Priča o narodnjačkom milijarderu

Fenomen Tramp – izazov za američku elitu

 Piše Miloš Milojević

Demagog. To je reč koja se najčešće koristi u medijima kada se govori o političkom angažmanu Donalda Trampa. Komičan ili opasan demagog zavisi od procenjenih šansi koje ovaj ekscentrični milioner ima u trci za nominaciju za republikanskog kandidata na američkim predsedničkim izborima naredne, 2016. godine

Trampa, bogatog tajkuna i medijsku zvezdu kao demagoga ne opisuju samo liberalni prodemokratski mediji koji bi osuli paljbu i na mnogo umerenije republikanske kandidate, već i mnogi republikanci, kao i praktično svi takmaci u trci za republikanskog kandidata. Zašto je beskrupulozni građevinski tajkun, koji je u svojim poslovima često imao vrlo kontroverzan odnos prema zakonu i sindikalnim ugovorima, čovek kome je pohlepa središnje (i jedino) ideološko načelo i zaštitni znak bogataša iz osamdesetih postao istaknuta ličnost američkog političkog života? Možda baš zbog toga, rekli bi cinici. Trampov uspon, međutim, po svoj prilici odražava dublje trendove u američkom društvu. Teško je kod Trampa naći konzistentan program, pa čak i jasne i postojane stavove o pojedinim pitanjima. Za čoveka koji je u više navrata promenio ključna politička opredeljenja to i nije nešto neobično. A očito da po svoj prilici nije ni preterano važno njegovim mnogobrojnim pristalicama u redovima republikanske stranke.

 

TRAMP GOVORI ŠTA NAROD MISLI

U junu 2015, Donald Džon Tramp je najavio da se uključuje u trku za republikanskog kandidata na američkim predsedničim izborima zakazanim za naredni novembar. Svoju kandidaturu je obznanio u atrijumu Trampove kule na Menhetnu, svojevrsnom simbolu njegove finansijske moći i poslovne vizije. Pored toga što odslikava Trampovu težnju da stvari naziva po sebi, Trampova kula je upečatljiv reprezent jednog od ključnih životnih stavova – težnje za samopromocijom koja nije preterano opterećena realnošću. „Igram na ljudske fantazije. Zovem ih istinitim hiperbolama“, rekao je jednom prilikom.

[restrictedarea]

Kula ima posebno mesto u poslovnom usponu Donalda Trampa. Njenom izgradnjom ustoličio se kao jedan od vodećih građevinskih magnata u Njujorku, mestu koje je dugo držao  njegov otac Fred. Fred je već bio drugi u nizu poslovnih magnata u porodici Tramp. Donaldov deda Fridrih obogatio se snabdevajući kopače zlata tokom zlatne groznice u Klondajku. Fred se s druge strane okušao u građevinskom biznisu još tridesetih godina, ali je glavninu svog bogatstva stekao u posleratnom periodu kada su federalne vlasti davale povoljne kredite za građenje četvrti radničke i srednje klase i posebno veterana. U vreme izgradnje Trampove kule Fred je, po Donaldovom svedočenju, savetovao da ne upotrebljava staklo i bronzu: „Upotrebi ciglu. Bolja je, jeftinija, a nikome nije ni stalo do spoljašnosti. Ono o čemu ljudi brinu je veličina toaleta“. Zapravo, mnogima je bilo stalo do spoljašnosti – bogataši koji su zgrtali milione osamdesetih hteli su luksuzne nekretnine koje je Tramp nudio. U potonjoj poslovnoj karijeri uspeo je da izgradi reputaciju da je sve povezano sa njegovim imenom veće, bolje i prestižnije od konkurencije.

Tramp voli da ističe svoje poslovne sposobnosti tokom političkih nastupa. Ne propušta da istakne kako je biznismen svetske klase i da je uspeo da zaradi 10 milijardi dolara i izgradi niz luksuznih zdanja. Kada je na skupu u Nju Hempširu govorio o svojoj naklonosti prema Kini i Saudijskoj Arabiji istakao je kako rado prodaje apartmane bogatašima iz ovih zemalja. Jeftini koštaju 10 miliona dolara. Kako ovo paradiranje ogromnim bogatstvom prolazi kod ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, a koji su znatan deo Trampove biračke baze?

Deo odgovora leži u tome kako se Tramp obraća javnosti – on govori direktno i jasno, koristi medijsku pažnju da se neposredno obrati svojoj biračkoj bazi. Njegova glavna publika su radnici i ljudi nekada zaposleni u fabrikama koji vide da njihova primanja praktično stagniraju od osamdesetih godina dok se federalni izdaci vrtoglavo penju. Trampove reči lišene političke korektnosti i težnjom ka statusu kvo u okviru establišmenta deluju kao nešto što bi i oni sami hteli da kažu, ali ne znaju kako. A ni kome, s obzirom na to da nemaju kome da se obrate izuzev najbližem okruženju okupljenom za trpezarijskim stolom.

