Otac ruske liberalne vrhuške?

Ko je bio Jurij Andropov

Piše Zoran Milošević

Jurij Andropov bio je, nesumnjivo, jedna od najvažnijih ličnosti sovjetske istorije. Čovek koji je uticao ne samo na mnoga zbivanja za svog radnog veka nego i posle smrti. Postavio je temelje perestrojke, raspada SSSR, stvarao kadrove koji će naslediti Gorbačova i oličavati liberalnu elitu postsovjetske Rusije

Među ličnostima koje su ostavile primetan trag u novijoj istoriji Rusije nalazi se i Jurij V. Andropov (1914‒1984). Interesantno je da o ovom čoveku ima više pitanja nego odgovora.

Prema zvaničnoj biografiji, rođen je u porodici tipičnoj za vreme Sovjetskog Saveza. Otac je radio na železnici, a majka je bila učiteljica muzičkog. Andropov je počeo da radi sa 16 godina kao telegrafista, bio je učenik i pomoćnik kino-operatera, a zatim je studirao tehniku u rečnom transportu, koju završava 1936. godine. Iste godine je izabran za sekretara „Komsomola“ Društva tehničara, a potom i za partijsku organizaciju koja je nastala u rečnom brodogradilištu, jer je već pokazao da ima liderske sposobnosti.

Godine 1940. počinje tzv. karelijanski period života Jurija V. Andropova. Tada se formirala Karelo-Finska Sovjetska Socijalistička Republika, a počeo je i Drugi svetski rat i nova etapa obnove ekonomije države, pa i njegov politički uspon. Autor knjige o Andropovu, Jurij Šlejkin, ističe da je već 1941. godine sa njegovim dolaskom na čelo omladinske komunističke organizacije – „Komsomola“, Republike Karelije, započeo svekoliki preporod, tako što je ceo narod postavio na skije. Uveo je skijaške manifestacije i praznike, a omladinska skijaška takmičenja postala su poznata u celom Sovjetskom Savezu. Škola skijanja Karelo-Finske Republike zauzela je prvo mesto u Sovjetskom Savezu.

Andropov je organizovao pokroviteljstvo (pomoć) Severnoj floti, a sam zbog bolesti nije učestvovao u ratu. Međutim, istakao se u organizaciji Pokreta otpora u  Karelo-Finskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici. Tokom rata vodila su ga samo tri čoveka: sam prvi sekretar Partije, Kuprijanov, član Centralnog komiteta Ivan Vlasov i Jurij Andropov. Godine 1951. on prelazi na rad u administraciju Centralnog komiteta VKP(b) gde je radio kao inspektor CK, nadgledajući rad partijskih organizacija pribaltičkih sovjetskih republika, inače regiona sa složenom unutarpolitičkom situacijom.

[restrictedarea]

 

KO JE STAJAO IZA BRZOG USPONA ANDROPOVA? Svi ruski istraživači su saglasni da je Andropova podržavao i podsticao Oto Vilhelm Kusinen, koji je, kako se ističe, bio njegov „duhovni otac“. Spajala ih je velika politička ambicija, slični hobiji i poštovanje zapadne kulture, a izgleda i zajedničko nacionalno poreklo.

Godine 1953. Andropov prelazi da radi u Ministarstvo inostranih poslova da bi već sledeće, 1954. godine bio imenovan za ambasadora SSSR u Mađarskoj Narodnoj Republici. Njegov zadatak je bio da se bori sa ostacima Hortijeve fašističke ideologije, ali i sa greškama Mađarske komunističke partije u kojoj se povela žestoka unutarpartijska borba sa antisovjetskom ideologijom. Zapad je ovo iskoristio i počele su da se pojavljuju antivladine oružane grupe, koje su likvidirane intervencijom sovjetske vojske. Istoričari smatraju da se Andropov, kao tadašnji ambasador Sovjetskog Saveza, u toj situaciji odlično snašao. Organizovao je pravovremeno informisanje javnosti, ali i partijskog rukovodstva u Moskvi, a potom je imao glavnu ulogu u formiranju Revolucionarne radničko-seljačke vlade Mađarske, socijalističke orijentacije. Ova vlada se zvanično obratila sovjetskoj armiji za pomoć u borbi protiv reakcije i kontrarevolucije.

Andropov je zbog ovoga u martu 1957. godine nagrađen postavljenjem za šefa Odeljenja socijalističkih država CK KPSS, a potom je izabran i za člana Centralnog komiteta KPSS i sekretara ove organizacije (od 1962. do 1967. godine). No, njegova uloga u Mađarskoj nije sasvim osvetljena. Naime, postoje mišljenja (Maksim Kalašnjikov, na primer) da je on sam provocirao vojno rešenje u Mađarskoj da bi brzo postao popularan u Moskvi. Ovaj stav istraživača zasnovan je na uverenju da je postojala mogućnost da se sve reši političkim putem.

