Pirangejt: Hrvatska (zlo) upotreba srpskih medija

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović -Mekina

Da li je Srbija uvučena u spor između Slovenije i Hrvatske kao aktivni saveznik Hrvatske?

Odnosi između službene Ljubljane i Zagreba pogoršavaju se munjevitom brzinom otkako je izbila afera „Pirangejt“ pošto su slovenački sudija Arbitražnog tribunala u Hagu Jernej Sekolec i službenica Ministarstva spoljnih poslova Slovenije Simona Drenik prisluškivanjem ulovljeni u nedozvoljenim razgovorima. Hrvatski sabor je na hitnom zasedanju, uz dirigovanu podršku domaćih medija i javnih ličnosti, usvojio odluku o izlasku države iz arbitraže, dok je Slovenija pokušala da spreči susede u miniranju Arbitražnog suda tako što je posle ekspresne Sekolčeve ostavke imenovala svog novog sudiju – ni manje ni više nego predsednika Međunarodnog suda pravde u Hagu (ICJ) Francuza Ronija Abrahama.

Hrvatska i Slovenija, dve „saveznice“ u NATO i članice EU, koje je Brisel svim ostalim državama „kandidatima“ prikazivao kao „primer rešavanja otvorenih pitanja“, sada demonstriraju bezmalo hladnoratovski konflikt povodom sporne međe na kopnu i moru. Hrvatska tvrdi da je za nju arbitražni sporazum „nepovratno mrtav“, dok Slovenija, uz orkestriranje Evropske komisije, veruje u neometan nastavak arbitraže i očekuje presudu već koliko do kraja godine.

U međuvremenu, kako elektronski tako i štampani ljubljanski mediji zaokupljeni su analiziranjem prevrtljivosti i licemerja suseda, a pod lupom se našla i turistička sezona; novinari su uperili prstom na sunarodnike koji letuju u Hrvatskoj ne obazirući se na ugroženi nacionalni interes, a komšije su dodale so na ranu vešću da su im upravo Slovenci ove godine popravili broj noćenja duž Jadrana, pa beleže skok gostiju iz Slovenije za najmanje 10 odsto.

[restrictedarea]

SAHRANA ARBITRAŽE

Naprasno imenovanje francuskog sudije Abrahama u Arbitražni sud, umesto Sekoleca, jeste novi problem za lukav hrvatski plan sahranjivanja arbitraže. Ukoliko Arbitražni sud nastavi sa radom (kako je već najavio uprkos prošlonedeljnoj ostavci hrvatskog sudije Budislava Vukasa) zvanični Zagreb ostaje bez ključnog argumenta, a taj je da u Arbitražnom sudu, koji ima zadatak da za sva vremena odredi slovenačko-hrvatsku granicu – samo Hrvatska nije imala svog zastupnika (sudiju). Sada je, međutim, i slovenački sudija stranac, a Arbitražno veće je već pozvalo Hrvatsku da imenuje novog sudiju umesto Vukasa. U suprotnom, ukoliko Hrvatska to ne učini u roku od 15 dana (što je izvesno da neće učiniti) onda prema arbitražnom sporazumu (koji su usvojile obe države) sud ima pravo da sam odredi i imenuje petog arbitra – umesto Hrvatske. Tako bi Arbitražno veće ponovo radilo u punom sastavu koji čini pet sudija (uoči uvođenja sudije Abrahama „u igru“, „ad hoc“ Arbitražni sud u Hagu su činila tri stranca i po jedan „lokalac“ – predstavnik Slovenije i Hrvatske).

