerima Andrića i Crnjanskog vidi se da u međuratnom vremenu, uprkos „propisanom“ ili podržavljenom kulturnom modelu, ne postoje stabilni sistemi u kulturnoj ideologiji. Sasvim je različita sudbina ovih pisaca posle Drugog svetskog rata: da bi opstao, Andrić je prolazio faze ideološke lobotomije, a Crnjanski je vrlo dugo i na ivici egzistencije živeo u emigraciji dok se konačno nije vratio u svoj Beograd i u svoj jezik.

 Period opisan u vašoj studiji bio je razdoblje snažnog razvoja obrazovanja i nauke koji su vodili velikom preporodu jednog malog, ali samosvesnog naroda, sabornosti i duhovnoj obnovi kroz Crkvu i nacionalne ustanove – razvojem umetnosti i filozofije, jezikom i pojavom tzv. „beogradskog stila“, književnošću, novinarstvom, književnom i naučnom periodikom, kulturom izdavaštva i čitanja, kao i kulturnom ideologijom. Odakle nam takav zamah?

Davno je rečeno za taj period, tačnije za raskršće vekova i prve decenije XX stoleća, da predstavlja zlatno doba srpske kulture, čak i da je okasnela srpska renesansa. Kakogod, to je bilo preporodno doba, odnosno doba kada su, kako je govorio Radovan Samardžić, malom Srbijom koračali veliki ljudi. Nikada se, kao tada, u srpskoj istoriji za nepunu polovinu veka nije steklo toliko umnih, darovitih i delatnih ljudi. Za duga vremena sputavana i pritajena stvaralačka energija, u tom prevratničkom dobu, nakon povratka državnosti, nakon buna, oslobodilačkih ratova i katarze koja je nastupila posle duge tragičke patnje, došla je na svoje.

To vreme iznedrilo je vrsnu generaciju umetnika i duhovnika, naučnika i državnika, ali i pregalaca u raznim područjima društvenog života. Bez premca u dotadašnjoj, ali i potonjoj istoriji, ta generacija značajna je i po tome što je dala stvaraoce i ostvarenja bez kojih srpska kultura ne bi bila ono što jeste. Jedan od velikih ljudi toga doba, Jovan Cvijić, govorio je još 1911. da Srbi ne žele da postanu „zakržljao i učmao narod, prožet relativno slabom i poglavito imitatorskom kulturom“, već „znatan i originalan narod, koji i novo stvara, a primljeno od drugih naroda preinačava svojim originalnim i svežim duhom i sam raspolaže svojom sudbinom“. Iako svestan postignuća svoje generacije, Jovan Cvijić je znao da najviše srpske vrednosti tek treba da budu stvorene i da takav status potvrde svojim značajem u korpusu evropske i svetske kulture. Tesla i Pupin, Cvijić i Milanković, Andrić i Crnjanski u prvoj polovini XX veka to su i potvrdili.

Uzdižući se u evropski kulturni prostor, bili smo prvo Srbi. A onda smo postali Jugosloveni. Oni koji su ideju jugoslovenstva iz kulturnog utopizma pretvorili u politički aktivizam bili su naši najugledniji kulturni poslenici na početku XX veka: Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Aleksandar Belić, Slobodan Jovanović. Jedan od ključnih uzroka njihove „pregrejanosti“ jugoslovenstvom bio je, po vama, neoprosvetiteljski duh svojstven srpskoj građanskoj inteligenciji, koji je zanemarivao značaj vere i tradicije u oblikovanju srpskog nacionalnog bića i pogleda na svet.

Uz sve veliko i značajno što je srpska elita zlatnoga doba stvorila, treba reći da je u njenom krilu odnegovana i osnažena ideja jugoslavizma. Ona je Srbe izvela na težak, trnovit, pa i dramatičan istorijski put, koji je verovatno bio popločan dobrim namerama, ali njegove krivine, stranputice i provalije i danas osećamo. U tom kontekstu s razlogom pominjete Jovana Skerlića, Aleksandra Belića i nešto obazrivijeg Slobodana Jovanovića. Pritom je nužno i pristojno kazati da je svaki od ove trojice stvaralaca visokim rezultatima zadužio srpsku nauku. Jovanović je za tu generaciju govorio da svojim delovanjem pokazuje vidne znakove protivrečnosti. Da nije tako ne bi on kao privrženik jugoslavizma 1937. godine osnovao Srpski kulturni klub, pa potom postao član jugoslovenske vlade i najposle njen predsednik u emigraciji (1942−1943). U tekstovima nastalim tek pred kraj života Jovanović je kritički progovorio i o svojim nedoslednostima.

