Dr Andrej L. Šemjakin – Zaboravljeni jubilej

Razgovarala Biljana Živković

Marta 1901. na poziv tadašnjeg upravitelja Narodnog pozorišta, dramaturga prve klase, kako se tada imenovalo zvanično, Branislava Nušića, u Beograd je doputovao knez Aleksandar Ivanovič Sumbatov-Južin, čuveni „ruski tragičar“. Bilo je to prvo gostovanje jednog umetnika iz Rusije ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu – kaže naš sagovornik

Rusiju i Srbiju spajaju neraskidive i duge istorijske veze – isto poreklo, ista krv, pravoslavna duhovnost, slična istorijska iskušenja. Mnogim zapadnjacima je neshvatljivo i nedopustivo to obostrano osećanje viševekovne solidarnosti i neracionalne ljubavi. Nerazumljiv je, i nekima u Srbiji, evropeizovanim nevladinim strukturama za zaštitu prava od nemila ili do nedraga. Neretko – za zaštitu svega onog što podriva dugu tradiciju kulturne saradnje srpskog i ruskog naroda. Mnogo toga povezuje dva naroda. Rusija je bila i ostala za Srbe Istok – mesto gde je za nas porobljene vekovima sunce izlazilo, a sa njim nada i snaga, onda kada ih u nama nije bilo. Dok su se sa neskrivenom arogancijom zapadne zemlje trudile da omalovaže mnogo toga vrednog u kulturnom životu Srba „šizmatika“ – Rusija je bila spremna za razmenu svega vrednog za opšte dobro oba naroda, a neretko i za konkretnu pomoć. Naravno u to vreme, pre 130 godina, najatraktivniji oblici umetnosti cvetali su u pozorišnom životu i horskom pojanju. Zahvaljujući interesovanju poznatog ruskog istoričara RAN, dr Andreja Šemjakina – podsećamo na najznačajnije događaje u istoriji kulturnih veza, na početak saradnje rusko-srpskih horova i nacionalnih pozorišta, preteča svih kasnijih kulturnih spona sve do današnjih dana.

 Prošla godina bila je u znaku obeležavanja 100-godišnjice od početka Prvog svetskog rata. Međutim, jedan događaj ostao je u potpunoj senci. Sto trideset godina od početka kulturne saradnje Srbije i Rusije. Svaka razmena kulturnih vrednosti dva naroda temelji se na ovim počecima. Šta, prema Vašem mišljenju, obeležava početak rusko-srpske kulturne razmene

 Ako je, na primer, kulturna aktivnost Rusa emigranata u međuratnoj Jugoslaviji široko poznata (zahvaljujući, pre svega, radovima Alekseja Borisoviča Arsenjeva, Viktora Ivanoviča Kosika, Miroslava Jovanovića i drugih), umetničke veze Rusa i Srba u godinama srpske nezavisnosti gotovo su zanemarene. Suviše je u to vreme, u odnosima Peterburga i Beograda, bilo politike. Neću ulaziti u pitanja rusko-srpskih književnih veza, a takođe ruskog uticaja u srpskoj arhitekturi i likovnoj umetnosti. O tome su već iscrpno napisali Mila Stojnić, Vitomir Vuletić, Miodrag Jovanović, Uglješa Rajčević i druge kolege. Govoriću vam o profesionalnoj saradnji u oblasti horskog pojanja i pozorišne umetnosti. I razume se, ne računamo, da ćemo uspeti da pružimo iscrpnu i punu informaciju o ovoj temi u ovom jednom razgovoru. Naša je skromna namera da se kratko, bukvalno „telegrafski“, napravi put kojim bi išla naša buduća, daljnja temeljita istraživanja.

[restrictedarea]

 Šta kažu pisani izvori?