Slovenija tako očekuje da hrvatski manevar sa otkazivanjem arbitraže „na prepad“ neće imati efekta, mada je svima jasno (čak i ako Arbitražni sud nastavi sa radom i odredi granicu) da će Hrvatska tvrditi da „ne priznaje taj sud“ a još manje presudu. Čime bi presuda ostala prazno slovo na papiru. Hrvatska je već upozorila da njen slučaj nije usamljen primer u svetu, te da su i druge države, poput Kine, odustajale od utanačenih arbitraža poput ove, pa nikome ništa. Ukoliko arbitri u Hagu, suprotno hrvatskim očekivanjima, ipak završe rad zbog kojeg su okupljeni i odrede granicu između Hrvatske i Slovenije, Zagreb najavljuje da neće priznati takvu crtu razgraničenja i već sad insistira na „novim pregovorima sa Slovenijom“. Pri čemu sva hrvatska politika, na čelu sa ministarkom spoljnih poslova Vesnom Pusić, neumorno podseća kolege u Ljubljani da je Hrvatska punopravna članica EU i NATO (što u vreme potpisivanja arbitražnog sporazuma nije bila usled blokade Slovenije) te da su države ravnopravne, što slovenačka strana razume kao prst u oko i hrvatsko uslovljavanje da će međa biti utanačena onako kako želi Hrvatska, ili nikako.

Ako nijedna strana ne odustane od svojih zahteva, to označava početak nove serije pograničnih konflikata između dve „saveznice u NATO i EU“. Slovenija sada preigrava mogućnosti da arbitražnu presudu, za koju očekuje da će joj biti naklonjena – nametne Hrvatskoj. Hrvatska bi mogla da izvrdava arbitražnu presudu kao „nezakonitu“, ali bi u tom slučaju Ljubljana mogla da potraži pravdu na Međunarodnom sudu pravde. Što je za Sloveniju baš zgodno, naročito otkako je na svoju stranu (kao svog predstavnika u arbitraži) pridobila predsedavajućeg upravo tog suda (ICJ) – Ronija Abrahama. Da ironija bude potpuna, Hrvatska se dugo opirala arbitraži i zahtevala da dve države svoje međusobice reše upravo u ICJ, ali je Slovenija to odbila, svesna da bi izgubila spor. Danas bi, međutim, Hrvatska odnela pobedu u ICJ samo ukoliko bi dokazala da Arbitražni sud nije smeo da nastavi posao oko određivanja međe posle njenog otkazivanja arbitražnog ugovora sa Slovenijom. Što bi bila gotovo nemoguća misija, ako se zna da sada arbitražu kroje kako aktuelni predsedavajući ICJ Abraham, tako i njegov prethodnik na čelu ICJ, takođe Francuz Žilber Gijom.

Rečju, Hrvatska bi trebalo da napadne i kao „neosnovanu“ odbaci presudu Arbitražnog suda u kojem sede ključne sudije iz haškog Međunarodnog suda pravde. Slovenački plan je da Hrvatsku ponovo dovede u nemoguć položaj, jer ICJ u slučaju slovenačke tužbe zbog ignorisanja arbitražne presude ne bi odlučivao o granici između Slovenije i Hrvatske, nego o zakonitosti ili nezakonitosti povlačenja Hrvatske iz arbitraže zbog afere „Pirangejt“. Hrvatska bi se pozvala na „bitno promenjene okolnosti“ i na „povrede sporazuma“ od strane slovenačkog sudije, ali je pitanje da li bi ICJ smatrao da su te povrede zaista toliko bitne. Prema članu 60 Bečke konvencije, države mogu da otkažu neki sporazum samo ako se radi „o bitnim povredama“ koje je skrivila druga strana, ili ako na drugi način nije moguće postići primenu sporazuma. A da li su mešetarenja sudije Sekoleca i službenice slovenačkog MIP-a Drenikove, koja je Sekolecu davala uputstva (što se smatra nedozvoljenim uticajem na nezavisnost suda) zaista predstavljala tako bitnu povredu procesa – to će kroz nekoliko meseci (godina) biti sve teže dokazivo, naročito zahvaljujući brzoj Sekolčevoj ostavci, jer je konačna presuda sada, bez Sekoleca (Slovenija) i Vukasa (Hrvatska) u rukama trojice „starih“ i dvojice „novih“ sudija, od kojih nijedan nije ni Hrvat ni Slovenac. Slovenački eksperti su uvereni da to može samo da potvrdi, a ne da oslabi autoritet arbitraže. Nije čudo da je slovenački ministar spoljnih poslova Karl Erjavec posle imenovanja Ronija Abrahama izjavio, likujući, da je to „velika pobeda za slovenačku diplomatiju“.

