prof. dr Dragan Radenović – Filozofijom je zavladala grobna tišina

Razgovarao Jovo Radulović

„Demokratija kao argument postmoderne organizovala je pluralizam partija na nivou psihologije staje, u kojoj partokratska diktatura predstavlja najvišu vrednost i merilo vrednosti. U tim stajama  -partijama vlada princip čopora – alfa mužjak ucenama drži bezličnu masu u ropskoj pokornosti. Pošto je reč o zajednici ljudi, ucene su, uglavnom, ekonomskog karaktera“

U Jugoslovenskoj kinoteci nedavno je, pod pokroviteljstvom Vlade RS, održan naučni skup „Da li fašizam još živi“. Jednoglasno je zaključeno da je ideja fašizma u svetu u upadljivom porastu i da je stoga opasnost ove pošasti po svetski mir i civilizaciju neposredna i zabrinjavajuća. Prof. dr Dragan Radenović se na skupu posebno osvrnuo na proces fašizacije u Srbiji, gde sistem jednoumlja dostiže nivo apsolutnog u nametnutom mišljenju i sudu samo jedne osobe. Prema njegovom sudu, na sceni je novi oblik neokolonijalne dominacije upravljanja mentalnim sklopom naroda, a u novom regionalnom uređenju sveta. Ovaj zaključak prof. Radenović izneo je i na tribinama na temu fašizma na univerzitetima u Rimu i Bolonji u aprilu ove godine.

A, gde su u svemu tome slobodoumni misleći ljudi koji su odvajkada trasirali put kojim svet treba da ide? Postoji li danas u svetu kritička filozofska misao, ili je sve svedeno na golu politiku? Nazire li se vaskrsenje te kritičke filozofske misli?

O pomenutim i drugim pitanjima, važnim za razumevanje aktuelnih domaćih i širih prilika, profesor Radenović, doktor filozofije i vajar, govori i za „Pečat“.

Razgovore na temu stvaralaštva i istaknutih pojedinaca, ne samo u kulturi, vi često započinjete pominjući žrtvu i stradanje, čak tragediju nadahnutih pojedinaca čijim se delima divimo.

Iskreno, trudio sam se da to zapazite. Moja majka Ranđija govorila je da postoje dve vrste ljudi; oni koji čitaju Kiša i oni drugi. Upravo sam završio modelovanje portreta tog Prometeja naše savremene stvarnosti i osećam olakšanje ispunjenog duga prema genijalnosti tvorca književnog i filozofskog novuma srpske i evropske literature. Podvig Danila Kiša prozor je u svet za svakog građanina koji poštuje zakonske norme i živi po moralnom kodeksu ponašanja.

Vi ste stalno u nekim uzburkanim vodama. Čini se da se u njima najbolje snalazite i da tamo pronalazite najbolje ideje za poslove kojima se bavite i puteve kojima hodite. Na kom ostrvu filozofskog arhipelaga se, u uzburkanom moru današnje stvarnosti, nalazite?

Od kako sam se upoznao sa delima filozofa Fjodora Hirenoka, profesora na Katedri za antropologiju i kompleksno izučavanje čoveka Filozofskog fakulteta MGU „M. V. Lomonosov“ u Moskvi, i sam sam postao arheoavangardista. Tako se naziva pravac filozofske misli koji je on stvorio i koji zastupa. Realizacija ideje filozofskog arheoavangardizma dovela je do neophodnosti razmatranja svih postojećih sistema filozofskog poimanja a, pre svega, kategorije bitka.

[restrictedarea]

Zašto ste izabrali baš profesora Fjodora Hirenoka?

Filozofija je samosaznanje kulture, a Hirenokov arheoavangardizam je kratki put ka apsolutnom znanju. Pored ostalog, kao političko biće, u njemu nalazim odgovor za sadašnje stanje vlasti i vladanja u ovom svetu. Prirodno, moje najveće interesovanje proizvela je mogućnost stvaranja mentalnog modela za razumevanje stanja vlasti kod nas, u Srbiji.

Rastući i gotovo nezaustavljiv u osvajanju raspolućene planete, fašizam se i kod nas temeljno učvršćuje. „Večiti fašizam“, kako ga naziva Umberto Eko, stvorio je u našoj sredini poslušnu masu bez integriteta, kojom, po definiciji, manipuliše brbljivac. To istorija potvrđuje. Jedino kod vođe prepoznajemo individualni integritet i jedino je on važan, nasuprot amorfnom skupu beznačajnih građana. Kao po pravilu, predstavnici intelektualne elite nemi su i pasivni posmatrači.

