Kora od Banane

Piše Nikola Vrzić

Ko je, i zašto baš sada, reanimirao „aferu Banana“, i zašto svega ovoga ne bi bilo da su Ivica Dačić i njegovi najbliži saradnici na vreme prošli kao što uostalom i zaslužuju?

Iznenadni i ničim (očiglednim) izazvani izlivi kaljuge u srpsku politiku – za razliku od njihove miroljubive kohabitacije u vidu simbioze kakva je srpskoj politici prirodno stanje pa otuda i izaziva toliku mučninu – nikada nam nisu doneli ništa dobro iz prostog razloga što su uvek, ti izlivi, bili izazvani nečijom namerom koja s našim, dakle opštim interesima ima veze samo utoliko što je po naš interes najčešće pogubna. Odatle i bojazan da nam se nešto slično sprema i sada, pošto je prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar inostranih poslova Ivica Dačić ponovo okliznut na koru od banane. Miše Banane alijas Rodoljuba Radulovića, biznismena, Dačićevog relativno bliskog prijatelja, a u slobodno vreme visoko pozicioniranog funkcionera narkoklana Darka Šarića koji je nedavno, u opravdanom odsustvu izazvanim bekstvom, osuđen na 12 i po godina zatvora.

 

SNIMCI I PRIZNANJA

Ovog ponedeljka, naime, internet sajt krik.rs, „mreža za istraživanje kriminala i korupcije“, „neprofitna nevladina organizacija osnovana radi unapređenja istraživačkog novinarstva u Srbiji“, objavio je pet tajno snimljenih video snimaka iz novembra i decembra 2008. i januara i aprila 2009. godine koje su načinili „agenti srpske obaveštajne agencije“ – ne precizira se koje – „koja je Radulovića pratila kao pripadnika narkoklana (Darka Šarića) tokom operacije ‚Most‘“. Na objavljenim snimcima – snimci su bez tona – vidi se Šarićev čovek Radulović, tada dakle već pod istragom i policijskom prismotrom, u društvu Ivice Dačića koji je u to vreme bio ministar unutrašnjih poslova Srbije, u društvu tadašnjeg Dačićevog šefa Kabineta u MUP-u Branka Lazarevića, potonjeg šefa Kabineta u MUP-u Vanje Vukića – pri čemu bi trebalo imati u vidu da su šefovi kabineta po pravilu osobe od velikog poverenja onoga čiji je kabinet – te Dačićevog savetnika za nacionalnu bezbednost Ivice Tončeva. Ovi snimci, kako je uostalom rekao i novinar koji ih je objavio, Stevan Dojčinović, predstavljaju samo „potvrdu onoga što se praktično već znalo“.

Šta se, dakle, znalo, i šta se kada saznalo? Da krenemo od toga.

[restrictedarea]

„Snimke nisam video, ali sam o tim sastancima obavešten redovnom procedurom početkom 2009. godine“, otkrio je ovih dana Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije i koalicioni partner Ivice Dačića. Prve informacije o povezanosti Dačićevog okruženja – konkretno, Branka Lazarevića – sa Šarićevim kriminalnim klanom do javnosti dopiru početkom 2010. godine. Godinu dana kasnije, 5. februara 2011, podneta je krivična prijava protiv Rodoljuba Radulovića prozvanog Miša Banana. Tačno dve godine potom, u februaru 2013, opet skoro ničim izazvano, mediji naprasno počinju da se interesuju za vezu Branka Lazarevića i Darka Šarića, da bi, kao posledica tog interesovanja, do javnosti isplivala i informacija da se Ivica Dačić sastajao sa mozgom Šarićevih kriminalnih operacija, Radulovićem. Istog dana – ali tek tada, dakle tek pošto je javnost doznala – Ivica Dačić priznaje svoje kontakte s Radulovićem, uz odbranu, pri kojoj je ostao do danas, da nije bio obavešten da se Radulović sumnjiči da je kriminalac. I na tome, više-manje, čitava stvar i ostaje tokom narednih godinu dana, kada, 19. februara 2014, policija konačno saslušava Branka Lazarevića, u svojstvu osumnjičenog za odavanje tajni Šariću i njegovim kriminalcima. Lazarević tada policiji govori da ga je sa Radulovićem upoznao lično Dačić 2008. godine. Protiv Lazarevića će optužnica biti podignuta 29. septembra 2014, ali je čitava stvar pomalo (ponovo) pala u zaborav sve dok 7. septembra 2015, ovog ponedeljka, KRIK nije objavio snimke koji su potvrdili Dačićevo dve i po godine staro i još za toliko okasnelo priznanje da se sastajao s Rodoljubom Radulovićem – Mišom Bananom.

