Raspad Bliskog istoka

Piše Zoran Milošević

Zahvaljujući fundamentalno važnim događajima, poput 11. septembra 2001. godine (napad na Kule bliznakinje u SAD) napada SAD i saveznika na Irak 2003. godine, „Arapskog proleća“ početkom 2011. godine, proglašenja islamskog kalifata 2014. godine… Bliski istok kakav je dosad postojao prestao je da postoji

Bliski istok je, prema brojnim analitičarima, najkonfliktniji region u svetu, a potrebno je podsetiti da je, između ostalih, 2011. godine tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev upozorio svet da tamošnji događaji mogu dovesti do dezintegracije država i dolaska na vlast fanatika. Naravno, njegovo upozorenje je malo ko čuo. I otuda je u pravu redakcija turskog lista „Jeni mesaj“ jer ističe da su na Bliskom istoku „iz boce pušteni svi geopolitički džinovi, koji su region pretvorili u kipući kotao, pri čemu Zapad i dalje ispod kotla raspiruje vatru“ ‒ time što Islamskoj državi, Al Kaidi, Al Nusra frontu i Sirijskoj oslobodilačkoj armiji („ispod žita“) pruža podršku, dok se javno ograđuje od njihovih postupaka. Na taj način tamo obezbeđuje destabilizaciju, odnosno sprečava uspostavljanje mira i stabilnosti.

PROMENA MAPE REGIONA

Portal vestifinance.ru objavio je intervju sa Šlomom Avinerijem, bivšim generalnim direktorom Ministarstva inostranih poslova Izraela i aktuelnim profesorom političkih nauka na Starojevrejskom univerzitetu u Jerusalimu, na temu „Gde će nas odvesti raspad država Bliskog istoka?“

Avineri misli da će se stabilnost na Bliskom istoku pojaviti tek posle nasilne religiozne i političke borbe, koja će uzrokovati promene mape regiona formirane pre 100 godina, posle raspada Osmanske imperije. Ovaj sistem je nastao uz pomoć ondašnjih evropskih sila, pre svega Engleske i Francuske, ali sada arapske države, navodno, više ne ispunjavaju očekivanja stanovnika.

[restrictedarea]

Sve je započelo napadom SAD na Irak, koji je ne samo okončao vladavinu Sadama Huseina nego i vlast sunita koju su Britanci uspostavili pre više decenija. Irak više nije unitarna arapska država, već prosto teritorija sa mnoštvom političkih igrača. Na primer, pojavio se snažan pokret Kurda sa regionalnom vladom koja ima i svoju armiju. Slična je situacija i u Siriji, a Avineri misli da se ova zemlja više nikada neće obnoviti kao unitarna. To je dovelo do pojave novog igrača na Bliskom istoku – Islamske države, koja u potunosti ignoriše poredak uspostavljen dogovorom od pre 100 godina (nazvanim po njegovim autorima Sajks – Piko).  Kada se ovome doda Sudan (podeljen na dva dela) Libija (u haosu) i Jemen (gde se još ratuje) jasno je da se crta nova realnost.

Činjenica je da se ideološke i političke granice Bliskog istoka ruše naočigled celokupnog čovečanstva, stvarajući na terenu potpuno novu realnost, koja lomi skoro sve dosadašnje stereotipe i prognoze o ovom regionu. Osim što bliskoistična realnost svedoči da su brojni političari, generali i analitičari „prevideli“ tamošnje događaje, a njihovi planovi i „gotove implementacije“ beznadežno zastarevaju, što izaziva još veći haos od već postojećeg.

Zahvaljujući fundamentalno važnim događajima, poput 11. septembra 2001. godine (napad na Kule bliznakinje u SAD) napada SAD i saveznika na Irak 2003. godine, „Arapskog proleća“, početkom 2011. godine, proglašenja islamskog kalifata 2014. godine… Bliski istok kakav je dosad postojao prestao je da postoji. Umesto međunarodno priznatih država, formiranih uglavnom voljom Francuske i Velike Britanije, na naše oči rađaju se nove, pri čemu se slom starog sistema izvodi isključivo nasilnim putem – ratom, navodi portal voprosik.net.

