Imamo li mi pravo da budemo drugačiji?

POVODOM TUŽBI PROTIV „PEČATA“

Piše FILIP RODIĆ

Udruženje građana „Egal“ i građanka Jelena Milić optužili su „Pečat“ da krši Kodeks novinara. Ove tužbe predstavljaju flagrantan primer licemerja koje vlada dobrim delom ne samo našeg nego i većine društava širom sveta. Oni koji se bore za slobodu neistomišljenicima žele da uskrate tu istu slobodu. Oni koji se bore za ravnopravnost bi da budu malo ravnopravniji. Evo i zašto

Ideja jednakosti na Zapadu je opšteprihvaćena kao „moralno dobro“. Pošto je jednakost podignuta na nivo „morala“ onaj ko odbacuje ovu dogmu automatski se proglašava za nemoralno, odnosno neljudsko biće kojem je dozvoljeno učiniti bilo šta. U ovoj situaciji se našao i „Pečat“ kojeg različitim tužbama i zastrašivanjima pokušavaju da predstave „nemoralnim“, iako se naš list vodi čvrstim moralnim načelima i za sebe traži samo slobodu da bude drugačiji i da izrazi mišljenje koje često nije u skladu sa politički korektnim glavnim tokom.

„Istina je uvek na strani manjine i manjina je uvek jača od većine, jer manjinu obično čine oni koji zaista imaju mišljenje, dok je snaga većine iluzorna, sačinjena od svetine koja nema mišljenje“, rekao je čuveni danski filozof Seren Kjerkegor. U tom smislu, mi smo ponosni što smo u manjini i što idemo nasuprot glavnom toku današnje misli i dominantne zapadnjačke liberalne ideologije koja se deklarativno zalaže za različitost i jednakost, a istovremeno se svojski trudi da uguši svaki disonantan glas i protera svako mišljenje koje nije u skladu sa opštom dogmom „ljudskih prava“. Njihova različitost je lažna i kozmetička. Njihov pojam slobode odlikuje se u nesputanosti nagona i poriva. Njihova jednakost je mizantropska. Mi ne tražimo jednakost, mi tražimo ravnopravnost. Takođe, tražimo slobodu ne za svoje nagone, nego za svoj duh i pravo da kažemo šta mislimo, pa i kada je to suprotno opštem trendu i mišljenju svetine. Tražimo slobodu da ukažemo na neke pojave koje smatramo pogubnim za društvo, iako ih društvo prihvata i veliča. Ne bez razloga, svoje novine nazivamo „listom slobodne Srbije“. Istinski slobodne.

O JEDNAKOSTI I RAVNOPRAVNOSTI

Britanski filozof i politički teoretičar Džonatan Bouden ukazao je pre dvadesetak godina da smisao proističe iz različitosti, odnosno nejednakosti. Opšte mesto današnje „liberalne“ misli, propagande i doktrine jeste istovremeno potenciranje „različitosti“ i „jednakosti“, što je, jasno je već na prvi pogled, apsurdno. Istinsku različitost oni ne žele i ubijaju je na svakom koraku. Globalizacijom. Iskorenjivanjem nacionalnog i svakog drugog identiteta i pretvaranjem društava u potrošačke melting potove. Različitost žele da ubiju i propagiranjem ideje homoseksualizma (homoseksualnost je ljudska osobina, a homoseksualizam je ideologija i mi ovde samo o tome govorimo, a ne o takozvanoj seksualnoj orijentaciji) i problematikom rodnog identiteta. Ovde se ne radi o prihvatanju različitosti, nego o ubijanju različitosti. O ubijanju različitosti između muškarca i žene i stvaranja androgenog bića koje ne da nema nacionalni ili kulturni, nego ni polni identitet. Ovo je jednostavno uočiti, samo ako se želi pogledati na svet bez šarenih naočara. S pitanjem „jednakosti“, stvar je malo komplikovanija.

