Razotkrivanje sektaške piramide zla

Dokumentarac  „Da pojasnimo: sajentologija i  zatočenici vere“ /PRVI DEO/

Piše Vladislav Panov

Novi dokumentarni rad najuspešnijeg sineaste ovog žanra, ame ričkog oskarovca Aleksa Gibnija, a u produkciji HBO, koji se bavi Sajentološkom crkvom, izazvao je najsnažnije reakcije publike     i najbrojnije komentare kada je ovaj filmski žanr u pitanju, i to širom sveta

Ni najbolja dela skoro zaboravljenog, Oskarom nagrađenog dokumentariste Majkla Mura, niti bilo čija druga kada je reč o ovom vidu filmskog dokazivanja, nisu izazvala tako brojne, strastvene, često polemički ratoborne, kao i hvalospevne reakcije publike, struke, kolega i kritike kao što se to poslednjih meseci dešava s najnovijim ostvarenjem (takođe oskarovca) Aleksa Gibnija, „Da pojasnimo: sajentologija i zatvorenici vere“.

„PRIHVATLJIVIJE“ KAO FIKCIJA Ovaj je film, zahvaljujući produkcijskoj i distributivnoj podršci danas najmoćnijeg televizijsko-filmskog studija, HBO, došao do milionskog auditorijuma širom planete. Zapravo, to se propinjanje do masovnog gledalačkog tela još uvek odvija, uključujući i sve moderne vidove traganja za gledaocima, poput svakojakih mobilnih ili internet platformi. Ukupno, „Da pojasnimo: sajentologija i zatočenici vere“ došao je do „kritične mase“ pa bi uskoro mogao da se smatra konkurencijom čak i za takozvane „blokbastere“ (najpopularnija ponuda holivudske komercijale). Zanimljivo je da je Gibnijev film ovako sveobuhvatno osvojio publiku temom koja se malo koga od njih lično tiče. Sajentologija je uzela maha iako i dalje počiva na tajnovitosti i misteriji, ali ipak, na sreću, još uvek nije ušla u svaku kuću i dotakla po ramenu svakog prestravljenog uživaoca zapadne društvene idile prepune poštovanja ličnosti i njenih sloboda. To je pre bio slučaj s temama nekih od prethodnih ostvarenja ovog izuzetno vrednog i produktivnog dok-sineaste, koji je kao autorski stvaralac iza kamere ili kao producent bio prisutan u preko pedeset ostvarenja. Najpre, naravno, sa Oskarom nagrađenim filmom „Taksi do tamne strane“ gde je hrabro, čak ludo hrabro, otvorio vrata istine u vezi sa terorisanjem terorista i onih što su kao takvi označeni od strane američke administracije i njenih agencija. Taj film je zapravo pokrenuo skandal oko tajnog zatvora Gvantanamo i sličnih dobro skrivenih, potpuno nelegalnih i sramno nečovečnih lokacija za ispitivanje neprijatelja Ujka Sema. Gibni je snimio film i o Enron skandalu posle kojega je nastala najveća ekonomska kriza u Sjedinjenim Državama i posledično, u svetu. On se pre dve godine posvetio i fenomenu Vikiliksa, a godinu pre toga pedofilskim skandalima u katoličkoj imperiji od Vatikana do Vašingtona. Iako su ova ostvarenja bila mnogo bliža publici i mnogo iritantnija, sa za sve što joj život čini svakako važnijim temama, „Da pojasnimo: sajentologija i zatočenici vere“ ju je mnogo više privukao, a onda i izazvao na svakojake, brojnije i strasnije komentare.

[restrictedarea]

Sajentolozi su među nama već šest decenija. Temelje njihove imperije postavio je zloglasni megalomanijak, po mnogima i psihopata, SF-autor L. Ron Habard, koji se pedesetih godina prošlog veka proslavio bestselerom „Dijanetika“, izgradivši temelje svim mogućim danas aktuelnim i prisutnim prevarnim piramidama sreće, „multilevel-marketing“ trenažama za ispiranje mozga mentalno inferiornim predstavnicima očajne raje, kao i samoj sajentologiji, koja blista u najvećem sjaju upravo na razradi principa iz ovog Habardovog „remek-dela“. Isprva, taj je bestseler inicirao rajsko okrilje za prevarante koji su u stilu novih mesija i propovednika „drugačijeg mišljenja“ pomagali psihički rasturenim škartovima kapitalističke mašinerije da, uz udžbenik za samopomoć, ustanu iz pepela i ponovo postanu uspešni, voljeni, traženi i najvažnije, komercijalno značajni. Poslednje se ispostavilo kao ključni adut u vrbovanju novih pripadnika, čija se imovina ulaskom u sajentološko društvo odmah ulagala u strukturu organizacije, naravno u najvećoj meri prema malobrojnom društvu na samom vrhu piramide. Gibnijev film sve to otkriva, a uspeva povremeno da uđe i dublje prevazilazeći tokom priče dokumentarni žanr toliko da je njegova dokumentarna realističnost postala nesnošljivo realistična, pa je mnogim gledaocima bila prihvatljivija kao fikcija.

