Разоткривање секташке пирамиде зла

Документарац  „Да појаснимо: сајентологија и  заточеници вере“ /ПРВИ ДЕО/

Пише Владислав Панов

Нови документарни рад најуспешнијег синеасте овог жанра, аме ричког оскаровца Алекса Гибнија, а у продукцији ХБО, који се бави Сајентолошком црквом, изазвао је најснажније реакције публике     и најбројније коментаре када је овај филмски жанр у питању, и то широм света

Ни најбоља дела скоро заборављеног, Оскаром награђеног документаристе Мајкла Мура, нити било чија друга када је реч о овом виду филмског доказивања, нису изазвала тако бројне, страствене, често полемички ратоборне, као и хвалоспевне реакције публике, струке, колега и критике као што се то последњих месеци дешава с најновијим остварењем (такође оскаровца) Алекса Гибнија, „Да појаснимо: сајентологија и затвореници вере“.

„ПРИХВАТЉИВИЈЕ“ КАО ФИКЦИЈА Овај је филм, захваљујући продукцијској и дистрибутивној подршци данас најмоћнијег телевизијско-филмског студија, ХБО, дошао до милионског аудиторијума широм планете. Заправо, то се пропињање до масовног гледалачког тела још увек одвија, укључујући и све модерне видове трагања за гледаоцима, попут свакојаких мобилних или интернет платформи. Укупно, „Да појаснимо: сајентологија и заточеници вере“ дошао је до „критичне масе“ па би ускоро могао да се сматра конкуренцијом чак и за такозване „блокбастере“ (најпопуларнија понуда холивудске комерцијале). Занимљиво је да је Гибнијев филм овако свеобухватно освојио публику темом која се мало кога од њих лично тиче. Сајентологија је узела маха иако и даље почива на тајновитости и мистерији, али ипак, на срећу, још увек није ушла у сваку кућу и дотакла по рамену сваког престрављеног уживаоца западне друштвене идиле препуне поштовања личности и њених слобода. То је пре био случај с темама неких од претходних остварења овог изузетно вредног и продуктивног док-синеасте, који је као ауторски стваралац иза камере или као продуцент био присутан у преко педесет остварења. Најпре, наравно, са Оскаром награђеним филмом „Такси до тамне стране“ где је храбро, чак лудо храбро, отворио врата истине у вези са терорисањем терориста и оних што су као такви означени од стране америчке администрације и њених агенција. Тај филм је заправо покренуо скандал око тајног затвора Гвантанамо и сличних добро скривених, потпуно нелегалних и срамно нечовечних локација за испитивање непријатеља Ујка Сема. Гибни је снимио филм и о Енрон скандалу после којега је настала највећа економска криза у Сједињеним Државама и последично, у свету. Он се пре две године посветио и феномену Викиликса, а годину пре тога педофилским скандалима у католичкој империји од Ватикана до Вашингтона. Иако су ова остварења била много ближа публици и много иритантнија, са за све што јој живот чини свакако важнијим темама, „Да појаснимо: сајентологија и заточеници вере“ ју је много више привукао, а онда и изазвао на свакојаке, бројније и страсније коментаре.

[restrictedarea]

Сајентолози су међу нама већ шест деценија. Темеље њихове империје поставио је злогласни мегаломанијак, по многима и психопата, СФ-аутор Л. Рон Хабард, који се педесетих година прошлог века прославио бестселером „Дијанетика“, изградивши темеље свим могућим данас актуелним и присутним преварним пирамидама среће, „мултилевел-маркетинг“ тренажама за испирање мозга ментално инфериорним представницима очајне раје, као и самој сајентологији, која блиста у највећем сјају управо на разради принципа из овог Хабардовог „ремек-дела“. Испрва, тај је бестселер иницирао рајско окриље за преваранте који су у стилу нових месија и проповедника „другачијег мишљења“ помагали психички растуреним шкартовима капиталистичке машинерије да, уз уџбеник за самопомоћ, устану из пепела и поново постану успешни, вољени, тражени и најважније, комерцијално значајни. Последње се испоставило као кључни адут у врбовању нових припадника, чија се имовина уласком у сајентолошко друштво одмах улагала у структуру организације, наравно у највећој мери према малобројном друштву на самом врху пирамиде. Гибнијев филм све то открива, а успева повремено да уђе и дубље превазилазећи током приче документарни жанр толико да је његова документарна реалистичност постала несношљиво реалистична, па је многим гледаоцима била прихватљивија као фикција.