 Do sticanja nezavisnosti Srbije, umetnički kontakti između Srbije i Rusije svodili su se, kako beleži Aleksej Borisovič Arsenjev, uglavnom, na rusko horsko pojanje. Tako, komandant srpsko-dobrovoljačke armije tokom Srpsko-turskog rata 1876. godine, general M. G. Černjajev imao je kod sebe u Beogradu i Deligradu hor monaha moskovskog Čudovog manastira od pedeset ljudi. Poznato je da je taj poznati hor ispratio u Rusiju opelom „Večnaja pamjat“ poginulog 20. avgusta 1876. kod sela Gornji Adrovac ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog – prototipa grofa Alekseja Vronskog iz Tolstojeve „Ane Karenjine“. Početkom 1880. godina, sudeći po dnevničkim zapisima Platona Andrejeviča Kulakovskog, profesora ruskog jezika i književnosti na beogradskoj Velikoj školi, u srpskoj prestonici je neko vreme boravio ruski komersant iz Odese Aleksandar Jovič Muranjevič, veliki ljubitelj i poznavalac crkvenog horskog pojanja. On je sastavio hor od srpskih monaha, naučio ih da pevaju na razne glasove i čak je priređivao i organizovao koncerte u beogradskom visokom društvu. Ali je njegov vredni poduhvat bio kratkog veka, i sa odlaskom Muranjeviča iz Srbije taj hor se, nažalost, raspao.

Ko je po vama učinio prvi veliki korak povezivanja na profesionalnom nivou?

 Prvi profesionalni pokušaj da se Rusi i Srbi umetnički bolje upoznaju učinio je čuveni ruski pevač, direktor takozvane „Slovenske kapele“, osnovane 1868. i sjajan interpretator narodnih pesama Dmitrij Aleksandrovič Agrenev-Slavjanski za vreme svoje balkanske turneje u leto 1884. godine. Cilj svoje posete Balkanu on je odredio ovako: „Ja sam hteo da na licu mesta proučim pesme južnoslovenskih naroda, da bi se repertoar kapele obogatio nepoznatim ranije balkanskim motivima. Sa druge, pak strane, želeo sam i da se rođena nam plemena upoznaju sa ruskim narodnim pesmama i crkvenim horskim pojanjem“. Tokom maja-jula 1884. godine, kapela Slavjanskog (sa 48 ljudi, pevača) obišla je sa koncertima Ruščuk, Svištov, Lom-Palanku, Sofiju, Niš, Beograd, ponovo Svištov i Veliko Trnovo.

Takođe, kapela Slavjanskog 12. jula na Šipkinskom vrhu u Bugarskoj, kod čuvenog spomenika palim Rusima, horski je pratila srpskog mitropolita Mihajla, koji je služio parastos imperatoru Aleksandru II i svim vojnicima, poginulim u Rusko-turskom ratu 1877-1878. godine. Trebalo bi reći da su se mitropolit i direktor kapele dobro poznavali i tokom svojih emigrantskih dana u Rusiji vladika je dolazio kod Slavjanskog u goste na njegovo imanje u Tverskoj guberniji. I još jedna činjenica, koju nikako ne bismo smeli da propustimo; krajem maja u Ruščuku sa Dmitrijem Aleksandrovičem se upoznao i Nikola Pašić, koji se tamo nalazio u izbeglištvu u društvu sa mitropolitom Mihajlom. Važno je uočiti da je čak njega Nikola Pašić pokušavao da iskoristi u pripremi svojih zavereničkih akcija protiv kralja Milana Obrenovića, što se vidi iz njegovog pisma Mihajlu Svilokosiću… Ali, da završimo sa Slavjanskim. On je često dolazio u Srbiju i kasnije. Na primer, 15. decembra 1894. godine njegova kapela je održala koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu, ostvarivši prihod od 1.279 dinara, od kojih je 25 odsto dobila pozorišna blagajna, a 25. januara 1908. hor je, takođe, nastupio u Narodnom pozorištu, ustupivši njemu 50 odsto celokupnog prihoda. I najzad tako se desilo, da je i njegov kraj bio vezan za Srbiju i Balkan. Te iste 1908. godine, 29. juna tokom ponovnog gostovanja u Beogradu, kapela Slavjanskog je pevala na bogosluženiju u Sabornoj crkvi povodom rođendana kralja Petra. A uveče toga dana priredila je svečani koncert. Ali, za njega to je bio poslednji boravak u srpskoj prestonici – kroz mesec i po dana, 10 avgusta, Dmitrij Aleksandrovič je iznenada preminuo u Ruščuku, tokom turneje po Bugarskoj, na koju je krenuo iz Srbije…

Kako je otvoren put za srpske umetnike u Rusiji?