PIROVA POBEDA

U svetlu svih tih „velikih pobeda“ izvesno je samo jedno – „Pirangejt“ je nepovratno urušio medijsku sliku o Hrvatskoj i Sloveniji kao „primerima“ za ostale zemlje Balkana, u prvom redu Srbiju. Spor Zagreba i Ljubljane koji je trebalo da postane pokazna vežba za ostale zemlje kandidate za prijem u EU u vezi sa pitanjem rešavanja graničnih sporova – srozao se na „balkansku priču“ (kako pišu slovenački mediji) o lažnim obećanjima, ucenama, komšijskim prevarama… Pri čemu se zaboravlja da je Slovenija u odnosu na Hrvatsku primenila isti princip koji je sama iskusila u godinama uoči prijema u EU, kada je podlegla pritiscima Austrije i Italije oko raznih bilateralnih ustupaka (između ostalog, morala je da prevremeno zatvori i svoje djutifri-šopove). Ljubljana je 2009. primenila „već viđeno“ na Hrvatsku, čim je otkrila da je Zagreb u svoju pretpristupnu dokumentaciju (koju je činilo nekoliko hiljada strana) a poslao ju je u Brisel, ubacio i geografske karte u kojima je prejudicirao granicu sa Slovenijom. Hrvatska strana nije očekivala da će slovenački činovnici pažljivo „pročešljati“ baš svaki papir i tako otkriti skrivenu „minu“ u dokumentaciji, a taj propao potez je potom Hrvatsku koštao dve godine „tapkanja u mestu“ zbog slovenačke blokade. Na kraju je Hrvatska pod pritiskom Brisela i Vašingtona nevoljko pristala na rešavanje spora pod plaštom „ad hoc“ Arbitražnog tribunala, a Slovenija je povukla blokadu. I tek tada je Hrvatska ušla u EU.

Čim je dobio šta je želeo (članstvo u EU) i čim je kucnulo vreme da Arbitražni sud saopšti presudu, ne baš povoljnu po Hrvatsku, zvanični Zagreb se latio špijunskih metoda iz Hladnog rata kako bi diskreditovao Sud i izvukao se iz klinča arbitraže.

To dokazuje i činjenica da su audio-snimci, dobijeni prisluškivanjem, načinjeni još novembra prošle i januara ove godine, a čitava afera je putem medija lansirana u javnost tek krajem jula 2015. godine. Ukoliko Hrvatskoj uspe da dokrajči arbitražu, to donosi i nauk Srbiji u pogledu sporazuma (koji i nisu pravi međunarodni ugovori) koje je poslednjih godina morala i sama da sklapa, na primer, sa Prištinom, sve pod međunarodnom paskom.

Predsednik slovenačkog parlamenta Milan Brglez, inače predavač međunarodnog prava na ljubljanskom Fakultetu društvenih nauka, već je upozorio da ponašanje Hrvatske obezvređuje značenje arbitraže na čitavom Balkanu, kao i da je Hrvatska arbitražni sporazum sa Slovenijom očito potpisala „držeći šipak u džepu“; slovenački ambasador u Hrvatskoj Vojko Volk ističe da je Hrvatska „upotrebila proizvode prisluškivanja tajnih službi za prisluškivanje saveznika i Međunarodnom sudu kako bi obezvredila rad arbitraže i konačnu presudu“, te da će posledice takvog čina biti „dugoročne i teške“.

DISANJE RAZOTKRILO METOD

Za slovenačke istražitelje je najvažnije pitanje „Pirangejta“ ‒ kako je Hrvatska uopšte došla do spornih snimaka? Slovenački stručnjaci za bezbednost su analizirali audio-snimke koje je objavio zagrebački „Večernji list“ i otkrili da se na početku snimka čuje disanje Simone Drenik, još pre nego što je uspostavljena telefonska veza sa Sekolecom. Opet, na drugom snimku, sudija Sekolec iznebuha pita Drenikovu „da li možda i ona čuje u slušalici neku muziku“. Sve su to dokazi da prisluškivanje nije izvedeno supersofisticiranom opremom odnosno „presretanjem“ telefonskog poziva u nekoj od centrala ili u kablovima slovenačkog, nemačkog, hrvatskog ili nekog trećeg operatera. Disanje dokazuje prostu činjenicu da su Drenikova i Sekolec, koji ju je zvao iz Beča, prisluškivani pomoću stare dobre „bube“ podmetnute u njenom stanu ili čak fiksnom telefonskom aparatu. „Muzika“ koju je čuo Sekolec je deo istog „fenomena“.