Tramp se uspešno predstavlja kao narodnjački milijarder. On uverava svoju publiku da postoje dobri tajkuni, patriote koji brinu o Sjedinjenim Državama i spremni su da se suoče sa iskvarenom elitom. Ovde Tramp podseća na Frenklina Ruzvelta, bogatog Njujorčanina sa razgranatim društvenim vezama koji je izdao sopstvenu klasu. „Zato što poznaje Vol Strit i zato što mu nije potreban njihov novac da bi vodio kampanju, izgleda da može da se bori protiv elite kojoj i sam pripada i da pobedi“, lucidno je sumirao ovu temu kolumnista Njujork Tajmsa Ros Dauthet.

Iako prema poslednjim istraživanjima Tramp ne uživa ogromnu podršku među Republikancima – ona varira između jedne četvrtine i jedne trećine – ono što je simptomatično je da mu podrška stiže iz različitih delova stranke: u pitanju nisu samo pristalice „Partije čajanke“, već i veliki broj evangelikanaca i onih koji sebe opisuju kao umerenjake. To i ne bi trebalo posebno da čudi s obzirom na razočaranost dobrim delom republikanskog establišmenta, jer ne uspeva jasno da artikuliše duboku ozlojeđenost postojećim stanjem ovih slojeva. Tramp je u prilici da ih mnogo efektnije kritikuje od „Partije čajanke“ – on ne traži samo povratak na izvorna konzervativna načela, već ozbiljno preispitivanje ključnih tačaka postreganovske konzervativne politike. Žestoki napadi na pokvarene bogataše što stiču bogatstvo izigravajući pravila sistema nastojeći da preuzmu Republikansku stranku su među ključnim tačkama Trampove kampanje.

Mase se osećaju izdane od republikanske elite. One ne samo da veruju kako ta elita nije sposobna da zastupa njihova politička stanovišta već osećaju da ona učestvuje u elitističkom konsenzusu koji za cilj ima održavanje statusa kvo. Politička korektnost i podilaženje liberalnim medijima neke su od manifestacija ovog konsenzusa koje najdublje iritiraju ozlojeđene glasače.

Taj sentiment upečatljivo je zabeležio među okupljenima na predizbornom skupu u Nju Hempširu novinar Roling Stounsa Pol Solotarov. „Volim to što nije politički korektan – nemamo više vremena za tako nešto“, navela je izvesna Liza koja je Trampa označila kao novog Ronalda Regana. Gledišta običnog sveta upečatljivo je sažeo jedan konvertit iz redova demokrata: „On misli ono što kaže i kaže ono što misli. Drugi tipovi kao da imaju nešto u ustima – ne možete da razumete šta zapravo hoće da kažu.“

 

ŠTA GOVORI – I KAKO?

„Ova zemlja je rupčaga. Strmoglavo propadamo. Ništa ne možemo da uradimo kako treba. Služimo za podsmeh celom svetu“, ukratko glasi Trampova dijagnoza stanja u SAD. Šta on nudi kao rešenje? Pre svega sebe, svoje lične sposobnosti i poslovnu veštinu. Ne bi se pri tome moglo reći da Trampu manjkaju političke ideje – naprotiv, on ima nove ideje praktično svakih nekoliko sati. Oštri kritičari tragaju (i lako nalaze) nedoslednosti u ovim različitim stavovima i olako otpisuju Trampa kao čoveka koji se snalazi od nastupa do nastupa. S druge strane oni koji Trampu pristupaju ozbiljnije, poput spomenutog Dautheta, imaju oprečno mišljenje i veruju da Tramp kroz republikanske preliminarne izbore uspeva da nametne neke teme karakteristične obično za tzv. treću stranku.

Ako se izuzme, međutim, insistiranje na ličnim kvalitetima i diskvalifikacije drugih političara koje opisuje kao slabiće i glupake teško je uočiti bilo kakav sistem. „Vratimo poslove natrag, iz Kine i iz Japana i iz Meksika… Pogledajte Kinu… Dugujemo im 1,4 hiljade milijardi dolara… zato što nas vode ljudi koji nemaju pojma. Iskreno, mislim da nas vode glupi ljudi“. Obećanja novih poslovnih prilika za Amerikance su jedna od ključnih tema Trampove kampanje. Kako misli to da uradi? Obećava da će veštim pregovaranjem isposlovati povoljne trgovinske ugovore i povratiti bogatstvo u SAD. Dodaje da će vratiti proizvođače automobila natrag u Sjedinjene Države novom poreskom politikom iako oporezivanje ne ulazi u korpus širokih predsedničkih ovlašćenja. Time se bavi Kongres gde većinu čini stranka iz koje Tramp deluje kao otpadnik. Kako navodi republikanski politički strateg Stiv Šmit: „On saopštava poruku moći i odvažnosti bez bilo kakvog pokrića u nečemu što se zove politički plan.“ Pitanje kako je ipak u drugom planu u trenutku kada Tramp preuzima dobar deo stranačke baze od svojih konkurenata.