Priroda vrednosti je i kvalitativna (subjektivna) i kvantitativna (objektivna). Kvalitativna vrednost postoji kada je nešto posebno, drugačije od ostalih primeraka istog, jer ima posebne, jedinstvene kvalitete. Kvantitativna vrednost postoji kada je nešto superiorno, kada je drugačije od ostalih primeraka jer je merljivo bolje ili višeg kvaliteta. Kvalitativna i kvantitativna vrednost međusobno su povezane i mogu se podvesti jedna pod drugu. Nešto može biti superiorno jer je posebno, i nešto može biti posebno jer je superiorno. Iz ovoga proizlazi da proces jednačenja, odnosno ostvarivanja jednakosti, uvek i obavezno podrazumeva uništavanje vrednosti. Jednakost zahteva eliminaciju različitosti, a vrednost se dobija samo kroz različitost, odnosno nejednakost. Može se zaključiti da, ako je dobar život onaj koji je smislen, onda dobar život ima vrednost, a loš je nema. Dakle, živeti u jednakosti znači živeti život bez smisla i takav život nema nikakvu vrednost za osobu koja ga živi. Ako su osobe jednake, onda su one zamenljive bilo kojom drugom osobom i njihov život nema vrednost, jer je cena zamenjivanja nula. To je način na koji na ljude danas, na primer gledaju neoliberalni kapitalisti, upravo oni koji nam kroz masovne medije i propagandu uteruju ideju jednakosti. Za njih je svaki radnik zamenljiv i bitna je samo njegova cena, koja se, kao što smo videli jednakošću svodi na nulu. Ima li, dakle, bilo kakvog opravdanja za smatranje jednakosti apsolutnim moralnim dobrom, kako nam to tvrdi liberalna ideologija? Izgleda da ne, pošto jednakost uništava sve ono što život čini vrednim življenja.

Kada je u pitanju ravnopravnost, tu stvari stoje malo drugačije, ali ravnopravnost se u politički korektnoj dogmi i retko pominje, jer ona podrazumeva nejednakost. Ravnopravnost znači davanje istih prava nejednakim subjektima. Mi i naši politički i ideološki protivnici smo apsolutno nejednaki, ali moramo biti isto tako apsolutno ravnopravni. I zbog toga je na prvi pogled čudno zbog čega bi se oni koji se deklarativno zalažu za slobodu i pravo na mišljenje protivili našoj slobodi i našem pravu na mišljenje.

Sa druge strane, jasno je da se liberalna garancija slobode izražavanja progresivno prekraja kako bi se izbegla mogućnost da se ova ili ona grupa ljudi nađe uvređena. Današnji svet je, u stvari, došao do nivoa kada izražavanje mišljenja na, na primer, Tviteru, u manje od 140 slovnih znakova može rezultirati krivičnom presudom i zatvorskom kaznom. Da ne govorimo o tome kakve posledice sve mogu biti kada se radi o izražavanju mišljenja u novinskim tekstovima koji su stotinu puta duži.

Ljudi se smatraju dostojnim da uživaju ljudska prava samo zbog toga što su ljudi. Istovremeno, nečija ljudskost se meri spremnošću osobe da prizna ljudska prava. Kršenje ljudskih prava drugih se smatra „neljudskim“, „zverskim“, „demonskim“ ili „varvarskim“. Svi ovi izrazi impliciraju da je osoba na koju se odnose „manje čovečna“. Sa liberalnog gledišta nije potrebno počiniti neki konkretan zločin, poput silovanja ili ubistva, da bi se neko proglasio „nečovekom“. Dovoljno je odbaciti ideju jednakosti kao apsolutnog dobra. Ideološko i moralno protivljenje homoseksualizmu (ne homoseksualnosti), na primer, implicira ovo isključivanje iz ljudskog roda. Zato je dovoljno samo za nekoga reći da je „homofob“ i da ta osoba u društvu bude tretirana kao manje ljudska. Demonizacija novoidentifikovanog „homofoba“ direktno označava i promenu njegovog statusa u društvu. Razlog je jednostavan: ako je egalitarizam moralan i ako je sposobnost imanja morala ono što nas čini čovečnim, onda je neegalitarista automatski nečovečan i samim tim zver ili demon. Takođe, takvom čoveku se oduzimaju i sva prava i privilegije koje imaju oni koji su politički korektni.

