Pero u mrzitelja (2)

Povodom knjige „Bizarni sveci srpske crkve“

Piše Ranko Gojković

Kakvom umu i kakvim „istoričarima“ se moglo omaći uverenje i zaključak da je kralj Stefan Uroš II Milutin Nemanjić bio bolesni pedofil -sladostrasnik kada je oženio maloletnu princezu

U srednjem veku pravoslavlje srpsko nije bilo apstraktni pojam, već je predstavljalo skup misli i verovanja bliskih duši i srcu prosečnog Srbina. O bogocentričnoj društvenoj svesti srednjovekovnog čoveka u Srbiji, u odnosu na današnju čovekocentričnu društvenu svest, bilo je reči u prethodnom broju „Pečata“. Svakako da se ne mogu negirati ni pojedine negativne pojave u nemanjićkoj Srbiji, poput ratova brata protiv brata, ustajanja oca protiv sina ili sina protiv oca…

KONAC DELO KRASI

Sveti vladika Nikolaj tim povodom ovako piše: To nije neistina, ali je neistina da je to i samo to bio sadržaj njihovog života, da je to ceo njihov životopis. Oni pričaju priču donekle ali ne do kraja. Kao kad bi Sveti Luka, istoričar apostolskih dela, ispričao o Savlu kako je vatreno gonio hrišćane, pa tu zastao i svršio priču, ne ispričavši drugi deo, to jest, kako se Savle obratio u Pavla, gonitelj u apostola, grešnik u pokajnika, hristoborac u sveca. Dakle, niko ne spori da su i Nemanjići grešili po ljudskoj slabosti, ali su se, istina, kajali za grehe i umirali kao pokajnici. Miroslav Ćosović, autor knjige „Bizarni sveci srpske crkve“, očito ne zna za veliko pokajanje kralja Vladislava koji na grobu svog strica rekama suza izmoli od svetitelja prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju. Mrzitelji ne znaju za Dragutinovo kajanje zbog ustanka na brata kada je kao monah u verigama okajavao greh. Oni takođe ne znaju za gorko kajanje Milutinovo, za kajanje cara Dušana zbog greha prema ocu, nepoznato im je kajanje despota Đurađa Brankovića zbog greha njegovog oca Vuka, prećutkuju kajanje cara Lazara, despota Stefana, carice Milice… Mrzitelji ne žele da prihvate veliku mudrost srpske narodne poslovice – „konac delo krasi“.

[restrictedarea]

Međutim,  postoji još jedan, zlonameran razlog za napad na velikane nemanjićke Srbije. To je neprijateljska propaganda protiv pravoslavlja,a sa dobrim razlozima se veruje da je podsticana od jezuita i Vatikana. Ako neko misli da je „haško krivosuđe prema Srbima“ izum HH veka, grdno se vara. Pre svega Vatikan, ali i mnoge državne institucije iz Srbiji neprijateljskih zemalja, radili su predano na falsifikovanju srpske istorije. Staro jezuitsko pravilo da sto puta ponovljena laž postaje istina ima svoju vekovnu istoriju u dejstvima svih otpadnika od Jedne svete saborne i apostolske crkve, koji se posle svog otpadija u stvari besomučno bore protiv Istine. I upravo na takve „istorijske“ izvore se poziva autor knjige „Bizarni sveci srpske crkve“. Uputno je pogledati koje savremene autore, tu „aleju velikana“ istorijske i religiozne misli, citira pisac ovog (ne)dela.

SVETITELJ PO BAJFORDU

Kao uvodničari koji treba da razjasne čitaocima „kako se postaje svetitelj“, nalaze se Mirko Đorđević i Živko Tucić, Soroševi „verski analitičari“ bez kojih posle „petooktobarske revolucije“, pa sve do njihove smrti, nije moglo proći gotovo nijedno blaćenje usmereno protiv SPC. Čak je po potrebi i Jovan Bajford (docent na Katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta iz uvek nam prijateljske Velike Britanije, poznat inače po bolesnoj mržnji prema Svetom vladici Nikolaju) pozivan u pomoć kada je trebalo objasniti narodu kako se postaje svetitelj. Šta oni znaju o pokajanju, o žitijima svetih, o Savlu koji je postao Pavle, o Mariji Egipćanki i razbojniku na krstu? Da li do njihovih srca i umova uopšte može dopreti činjenica da je Hristos došao da grešnike spase, da se kroz pokajanje čovek oslobađa od vlasti đavola prelazeći pod zaštitu Hristove ljubavi? Ne! To je za njih jednostavno  ‒ tabula rasa. Oni delaju sa pozicije ljudi koji imaju zadatak da omalovaže sve što je sveto pravoslavnom Srbinu, pri čemu nemaju ni elementarno poznavanje materije o kojoj pišu. U ovoj knjizi često je citiran i advokat Željko Fajfrić, doktor prava sa Univerziteta u Kragujevcu, koji je odjednom postao „stručnjak“ za srpski srednji vek. Ne znam da li on ima neke veze sa „indeks aferama“, ali znam da njegovo tumačenje (kao i tumačenje ostalih autora na koje se poziva pisac ove knjige) srpske srednjovekovne istorije ne može da ispuni i zainteresuje (ne samo vernika već ni pukog čitaoca) onako kako to čine srednjovekovni hagiografi ili veliki poznavaoci srpske srednjovekovne istorije poput Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića, Lazara Mirkovića i drugih. Razlog je jasan – dok za jedne pravoslavlje predstavlja „apstraktno bogoslovlje“ udaljeno od života, za druge je crkva Pravoslavna „stub i tvrđava Istine“. Iz pobrojanih razloga jasno je da nema najelementarnijih preduslova za bilo kakvu „polemiku“ o hrišćanskim temama sa ovim mrziteljima, ali ima razloga da se neki momenti iz srednjovekovne srpske istorije iznesu na čistac.