 

DAČIĆEVA KRIVICA

S tim što je, što se Dačića tiče, stvar i kudikamo gora od samih snimaka koji su sada objavljeni. „Pečat“ je o tome već pisao tokom prethodnih nekoliko godina, i ništa se u međuvremenu nije promenilo. Ne samo što se on sastajao sa važnim igračem u velikoj kriminalnoj organizaciji, ne samo što je njegov šef Kabineta optužen da je toj kriminalnoj organizaciji odavao državne tajne koje su je se ticale, već su se, kako uostalom snimci i pokazuju, sa važnim igračem u velikoj kriminalnoj organizaciji sastajala i još (najmanje) dva Dačićeva bliska saradnika, Vanja Vukić i Ivica Tončev, što ukazuje i na mnogo viši nivo međusobne prepletenosti nego što je to Dačić priznao, pošto je morao da prizna da se viđao sa Radulovićem. Pa i to je priznanje, kao što rekosmo, usledilo tek kada je Dačić bio primoran da ga načini; ako je naime između njih bilo tako neobavezno kao što sada tvrdi, zašto se sam nije javno oglasio još kada je saznao da se Radulović sumnjiči za težak kriminal, a to je najkasnije saznao kada je protiv njega podignuta krivična prijava, odnosno čitave dve godine pre priznanja. Pa bi time predupredio čitavu ovu priču. S tim u vezi, ako je već sve sasvim nedužno, ako su Dačić i Radulović zaista razgovarali samo o „porodici, cigarama, sportu…“, kako to sada tvrdi Dačić, postavlja se i pitanje zašto on sam ne insistira na obelodanjivanju sadržine diskova, svih 130, na kojima su navodno dokumentovani detalji njihovih druženja i tih razgovora o porodici i cigarama i sportu? Konačno, tu je i pitanje zašto Dačić ni rečju nije objasnio sastajanje svojih najbližih saradnika sa Rodoljubom Radulovićem? Kada se i kako to potrefilo da su baš svi oni postali prijatelji sa čovekom iz velike i opasne kriminalne grupe, a svi državni službenici, a nema organizovanog kriminala bez sprege kriminalaca i državnih službenika. Dodamo li na sve to i da je iz prvobitne istrage Šarićeve grupe – pre nego što će kod obala Urugvaja biti zaplenjeno preko dve tone njegovog kokaina u oktobru 2009. godine  – da je pre toga, dakle, iz istrage Šarića bila izuzeta policija upravo zbog curenja informacija prema Šariću, stiče se utisak da je, u najmanju ruku, Ivica Dačić, umesto što je političar koji je duže od bilo koga drugog na vlasti u Srbiji u 21. veku, poodavno morao da ode u duboku, duboku političku penziju. Makar zbog očigledne moralne odgovornosti, ako iza nje nema i one krivične. Što ne možemo da znamo jer, pored ostalog, zbog svojih kontakata sa bliskim i važnim Šarićevim saradnikom nisu saslušani ni sam Dačić, ni Vanja Vukić, ni Ivica Tončev.

