Građa za rečnik 5 – Divote vulanja

Piše Milovan Danojlić

Glagol vulati se, u veku nadzvučnih brzina i Interneta, sasvim je ispao iz  upotrebe. Njegovo značenje je: vući se, lunjati sporo i besciljno, vucarati se, vrzmati se. U Rečniku MS označen je kao lokalizam, ilustrovan primerom iz proze Dragiše Vasića, našeg zemljaka, Gornjomilanovčanina

Sustiže me na krivudavom opštinskom putu kojim smo davno-davno, kao đaci-pešaci, po suncu i kiši, snegu i vetru, odlazili u novootvorenu nižu gimnaziju. „Leka Šveđanin“, kako ga seljaci zovu, radni vek je proveo   u bogatoj nordijskoj kraljevini, gde se i sam, za naše pojmove, obogatio. Vozi golemi „Volvo“, u selo svraća s mene na uštap, koliko da obiđe napuštenu porodičnu kuću. Stari kolski put je oko 1960. asfaltiran, đacima je obezbeđen prevoz autobusom, napredovalo se u svakom pogledu, i sve napredujući, uvalismo se u Krizu. Selo odumire, narod prestao da se rađa, a nama, preživelima, ostadoše uspomene na nepovratne, u ponor srušene godine. Pri retkim susretima, Leka me pozdravlja kao da smo se juče rastali; lupa me šakom po ramenu, uz gromoglasan povik:

 

„Gde si, ispisniče?“

[restrictedarea]

 

Pun snage, na zarancima osme decenije, kao i ja. Smrt sela ga ne potresa, ono što je odživelo treba da crkne, grozi se grčke neozbiljnosti sa uzimanjem i vraćanjem dugova, a i s Krizom je u prijateljskim odnosima:

 

„To pogađa slabiće, a jake podstiče na posao!“

 

Zaustavio se, s „Volvoom“, uz moj desni kuk:

„A ti, i dalje, pešaka…“

„Nisam vozač, a i lekar mi preporučuje šetnje.“

„Bolje bi bilo da nam prepiše mlade žene, na račun Socijalnog… A auto ti ne treba, ti letiš na krilima inspiracije i slave.“

Putevi su nam se razišli, shvatanja nam se razlikuju, a eto, prijatno mi je kad ga sretnem, nezavisno od onoga što ima da kaže.

„Hajde, odvešću te kući.“

Sedosmo pod venjak, iznesoh piće.

„Znači, i dalje piskaraš… Vidim, čitam, svaka čast.“

Vidi: gleda televiziju. Čita: prelistava novine, gde me ponekad pomenu. Poznat sam po slavi, i slavan po poznatosti. Leka je ozbiljan čovek, nema vremena za knjige. Moja slava živi parazitskim životom modernih vremena, bez organske veze sa mnom i sa onim što objavljuju moji hrabri izdavači.

Osnova naše zbliženosti zakopana je u dečačkim godinama, utvrđena pešačenjem po džombastom putu duž reke, i naročito, u popodnevnim povracima kući, kad smo se beskonačno vucarali, igrali svih poznatih i izmišljali nove igre, tukli se i bratimili, krali voće po šljivarima, kupali se po hladovitim virovima, lunjali po šumama, uživali u skitalačkim izletima kažnjivim i po kućnim, i po školskim  merilima. Opijali smo se slobodom, to jest sobom: te stare slovenske reči su u tesnoj rodbinskoj vezi. Sloboda, tj.  svoboda, u dečaštvu se osvaja po cenu činjenja prekršaja. Izjutra, u žurbi da stignemo na prvi čas razdaljinu od sedam kilometara smo prevaljivali za nepun sat i po; u povratku nam je za isto rastojanje odlazilo po pet-šest sati. Tu vrstu pešačenja seljaci zovu vulanje. Glagol vulati se, u veku nadzvučnih brzina i Interneta, sasvim je ispao iz upotrebe. Njegovo značenje je: vući se, lunjati sporo i besciljno, vucarati se, vrzmati se. U Rečniku MS označen je kao lokalizam, ilustrovan primerom iz proze Dragiše Vasića, našeg zemljaka, Gornjomilanovčanina. U Akademijinom Rečniku glagol je određen kao dijalektizam, i prepoznat je kod više autora, među kojima je Valjevac Milovan Glišić, kao i Lazar Komarčić, rodom iz Komarice kod Pljevalja. Ovaj povratni glagol je, po svojoj prirodi, nesvršen, da ne rečem nezavršiv.