SMENA IDEOLOGIJA

Nastale promene svetski centri još ne priznaju, ali pored novih granica realnost na terenu donosi i druge (ne)željene novine koji se tiču geopolitike i ideologije. Naime, donedavno je u arapskom svetu dominirala ideologija (naročito popularna tokom 20. veka) naserizma i pod njim se podrazumevao arapski nacionalizam pomešan sa socijalističkim idejama. Naserizam sada zamenjuje islamizam, koji sasvim odgovora globalistima jer negira osnove prethodne ideologije – naciju i nacionalnu državu. Stub ovog shvatanja je islamska uma (zajednica) tj. zajednica svih muslimana, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Faktički, ono predstavlja radikalno negiranje sveg dosadašnjeg poretka i sistema, tako da se slobodno može reći da je islamizam – globalizam u islamskoj varijanti. Najupečatljivija njegova operacionalizacija je kalifat (Islamska država) koja krajnje uspešno opstaje u delovima Iraka i Sirije (naravno, ne bez pomoći globalizatora) pri čemu se širi i na druge zemlje Bliskog istoka u formi (terorističkih) ćelija, ideoloških centara…

Zapad, koji je svojim agresijama na Irak, Libiju i sada Siriju faktički porodio ovu novu realnost, i sam postaje meta islamista. Brojni analitičari ističu da SAD i Zapad u celini netačno procenjuju situaciju ne samo kada je u pitanju protivnik nego i saveznici. Za neverne saveznike navode primer Saudijske Arabije. Od terorističkog napada na SAD, 11. septembra 2001. godine, državna tajna bilo je 28 stranica izveštaja za kongresmene. No, sada su dostupni, a govore o ulozi Rijada u organizaciji i finansiranju napada na Ameriku pomenute godine. Dokazi su govorili da je teroristički napad, u suštini, delo saudijskih ruku, a ne (samo) Al Kaide. „Saveznici“ SAD i dalje rade protiv interesa SAD, pa su prinuđene da ih špijuniraju ne samo na Bliskom istoku nego i u Evropi.

Što se tiče Islamske države na Bliskom istoku, Vašington misli da najviše novca ovoj novoj tvorevini daju Saudijci, jer se radi o zastupnicima identične ideologije i sistema prava, državnog ustrojstva  i neprijatelja. Saudijska Arabija i Islamska država imaju i zajednične neprijatelje i identičnu ideologiju. Dovoljno argumenata za saradnju. Za Rijad je izuzetno važno što je za Islamsku državu glavni neprijatelj – Iran, jer je ova dražva glavni regionalni politički konkurent Saudijcima. Da bi proterali Irance iz Bagdada, Damaska i Bejruta, Saudijci su spremni da zaključe savez i sa crnim đavolom. Ovde, međutim, ima jedno „ali“. Opšti ciljevi Saudijaca i Islamske države jestu zajednički, ali islamisti žele kontrolu i nad Mekom i Medinom, odnosno da na kraju razruše i Saudijsku Arabiju kao državu. Nema kalifata, ako se sve države ne poruše i ne stvori muslimanska zajednica – kalifat.

VELIKI BLISKI ISTOK

Amerikanci, za sada, planiraju da „kontrolisani haos“ na Bliskom istoku održe još dve godine, dok se ne završi predsednički mandat Baraka Obame, ističe bivši komandant američke vojske u Iraku i Avganistanu, general Stenli Mekristal, za „Foks njuz“.

No, nije tajna da se radi o implementaciji plana za Bliski istok, koji je promovisala bivša državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, a po njemu sve države treba da pretrpe promene granica, onosno da budu razbijene i formirane nove, manje koje bi sve ušle u sastav globalne tvorevine poput Evropske unije, „Velikog Bliskog istoka“. Sve sem Izraela, navodi portal east -expert.com

Olga Četverikova sa Moskovskog univerziteta „Lomonosov“ za portal ru-an.info piše da su pre 30 godina američki stratezi uveli pojam „Veliki Bliski istok“ (The Greater Middle East) koji je označavao prostor od Magreba do Bangladeša, proglasivši ga zonom prioritetnih interesa SAD. Godine 2006. program je konkretizovan i javnosti predstavljen od strane Kondolize Rajs, državnog sekretara SAD, i uveden je pojam „Novi Bliski istok“ kojim je ukazano na nužnost prekrajanja granica država pomenutog regiona od Libana do Sirije, Iraka, Irana i dalje do Avganistana. Sve ovo su nazvali „strategija konstruktivnog haosa“. Iste godine američki vojni časopis „Armed Forces Journal“ (o čemu je „Pečat“ pisao u broju od 1. marta 2012. godine) objavio je mapu pukovnika Ralfa Petersona, koja je prikazala kako treba da izgledaju granice budućih država na Bliskom istoku.