 Trebalo bi znati da je za srpske umetnike put u Rusiju prokrčilo Prvo beogradsko pevačko društvo na čelu sa Stevanom Stojanovićem-Mokranjcem. Tokom svoje istorijske turneje, 1896. godine, Prvo beogradsko pevačko društvo održalo je koncerte u glavnim gradovima Ruske imperije – Peterburgu, Moskvi, Nižnjem Novgorodu i Kijevu. Tokom svoje turneje po glavnim gradovima Rusije – Stevan Mokranjac doživeo je punu ljudsku i stvaralačku satisfakciju. Sa jedne strane bio je odlikovan od imperatora Nikolaja II ordenom Sv. Ane II reda. Sa druge, duhovna cenzura Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve odobrila je izvođenje njegovih liturgijskih dela u Rusiji, i 1898. godine ih je ispunio i čuveni hor Peterburške duhovne akademije.

Još jedno pevačko društvo iz Beograda, „Kornelije Stanković“, održalo je 22. decembra 1908. godine u Narodnom pozorištu koncert, obeleživši 15 godina od smrti čuvenog ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog. A iduće, 1909. godine, Društvo „Stanković“ je gostovalo u Odesi. Zanimljivo je, da je zajedno sa njim tamo otišao – niko drugi, nego Dragutin Dimitrijević-Apis. I najzad, u aprilu 1912. u Rusiji je gostovalo akademsko pevačko društvo „Obilić“. Tako je 18. aprila u prostornoj Pavlovskoj sali na Troickom trgu u Peterburgu priređen koncert sa igrankom, koji je bio odlično posećen. Od srpskih pesama publici su se naročito svidele  kompozicije Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca. Burne aplauze dobio je solista Mijat Mijatović, student prava, koji je pesmu „Divna si“, Isidora Bajića, ponovio više puta. Ruski dnevni listovi, koji su sutradan pisali o koncertu, imali su o horu samo lepe reči. Evo, na primer u „Novom vremenu“: „Pevanje ‚Obilića‘ – disciplinovano“. I dalje: „Mijatović – srpski Karuzo“, koji ima „glas Bogom dan“. Još jedan veliki koncert, sa istim programom, društvo „Obilić“ je održalo u Moskvi, u čuvenoj sali Moskovskog dvorjanskog sobranija. Posle njegovog završetka publika je u oduševljenju neprestano aplaudirala i „Obilić“ je jednu za drugom otpevao sve slovenske himne.

Kada je počela da se razvija rusko-srpska saradnja i u sferi pozorišnog života?

 Marta 1901. godine, na poziv tadašnjeg upravitelja Narodnog pozorišta, dramaturga prve klase, kako se tada imenovalo zvanično, Branislava Nušića, u Beograd je doputovao knez Aleksandar Ivanovič Sumbatov-Južin, čuveni „ruski tragičar“ iz Moskovskog Malog pozorišta. Interesantno je, da on, kao sin gruzijskog kneza Sumbatašvilija i ćerke prognanog poljskog oficira-ustanika, nije imao u sebi ni kapi ruske krvi, ali je postao jedan od stubova ruske kulture. To je bilo prvo gostovanje jednog umetnika iz Rusije ne samo u Srbiji, nego i uopšte na Balkanu.

U Beogradu Sumbatov-Južin proveo je dvanaest dana, odigrao pet pozorišnih komada: („Urijel Akosta“, „Otelo“, „Ričard III“, „Rui Blaz“; „Kin“) i doživeo pravi trijumf. Kad je on igrao na sceni, pozorišna sala bila je uvek prepuna, bez obzira na to da li je cena karata tih dana bila dvostruko ili trostruko veća. Šta da kažemo, čak je i tadašnji vojni ministar, pukovnik Miloš Vasić, posetio sve Južinove predstave, osim „Otela“!

Na završnom koncertu 7. marta, ruski glumac je dobio od publike dvadeset venaca. Istog dana, kralj Aleksandar Obrenović odlikovao ga je ordenom Svetog Save III reda, beogradska opština priredila je u „Kolarcu“ veličanstveni banket, a 5. marta književno-umetnički odbor Narodnog pozorišta, koji su tada sačinjavali Branislav Nušić, Janko Veselinović, Stevan Sremac, Dragomir Brzak i Stanislav Binički (kakva sve velika imena!) jednoglasno je izabrao Sumbatova-Južina za počasnog reditelja Srpskog kraljevskog pozorišta, o čemu se svake godine, počevši od 1902. godine, štampalo u Državnom kalendaru Kraljevine Srbije. Sve ushićenje Beograđana prema velikom ruskom glumcu jasno pokazuje mali detalj; kada je on izrazio želju da dođe u Sabornu crkvu da sluša liturgiju, Beogradsko pevačko društvo odlučilo je da će pevati tog dana u hramu samo dela ruskih kompozitora – Bortnjanskog, LJvova i drugih.