LOZA IZ NEMANJINOG GROBA

Kada pišu o Stefanu Nemanji, začetniku svetle istorije Srba kao pravoslavnog hrišćanskog naroda, koji od tada pa evo više od osam vekova predstavlja stub pravoslavlja na Balkanu, oni kažu da je Nemanja bio vladar koji ničim nije zaslužio da bude proglašen za svetitelja. Strašnog li bezumlja i gordosti ljudske. Nemanja je veliki paćenik za Hrista, za svoj narod srpski i za svoju dušu, Nemanja je preuzvišeni sluga Gospodnji, koji je čestito služio Gospodu i svom narodu i kao vladar mačonosac i kao monah krstonosac, Nemanju je Gospod i posle smrti proslavio točenjem svetog mira iz njegovog groba, pa je prozvan Simeon Mirotočivi. Iz Nemanjinog groba iznikla je i loza od koje hiljade bezdetnih porodica dobiše porod. Da vidimo na koga se bizarni autor poziva u bizarnoj knjizi, kada pljuje po velikom Nemanji. Između ostalih mrzitelja, i na papskog nadbiskupa Grgura Grizogona, verovatnog autora „Ljetopisa popa Dukljanina“. Dakle, prokleti pop Dukljanin i danas inspiriše sve mrzitelje na svakojako delanje protiv blagočestivih hrišćana.

Kada pomenuti autori pišu o kralju Milutinu kao pedofilu, takođe se oslanjaju na najamničke duše obuzete tamom Judinog srebroljublja, kojima je pred očima samo prokletih 30 srebrnjaka. Naravno da oni nisu u stanju da se uzdignu do viteškog vremena u kojem nad poraženim protivnikom nije vršen genocid (kako su to radili mnogi zapadni narodi, naročito anglosaksonski „predvodnici demokratije“ – o tom pitanju konsultovati američke Indijance ili indijske Sipaje) nego se i carskoj deci davalo carsko dostojanstvo, ponekad i udajom maloletne princeze za kralja. Prvi je tu gnusobu o Milutinovoj pedofiliji proturio grčki istoričar Nićifor Grigora (1295–1360). Vizantijski car Andronik III je poverio Grigori 1333. godine pregovore sa legatima pape Jovana XXII radi sklapanja unije. Pregovori su propali zbog čvrstog pravoslavnog stava u veri nepokolebljivih isihasta. Kada znamo koliko su isihasti bili uvek cenjeni u srpskoj crkvi i na dvoru Nemanjića, jasna je i mržnja ovog istoričara prema kralju Milutinu. To je samo jedan primer kakve istoričare uzimaju mrzitelji kao izvore za pisanje svojih bizarnih knjiga. Samo razvratni um koji bludi u mračnim tminama nije u stanju da vidi svetlost uzvišenosti pravoslavnog viteza, te može poverovati ovakvim „istoričarima“ da je Milutin bio bolesni pedofil-sladostrasnik kada se ženio sa maloletnom princezom. Smeo bih se opkladiti da bi se i autor ove bizarne knjige i urednik bizarnog sajta koji je prenosi u nastavcima  ‒ optužujući kralja Milutina za pedofiliju ‒ svim snagama zalagali za odbranu svakog današnjeg istinskog pedofila. Mrzitelji ne mogu shvatiti kako je gorko kralj Milutin oplakivao pred igumanom manastira Pantokratora greh prema sinu Stefanu. Jedan drugi vizantijski istoričar koji nije bio papski sluga, Georgije Pahimer, svedoči da Milutin svoju buduću kraljicu nije dočekao kao suprug ženu ili vladar potčinjenu, ne na konju kako je bilo uobičajeno, već je kćer pravoslavnog cara Milutin dočekao sjahavši kad je prilazila, to jest, kakav je bio običaj pred gospodaricom, a ne pred suprugom.