O Skerlićevim protivrečnostima posebno se može i treba govoriti. On je gorljivo zalaganje za srpsku ideju na početku delovanja zamenio jugoslovenstvom, da bi 1913. godine oštro zamerio Isidori Sekulić i njenim Saputnicima zbog manjka nacionalnog osećaja, i to u godini kada se, kako je on tada pisao, „najviše prosulo srpske krvi“. I u političkim shvatanjima vide se njegove nedoslednosti: mladi socijalista Jovan Skerlić i član Socijaldemokratske partije postao je u zrelijim godinama član Samostalne radikalne stranke. Nije više bio blizak idejama socijalističke, kako je to u pismu Slobodanu Jovanoviću zapazio Milan Gavrilović, nego tzv. građanske levice.

Rekosmo već da su Skerlić i brojni njegovi ispisnici srpsku ideju zamenili jugoslovenskom. Kasnije je na toj ideji stasala i državna zajednica koja je u drugi plan stavljala interese Srbije i srpski identitet. O tome još 1936. mudro piše Branko Lazarević u studiji U vremenu između dva vremena i Jugoslavija u njemu koja će celovito biti objavljena tek četiri decenije posle autorove smrti. Njemu, privrženiku jugoslovenske ideje, već tada je bilo jasno šta će se s Jugoslavijom desiti, i to u godini u kojoj je ova država tek postala punoletna. Neki to ni danas ne znaju. Njihovo je neznanje blaženo i „lekovito“.

 U XX vek smo ušli sa dve svoje, međunarodno priznate države, a sto godina kasnije jedna od tih država se utemeljila ukinuvši ćirilicu kao zvanično pismo, i stavivši Srbe u položaj građana drugog reda, a druga se obrela pred mogućnošću da je vrate u pretkumanovske granice ili, što je još strašnije, da je svedu na okupirani Beogradski pašaluk. Šta nas to snađe, profesore?

Pomenuste u prethodnom pitanju i duh neoprosvetiteljstva koji je imao znatnog udela u delovanju međuratne srpske inteligencije. Sâm je Skerlić priznavao da ga je rukovodio „svetovni, racionalni ideal“, dok je za njega „ideal hrišćanstva“ bio „u isti mah mističan i individualan“, dakle njemu dalek i neprihvatljiv. Na sličan način razumevao je i ulogu crkve u društvu, iako je brak s Klarom Šmidlin sklopio crkvenim venčanjem. To se dogodilo u Crkvi Svetog Save u Beču 1902. godine. Za razliku od Jovana Skerlića, Slobodan Jovanović je o racionalizmu znao da kaže i jaku kritičku reč. Govorio je tako da je „usled prosvetiteljskog racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije oslabio, pa je s njime oslabilo i negovanje našeg unutrašnjeg života“. Time se gubila nužna veza s duhovnošću što je za posledicu imalo gubitak značajnog dela identitetske supstance i veze s tradicijom.

Pitate šta nas je snašlo. Odgovor je veoma jasan: snašlo nas je sve to, ali i neznanje i nespremnost da iluzije budu zamenjene istinom. U poslednjih četvrt veka stigle su na naplatu stare srpske zablude i greške. Umesto da su temeljili nacionalnu kuću, Srbi su skoro ceo vek udomljivali one koji svoju kuću (državu) nikada nisu ni imali. Svi ti narodi i zajednice, a to je gorka ironija istorije koja se Srbima zlurado ruga, danas imaju međunarodno priznate države i čvrste granice. A Srbi?! Gde su danas oni čiji su preci u tu zajednicu uneli pobedu u Velikom ratu i ogromne žrtve, svoj suverenitet i državnost? I danas neki iz neznanja koje ih ne pravda, ili zato što su još uvek pod uticajem ideološke i mentalne dresure, kažu da je jugoslovenstvo bilo viši stepen srpske ideje!? Baš tako. Zato se na sav glas kuka kada državna avio-kompanija u nazivu dobije srpski predznak. A Hrvati su čuvenoj Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti, osnovanoj još 1866. godine, očas promenili ime 1991. iako su značajnog udela u njenom radu imali i Srbi. Zato kod nas i danas postoje stari nazivi kao relikti jedne svesti koja je dugo radila u korist srpske štete. Itd. Pa ko nam je onda za sve kriv?!