Upravo se u ovoj činjenici vidi i odgovornost Borisa Tadića, koji ne samo da nije dozvolio – kao najodgovorniji čovek u državi u tim godinama – da istraga ode svojim prirodnim tokom, dakle ka vrhu SPS-a, već je sa tim istim SPS-om, znajući i sve ovo što danas (ponovo) isplivava u javnost i ko zna šta sve još, i ostao u koaliciji do izbora 2012. godine i posle tih izbora želeo novu koaliciju. Da li je zaista, kao što to Dačić danas tvrdi, pokušavao da ga uceni ovim snimcima? Ili je, premda jedno ne isključuje drugo, zbog svog ostanka na vlasti, a na vlasti je mogao da ostane samo u koaliciji s Dačićevim SPS-om, Tadić zaustavio istragu vrha SPS-a?

Pri čemu je problem, osim ovog moralnog, potencijalno i mnogo teži po čitavu državu. Zašto? Zato što su ova kompromitujuća saznanja, van svake sumnje, dostupna i inostranim obaveštajnim službama. Samim tim je Ivica Dačić, kao osoba vrlo podložna uceni koja pritom obavlja najodgovornije državne poslove, postao i pretnja po nacionalnu bezbednost Srbije. I kao takvom ne bi smelo da mu bude mesta u vrhu države. Tim pre što bi, posle ovih video zapisa, na videlo mogli da izađu i još kompromitantniji, audiozapisi…

Odgovornost je sada i na Aleksandru Vučiću, koji u čitavu priču jeste upao naknadno, tek kada je došao na vlast, ali od tada, a tome ima već tri godine, nije učinio dovoljno da bi se uklonila senka Banane nad Vladom Srbije. Jednostavno, kao ni u Tadićevo vreme, ni u njegovo nije istraga Šarićevih pipaka u vrhu vlasti i SPS-a sprovedena do kraja, i samo tome on sada ima da zahvali i na sumnjičenjima da sam stoji iza ove afere kojom se Dačić optužuje da je kriminalac, kao i na onim sasvim suprotnim optužbama, da sa kriminalcima sedi u vladi.

 

MEĐUSOBNE OPTUŽBE

Ali pitanje Dačićeve odgovornosti samo je deo ovonedeljne afere. I to onaj lakši deo jer, kako rekosmo, niti su ovi susreti bili tajna pa se tek sada za njih saznalo, niti je naročito teško izvesti zaključak da posle takvih sastanaka Dačiću više ne bi smelo da bude mesta u politici, a on ne samo da je u politici nego je i u vlasti već skoro sedam i po godina bez prekida, od majskih izbora 2008.

U ovom trenutku je mnogo važnije ono pitanje koje se jedva i spominje, a to je pitanje ko je, i zašto baš u ovom trenutku, pod Dačića ponovo podmetnuo koru od Banane da se na njoj oklizne? Pošto je novinar Stevan Dojčinović do snimaka mogao da dođe samo tako što mu ih je neko dao zato što je odlučio da mu ih da, i to, jel’, baš sada. Budući da je reč o snimcima starim sedam godina i čija je sadržina, makar načelno, čitavoj javnosti poznata već tri godine, isključuje se – uostalom, ionako samo teoretska – mogućnost da mu ih je dostavio neki revnosni državni službenik koji je došao u njihov posed i zaprepastio se kada ih je video, pa je zbog tog zaprepašćenja i gneva odlučio da ih podeli sa javnošću. Sam Dojčinović pak, koristeći pravo koje nesumnjivo ima, zaštitio je identitet izvora, ali je istovremeno propustio da obrazloži motivaciju svog izvora da mu dostavi snimke, što čitavu stvar nesumnjivo čini podložnom daljem razmatranju.

Boris Tadić i lider DS-a Bojan Pajtić svoje prste su uprli u Aleksandra Vučića. „Ti snimci nisu slučajno procureli u javnost, oni su dostavljeni novinarima i preko njih Aleksandar Vučić želi da ucenjuje SPS“, ustvrdio je Pajtić. Tadić: „Očigledno je za svakog mislećeg pojedinca da se radi o sukobu unutar vlade, jer niko ne bi smeo iz vladinih institucija da pusti taj snimak bez dozvole najviših funkcionera.“

Opet, očigledno je, iako se Tadić pravi nevešt, da uopšte nije tako izvesno da je snimak procurio „iz vladinih institucija“, a još je manje izvesno i da tih snimaka – i ko zna kojih još – ima samo u našim državnim institucijama. Uostalom, nekadašnji najbliži Tadićev saradnik, pokojni Miodrag Rakić, koordinator naših obaveštajnih službi, rekao je u januaru 2013. da su „i domaće i strane tajne službe došle do saznanja o komunikacijama pripadnika klana Darka Šarića sa visokim državnim funkcionerima“, a nikako se ne može isključiti ni mogućnost da su snimci završili i po nekim privatnim fiokama i sefovima.

