Paklena dobrodošlica izbeglicama

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Žanje se ono što je posejano: u izbegličkom „cunamiju“, koji pogađa posebno Nemačku, Evropa plaća tuđe, američke cehove suludih i razarajućih ratnih pohoda, u kojima je i sama, voljno ili nevoljno, učestvovala, iza kojih su, u velikom broju do tada stabilnih država, ostali pustoš i haos a krenule seobe neviđenih razmera i nepredvidljivih posledica

U vrelim danima paklenog leta, politički ošamućena (zapadna) Evropa ne zna šta će s nezaustavljivom lavinom neželjenih gostiju. Zidovi, bodljikave žice, opasni psi, do zuba naoružani policajci, žandarmi i vojnici…

Drastična (i uzaludna) demonstracija moći, koja se pretvara u očajničku bespomoćnost, samo uvećava haos i dodatno usijava ionako eksplozivnu situaciju, što opasno preti da izmakne kontroli.

Nemačka opet miriše na benzin, konstatuje „Špigl“: širom zemlje gore izbeglički centri i skloništa. Više od dve stotine paljevina samo u prvoj polovini ove godine. Paklena dobrodošlica postaje opasno iskušenje zvanične politike. A ona i u ovoj zemlji nema hrabrosti da se suoči s činjenicom da Evropa upravo plaća, ponajviše i prevashodno, tuđe (američke) cehove: žanje se ono što je posejano.

S tom činjenicom se javno, iz posebnih političkih obzira, ili neskrivenih strahova (pred „Velikim bratom“) previše ne barata. „Pečat“ je, u tom kontekstu, svojevremeno skrenuo na ovo pažnju: za razliku od uobičajenih migracija, koje se, makar uslovno, prihvataju kao prirodne i normalne, imperijalni i razarajući američki ratni pohodi postali su glavni „okidač“ i eruptivno izvorište sadašnjih  očajničkih seoba, gotovo neviđenih razmera i nepredvidivih posledica.

[restrictedarea]

Zla proleća

Iza raznih i razornih „proleća“, arapskih i drugih, „ružičastih revolucija“, direktnih invazija i agresija, čitave države su postajale razvaline. Tonule u haos i pustoš. Gotovo zakonomerno sledili su samoubilački građanski ratovi, pogromi, zaslepljujuće osvete, masovni egzodusi i bežanije.

O tome je, pre koji dan, direktno i neuvijeno, gotovo premijerno, progovorio konačno i jedan šef države, članice zapadne vojne alijanse i Evropske unije. Formacija iz kojih su se mnogi, voljno ili nevoljno, svrstavali, posebno u vreme vladavine Džordža Buša (Mlađeg) pod američki ratni barjak. Reč je o češkom predsedniku Milošu Zemanu.

Imigracioni talas, rekao je Zeman, stvorila je suluda ideja da se krene u vojnu intervenciju u Iraku. Trebalo je, navodno, da se tamo nađe oružje za masovno uništenje. Ništa nije nađeno. Slično „uvođenje reda“ odigralo se u Siriji i Libiji. Za izbeglički talas odgovorni su upravo oni režimi koji su ga svojim glupim akcijama izazvali. Ne samo u SAD. Operaciju u Libiji „koordinirao“ je i jedan broj zemalja Evropske unije. Toliko od Zemana.

Nemačka, sticajem okolnosti, nije bila previše ratnički raspoložena da učestvuje u tim „suludim“ (ne samo po Zemanu) operacijama. Njen tadašnji kancelar Gerhard Šreder je, izazivajući gnev u Vašingtonu, sklopio „antiratni savez“ sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i šefom francuske države Žakom Širakom. Oštro su se protivili napadu na Irak.

Nemci su se, istina, pridružili „prvom globalnom ratu protiv terorizma“, kako je, posle „crnog (američkog) septembra“, označen napad na Avganistan, ali su, potom, ostali po strani u krvavom svrgavanju Gadafija i potpaljivanju sirijske vatre.

Epicentar migrantskog potresa

Našli su se, uprkos tome, u epicentru velikog migrantskog potresa. Iz više razloga. Pri čemu zov nemačkog blagostanja može da bude presudan, ne i jedini razlog za toliku navalu: gotovo četiri stotine hiljada pravih i „lažnih“ azilanata samo u ovoj godini.