Иако свесни да је оно што гледају заправо реалистични поглед на оно што се свуда око њих шири као смртоносна зараза од које нема спаса, људи су филм радије прихватали као узбудљиви, али надреални трилер него као филмски документ. Боље похвале за нечији документарни учинак није могуће изрећи.

РЕЛИГИЈСКИ ОПИЈУМ Да ли ће Гибнијев осврт на сајентолошку инфекцију наше цивилизације успети да се уздигне до Оскара или не, и није тако битно. Његово је осветљавање ове појаве, која је одувек уживала у мрачној и параноичној тајновитости, заправо ауторски успех без преседана. Занимљиво је да је Алекс Гибни до неких заиста невероватних кадрова свог филма дошао правим шпијунским подухватима. Снимке из просторија лидера „цркве“, никада раније виђене, Гибни је успео да начини из ваздуха уз помоћ беспилотних летелица!

Да ли сте поменом ове „цркве“ прозвали неку нову религијску форму или је реч о опасној секти, бизарној форми мафијашког удруживања, организованом испирању мозга и контролисању мисли па и жеља дела такозваног јавног мњења, или је можда реч о још једном огранку глобалног корпоративног ткива смишљеног за сакупљање профита од нове касте робова, није тако важно као откривање платформе која све то износи на светлост дана и материјалним доказима нуди одговоре на многа до сада брижно сакривена и увек игнорисана питања о начину функционисања овог „друштва“. Вероватно је најјезивија идеја која се сама намеће после гледања овог филма – да је Сајентолошка црква све помало од горенаведеног. Она је и религијски опијум за присталице који су, међутим, у њиховим редовима најпре заведени, па им је детаљно испран мозак како би се окренули секташком начину мишљења и брањења нове породице где су се обрели и дали јој све што имају. То је и мафијашко удружење које не преза ни од једног кривичног дела. За ово последње је доказ то што нема ниједног члана такозваног ужег круга, руководећег дакле, који у неком периоду свог прегалаштва за општу ствар секте није извршио неко криминално дело. Тако се у вези са сајентолозима на вишим функцијама наводе и отмице, уцене, преваре, проневере, изнуде, породично насиље, опструкције закона, кривоклетства, разноврсна обмањивања власти, па чак и такозвани домаћи тероризам. У том погледу, наравно, најдаље је „напредовао“ актуелни лидер Сајентолошке цркве који је, са члановима уже и шире породице, осумњичен да је починио скоро сва већа кривична дела прописана америчким закоником. Ипак, вођа сајентолошке армије – неодољивом харизмом до стања послушних зомбија омамљених поданика – Дејвид Мискевиџ, није још ниједном чак ни оптужен, а камоли да је за било које злодело одговарао. Његов је месијански шарм омађијао и најснажније индивидуе из најужег круга лидерског дела секте, па и оне најславније, Тома Круза и Џона Траволту, који су већ деценијама присутни у врху пирамиде ове „цркве“. На снимцима где су овековечени скупови сајентолога, које је Гибни тако вешто уметнуо у радњу свог филма, обезбедивши му не само трилер-структуру већ и аутентичност, можете видети ове звезде како урлају слогане подршке великом вођи у стању налик на хипнотички транс. Призори су истовремено тужни и застрашујући.

Оно што је поред поменутих нијанси, омамљујући ефектно присутних у овом делу, најширем, па и оном потпуно неупућеном слоју публике ипак најзанимљивије и што се одувек, већ на помен сајентолошке секте одмах с њом доводило у везу, јесу славне личности које јој јавно или тајно припадају. Посебно оне холивудске. О томе детаљније у наредном броју.

[/restrictedarea]