Sloboda govora se takvima može ograničiti ili uskratiti. Još gore, takvi mogu biti legitimne žrtve nasilja ili uništavanja imovine. Samo u poslednjih nekoliko meseci bili smo svedoci više slučajeva u kojim su neki koji su politički nekorektni, odnosno „neljudi“, bili žrtve nasilja, a da se mediji na to nisu ni osvrnuli, a kamoli da su udruženja koja dižu buku na svako ugrožavanje prava neke „manjinske“ grupe stala u zaštitu tih ljudi i ukazala na nezavidnu situaciju u kojoj se nalaze. Naprotiv, napadi na ovakve „neljude“ prolaze sa potpunom nekažnjivošću i sveopštim odobrenjem uz liberalni komentar tipa „sam je to zaslužio“ ili „tako mu i treba“.

ČEMU TUŽBE?

S obzirom na to da u „inkriminisanim“ tekstovima nema ničega što bi moglo biti krivično gonjeno i što bi bilo valjana podloga za sudsku tužbu, pošto bi jedino institucionalni sudski proces bio merodavan postupak kojim bi se moglo utvrditi da li se list „Pečat“ ogrešio o zakonodavstvo, i Udruženje građana „Egal“, i građanka Jelena Milić odlučili su se da svoje tužbe podnesu Savetu za štampu, „nezavisnom, samoregulatornom telu koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i onlajn medija, i profesionalne novinare“, koje, uz sve dužno poštovanje, nema nikakvu istinsku težinu, ne može doneti nikakvu obavezujuću odluku, niti može doneti nikakvu validnu presudu, jer odluku u postupcima donosi bez ikakvog saslušavanja strana, prvostepeno, odnosno bez ikakvog prava žalbe na donetu odluku, prostom većinom. Procedura je takva da se jednom mesečno okupe članovi Žalbene komisije koji procenjuju ko se ogrešio o Kodeks novinara, a ko nije. Nema sumnje da bi, u slučaju da su tužitelji imali bilo kakvog konkretnog osnova da tuže „Pečat“, zadovoljenje zatražili pred sudom, a ne samo pred, uz sve dužno poštovanje, suštinski impotentnim Savetom za štampu.

Da je ovo slučaj, ukazuje nam i način na koji su tužbe načinjene (pogledajte antrfilee). Ni „Egal“, niti Jelena Milić, ne navode šta smo se to mi konkretno ogrešili o njih. „Egal“ u žalbi citira početak jednog od tekstova,  Izlečeni ljudi u neizlečenom društvu, na koji se žale gde, doista, piše da je homoseksualnost „pošast“, ali to je mišljenje naše novinarke koja, valjda, ima pravo na njega. Reći da je nešto „pošast“ trebalo bi da spada u domen slobode govora i ne predstavlja nikakav poziv na linč ili diskriminaciju. Jedina greška koja ovde, možda, postoji jeste da je naša novinarka upotrebila prejaku metaforu i što je zamenila pojmove homoseksualnost i homoseksualizam. U ostatku ovog teksta ništa se slično ne može pronaći. Naprotiv, vrlo se objektivno objašnjava pitanje trans* (oni sami to pišu sa zvezdicom, da bi pojmu dali sveobuhvatno značenje) osoba i problemi sa kojim se oni suočavaju u današnjem društvu. I to u velikoj meri pozivajući se na njih same kao izvore i citiranjem njihovih izjava. U druga dva teksta – Transrodna cirkus revolucija i Ranjiva Srbija i samoodrživi Mladenovići – nema ni ovoga. Prvi se bavi ulogom medija i zabavne industrije u nametanju novih kulturnih i moralnih vrednosti, odnosno reklamiranju homoseksualnosti, a drugi sakaćenjem jednim od klasičnih dela srpske književne baštine – „Koštanom“ Bore Stankovića – koju je jedan reditelj stavio u kontekst transseksualnosti. Izvesno je da nijedan od tri navedena teksta nije pozitivan u odnosu na homoseksualizam i druge prateće pojave, ali oni to, valjda, i ne moraju da budu. U njima, međutim, nema nikakvih izliva mržnje i diskriminacije ili poziva na iste. U to se svako može i uveriti čitanjem ovih tekstova. A u ovo su se, po svemu sudeći uverili i u Udruženju „Egal“, jer u svojoj tužbi govore o „sentimentu teksta“ i kršenju kodeksa novinara koje „nije očigledno“. Postavlja se pitanje kako su oni došli do zaključka da nešto što „nije očigledno“ postoji u našim tekstovima, da ne govorimo o tome kakvi su naši „sentimenti“. I jedno i drugo spada u domen apstraktnog, a da bi nešto predstavljalo kršenje, ipak, mora biti konkretno i jasno.