Nigde, naime, kao u ovoj zemlji nije odnos prema azilantima, prevashodno iz istorijskih razloga, bio i ostao tako delikatan i kompleksan. Više od pola miliona Nemaca, uglavnom nemačkih Jevreja, našlo je spas i utočište ispred nacističkog terora i tiranije u osamdeset zemalja širom sveta. Iz te činjenice proistekao je imperativni nalog, pretočen, u slučaju Zapadne Nemačke, u ustavnu obavezu: političkim prognanicima garantuje se bezrezervno pravo na azil.

Jasna i nedvosmislena odrednica, uprkos kojoj nije uvek, u konkretnim slučajevima, sve bilo jasno: budućeg velikog Nemca, jednog od najvećih u njihovoj novijoj političkoj istoriji, Vilija Branta, tretirali su dugo, po povratku iz norveškog egzila, kao – izdajnika!

Mlada republika, još pod patronatom pobednika, suočila se sa nezapamćenim talasom seoba već krajem rata: više od trinaest miliona izbeglih Nemaca. Najviše iz nekadašnjih istočnih oblasti Rajha, sadašnje poljske teritorije. Nisu uvek, i ne baš svi, primani s blagonaklonošću i simpatijama, ali je, s vremenom, u čemu je politika odigrala važnu ulogu, solidarnost s prognanima postala deo nemačke kulture.

 

Agresivna ksenofobija

Uprkos toj nespornoj činjenici, odnos Nemaca, uključujući i njihovu zvaničnu politiku prema strancima, posebno prema migrantima, kretao se u velikim amplitudama i – krajnostima. Od raširenih ruku do nemački reskog „auslander raus“. Stranci napolje.

Najpre su, već krajem pedesetih i šezdesetih godina, stigli, u stotinama hiljada, Italijani, Španci, Turci, potom i Jugosloveni. Zahuktavalo se nemačko „privredno čudo“, koje je tražilo jeftinu gastarbajtersku radnu snagu. Posle širom otvorenih granica, usledio je 1973. rezolutno „stop“.

Milioni gastarbajtera želeli su, međutim, da ostanu. I da dovedu porodice. Tako se broj stranaca, uprkos tom „stopu“, osetno povećao. I izazivao, povremeno, eksplozivne talase ksenofobije. Ali i otrežnjujuće glasove razumevanja i tolerancije. Sećam se slogana koji je, u uzavreloj atmosferi, nastao krajem osamdesetih: „Svi smo mi negde (makar kao turisti) stranci“ – on je, kao poruka i upozorenje, dobio široku i praktičnu, primenu: lepljen je na javnim zgradama. Najviše na automobilima ljudi koji su se suprotstavljali agresivnoj ksenofobiji.

A onda je, sasvim neočekivano, i mnogima neobjašnjivo, posle rušenja Berlinskog zida, došlo do izliva eksplozivne mržnje prema strancima, tamo gde ih je najmanje bilo, u Istočnoj Nemačkoj. Krenuli su pogromi, s paljevinama kuća u kojima su živeli Vijetnamci.

Kratko vreme potom usledio je prvi veliki talas azilanata. Njih preko dve stotine hiljada. Atmosfera se usijavala. Temperaturu su podizali i mediji. Uvek najglasniji u tome, visokotiražni „Bild“ je huškao: plima (azilantska) raste, kad će brod (zemlja) potonuti.

Činilo se da je politika kapitulirala pred ulicom. Tadašnji kancelar Helmut Kol je 1991. u raportu o stanju nacije poručio i konstatovao da Nemačka nije useljenička zemlja. Pooštreni su propisi o sticanju prava na azil.

Stvarnost je, međutim, i opet, bila jača od politike. Najsnažnijoj privredi Starog kontinenta bila je potrebna kvalifikovana i visokokvalifikovana radna snaga koje nije bilo dovoljno u zemlji. Žustro se raspravljalo o tome da li stranci znače i predstavljaju obogaćenje ili opterećenje za zemlju. Država je bila prinuđena da popušta. U propisima.