 U svojoj studiji ukazali ste na neposrednu povezanost komunističkog internacionalizma sa odricanjem srpskih komunista od sopstvenog identiteta zarad ostajanja na čvrstim pozicijama tako shvaćenog internacionalizma. Malo ko je to, ipak, bio spreman da prizna, osim retkih ljudi poput bivšeg komesara, a onda pesnika, Tanasija Mladenovića, koji je rekao da su srpski komunisti objektivno izdali svoj narod, mada su subjektivno želeli nešto drugo i drugačije.

Pominjete Tanasija Mladenovića, dobrog čoveka i zanimljivog lirika. Bio sam u prilici da s njim o istome razgovaram. Pre njega u sličnom bih kontekstu pomenuo umnog Stojana Novakovića. On je govorio da „uspeh u politici pripada onima koji umeju da predviđaju i da računaju s izvesnošću po stvarnim strujama koje će imati da nadvladaju u budućnosti“. Taj kriterijum imao je i Skerlić kada je u skupštinskom govoru iz oktobra 1913. zamerao Pašićevoj politici da ona nema „moć predviđanja“. I Novaković i Skerlić bili su na jugoslovenskoj strani. Nije im manjkala sposobnost da vrlo dobro uoče kako je u politici i u državnim poslovima moć predviđanja vrlo važna, ali se pokazalo da oni sami tu moć nisu imali i da budućnost nije potvrdila njihova očekivanja.

Tanasije Mladenović po tome im je blizak. Doduše, priznao je da su srpski komunisti izdali svoj narod; tačnije, želeli su jedno, a dobili nešto sasvim drugo. Zbog toga je on iskreni pokajnik. Samo zbog izrečene istine, Mladenović je klevetan, sumnjičen i nazivan raznim imenima. A bio je čist čovek i pravednik, osvešćeni Srbin, osetljiv i solidaran. Kod nas to tako ide. I nema nam druge. Međutim, važnije je od toga sledeće: Stojan Novaković, Jovan Skerlić i Tanasije Mladenović, svaki u svome vremenu i na svoj način privrženi jugoslovenskoj ideji, jesu dokaz kako najlepše pevaju zablude i postaju zavodljive. I posle celog jednog veka i svega što se proživelo i jedva preživelo ponovo se istiha čuje ta ista pesma. Jugosfera postaje tako relikt i surogat jedne potrošene a ipak žive opsene. Ne vredi tu mnogo nauk u vidu priznanje čestitoga Tanasija Mladenovića.

 Gde se sada nalazimo? Kuda plovi ovaj brod? Da li ćemo izdržati vrtloženja globalizma?

Sve što sam do sada pominjao na neki način je odgovor i na ovo pitanje. Sami Srbi treba da uče na sopstvenom iskustvu i greškama iz prošlosti. Narod koji ne nauči lekcije iz istorije i postane hronični ponavljač nikada neće uspeti da položi maturu pune istorijske zrelosti. Ceo prošli vek protekao je u pokušaju Srba i u iznudici, nametanoj iznutra i spolja, da žive u višenacionalnim zajednicama i u nekoliko država. Ne bi ni to bilo rđavo da je kod nekih drugih, vrlo srodnih naroda postojala dobra i iskrena želja za zajedništvom. Sada se vidi ishod tih ideja koje su najviše štetile srpskim nacionalnim interesima. Danas je drugo vreme. Srbija, više nego juče, mora da bude u svetu i sa svetom; ne sme da bude zatvorena i autistična. Mora da zna na koju će stranu, ali pre svega da vodi računa o svom nacionalnom boljitku u vremenu punom iskušenja.