Što se Vučića kao krivca tiče, iako se takva mogućnost ne može u potpunosti odbaciti makar i zato što jasnog dokaza da je neko drugi kriv nema, a i već je uvreženo mišljenje da je on ionako kriv za sve, nekoliko detalja ukazuje na mogućnost da bi krivca ipak trebalo tražiti na drugom mestu. Pre svega, da je napad na Dačića zaista potekao od Vučića, ne bi Dačić sada baš u Vučiću tražio zaštitu – „Ne zanima me šta pričaju, ja imam dogovor sa Aleksandrom Vučićem“, odgovorio je na napad ministarke Zorane Mihajlović povodom snimaka – i ne bi za napad optuživao Borisa Tadića. Indikativna je i Vučićeva opaska, iz Nemačke u kojoj se nalazio kada je afera otpočela, kako je već jednom rekao da „čim napustim zemlju neko grdno čudo mora da se desi“, i zaista, nema mnogo logike u tvrdnji da bi Vučić ili ma ko drugi pokretao ovoliku aferu – a ona to zaista jeste – a da nije u blizini, u poziciji da kontroliše razvoj događaja koje je pokrenuo. Ovaj utisak utoliko je snažniji pogleda li se škripa unutar SNS-a koja u javnosti kao da nije uočena. Naime, na izjavu ministra policije Nebojše Stefanovića da je „potrebna istraga kako bi se saznalo kako su snimci Ivice Dačića i Rodoljuba Radulovića izašli u javnost“, usledila je replika njegove koleginice Zorane Mihajlović da „insistiranje na pitanju zašto i kako su nastali snimci susreta Dačića sa Radulovićem služi da se skrene pažnja sa glavnog problema – šta je Dačić kao ministar unutrašnjih poslova radio sastajući se sa kriminalcima i saradnicima narkomafije“. Rečju, da je Vučić zaista naredio ovaj napad na Dačića ne bi se (valjda) njegovi ministri našli u ovakvom nesaglasju, ali se ovo nesaglasje lako može objasniti ako je napad na Dačića došao sa neke druge strane, kojoj je jedno od ovo dvoje spomenutih ministara bliže.

Boris Tadić, kao što tvrdi Ivica Dačić? Novinar Dojčinović pisao je vrlo pohvalno o Miodragu Rakiću, a Miodrag Rakić verovatno jeste bio u posedu ovih snimaka, pa bi se tu možda i mogla pronaći neka potencijalna veza, ali činjenica je i da Boris Tadić poodavno nema medijsku moć kakvu je imao nekada, i kakva je neophodna da bi Dojčinovićevo otkriće – a videli smo da čak i nije reč o otkriću koliko o vizuelnoj potvrdi Dačićevog iznuđenog priznanja starog više od dve godine – dobilo toliki prostor u medijima. Drugim rečima, da nemaju ozbiljnu podršku kakvu je Tadić nekada mogao da mu pruži, ali sada o tome može samo da sanja, Dojčinovićevi snimci ostali bi prećutani i izignorisani.