Na kraju trebalo bi reći o jednoj repertoarskoj osobini gostovanja kneza Sumbatova u Beogradu, koja svedoče o jakom uticaju politike na umetnost. Kao što smo videli, on je igrao samo zapadnoevropsku klasiku. Nijednog ruskog komada u repertoaru Narodnog pozorišta tad nije bilo, mada su prevodi nekih od njih na srpski jezik, već postojali – na primer, Gribojedova, Gogolja, Suhovo-Kobilina. Šta bi to moglo da znači? Jedino to, da je bila veoma uočljiva posledica „novog kursa“ kralja Milana Obrenovića još od početka 1880. godine, kada se iz mnogih sfera života u Srbiji (obrazovanja, lekarske delatnosti, umetnosti…) svesno sklanjalo skoro sve što je bilo rusko… Ali za desetak godina to će se radikalno promeniti…

Drugi ruski dramski umetnik, koji je gostovao u Beogradu, bio je poznati tragičar imperatorskog Aleksandrinskog pozorišta u Peterburgu Vasilije Pantelejmonovič Dalmatov, kojem je pravo prezime bilo Lučić, a pseudonim Dalmatov je svedočio o njegovom jugoslovenskom poreklu. Ali o njegovom gostovanju, za sada, imamo manje informacija, imajući u vidu okolnosti u kojima je boravio u Beogradu. Zna se da je svoju prvu predstavu u beogradskom Narodnom pozorištu (kojih je ukupno bilo osam) odigrao 30. maja 1903. godine. I sledstveno, bio je „očevidac“ Majskog prevrata, jer ga je, naime, 29. maja književno-umetnički odbor Narodnog pozorišta izabrao, takođe, za počasnog reditelja, što je ministar prosvete i crkvenih dela u drugoj „revolucionarnoj“ vladi Jovana Avakumovića, Ljuba Stojanović i usvojio svojom odlukom od 1. jula. Tako su od 1904. u spisku osoblja Narodnog pozorišta u Beogradu, štampanom u Državnom kalendaru, stajala već dvojica ruskih počasnih reditelja: Sumbatov-Južin i Lučić-Dalmatov, a 1910. godine njima se pridružio u istom rangu Joca Savić – reditelj iz Minhena…

U Državnom kalendaru za 1912. godinu u spisku osoblja Narodnog pozorišta, uz Južina i Dalmatova, pojavljuje se još jedno rusko ime – Aleksandar Ivanovič Andrejev (1898-1906. godine, glumac i pomoćnik reditelja Moskovskog umetničkog pozorišta), i to u dužnosti glavnog reditelja i direktora pozornice, koju je obavljao 1911-1914. O njemu je spomenuo u svojoj knjizi „Srbi i Rusi (Istorija odnosa)“ pokojni kolega, profesor Miroslav Jovanović, citirajući istoričare srpskog pozorišta: „Rediteljski rad A. I. Andrejeva, još od prve postavke „Bure“ Ostrovskog (24. novembra 1911.) predstavljao je programsku najavu jednog potpuno novog shvatanja pozorišta. On je u praksu pozorišne režije u Srbiji uveo simbolističko-ekspresionistička tumačenja, na primer Šekspirov „Magbet“ (1912), što je predstavljalo važan momenat u ranoj fazi profesionalizacije srpskog pozorišta.

Osim „Bure“ Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, on je pod svojom režijom izneo na srpsku pozornicu „Ženidbu“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, „Anu Karenjinu“ i „Živi leš“ Lava Nikolajeviča Tolstoja, „Braću Karamazove“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, „Ujka Vanju“ Antona Pavloviča Čehova i sve to sa ogromnim uspehom. Dodajmo i to, da je Andrejev početkom 1914. nameravao da režira „Smrt Ivana Groznog“ Alekseja Konstantinoviča Tolstoja, ali je morao da odustane od te namere. Naime, rusko ministarstvo imperatorskih pozorišta nije mu pozajmilo potrebne istorijske kostime, jer se isti komad izvodio i u Aleksandrinskom pozorištu u Peterburgu. Tadašnje Ministarstvo u Carskoj Rusiji mu je obećalo da to učini malo kasnije… Ali „malo kasnije“ se zbio Prvi svetski rat. I Musae su zaćutale. Umesto pozorišnih kostima svugde je zavladala vojnička uniforma.

 

Kako ocenjujete sadašnju kulturnu saradnju Rusije i Srbije?