Početkom „preuređenja“ granica država na Bliskom istoku smatraju se „obojene revolucije“, koje su dobile pesničko, a ne političko ime: „Arapsko proleće“. Naravno, ovde se postavlja pitanje kakva je sudbina Izraela, pošto je i on tamo lociran. Kako ističe Četverikova, Izrael sebe stalno predstavlja kao žrtvu, bilo da se radi o ratu protiv Libije, o pokušajima Palestinske autonomije da pokrene sa mrtve tačke pitanje svog članstva u Ujedinjenim nacijama, ili o stavljanju akcenta na „smrtnu opasnost“ od Irana, povećanu širenjem rata u Siriji. Pri svemu tome ne može se sakriti interes Izraela da se sve arapske ‒ muslimanske države u njegovom okruženju destabilizuju, i u sklopu toga raspali sukob u Siriji. O tome je javno progovorio još 2011. godine u krugovima izraelske elite (doktrina „hipercionizma“) rabin Avram Šmulevič. Ovaj rabin je „Arapsko proleće“ ocenio kao blagodat za Izrael. „Muslimanski svet“, pisao je on, „utapa se u stanje haosa i to je pozitivna činjenica za Jevreje. Haos je dobro vreme da se situacija stavi pod kontrolu i nametne jevrejski civilizacijski sistem. Trenutno se vodi borba oko toga ko će biti duhovni lider čovečanstva – Rim (Zapad) ili Izrael… Dakle, mi moramo sve preuzeti u svoje ruke… Mi nećemo jednostavno kupovati arapsku elitu, već ćemo je hraniti iz ruke i vaspitavati… Čovek koji dobije slobodu istovremeno mora da dobije instrukcije kako da se služi tom slobodom. Te instrukcije čovečanstvu će napisati Jevreji… Procvat jevrejstva događa se u ognju arapskih revolucija.“

Prema Šmuleviču, prirodne granice Izraela idu do reka Nil i Eufrat, koje spominje sveta jevrejska knjiga Tora, posle čega sledi i poslednja etapa – širenje njegove hegemonije na ceo region Bliskog istoka. Šmulevič dalje dodaje da će „paralelno sa ovim procesom na Bliskom istoku početi i raspad i preformatizovanje. Bašar Asad, koji trenutno guši revolucionarne procese u krvi, neće izdržati duže od godinu-dve. Počeće revolucija i u Jordanu. Podići će se Kurdi i Kavkaz, kao neodvojivi deo Bliskog istoka…“. Sve treba da izgleda kao jedan opšti Irak ili Avganistan.

Sve koji ne veruju rabinovim rečima Olga Četverikova podseća na zvanični, državni plan Izraela pod kodnim imenom „Inon“ (iz 1982. godine) ‒ predviđao je dostizanje regionalne dominacije ove države putem destabilizacije i „balkanizacije“, tj. raščlanjenja arapskih zemalja. Plan je i faktički unet u spomenuti američki projekat „Novi Bliski istok“.

Radi se o „Strategiji Izraela 1980-ih godina“, koju je pripremio Oded Inon, novinar zaposlen u tamošnjem Ministarstvu spoljnih poslova. Plan je prvi put objavljen 1982. godine u časopisu „Kivunim“ (Putevi) koji izdaje Informativno odeljenje Svetske cionističke organizacije. Objavljeni dokument govori o stvaranju „Velikog Izraela“, što je ugaoni kamen pokreta cionista, trenutno zastupljenog u izraelskoj vladi preko partije „Likud“, ali treba dodati da on ima i brojne pristalice među oficirima i intelektualcima ove zemlje.

Prema pomenutom planu (i strategiji) Izrael mora postati regionalna imperijalna država, zbog čega treba da razbije sve druge u svojoj zoni interesa na male delove i tako onemogući postojanje bilo kakve arapske države.

Ruski analitičari nemaju jasan odgovor na pitanje zašto su SAD išle na rušenje Bliskog istoka i postosmanskog sistema u regionu, kada posle raspada SSSR nisu imale geopolitičkog protivnika. Naravno, pitaju se i ko će doneti mir stanovnicima Bliskog istoka, jer ključni problem za region nastaće kada se sazove mirovna konferencija za Bliski istok (novi Versaj ili Jalta) uz pitanje da li će biti ijedne države koja će moći da uzme učešće u mirovnom procesu i uspostavi poredak i mir?

[/restrictedarea]