Arheoavangardizam kao sveobuhvatna matrica, u ambijentu svog izvorišta, postao je jedan od korektiva mogućem procesu fašizacije, procesu koji ubedljivo pobeđuje razum na, već duže vreme, krizom zahvaćenom Zapadu. Rusija se slobodom duha i intelektualnog stvaralaštva i konstituisanjem autentične filozofske misli brani, ali i predlaže rešenja protiv zla koje se širi. Konačno nadahnjuje saznanje da misleći ljudi, a najvažnije filozofija, nalaze i imaju odgovore na pitanja kako da se predupredi apokaliptičko stremljenje čovečanstva.

Za arheoavangardiste prošlost nije umrla. Arheoavangardizam objedinjuje arhaičnost i avangardu, vodeći računa da prošlost govori jezikom budućnosti. Budućnost bez prošlosti je nemoćna. Znanje nema snagu, ako nije sjedinjeno sa prvobitnom emocijom, sa divljom strašću. To jedinstvo predstavlja smisao arheoavangardizma.

Koji su momenti i činjenice stvarnosti inspirisali stvaranje ove nove filozofske smernice?

Ništa se nije desilo smrću velikih filozofskih umova… nema više savesti egzistencijalista Enca Pačija. Svet je napustio V. Kvajn. Zatim su otišli Nikola Milošević i Mihailo Marković. Umro je Derida.

I ništa! Filozofijom je zavladala grobna tišina.

Filozofi, kao mala deca, navikli su da se igraju sa bilo kojom predstavom. Kitili su i ukrašavali istinu, pevali ode subjektu, oblačili realnost u odela svih boja. Sve dok se na sceni nisu pojavili postmodernisti. Zli ljudi. Oni su prekinuli igru filozofa. Prvo zbunjeni, a zatim ozlojeđeni, filozofi su krenuli u beskompromisni rat protiv postmodernista, koji su došli da propovedaju filozofiju bez subjekta, bez istine, bez realnosti, bez suštine. Za njih nema ničeg i nikog osim njih samih.

Gde je tu čovek? Ima li za njega, za zajednicu i grupu kojoj on pripada, mesta u svetu koji zagovaraju postmodernisti?

Vidim, nije moguće izbeći dnevnu politiku. Očekujem da vas interesuju posledice postmodernističkog kolopleta u kojem je teško odrediti smisao nemilosrdne demokratske agresije projektovanih sistema demokratije („demokratije“) na čovečanstvo. U tom sofisticiranom beznađu, „malom čoveku“, kako ga vi nazivate, mogućnosti ispoljavanja volje i potreba ograničene su ili gotovo da ne postoje. On je potpuno atomiziran unutar paradoksalnog subjektiviteta mase. Demokratija kao argument postmoderne organizovala je pluralizam partija na nivou psihologije staje, u kojoj partokratska diktatura predstavlja najvišu vrednost i merilo vrednosti. U tim stajama-partijama vlada princip čopora – alfa mužjak ucenama drži bezličnu masu u ropskoj pokornosti. Pošto je reč o zajednici ljudi, ucene su, uglavnom, ekonomskog karaktera. „Malom čoveku“ određeno je da živi u torovima novih regionalnih kolektiviteta, a krajnji domet svrhe njegovog života je zadovoljavanje bazalnih potreba.

Sredstva masovnih komunikacija imaju posebno značajnu ulogu u stvaranju mentaliteta pokornosti i služenja gazdama, poslodavcima, tajkunima, eksponentima politike itd..

Složićemo se, nadam se, da je do pojave postmodernista, filozofija postojala u tri oblika: u obliku projekcija ili prakse kao kod Fihtea, u kojoj subjekat nije imao dominantnu ulogu. Mogla je, takođe, biti iskustvena, kao kod Šopenhauera, kada objekat dominira nad subjektom. Treći oblik je polovična filozofija kao kod Dekarta ili Kanta u kojoj je postojala ravnoteža supstancije. Takva filozofija mogla je da traje neizvesno dugo, ali je, u jednom trenutku, postala nepotrebna čak i obrazovanim ljudima.

Upravo tako. Filozofija je počela da zaostaje za vremenom. Ona je još ponešto i saopštavala, ali nikome ništa nije mogla da kaže. Kao takva stekla je status nepotrebne „stvari“, od interesa samo za istoričare i univerzitetske profesore.