Pored toga Tramp zastupa čitav niz stavova koji se ne uklapaju u republikansku ortodoksiju: insistiranje na povećanim izdacima za zdravstvo, posebno za žene i veterane, zalaganje za opsežne infrastrukturne investicione projekte, kao i za dodatno oporezivanje ultrabogatih i hedž fondova. Iako je ranije imao jasnija gledišta o tome kako urediti pitanje zdravstvenog osiguranja sada zastupa neodređeno gledište da će umesto Obamaker programa ponuditi nešto urnebesno dobro.

Tramp insistira da su za američke poteškoće uglavnom krivi stranci koji pljačkaju Amerikance ili kao nelojalni konkurentni ili putem perfidne devizne politike. Insistiranje da je za sve kriv neko drugi u poslednje vreme je neizbežan deo američke politike. Trenutni predsednik Barak Obama tokom svojih kampanja kao razloge za probleme među crnačkom populacijom navodio je sistemsku diskriminaciju i institucionalni rasizam zanemarujući endemsku disfunkcionalnost ovih zajednica. Kada Tramp složena pitanja svetske ekonomije i unutrašnje politike sažima u lako shvatljive parole o tuđoj krivici, deluje u skladu sa dominantnim tokom američke političke kulture.

Nasuprot tome Trampova gledišta o imigraciji su u potpunom neskladu sa vladajućom političkom pristojnošću – uključujući i ono što kao takvo prihvataju republikanski kandidati koji pozivaju na opsežnu imigracionu reformu. Mnogi republikanski glasači strahuju da bi ta reforma bila repriza one iz 1986. godine koja je predstavljala opštu amnestiju uz potpuno zanemarivanje pogranične bezbednosti.

Ogorčenost konzervativnih glasača posebno je porasla posle monstruoznog ubistva Kejti Stejnli koju je ubio sedmostruki osuđenik i pet puta deportovani ilegalni imigrant. Tramp ovde nudi radikalna rešenja: proterivanje svih 11 miliona ilegalnih imigranata i podizanje zaštitnog zida na granici sa Meksikom.  Kritičari navode da bi po to nekim procenama koštalo 285 milijardi dolara, izazvalo ogromnu patnju i opteretilo svakog Amerikanca sa dodatnih 900 dolara poreza. Iako ekstremna, Trampova gledišta izviru iz dosadašnje nekompetentnosti vlasti da se nosi sa ovim problemom.

Za razliku od unutrašnjopolitičkih tema gde ima izvesne postojanosti Trampova spoljna politika uglavnom se svodi na seriju slabo povezanih opaski. Ono što im je zajedničko je uverenje da svaka zemlja koja posluje s nama dere Americi kožu s leđa. Trampov spoljnopolitički program svodi se, za sada, na mešavinu paranoje i slabe obaveštenosti.

 

KOME SE NE SVIĐA ŠTA GOVORI?

Protivkandidati iz republikanskih redova za sada Trampa kritikuju zbog razuzdanog rečnika. Ali kako navodi Ekonomist, Tramp govori ono što nijedan političar ne bi rekao, pa ljudi misle kako on uopšte i nije političar! Možda će mu ipak nedavna prostačka opaska na račun protivkandidatkinje Karli Fjorini, nekadašnjeg generalnog direktora „Hjulit Pekarda“ naneti izvesnu štetu? „Pogledajte to lice! Može li neko da glasa za tako nešto? Možete li da zamislite da to bude lice našeg sledećeg predsednika?“, neobavezujuće je dobacio Tramp u svom privatnom avionu. Slični gafovi ranije nisu privlačili mnogo pažnje, ali zbog ovog je usledila prava medijska paljba. Možda je to znak da vodeći republikanci ozbiljnije shvataju Trampov izazov.

Svakako da bi i trebalo. Trampova trenutna visoka podrška zavisi mnogo od velike medijske pažnje. A kako su neke ranije kampanje pokazale podrška zasnovana na medijskoj popularnosti može lako da iščezne. Zasad Tramp na svojoj strani ima medije i inicijativu koju je stekao bespoštednim napadima. Pitanje je trenutka kada će njegovi takmaci da uzvrate udarac. Neki sa olakšanjem ističu da su Trampove šanse da postane republikanski kandidat relativno male – učesnici na republikanskim preliminarnim izborima ranije su u ovakvim slučajevima zbijali redove oko najdopadljivijeg širokoprihvatljivog kandidata. S druge strane politički bi bilo štetno po republikance da izbace Trampa iz igre, a da zanemare njegovu poruku. Odnosno poruku tihe većine nezadovoljnika koju on politički artikuliše. Kako preliminarni izbori napreduju Trampov izazov je sve ozbiljniji, a njegov optimizam nepoljuljan: „Šta da kažem, vodim među evangelikancima, vodim među ženama. Vodim i među Afro-Amerikancima i to s velikim postotkom, a vodim i među Hispano Amerikancima, što je vrlo interesantno, ali nisam zbog toga iznenađen, zato što ću vratiti poslove natrag u ovu zemlju.“ Donald Tramp je suviše ozbiljan poslovni čovek da bi lako odustao. I dovoljno neozbiljna TV ličnost da mnoge može da iznenadi.

[/restrictedarea]