 Možemo reći da je kulturna saradnja Rusije i Srbije dobila novi zamah. Samo u toku prethodne tri godine, brojni su bili susreti ruskih horova u Srbiji, ali i obratno. Tu mislim na najreprezentativnije horove Rusije, kao i gostovanja vojnih i kozačkih horova i orkestara. Kulturne programe razmene organizuju se, osim, u Beogradu, u Novom Sadu, Nišu, Kraljevu… takvi susreti podrazumevaju rađanja novih iskrenih prijateljstava. Za primer navodim našeg Nikitu Mihalkova, koji je dragi gost u Srbiji i Emira Kusturicu, veoma poštovanog u Rusiji. To su dva vrhunska režisera, umetnika, koji svakako daju ogroman doprinos jačanju srpsko-ruskih spona. Godinama je srpsku pesmu pronosila Rusijom glumica Ivana Žigon sa kosmetskim mališanima i velika umetnica Svetlana Stević. Ne bi trebalo da pričam o značaju baletskih predstava ansambla i orkestra Boljšoj teatra, i relativno čestog izvođenja „Labudovog jezera” Čajkovskog u Beogradu i sličnih dešavanja, i ogromne važnosti takve umetničke razmene. U martu ove godine su u Sankt Peterburgu bili organizovani Dani srpske knjige, a već u aprilu usledila je i poseta ruskih umetnika Beogradu i Novom Sadu sa zvezdom ruske opere i rukovodiocem moskovske Muzičke akademije „Glas i violina“, prof. Ljubov Kazarnovskajom. Tokom obeležavanja Dana pobede, Beogradu i Novom Sadu, Rusija je darivala i predivan film „Bitka za Sevastopolj“, koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Nedavno je u Novom Sadu i Beogradu gostovao ansambl „Volkov teatra“ (postoji od 1750.) iz Jaroslavlja sa rediteljem Jevgenijem Marčeliem. Kulturno-umetnička razmena naša dva bratska naroda je najjače oružje protiv uzaludnog pokušaja otuđenja Srba od Rusa.

 Istina o Vronskom

Za grofa Alekseja Vronskog, junaka Tolstojevog romana „Ana Karenjina“, postojao je realan prototip, ličnost koja je zaista poginula u Srbiji. To se dogodilo 20. avgusta 1876. godine. Tada je na Golom brdu kraj sela Gornji Adrovac u Pomoravlju smrtno ranjen oficir ruske vojske u ostavci Nikolaj Nikolajevič Rajevski. Andrej Šemjakin rekonstruiše biografiju N. N. Rajevskog na opštem fonu događaja njegove epohe, s paralelnim iskorakom u oblast istorije književnosti. „Proučavanje roda Rajevskih uopšte i, posebno, uloge njegovih konkretnih predstavnika u istoriji Rusije i Srbije jeste važan naučni zadatak, jer je nemoguće shvatiti istoriju plemstva Rusije bez zadiranja u istoriju pojedinačnih njegovih porodica. Bez toga bi bilo suviše teško objasniti klišee ponašanja ljudi, motivaciju njihovog životnog izbora u svetu koji ih okružuje, pogotovo u sudbonosnim za njega trenucima. I uopšte, interesovanje za konkretnog čoveka, za tajne njegove biografije sve to nije samo večna radoznalost potomaka prema životu predaka. To je ozbiljan naučni oslonac, koji neretko omogućava da se na sasvim novi način interpretiraju događaji i njihove skrivene pobude, čak i na makroistorijskom nivou.“ (Iz predgovora knjige „Smrt grofa Vronskog“).

Biografija

Andrej Šemjakin je ruski istoričar, završio i doktorirao na Ruskom državnom univerzitetu „Lomonosov“, član Odeljenja za Slavistiku RAN i viši naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Dr Šemjakin je svoja profesionalna usmerenja i interesovanja vezao za srpsku istoriju, postao je stručnjak za period Prvog svetskog rata, posebno za život i rad Nikole Pašića. U Srbiji je objavio i promovisao knjige iz oblasti srpske ili srpsko-ruske istorije, „Ideologija Nikole Pašića“, „Smrt grofa Vronskog“… Učesnik je brojnih naučnih skupova, autor desetina knjiga, stručnih publikacija i članaka iz oblasti istorije srpsko-ruskih odnosa, ali i istorije kulurne saradnje Srbije i Rusije.

[/restrictedarea]