Iako svesni da je ono što gledaju zapravo realistični pogled na ono što se svuda oko njih širi kao smrtonosna zaraza od koje nema spasa, ljudi su film radije prihvatali kao uzbudljivi, ali nadrealni triler nego kao filmski dokument. Bolje pohvale za nečiji dokumentarni učinak nije moguće izreći.

RELIGIJSKI OPIJUM Da li će Gibnijev osvrt na sajentološku infekciju naše civilizacije uspeti da se uzdigne do Oskara ili ne, i nije tako bitno. Njegovo je osvetljavanje ove pojave, koja je oduvek uživala u mračnoj i paranoičnoj tajnovitosti, zapravo autorski uspeh bez presedana. Zanimljivo je da je Aleks Gibni do nekih zaista neverovatnih kadrova svog filma došao pravim špijunskim poduhvatima. Snimke iz prostorija lidera „crkve“, nikada ranije viđene, Gibni je uspeo da načini iz vazduha uz pomoć bespilotnih letelica!

Da li ste pomenom ove „crkve“ prozvali neku novu religijsku formu ili je reč o opasnoj sekti, bizarnoj formi mafijaškog udruživanja, organizovanom ispiranju mozga i kontrolisanju misli pa i želja dela takozvanog javnog mnjenja, ili je možda reč o još jednom ogranku globalnog korporativnog tkiva smišljenog za sakupljanje profita od nove kaste robova, nije tako važno kao otkrivanje platforme koja sve to iznosi na svetlost dana i materijalnim dokazima nudi odgovore na mnoga do sada brižno sakrivena i uvek ignorisana pitanja o načinu funkcionisanja ovog „društva“. Verovatno je najjezivija ideja koja se sama nameće posle gledanja ovog filma – da je Sajentološka crkva sve pomalo od gorenavedenog. Ona je i religijski opijum za pristalice koji su, međutim, u njihovim redovima najpre zavedeni, pa im je detaljno ispran mozak kako bi se okrenuli sektaškom načinu mišljenja i branjenja nove porodice gde su se obreli i dali joj sve što imaju. To je i mafijaško udruženje koje ne preza ni od jednog krivičnog dela. Za ovo poslednje je dokaz to što nema nijednog člana takozvanog užeg kruga, rukovodećeg dakle, koji u nekom periodu svog pregalaštva za opštu stvar sekte nije izvršio neko kriminalno delo. Tako se u vezi sa sajentolozima na višim funkcijama navode i otmice, ucene, prevare, pronevere, iznude, porodično nasilje, opstrukcije zakona, krivokletstva, raznovrsna obmanjivanja vlasti, pa čak i takozvani domaći terorizam. U tom pogledu, naravno, najdalje je „napredovao“ aktuelni lider Sajentološke crkve koji je, sa članovima uže i šire porodice, osumnjičen da je počinio skoro sva veća krivična dela propisana američkim zakonikom. Ipak, vođa sajentološke armije – neodoljivom harizmom do stanja poslušnih zombija omamljenih podanika – Dejvid Miskevidž, nije još nijednom čak ni optužen, a kamoli da je za bilo koje zlodelo odgovarao. Njegov je mesijanski šarm omađijao i najsnažnije individue iz najužeg kruga liderskog dela sekte, pa i one najslavnije, Toma Kruza i Džona Travoltu, koji su već decenijama prisutni u vrhu piramide ove „crkve“. Na snimcima gde su ovekovečeni skupovi sajentologa, koje je Gibni tako vešto umetnuo u radnju svog filma, obezbedivši mu ne samo triler-strukturu već i autentičnost, možete videti ove zvezde kako urlaju slogane podrške velikom vođi u stanju nalik na hipnotički trans. Prizori su istovremeno tužni i zastrašujući.

Ono što je pored pomenutih nijansi, omamljujući efektno prisutnih u ovom delu, najširem, pa i onom potpuno neupućenom sloju publike ipak najzanimljivije i što se oduvek, već na pomen sajentološke sekte odmah s njom dovodilo u vezu, jesu slavne ličnosti koje joj javno ili tajno pripadaju. Posebno one holivudske. O tome detaljnije u narednom broju.

[/restrictedarea]