Gašenje ili buđenje evropske levice

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Između nade i razočaranja: dok se nad Evropom nadnosi bauk ekstremne desnice („hranjen“, navodno, izbegličkom dramom), ima mnogo onih koji vide nagoveštaje uspravljanja posrnule evropske levice, uz jedan uslov – da vesnik probuđene nade, grčka „Siriza”, opet trijumfuje na (prevremenim) parlamentarnim izborima

Ovih dana, dok izbeglička drama postaje, u sve drastičnijem vidu, evropska, s nepredvidljivim posledicama (čak i s katastrofičkim (pred)znakom), (pri)setio sam se jednog davnog, krajem osamdesetih minulog veka (i milenijuma), susreta i razgovora u vozu, na putu iz Brisela u Bon.

Bio sam u to vreme stalni dopisnik „Politike“ iz Zapadne Nemačke. Tamošnje Udruženje stranih dopisnika organizovalo je posetu centrali Evropske unije. Pri povratku, u polupraznom kupeu, zadesio sam se u društvu kineskog i norveškog kolege.

Kinez je, poneseno i srčano, branio svoju zemlju od, u to vreme, žestokih kritika zapadnih političara, i medija, zbog njene zatvorenosti i nepoštovanja osnovnih ljudskih prava. Među kojima i prava na slobodu putovanja i odlaska iz zemlje.

 

Dvoličnost Zapada

Norveški kolega, tada dopisnik državne (pojam javne uveden je u opticaj nešto kanije) televizije, odsečno je saopštio da on to nikad (više) nije učinio  posle susreta sa Ču En Lajem.

Jedan od najznamenitijih političara komunističke Kine (bio je, pored ostalog, šef diplomatije i predsednik vlade), po obrazovanju Evropejac (studirao u Parizu, Berlinu i Getingenu), „otvorio mu je oči“ za „sva vremena“ kad je reč o toj temi.

Umesto što nas napada, Zapad bi, primetio je Ču En Laj prilikom intervjua za norvešku televiziju, trebalo da nam bude zahvalan. Nahranili smo milijardu ljudi i nismo ih njima natovarili na vrat. Da li biste radije da vam pošaljemo makar sto miliona…

Zapad nikad nije prestao s dvoličnom politikom i popovanjem drugima, „usavršavajući“ famozni „izvoz demokratije“ u „meke“ i krvave „revolucije“, invazije i razarajuće ratove, koji su za sobom, u mnogim delovima sveta, ostavljali pustoš i haos.

U početku krajnje bojažljivo, i samo u „natuknicama“, pod sve drastičnijim razmerama i posledicama izbegličke drame, sve direktnije i otvorenije se, više to čine evropski mediji nego političari, upire (optužujući) prst za takav „učinak“ na onu stranu Atlantika. Najveću odgovornost za sve to, konstatuje Jakob Augštajn, u svom komentaru u „Špiglu“, snose Sjedinjene Američke Države. Ostavile su Avganistan i Irak u haosu i potpalile građanski rat u Siriji, a sada se, u izbegličkoj katastrofi ponašaju – sramotno.

[restrictedarea]

Setva i žetva

Ono što je posejano sada se žanje: to je, nesporno, jedan od razloga za egzodus neviđenih razmera s kojim se Evropa suočava. I s kojim ne zna šta će. Vesti koje stižu iz Brisela, posle sve grozničavijih i sve dramatičnijih ministarskih susreta i većanja, govore o praktičnom krahu Evropske unije. Više nego ijedna dosadašnja kriza, a njih je u hronici evropske familije bilo dosta, uključujući one najnovije, (globalnu) finansijsku i dužničku (grčku), ova izbeglička udara u same temelje evropske građevine i dovodi njenu (golu) egzistenciju u pitanje. Ne radi se više (samo) o odnosu prema stotinama hiljada došljaka. Evropljani se na najdirektniji i najdrastičniji način suočavaju sa samima sobom. Međusobnim, poremećenim odnosima, nacionalnim egoizmima, animozitetima i isključivostima.

Strah od onoga što se „iza brda valja“ i (moguće fatalnih) posledica koje (neminovno) donosi, parališe evropske političare i čini njihove poteze haotičnim i nedoslednim.