Postmodernisti su razdvojili misliti od razumeti, tj. sugerisali da razumno ne znači smisleno. To je određenje savremene filozofije. Idealizam intelektualnog prostranstva Evrope oni su stavili pod sumnju i na taj način omogućili da budemo sami sa sobom, da se samoopredelimo. Afirmisali su individualno ja. Danas – biti razuman ne znači misliti, a misliti ne znači biti razuman. Po tim kriterijumima, onaj ko hoće da misli mora prestati da rasuđuje o suštini, o zakonima, supstanci… Granične vrednosti onoga što jeste nemaju iste, već paradoksalno različite karakteristike. Subjekat nema jasni izgled, on nije ni istina ni laž. Na granici mogućeg nema binarne logike niti binarnih odnosa. Racionalistima i dalje ostaje da tragaju za delovima znanja, koji će stvoriti sisteme. Za sada, nažalost, nije otkriveno šta to ne dozvoljava sistemu da postane sistem.

Filozofija je izgubila, ostao je veliki broj filozofa. Najumniji, preko noći, postali su stručnjaci, koji su ubeđivali lakoverne da sve što postoji- -postoji kao tekst. Lavirint koji sam po sebi tekst predstavlja, međutim, doveo je misao do zida. Drugi su, očekujući višu istinu u delima umetnika, počeli da se interesuju za umetnost. Nisu, međutim, shvatili na vreme, da slikari, pesnici, vajari… imaju svoj svet misli.

Onda su se među filozofima pojavili majstori teorije fotografije, filma, vizuelne antropologije, dizajna… Nažalost, sami umetnici ni ovde nisu imali ništa da kažu, osim da stvaraju objekte iz domena oblasti koje istražuju. Jedino što se umetnost premetnula u proizvodnju. Estetika je postala tehnologija, a umetnik inženjer. Režiser pravi film kao konstruktivni most. Avangarda je raširila granice umetnosti do kraja smisla. Umetnost je izašla iz muzeja, koncertnih hala i premestila se na ulicu, na naslovne strane žurnala, u stanove, metro stanice, na mesta gde se okupljaju mase ljudi.

Veliki broj filozofa opet, očekujući da će im pripasti nešto od raskoši nauke, postali su istoričari i metodolozi. Stvarajući informacionu galamu o neophodnosti njihovog intelektualizma, oni najpreduzimljiviji pripojili su se politici, vlasti. Značajan broj njih postali su politički analitičari zastupajući jedinstvenu ideologiju „zlatnog teleta“.

Prema vašem viđenju, koje su konkretne posledice ovog stanja sada najštetnije po samu filozofiju?

Činjenica je da se zbog svega toga, filozofija danas bavi razmišljanjem o već odavno smišljenom, izbegavajući susrete sa onim o čemu bi trebalo razmišljati.

Čovek je počeo da se ponaša kao automat. On čita, ali ne razume pročitano. Njegova aktivnost doseže do znanja jezika, ali pročitano nema uticaja na njega samoga. On može da gleda ali ne i da vidi. Filozofija više nije intelektualni reljef sveta, ona ne prikazuje svet, ona ga ne tumači, ona ga samo predstavlja. Kada filozofija prestane da traži granice, a ona se trenutno nalazi u takvom stanju, prestaje da misli, prevraća se u banalnost, u komunikativni šum.

Od takve filozofije svi beže.

„Čemu još filozofija“, pitao se Teodor Adorno pokušavajući da svoju apologetiku sakrije od arhitekata Frojdizma bez Frojda, Hrišćanstva bez Hrista… U ovom veku formirana je svest o potrebi instant formi, koje filozofiju predstavljaju kao dramaturgiju, za razliku od shvatanja ove discipline uma u XX veku.

Vreme nameće da se predavači filozofije predstave kao zastupnici filozofske poetike, a ne da ostaju anonimni zastupnici ove discipline i tako njeni istoričari.

I pored svega, međutim, filozofija se, nezavisno od svih pretećih transformacija, pružila u najudaljeniju večnost budućnosti izgovorenog smisla.

Da li sam dobro razumeo da misao zahteva da se govori svojim jezikom ili će, u protivnom, ceo svet biti primoran da zaćuti?

Apsolutno smo se razumeli… ja jeste crna rupa univerzuma, ali misao jedino može imati individualni karakter.

[/restrictedarea]