 

TRAG NOVCA

Ko bi tu podršku mogao da pruži, ako to nisu ni Vučić, ni Tadić? Osnovno pravilo istraživačkog novinarstva u Americi glasi follow the money, prati tok novca. Učinimo to. KRIK, koji je pokrenuo ovonedeljnu aferu, na svom sajtu navodi da je „deo međunarodne novinarske mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), koju čine neprofitni istraživački centri i nezavisni mediji iz dvadesetak zemalja sveta, od Balkana i Istočne Evrope, do Centralne Azije. OCCRP je pomogao osnivanje KRIK-a i pomaže njegov razvoj… KRIK se finansira iz donacija. Ovakav način finansiranja sprečava uticaj pojedinih izvora novca, koji teže da kontrolišu medijske sadržaje. Među stranim institucijama i fondacijama koje su pomogle naš rad do sada su: OCCRP. Takođe, izvor našeg finansiranja su i individualne uplate pojedinaca koji razumeju značaj i važnost istraživačkog novinarstva.“

Imena ovih pojedinaca, nažalost, nisu otkrivena. Okrećemo se, zato, imenu koje jeste otkriveno, imenu glavnog finansijera KRIK-a, OCCRP-u. Među svojim glavnim donatorima, OCCRP navodi Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša i američku državnu agenciju USAID koja, kako smo već pisali, deluje u skladu sa smernicama koje joj daju predsednik SAD, državni sekretar i Nacionalni savet bezbednosti u kojem, kako mu i ime kaže, sede šefovi bezbednosno-obaveštajnog aparata SAD. Glavni finansijer KRIK-a, OCCRP, na svom sajtu navodi i da sarađuje i prima donacije i od organizacija kao što su SCOOP, Centar za integritet javnosti (CPI) i Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara (ICIJ), koje pak na svojim internet sajtovima, među donatorima, navode i Soroševu fondaciju, i Fond braće Rokfeler, i niz sličnih filantropa. Imajući ovakvu pozadinu u vidu, možda i ne čudi što je – odnekud, verno sledeći američki spoljnu politiku – OCCRP za svoju ličnost godine 2014. proglasio predsednika Rusije Vladimira Putina kao najvećeg promotora organizovanog kriminala i korupcije na svetu, a na meti mu se – opet, baš kada i američkoj spoljnoj politici – nalazio i bivši, svrgnuti predsednik Ukrajine Viktor Janukovič.

Da li odatle vetar duva? To bi moglo da objasni zašto je Stevanu Dojčinoviću bio zabranjen ulazak u Rusiju 13. maja ove godine. I da objasni publicitet koji su u ovdašnjim medijima dobili KRIK-ovi snimci i vatrenu podršku koji su dobili od Zorane Mihajlović. A tu je i još jedan zanimljiv detalj. Kada se prošli put Ivica Dačić našao na udaru zbog svoje veze sa Rodoljubom Radulovićem – Mišom Bananom, u februaru prošle godine, pri čemu je taj udar nesumnjivo pokrenuo SNS – povod je tada bio Branko Lazarević, bivši šef Dačićevog kabineta – u Dačićevu odbranu skočili su predstavnici nevladinog sektora koji je takođe obilato finansiran iz Sjedinjenih Američkih Država; i Sonja Biserko, i Građanske inicijative, i Beogradski centar za ljudska prava, i Jukom i Centar za praktičnu politiku. Svi oni, okupljeni u Kući ljudskih prava, kako je preneo američki Radio Slobodna Evropa, upozorili su „na zloupotrebu slučaja Lazarević“. „Mi smo tražili“, izjavila je Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa, „da mediji probaju da budu imuni na ovu vrstu informacija koje dolaze, očigledno, iz vrha političkih partija na vlasti, tj. u ovom slučaju Srpske napredne stranke. Nama je veoma važno da se mediji odupru ovoj vrsti pritiska.“ Ovog puta u Dačićevu zaštitu oni nisu stali. Ništa nisu zatražili od medija koji su Dačića napali zbog iste stvari zbog koje ga napadaju i danas. Šta nam to govori? Ako se odgovor na ovo pitanje čini izvesnim, ako je dakle sada nešto jasnije odakle je stigao aktuelni napad na Ivicu Dačića, neodgovorenim ostaju pitanja njegovog tajminga i krajnjeg cilja. Ona, makar za sada, ostaju zaglibljena u kaljuzi srpske politike, sa svima nama kao njenim nemoćnim posmatračima…

[/restrictedarea]