To se može videti i u ponašanju nemačke kancelarke, koja je u izbegličkoj drami prešla neobičan „razvojni put“. Najpre je upadljivo dugo bagatelisala ovaj problem, potom je „otvorila srce“ (za sirijske nesrećnike postala je u jednom trenutku „izbeglička majka“), najavila „širom otvorena nemačka vrata“ i pobrala aplauze širom kontinenta, kao jedini „evropski državnik“ koji se u ovoj dramatičnoj situaciji našao na „visini zadatka“, da bi, gotovo sutradan, naredila rigoroznu kontrolu južne granice.

Zaokret je očigledno skopčan s njenim, naglašenim instinktom da nasluti politički rizik i opasnost. I u Nemačkoj „ključa“, ne samo na prostorima krajnje desnice (i sve organizovanijih neonacista!) nego i samoj koaliciji: Bavarci (Hrišćansko socijalna unija), koji su se našli na „isturenom frontu“, pred lavinom izbeglica koja se valja s austrijske strane, vrše sve žešći pritisak na Berlin.

 

Šta radi levica

U gotovo paničnom strahu da bi vrag mogao da odnese šalu, i stvari se otmu (političkoj) kontroli, sve učestalije se, i u sve dramatičnijoj formi, upozorava na novi bauk koji se, s izbegličkim egzodusom, nadnosi nad Evropom: bauk ekstremne desnice i u vilajetima gde ga uopšte nije bilo.

A šta je, u ovim turobnim (i zloslutnim) vremenima, sa evropskom levicom? Pitanje koje gotovo sramežljivo postavljaju i oni intelektualci koji su uvek u životu „koračali levom stranom“, ostaje bez određenog i pouzdanog odgovora. I tema o kojoj se govori u krajnostima: od konstatacije da je evropska levica praktično „mrtva“ ili u najmanju ruku (potpuno) uspavana, do gotovo euforičnih najava da se, upravo u ovim turbulentnim i za Evropu sudbonosnim danima, levica budi.

 

Pobuna protiv svirepe (pre)vlasti kapitala

Oni koji su skloni ovom optimističkom predskazanju ne misle (uopšte) na tradicionalne stranke, s (nekad) levičarskim predznakom, poput francuskih socijalista, nemačkih socijaldemokrata i britanskih laburista. U njihovoj „vizuri“ su, najpre i prevashodno, gotovo samonikli pokreti, nastali kao pobuna protiv gotovo svirepe prevlasti kapitala: od (da li samo trenutno malerozne) grčke Sirize, preko španskog Podemosa, do „prevratničkog obrta“ u britanskoj Laburističkoj stranci, s (ne)očekivanim, „revolucionarnim“ izborom Džeremija Korbina za novog lidera.

One tradicionalne su već otpisane ili su se same otpisale. Fransoa Oland je trijumfovao na predsedničkim izborima kao „izvorni socijalista“, a završio kao, u najmanju ruku, oportunista. Od njegovih izbornih obećanja, koja su mu donela „krunu“, nije ostalo gotovo ništa. Njegove oštre poreske rezove bogatašima, sasvim je, ciljno i programirano, otopio krupni kapital. Ne samo bežeći (glavnom) preko Lamanša. „Servirao“ mu je vešto i nesustalo razne ljubavne i preljubničke afere (sećate se one otužne priče o predsedniku koji, inkognito, na motociklu i pod kacigom, juri pariskim ulicama ka tajnom ljubavnom gnezdu!), koje su od (trebalo bi: uvaženog) državnika pravile (lepršavog) bonvivana.

 

Konačni krah „blerizma“

Socijaldemokrata Gerhard Šreder je „reformisao Nemačku“ i ubio sopstvenu partiju. Najstarija nemačka stranka levice okrenula je leđa svojim osloncima i korenima, sirotinji, radništvu i srednjoj klasi i, tragajući za novom klijentelom, otišla (odviše) udesno. Konzervativka Angela Merkel je u nekim političkim potezima bivala „crvenija“ od (nekad) crvenih socijaldemokrata koji su svoju izvornu (i klasnu) boju upadljvo gubili pod njenim „čvrstim zagrljajem“ u (već drugi put) velikoj koaliciji.

Malerozni britanski laburisti su pod Tonijem Blerom stigli na tron i, takođe, „izgubili dušu“. Onim što je, praktično, činio Bler je bio više čedo (rigorozne) Margaret Tačer nego levičar. Nije nimalo čudno da su i konzervativni britanski dnevnici, poput „Sandej tajmsa“, povodom Korbinovog trijumfa na stranačkim izborima, uskliknuli: laburisti nisu mrtvi, „blerizam“ jeste, ubio ga je konačno Džeremi Korbin.