Vulajući se, odlagali smo povratak kući, gde su nas čekale  prisilne radne obaveze, prekori, i druge neprijatnosti. Vulanje je bilo  osvetnički izum ugrožene slobode, tajno zadovoljstvo izvan nadzora roditelja i učitelja, prostor u kojem je duša ostvarivala svoja urođena prava.

Sreća nekadašnjeg dokoličarenja nas i danas zbližuje.

Odlazeći, Leka primeti na kapiji venčić od ivanjskog cveća:

„Ovo si, je li, u detinjstvu naučio? Ja nemam običaj, ali poštujem…“

 

Ivanova trava

Ne, nisam u detinjstvu. Male običajne radnje upražnjavala je majka: plela je venac za Đurđevdan, venčiće za Ivanjdan, pravila krstiće od leske, dok je otac zatiskivao guke božićne slame u račve voćki, da bolje rode.

Ja sam se ovome priklonio naknadno, i samoučki: na pletenje me je navelo samo cveće. Dva-tri dana uoči  Ivanjdana, ponekad na sam praznik, po livadama i utrinama se pojave treperave metlice posute zlaćanim prahom, i zovu, da ih upletem u venčiće. U đurđevski venac ide sve što do 6. maja ozeleni, olista i procveta, u polju, u bašti i u šumi. Za svetog Jovana (Ivana) zemlja, u stalnom dosluhu s nebom, uloži poseban trud, i okiti  sveca njegovim cvećem. Venčići se kače na kapije, zgrade, po ogradama njiva… Varošani ih, kupljene na pijaci, drže na vratima stanova, i po kuhinjama. Simonovićev Rečnik pun je vrsta i podvrsta: Ivanovo cveće, Ivanova trava, Jovanova travica, živobože, gospin prostirač, dremovka, jovandanče, slama Deve Marije, rutavica, mekušica, žućanica. Vuk je zabeležio „ivanjsko cvijeće žuto“. Narod  je u izmišljanju bio neobuzdan, i ushićen, kao i ja danas. Dovoljno je pogledati sunčane trepetljike: pletenje ide samo od sebe.

Ni Jovan Krstitelj ni od koga nije učio svoj posao. U krštavanje ga je uputilo nebo, odraženo u Jordanu.

Preslava

Danas je preslava.

U nekim krajevima je zovu zavetina, u drugim prislužba, ili mala slava. Prvih godina posle rata išle su litije (krstonoše). Kao dečak, radosno sam učestvovao u ophodnji. Projurili bismo kroz livade, voćnjake, njive i šumarke, da se, posle molitve kod Zapisa, raziđemo po kućama, za bogato postavljene stolove.

Novouspostavljena vlast, u borbi protiv zaostalosti, ubrzo je zabranila litije. Seosku slavu nije mogla ukinuti: padala je u neradni dan… Praznik je iznova ogrezao u pagansku tradiciju. Na pitanje  šta je, u stvari, preslava, jedan seljak mi je, mucajući, rekao:

„To ti je ono kad se kolje životinja.“

Etnolozi bi rekli: kad se prinosi obredna žrtva.

Sa obnovom višestranačja pokušano je oživljavanje litija. Nije išlo. Preslava je i ranije bila pod klimavim nadzorom Crkve, a bezbožnička vlast  je doprinela da se sasvim vrati u mnogoboštvo. Moj sveštenik, savestan i požrtvovan, običava da za taj dan, ipak, održi službu u crkvici na vrhu brda. Prisustvo vernika – mršavo. Ono malo naroda što još živi na selu zabavljeno je okretanjem ražnjeva po ćoškovima avlija i spremanjem ručka, pa se od krčkanja sarme na vrelim štednjacima ne čuje crkveno zvono. Okupimo se jedino mi, vikendaši, i poneka baba, i odstojimo kao samozvani predstavnici naroda posvećenog onome od čega se živi,  a ne onome za šta se živi. Naš prota, na kraju liturgije, prizove milost „za ovo selo, za blagorastvorenje vazduha, za obilje plodova zemaljskih i vremena mirna“.

Krajem devedesetih moji sinovi su se često zaticali u selu o preslavi. Svraćali smo kod rođaka, komšija i poznanika, i svuda su nas posluživali, „redno“, od slatkog i kafe, preko glavnih jela, do raznovrsnih i raznobojnih kolača i višespratnih torti. Kod prvog domaćina bismo nešto i pojeli,  a posle bismo okusili ovo-ono, koliko da ne odbijemo.

Mom Stefanu su se ta nutkanja urezala u pamćenje pa me nedavno upita:

„Molim te, kad je onaj dan kad se u selu po ceo dan samo jede?“

Kao odredba dehristijanizovanog praznika, nije loše: pogađa suštinu.

[/restrictedarea]