Sjaj kultne zbirke Moja zemlja

Piše Smiljka Isaković

Izvor Konjovićeve inspiracije se nalazi u folkloru, kako su u to vreme praktikovali svi naši veliki kompozitori, dok se danas naši kompozitori stide narodne muzike

Povodom 45. godišnjice smrti srpskog kompozitora Petra Konjovića (1883-1970), koja se navršava 1. oktobra, koncert posvećen njegovoj vokalnoj muzici priredili su u Galeriji „Artget“ umetnici iz Novog Sada – sopran mr Vesna Aćimović, pijanistkinja Maja Grujić, Kamerni hor muzičke pedagogije AUNS i moderator – muzikolog Jelena Glušica.
Očevi naše muzičke kulture od 19. veka, sa malim izuzecima, dolaze sa severa, iznad Dunava, pa je tako i Petar Konjović rođen u Čurugu. Ipak, on je obeležio i muzički život Beograda od 1939. kada je postavljen za profesora Muzičke akademije, a kasnije biva biran i za rektora. Bio je i muzički pisac, dirigent, upravnik nekoliko pozorišta, pesnik, prevodilac operskih libreta, pa čak i reditelj. Kao redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) vodio je Muzikološki institut više godina, a 1960. godine dobija Sedmojulsku nagradu SR Srbije za životno delo. Izvor Konjovićeve inspiracije se nalazi u folkloru, kako su u to vreme praktikovali svi naši veliki kompozitori, dok se danas naši kompozitori stide narodne muzike. Konjovićev stvaralački opus je obiman i obuhvata scensku muziku (opere), simfonijska i kamerna dela, horove i solopesme, minijature za klavir, violinu i violončelo. U skoro svim oblastima njegov doprinos razvoju srpske muzike je izuzetno značajan – po veoma razrađenom nacionalnom smeru kojim sledi primer velikog Stevana Mokranjca. I sam pesnik, muzički se najviše vezao za ljudski glas kao najsavršeniji instrument.
Na koncertu u „Artgetu“ je predstavljen izbor iz Konjovićeve kultne zbirke Moja zemlja, a čine je obrade narodnih pesama sa prostora bivše Jugoslavije pisane za koloraturni sopran Maju Stroci-Pečić. Vesna Aćimović je pesmama prišla iskreno i sa žarom, ali suviše operski, pa je lirika ustupila mestu dramatici. Umetničke obrade narodnih pesama nisu teške, ali su zahtevne u stilskom smislu, te retko koji operski pevač može dobro da ih peva, kao što ni Pavaroti nije dobro pevao „O sole mio“. Akustika „Artgeta“ samo je pogoršala operski vibrato, od kojeg je najpre stradala dikcija – tekst pesama se nije razumevao. Šteta, jer su naše narodne pesme i tekstualno bogate, pogotovo one koje su nas obeležile kroz Mokranjčeve Rukoveti, kao što je Pušči me… Tonska proba pred koncert u novom prostoru služi upravo da se ne bi desilo da muzičar puca iz svih topova na zeca. Nedostajalo je više tonske diskretnosti kod solistkinje, dok je klavirska saradnja Maje Grujić bila sasvim prilagođena akustici male dvorane.
Isti sindrom se ponovio tokom arija iz Konjovićevih opera Koštana, Ženidba Miloševa i Knez od Zete. Kontrolisana emocija je ključ vokalnog uspeha, inače nastaje haos, pogotovo kada se arije izvode koncertno, bez akustičke i vizuelne pomoći velike bine, scenografije, kostimografije, operskog ansambla i orkestra. Pored brojnih horova i solopesama, Konjović je napisao pet nacionalnih opera: Ženidba Miloševa, Knez od Zete (prema Lazi Kostiću), Koštana, komična opera Seljaci (prema Veselinovićevom Đidu, komadu sa pevanjem) i Otadžbina (prema Vojnovićevom spevu Smrt majke Jugovića). Kada je u Beogradu svojevremeno izvedena opera Knez od Zete, u kojoj je glavnu ulogu pevao bariton Slobodan Bane Stanković, kuloarima je kružilo da se u Narodnom pozorištu izvodi Zet od Kneza, jer je Bane bio zet moćnog bračnog para Bakočević, muž njihove ćerke Margarete.
Horski opus Konjovića predstavio je kamerni hor Akademije umetnosti iz Novog Sada, sa pesmama Ruse kose cura ima, Tri put mi čukna i Stameno, mori, Stameno. Neopterećeni velikim očekivanjima, mladalački hor je zvučao sveže i akustički sasvim dovoljno za zadati prostor. O kompozitoru je između muzičkih blokova govorila (čitala) Jelena Glušica, pa smo tako dobili koncertno predavanje o Konjoviću, o kome obična publika malo zna. Trebalo bi pozdraviti napor novosadskih muzičara da se muzika naših velikana predstavi i osvetli u vremenu kada je neophodno znati odakle si da bi znao kuda ideš.