Novi lider bi Blera, po svaku cenu, izveo pred sud: trebalo bi da odgovara što je Britaniju uveo u rat protiv Iraka, što je tvrdio da Sadam raspolaže oružjem za masovna uništenja iako je znao da je to laž, što je podržavao i učestvovao u „humanitarnim intervencijama“, poput bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, „sa ogromnim žrtvama“, zašta SAD i NATO nikad nisu dobili saglasnost Ujedinjenih nacija.

U doskora nepoznatom britanskom političaru, reske i direktne reči, neki su požurili da vide „novog Ciprasa“, ali doslednijeg i nepokolebljivijeg. Njegov uspeh je, nesporno, ulio „novu energiju“ evropskim levičarskim „buntovnicima“. Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija (u Ciprasovoj vladi) vidi u čoveku, s kojim je svojevremeno učestvovao u demonstracijama protiv Tačerove, „novo svetlo“ u evropskom mraku i hrabrog borca protiv katastrofalnih posledica neoliberalnog „recepta“ rigorozne štednje. Lider španskog Podemosa Pablo Iglesijas Korbina vidi kao velikog i snažnog saveznika u borbi za „novu, drukčiju Evropu“.

 

Potez visokog rizika

Pod tom zastavom odneo je, ne tako davno, „istorijsku pobedu“ i, veličan i osporavan, Aleksis Cipras. On je, zaista, s njegovom „Sirizom“ doneo okrepljujuće svež dah i nadu „impotentnoj“ evropskoj levici. I (pre)brzo je suočio s razočaranjem. Tvrdio je, usplamtelo i zavetno, da je Grčka pobedom Sirize ostavila iza sebe katastrofalnu štednju, strah i poniženje. A onda je, najednom, kad je omča (uvek nemilosrdnog kapitala, oličena u famoznoj „trojci“, MMF, Centrala evropska banka i Evropska unija) počela da se steže oko njegovog vrata, kapitulirao.

Prihvatio je gotovo sve protiv čega se borio. I što mu je donelo ne samo pobedu na parlamentarnim izborima, nego i gotovo planetarnu slavu. Postao je simbol nade. Ako uspe, pisao je londonski „Gardijan“, hrabri grčki otpor postaće budućnost Evrope. Činilo se da se njena sutrašnjica i sudbina demokratije rešava i odlučuje na njenom (grčkom) izvorištu.

U šekspirovskom (spektakularnom) obrtu, Cipras je žrtvovao krunu (vlast) za konja (prevremene izbore) uveren da će na tom „konju“ stići do još veće, ubedljivije vlasti. Neki su u Ciprasovom političkom hazardu videli dobro promišljen potez. Kupovanje vremena i nužan predah, kako bi se stvorio širi manevarski prostor za „gerilski rat“ u okviru evrozone protiv „bankarske tiranije“.

Bilo je, međutim, i onih koji su sve to ocenjivali kao „potez visokog rizika“, iako su prve procene, zaista, govorile da bi Cipras opet mogao da bude čvrsto u sedlu. I da u parlamentu raspolaže čak apsolutnom većinom. I po onoj da ništa ne uspeva kao uspeh, procenjivalo se da bi Cipras posle svega izašao s jačim pouzdanjem i hrabrošću na „evropske barikade“ i, u isto vreme, uspešno pacifikovao buntovnike unutar sopstvene stranke (pokreta) koji ga, najednom, puni gorčine i besa, otpisuju kao „kapitulanta“ i „izdajnika“.

Nevolja je, međutim, ako se pokaže da se Cipras u ponovnom pohodu na osvajanje već osvojene, ali sada još veće, vlasti, preračunao. Sve učestalije prognoze, režirane (većina medija je u rukama krupnog kapitala koji nikad nije bio naklonjen Ciprasu) ili ne, s približavanjem datuma parlamentarnih izbora, govore o dramatičnoj neizvesnosti. Do juče omražena, konzervativna, Nova demokratija, pod kojom je Grčka stigla do ivice ponora, navodno, vodi „mrtvu trku“ sa levicom.

Onaj koji donosi veliku nadu, može da doprinese najviše njenom gašenju. Eventualni Sirizin poraz, a tako bi moglo da se kvalifikuje i iznuđeno sklapanje velike koalicije (sa Novom demokratijom) doneo bi, nesporno, tek probuđenoj i ohrabrenoj evropskoj levici, teško razočaranje.

[/restrictedarea]