Podjednako apstraktni su i argumenti Jelene Milić, koja se žali ili na stvari kojih u našem tekstu nema, ili na nekakve „neistine“ koje ni na koji način ne objašnjava. Razlog za njenu maglovitost u tužbi je upravo u tome što ona nikakvih argumenata nema i što ni za jedan navod iz teksta ne može reći da je neistinit – svi su činjenično potkrepljeni. Takođe, u ovom tekstu nema nikakvih „sentimenata“, njen rad je predstavljen onakvim kakav on jeste i kako ga Milićka i njena organizacija sami predstavljaju.

S obzirom na ovo, odgovor na pitanje čemu ove tužbe je vrlo jednostavan – radi se o pokušajima da se „Pečat“ stavi na stub srama i da se proglasi glasilom koje „ne poštuje Kodeks novinara“. Poenta je da se „Pečat“ okarakteriše kao glasilo koje „ne poštuje ljudska prava“, pa je, zato, „neljudsko“, „demonsko“ i „varvarsko“, te ga se tako ima i tretirati. Zbog toga što smo „neljudi“, mi ne bi trebalo da imamo ljudska prava i slobodu izražavanja. Mi nemamo pravo na svoje mišljenje. A mi se upravo za to borimo – za pravo na slobodu reči, slobodu duha i slobodu da se čovek suprotstavi negativnim pojavama na svetu. Mi se borimo za svoje pravo da budemo različiti i ravnopravni.

Žalba Udruženja „Egal“

Obraćam vam se ispred Udruženja građana „Egal“, jednog od organizatora „Ponosa transosoba“ i organizacije koja radi sa transrodnim i transseksualnim osobama, matični broj: 28063857

U nedeljniku „Pečat“ objavljenom 21. avgusta 2015. godine objavljena su tri teksta usmerena protiv trans* zajednice u Srbiji. U pitanju su:

– „Izlečeni ljudi u neizlečenom društvu“, Nataše Jovanović

Autorka počinje tekst sa „Pošasti homoseksualnosti i pederastije, koja je iz subkulturnog miljea, iz zabrane i izopštenja pre samo neku godinu u Srbiji prešla u kontranapad i postala politički manifest, ove jeseni pridružuje se i transvestija. Naime, 20. septembra, u organizaciji Udruženja građana ‚Egal’…“, što je sentiment čitavog teksta čime smatramo da je prekršen Kodeks novinara u članu:

Novinar mora biti svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire mediji i učiniće sve da izbegne diskriminaciju zasnovanu, između ostalog, na rasi, polu, starosti, seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom poreklu.

– „Transrodna cirkus revolucija“, Vladislava Panova i

– „Ranjiva Srbija i samoodrživi Mladenovići“, Ljiljane Bogdanović.

Smatramo da i ovi tekstovi krše isti član Kodeksa novinara Srbije, ali to nije očigledno kao u prethodnom.

Srdačan pozdrav,

Vesna Zorić,

Predsednica UG „Egal“

Žalba Jelene Milić

Podnosim žalbu Savetu za štampu protiv časopisa „Pečat“ zbog teksta autora Filipa Rodića:„Dobročinstvo se ne gura pod tepih – samoproklamovanje navodne humanosti“, objavljenog 28.8.2015.

Smatram da je tekst suprotan načelima I, IV, V i VII Kodeksa novinara Srbije, i da svojim sadržajem narušava moj ugled i ugrožava moju ličnu bezbednost.

U tekstu se otvoreno navode neistine da sam izbeglicama koje se trenutno nalaze u Beogradu, pružala pomoć radi samoproklamovanja, i kako se dalje u tekstu objašnjava – ne samo zbog toga, već se javnom analizom moje radne istorije u kojoj se ja i moji saradnici predstavljamo kao neprijatelji Srbije – dolazi do zaključka da sve što radim u vezi pružanja pomoći izbeglicama ima dublju – po implikaciji autora – izdajničku konotaciju.

Autor me u tekstu otvoreno naziva „NATO lobistkinjom“. Podsećam da postoji velika formalno pravna razlika između javnog zagovaranja i lobiranja, kao i da u Srbiji lobiranje nije uređeno zakonom, pa je tako lobiranje kao javni posao – nedozvoljena radnja, što znači da me autor teksta, karakterišući me kao NATO lobistkinju, indirektno predstavlja kao nekoga ko ne postupa u skladu sa zakonima Srbije.