Vremena su nestabilna i hirovita, sa mnogim potresima i obrtima u Evropi, ali i u svetu, tako da nije jasno šta se u budućnosti može desiti. Pitanje Grčke i Ukrajina, pa migrantska kriza kojoj se vidi uzrok a ne vidi dobar ishod, sve su to vrlo velike nepoznanice i pitanja bez pravog odgovora. Posledično, izbeglice su žrtve one imperijalne političke kulture u kojoj Skerlić začudo vidi spas iako sâm pominje da je baš ta kultura sve učinila da neki narodi budu pregaženi. Ni Evropska unija sa svim svojim mehanizmima nije pokazala sposobnost da upravlja novim krizama. Male zemlje, pa i Srbija, mogu da budu i jesu kolateralne žrtve tih procesa što nisu rešeni, niti se zna kako će i kada to biti. Blokada granice s Hrvatskom koja je koliko do juče trajala, malo podsećajući i na carinski rat s Austrijom 1906. godine, recidiv je tog stanja uz najavu druge strane da bi blokada granica mogla da bude ponovljena. Gde je tu Evropska unija koja je dozvolila, makar za nekoliko dana, da zemlja članica, na štetu druge države, krši principe na kojima ta unija počiva? I šta taj čin simbolički znači?

Zato je teško reći kuda plovi naš brod. Nije dobro da pluta na nemirnom evropskom moru, već da ima svoj cilj i traži sigurnu luku. Sve to treba gledati u nekoj perspektivi. U vezi s tim pomenuto je već da su i Stojan Novaković i Jovan Skerlić držali do analitičke moći predviđanja u stvarima koje se tiču državnih poslova i budućnosti naroda. A to što su i ovi uglednici grešili u predviđanju, veoma se zalažući za državnu zajednicu koja je bila provizorijum i neslavno završila, takođe može da bude za opomenu i pouku. Ako je danas to još moguće, budućnost treba planirati. Ona zavisi i od drugih, ali u najvećoj meri od nas samih. Pogled unapred znači da treba znati šta se hoće, s kime i sa kojim sredstvima da se to ostvari.

To će teško ići ako se stalno glože i sukobljavaju tzv. prva, druga i treća Srbija (što nigde nema), a da se pritom i ne zna šta ti redni brojevi znače. Neće biti dobro ako se budu pravile ne samo geografske nego i kulturne i duhovne granice između Srba i Srbijanaca. O svemu ne moramo misliti isto, ali je važno imati konsenzus o ključnim nacionalnim pitanjima. Skoro je jedan publicista primetio da iz Beograda uvek dolaze dva glasa, iz Zagreba jedan, a iz Sarajeva nijedan. Slično i duhovito rekao je i jedan naš savremeni pisac, kazujući da bi se Srbi podelili na dva približno jednaka dela i na referendumu na kojem bi glasali za uvoz kuge ili protiv njega. Sve dok je tako, kuga nam je u kući.

Da bi mirno plovio brod koji pominjete, treba dovesti u sklad demokratske i nacionalne vrednosti, Srbiju i Evropu. U tome od velike pomoći može da bude politička i kulturna antropologija Borislava Pekića koji je dobro vodio svoj brod „Argo“ književnim morima, ali je ostavio i živu misao i korisnu ostavštinu za budućnost. Bili su mu bliski trezveno nacionalno osećanje i srpska istorijska tradicija kojima druge ne vređamo nego sebi vraćamo samopoštovanje. Pekić je bio za Evropu koja nas „želi i razume a ne prezire, a mi Evropu da razumemo i zaželimo“. Takođe je govorio da je „za demokratiju nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj“. Dakle, nacija i demokratija su „dve šine istog koloseka“. Sve to jesu ili bi trebalo da budu obrasci kulture koji  vremenom mogu da postanu činioci celovitog sistema vrednosti. Slično je mislio i Milorad Pavić koji je govorio da Srbi mogu ući u Evropu samo sa sopstvenim duhovnim prtljagom. U suprotnom − poništeni identitet poništava samobitnost i samopoštovanje, posle čega ostaje samo ljuštura od čoveka, dok se narod pretvara u stanovništvo. Uz nužan oprez i dobru pamet, nadajmo se da se to neće desiti.

[/restrictedarea]