„Bube“ signale šalju bežično do špijuna koji se nalazi u blizini, a kada dođe do interferencije sa nekim od aparata, one novije generacije prekidaju signal i prebacuju se na novu frekvenciju. I tada se u aparatu odjednom začuje „muzika“, a veza prekida. Što znači da je službenica slovenačkog MIP-a na teritoriji Slovenije, u sopstvenom stanu (!) bila meta neke od (najverovatnije hrvatskih) obaveštajnih službi. Slovenački zvaničnici tu pronalaze dokaze da se radilo o velikoj i dobro pripremljenoj operaciji. Slovenačke žrtve prisluškivanja su mogle da izbegnu špijuniranje poverljivih i po državne nacionalne interese pogubnih razgovora samo da su izbegavale bezbednosno loše objekte ili da su upotrebljavale kriptovane telefone.

Drugi, još zanimljiviji deo priče odnosi se na (zlo)upotrebu srpskih medija od strane hrvatskih tajnih službi. Jer, ako su tačne analize slovenačkih obaveštajaca da se radilo o špijunskom poduhvatu hrvatskih kolega na tlu Slovenije, onda su u taj „komšijski spor“ naknadno, u korist Hrvatske, uvučeni i neki srpski mediji, pre svega „Njuzvik“ i „Kurir“. Slovenački mediji podvlače da su informacije o „curenju“ podataka iz Arbitražnog suda u hrvatskom „Večernjem listu“ objavljena „istovremeno i u srpskim medijima“, a hrvatske diplomate čak navode da su otkrili celu ujdurmu sa kontaminiranjem arbitraže tek kada su informacije o „slovenačkoj pobedi“ na Arbitražnom sudu iz srpskih medija prenesene u hrvatske. Tim povodom je hrvatska ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić izjavila: „Našli smo se u ovoj situaciji pošto je transkript telefonskih razgovora objavljen u srpskim medijima, pa prenesen u hrvatskim.“

Srpsko izdanje „Njuzvika“ to ne negira, naprotiv, hvali se da je cela afera krenula da se odmotava upravo iz Srbije jer je transkript i audio-snimke telefonskog razgovora slovenačkog sudije u Arbitražnom sudu Jerneja Sekoleca i slovenačke predstavnice Simone Drenik objavio upravo „Njuzvik“ nakon pisanja „Kurira“, tačnije, da je „Hrvatska izgubila granični spor sa Slovenijom usled aktivnog lobiranja slovenačkog sudije“. Ako je to tačno i ako su snimci zaista delo hrvatskih obaveštajaca, onda to razotkriva i da su pomenuti srpski mediji, prema mnjenju slovenačke strane ‒ iskorišćeni kao oruđe hrvatske obaveštajne službe u njenoj diverziji i potkopavanju autoriteta Međunarodnog arbitražnog suda, čiji je zadatak da odredi granicu između dve države mirnim putem. Time je Srbija uvučena u spor između Slovenije i Hrvatske kao aktivni saveznik Hrvatske. Očito je da Srbija ima posla sa beskrupuloznim susedom koji je spreman da uruši čak i međunarodne institucije, sve za postizanje svojih nacionalnih ciljeva (pridobijanja što većeg dela teritorije) pri čemu ne preza ni od zloupotrebe stranih, u ovom slučaju srpskih medija u svoju korist.

[/restrictedarea] hairy girl onlaйn zaйm po pasportu na kivizaйm onlaйn pod zalog pts bez poseщeniя ofisazaйm na kartu i kivi