PO KALUPU HAŠKOG TRIBUNALA

Kada mrzitelji pišu o Svetom kralju Stefanu Dečanskom, praktično ga nazivaju „kasapinom”. Čak se u knjizi citira bratsko pismo Stefana Dečanskog, puno ljubavi, napisano bratu Konstantinu, jer se odao teškoj bolesti od koje boluju i mnogi današnji srpski vlastodršci – bolesti najamništva. U pismu Stefan Dečanski obraća se bratu Konstantinu: Zato prestani sa onim što si počeo, dođi da usrdno vidimo jedan drugoga i primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđim narodima na svoje otačestvo (izgleda da je ovaj poziv posebno razbesneo autora knjige – R. G.) a dovoljno je meni i tebi u tolikoj širini zemlje živeti, jer ja nisam Kain bratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu reč javljam sada tebi, kao on tada ka braći… Umesto bratske ruke pomirenja, koju samo pomračena svest ne bi prihvatila, Konstantin diže ogromnu vojsku (uglavnom tuđina) na brata. I kada je doživeo strašan vojni poraz u kojem je i sam pogubljen, za bizarnog autora bizarne knjige ‒ kralj Stefan je kasapin i bratoubica. Kada je Stefan Dečanski u bici kod Velbužda do nogu potukao bugarsku vojsku koja je krenula na Srbiju 1330. godine sa ciljem da je u koaliciji sa Vizantijom potpuno pokori, Srbiji je bio potpuno otvoren put za osvajanje čitave Bugarske. Ali srpska vojska ne prelazi na teritoriju Bugarske i ne uništava bugarsku državu, ni za pedalj ne proširuje svoju granicu etničkom bugarskom teritorijom. Teško je, u čitavoj istoriji Evrope, naći sličan primer koji svedoči da posle tako sjajne vojničke pobede gde je neprijatelj-agresor do nogu potučen, pobednička vojska ne prelazi granice svoje etničke teritorije.

Kao što smo rekli, cilj ovog teksta nije pisati „utuk na utuk“, već napraviti jednu opštu realnu sliku srpske srednjovekovne pravoslavne državnosti, koja se nažalost ne može naći u udžbenicima za istoriju u srpskim školama. Naravno da se može navesti još mnogo primera koji pokazuju bizarnost napada na Svete Nemanjiće, ali smo se ograničili na nekoliko momenata gde se mrzitelji pozivaju na stare izvore da bi čitaoci videli o kakvim se „izvorima“ radi. Srednjovekovna papistička istoriografija ‒ po kalupu Haškog tribunala!

NE – KUČE OD JUČE

Autor u ovoj bizarnoj knjizi ostrvio se i na mnoge druge srpske istorijske ličnosti, a ne samo na vladare Nemanjića (na primer, na despota Stefana, Njegoša, Svetog vladiku Nikolaja, čak i na pojedine današnje vladike SPC). Gospod Isus je za sebe rekao da je On „Svetlost svetu“ i da oni koji hode za njim neće biti u tami. Srpski svetitelji i prosvetitelji su se tokom svoje hrišćanske istorije trudili da prate put svog duhovnog roditelja Svetog Save i imali su svetlost života. Ta svetlost se zatvara za one koji napuste taj put i oni hode u tami.

Kao i kod svih najamničkih duhova današnje drugosrbijanštine, i kod autora ove knjige očigledna je patološka mržnja prema svemu blagočestivom u srpskom rodu. Tako mrzitelj u knjizi navodi da Savina crkva i Vukov jezik vezuju miks etničkih grupa koje danas zovemo Srbima. Citiramo: „Idealan naziv za ovu naciju koja se danas netačno zove Srbi (po nekim Slovenima iz srednjeg vijeka) bio bi Vukosavci“. Nije potrebno pripadniku jednog drevnog i u svakom pogledu velikog naroda ‒ koji nije „kuče od juče“, koji vekovima zna ko je i šta je, koji vekovima služi Istini kao istinski stub pravoverja na Balkanu ‒ pravdati se pred kojekakvim iskompleksiranim otpadnicima svog roda, a danas pripadnicima naroda nastalog u Titovom Jajcu 1943. godine. Međutim, „Titogorcu“ treba odgovoriti bez pravdanja ‒ jedna veštačka Titova nacija: Jugosloveni – nestala je posle nepunih pola veka svog postojanja. Koliko će opstati druge veštačke nacije (manje-više takođe nastale u Titovom Jajcu) među njima i „Titogorci“, pokazaće vreme. No, jedno je sigurno ‒ srpski narod će živ biti sve dok se ne bude odricao svojih velikih svetitelja i državotvoraca.

[/restrictedarea]