S druge strane, imajući u vidu istoriju odnosa Srbije i NATO-a, kao i lica koje autor pominje u tekstu, javno iznošenje ovakvih neistina i karakterisanje mog rada kao NATO lobiranja, pored toga što devalvira moj rad i rad organizacije koju vodim – ugrožava moju i bezbednost moje porodice, jer u javnosti namerno stvara pogrešan utisak o meni i mom radu što kod određenog dela javnosti može izazvati bes i eventualne neželjene reakcije prema meni i mojoj porodici lično.

Nadalje, autor me, pozivajući se na važeće zakone Srbije, javno optužuje da sam iste prekršila, time što sam putem moje „Fejsbuk“ strane i putem „Tviter“ naloga objavljivala fotografije sirijske porodice u toku njihovog putovanja ka Mađarskoj, prilikom čega postavlja sugestivno pitanje da li sam time prekršila Krivični zakonik, odnosno da li sam sebi ili drugome pribavila korist omogućavajući drugome nedozvoljen prelaz granice Srbije, ili nezakonit boravak, ili tranzit kroz Srbiju. Iako je takav navod apsolutno apsurdan, s obzirom na trenutnu izbegličku krizu, odnosno medijsku ispraćenost kretanja izbeglica, prenosa uživo putem svih svetskih medija njihovog ilegalnog prelaza preko granica – on direktno narušava moj ugled i ugled moje porodice, i istovremeno ugrožava moju bezbednost i bezbednost moje porodice.

Naglašavam da su informacije o svim projektima koje sprovodi Centar za evroatlantske studije, kao i o donatorima koji finansijski podržavaju ove projekte, javno dostupne na internet strani Centra, kao i da sve aktivnosti koje samostalno, kao pojedinac, obavljam u cilju zagovaranja poštovanja ljudskih prava i tranzicione pravde – finansiram nezavisno i sama. Svaki drugi navod je neistinit, i kao takav – ukoliko je objavljen u bilo kojem mediju – predstavlja narušavanje mog ugleda, ugrožavanje moje bezbednosti i kršenje Kodeksa novinara Srbije.

Ovim tekstom „Pečat“ kao javno glasilo, malicioznim iznošenjem netačnosti o mom privatnom i poslovnom životu, obeshrabrio je druge da učine humani gest i pruže pomoć izbeglicama koje se trenutno nalaze u Beogradu – što, pored narušavanja mog ugleda i narušavanja moje bezbednosti ima šire negativne posledice po naše društvo.

Predlažem Savetu za štampu da osudi ovakav postupak, javno osudi predmetni tekst kao neetički, neprofesionalan i štetan.

Odgovor Jeleni Milić

„Iz svega navedenog jasno proizlazi da su optužbe Jelene Milić, ovakve kakve su, potpuno neosnovane i zbog toga njenu žalbu Savetu smatramo napadom na slobodu štampe i izražavanja, i pokušaj da se zastrašivanjem spreči kritičko sagledavanje njenog rada i javnog delovanja. Pretnju smatramo utoliko ozbiljnijom što je Jelena Milić, kako i sama na sajtu svoje organizacije, „Fejsbuku“ i „Tviteru“ navodi, u bliskim vezama sa najmoćnijom vojnom organizacijom na svetu – NATO i velikim brojem svetskih moćnika. Da se radi o zastrašivanju, a ne o želji da se dođe do istine i postigne pravda, uverava nas i činjenica da je gospođa Milić odbila našu ponudu da njen odgovor/demanti objavimo u svom listu. Takođe, želimo da ukažemo na njeno licemerje, jer je odbacila mogućnost da na demokratski način, kroz dijalog (za koji se deklarativno zalaže) ostvari svoja prava, dobije zadovoljenje i dođemo do rešenja, nego se odlučila za politiku sile. Ovo nas dodatno uverava da smo bili u pravu kada smo javnosti skrenuli pažnju na način njenog delovanja“, naveli smo u odgovoru na žalbu Jelene Milić.

Jelena Milić je u sličnom maniru tužila i dnevni list „Politika“ zbog tekstova koje su napisali Muharem Bazdulj i Vladimir Kecmanović, kao i sajt „Nova srpska politička misao“.