 

Nepoželjni Balkanci

Novi talas azilanata usledio je 1992. godine, čemu je, dobrim delom, doprinela zvanična nemačka politika: u toj izbegličkoj reci bilo je dosta onih sa područja tada već bivše Jugoslavije, u čijoj drami i rastakanju je Nemačka odigrala razarajuću ulogu. Od usijane ksenofobične atmosfere do piromanskih „poduhvata“ nije bilo daleko: planule su kuće stranaca i njihovi nesrećni žitelji, u Solingenu, Melnu…

Pred sadašnjom „najezdom“ migranata nemačka politika opet deluje zatečeno a nacija oštro podeljeno. Njenu solidarnost sa došljacima, opterećuje „nesolidarno ponašanje“ nemačkih suseda u evropskoj kući: počev od Velike Britanije, koja se sada suočava sa dramom na Lamanšu, dosta zemalja je odbilo da preuzme svoju „kvotu“. A gnev podstiče duboko uverenje da među neželjenim došljacima postoji grupacija u kojoj „devedeset devet odsto“ nikako ne može računati na sticanje azila. U toj, inače brojnoj grupi su došljaci s Balkana (samo u minulih šest meseci: Kosovo 28.642, Albanija 28.672, Srbija (najviše Romi) 10.126, Makedonija 4.182). Njih, tvrdi se, pokreću ekonomski, a ne politički razlozi. A za njih šef bavarske pokrajinske vlade i Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Horst Zehofer predlaže uspostavljanje, na samoj granici, logora pod šatorima i – brzo proterivanje.

Liderima drugih stranaka, posebno onih opozicionih (zeleni, „Levica“, ali i socijaldemokrate na vlasti) Zehoferova ideja se učinila previše drastičnom i nehumanom, pa je Bavarac zasut žestokim javnim kritikama. Iz Berlina je otišao nalog nemačkim diplomatskim predstavnicima u balkanskim zemljama da se „raspakuju oni koji već sede na koferima“. Neka ostave svaku nadu.

Gradonačelnik Hamburga, socijaldemokrata Olaf Šolc ne bi ni sve Balkance da ostavi bez nade. On bi da Nemačka oživi sporazum kakav je postojao u vreme bivše Jugoslavije: ljudi koji bi mogli da računaju na siguran posao u Nemačkoj, ne bi, u tom slučaju, morali da „idu pogrešnim putem“ tražeći nerealno politički azil.

 

Mala revolucija S pravom na azil mogu, u onom visokom, praktično stopostotnom, procentu, inače, da računaju, poručuju zvaničnici, izbeglice iz Sirije (u prvih šest meseci ove godine registrovano je njih 32.472) Iraka, Libije…

Pod pritiskom „novih okolnosti“, vladajući konzervativci su očigledno spremni na „malu revoluciju“: rešeni su da raskinu s iluzijama i tabuima i da priznaju da je i Nemačka useljenička zemlja, poput SAD, Kanade, Australije. Sa svim konsekvencama koje iz toga mogu da proiziđu.

Kancelarka Angela Merkel je, može se pročitati u medijima, shvatila važnost koju bi migrantska tema mogla da igra u narednoj izbornoj kampanji, a njoj je stalo i do četvrtog mandata (čime bi se izjednačila sa „večitim kancelarom“ Helmutom Kolom) pa političku eksplozivnost ove teme ne bi da prepusti socijaldemokratskim rivalima.

Pitanje je, međutim, šta će do tada učiniti „ulica“. Nemačka trenutno ključa i niko ne može da predvidi kud zaista vode zloslutne paljevine migrantskih skloništa. U mnogim nemačkim gradovima, a najviše, opet na istoku zemlje (posebno u Saksoniji, na čijem čelu se, inače, kao šef pokrajinske vlade, nalazi jedan Lužički Srbin, Stanislav Tilih) stvaraju se agresivne grupe „građanske odbrane“, „branilaca domovine“, mešavina razložno zabrinutih ljudi i ekstremnih desničara, predvođenih neonacistima. Njihov broj se širi, posredstvom društvenih mreža i mogao bi, kako se strahuje, da preraste u pokret nacionalnih razmera i postane politička mora zvaničnog Berlina.

Političari pokušavaju da smire javnost, tvrdeći da nema previše razloga za zabrinutost. Mediji, međutim, upozoravaju da bi vrag mogao da odnese šalu. Na društvenim mrežama se umnožavaju sve zapaljivije poruke, sve do one (potpisuje je žena) po kojoj bi opet trebalo „odvrnuti gas“.

Kolumnista „Špigla“ Saša Lobo konstatuje da je terorizam, i to onaj „narodni“, stigao u Nemačku. To bi morali, kaže, da vide i priznaju političari i mediji. Nazovimo konačno ljude koji pale izbegličke centre pravim imenom: to jesu teroristi!

[/restrictedarea]