No, Andropov se pamti po tome što je dugo bio predsednik Komiteta Državne bezbednosti SSSR (KGB) a tek potom kao generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza i predsednik Predsedništva Vrhovnog saveta SSSR. Za predsednika KGB je izabran 18. maja 1967. godine i na tom mestu je radio 15 godina (duže od svih rukovodilaca bilo kada postavljenih u Sovjetskom Savezu). Ova Andropovljeva funkcija imala je dugoročne posledice za bezbednost države. Naime, najraširenija verzija događaja oko njegove službe u KGB može se svesti na tezu da je Brežnjev imao kompromitujući materijal o njemu (što znači da ga je mogao kontrolisati) dok za njegovog prethodnika, Vladimira Semičastnog, to nije bio slučaj. O kakvom se kompromitujućem materijalu radilo, nije poznato, ali se pretpostavljalo da su u pitanju podaci vezani za njegovo poreklo i život sa prvom ženom.

PATRON RUSKIH LIBERALA Stupivši na dužnost, Andropov je stvorio o sebi sliku da se radi o „liberalnom intelektualcu, koji poznaje zapadne jezike, bavi se umetnošću i tajno pomaže neke opozicione pisce i umetnike“. Upravo u vezi sa ovim pojavljuju se istraživači (među njima ima i generala KGB) koji tvrde da je on zapravo organizovao raspad Sovjetskog Saveza (portal vif2ne.ru) pomažući opoziciju i pisce dela sa destruktivnim karakterom. Prema svedočenju, od predsednika KGB Ukrajine tražio je da se godišnje uhapsi od 10 do 15 disidenata, iako je bilo poznato (iz knjige Alena Dalsa, „CIA protiv KGB“) da Amerikancima odgovara da u SSSR ima što više političkih zatvorenika koje su posle oslobađanja pretvarali u antisovjetske lidere. Oslobađanje disidenata se događalo kada na vlast u Sovjetskom Savezu dođu liberalne vođe. Na ovaj način Andropov je stvarao kadrove koji su rušili Sovjetski Savez. Pravilo je bilo da su po njegovom nalogu tamničili pisce sa državotvornim, patriotskim idejama, a na Zapad „slali“ liberalne pisce poput Aksenova, Brodskog. Andropov je, takođe, lično rukovodio operacijom „Solženjicin“.

Seoski učitelj Solženjicin je uhapšen i u zatvoru je dobio tajnu arhivu NKVD, pri čemu je podmetnuto mnogo falsifikovanih dokumenata, posebno o broju žrtava represije. Andropov je lično rukovodio operacijom slanja Solženjicina u SAD. Ostaje otvoreno pitanje zašto bi to radio šef obaveštajne službe jedne države, ako je taj pisac svojim knjigama rušio Sovjetski Savez.

Godine 1982. on postaje šef Sovjetskog Saveza. Prvo je izabran za generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije, a potom je zauzeo i mesto predsednika Predsedništva Vrhovnog Saveta SSSR. Početni potezi novog predsednika ticali su se poboljšanja ekonomske situacije u državi, čiji je temelj bio insistiranje na radnoj disciplini i redu u privredi. Kampanja je dala rezultat. Već u prvoj polovini 1983. godine proizvodnja je porasla za šest odsto, a u celoj godini nacionalni dohodak za 3,1 odsto. Istovremeno, pojačana je borba sa korupcijom, što je narod odobravao. No, za 15 meseci vođenja države Andropovu je pošlo za rukom samo da naznači reformski kurs, koji je izložio u članku „Nauka Karla Marksa i neka pitanja izgradnje socijalizma u SSSR“ u listu Komunist, broj 3, 1983. godine. Naime, zalagao se za sprovođenje ekonomskog eksperimenta u kojem bi privatna preduzeća imala značajnu ulogu. Slučajno ili ne, njegovo delo nastavio je Gorbačov pod imenom „perestrojka“.

Andropov je postavio pitanje kako naći profesionalne kadrove iz ekonomije koji bi sproveli „eksperiment za promenu uslova privređivanja“? Smatrao je da to ne mogu domaći, socijalistički ekonomisti. Zato je došao do zaključka da treba „kovati nove kadrove iz oblasti ekonomije, iz početka, počevši od nule“.

Krenuo je putem Lenjina, koji je 1910. godine u francuskom gradu Lonžimo otvorio partijsku školu za pripremu buduće „komunističke“ elite. Prema Andropovljevom mišljenju, novi ekonomisti moraju biti vaspitani u okviru tržišnih mehanizama i vrednosti. Zato je odlučio da iskoristi Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu (IIASA) u Beču (sastav ove institucije je veoma interesantan za dalju analizu). U jesen 1972. godine zamenik Komiteta SSSR za nauku i tehniku Džermen Gvišijani odleteo je u Austriju da bi se sastao sa predstavnicima Rimskog kluba i Međunarodnog instituta za primenjenu sistemsku analizu. Institut su tek bile osnovale SAD, SSSR, Kanada, Japan, Zapadna i Istočna Nemačka i još nekoliko evropskih država. On je dobio oznaku „projekat dve tajne službe: KGB i CIA“.

Posle toga talentovani mladi ekonomisti i ekonomisti-matematičari iz SSSR krenuli su u Beč na školovanje. Polovina predavača na bečkom institutu bili su pripadnici zapadnih tajnih službi. Interes Zapada bio je jednostavan – uticaj na sovjetsku elitu. Studenti su indoktrinirani zapadnim ekonomskim (i političkim) receptima, što je posle postajalo „obaveza“ za sprovođenje u život. Dvadesetak sovjetskih omladinaca na pomenutom institutu bili su predmet borbe zapadnih i sovjetske službe. Polovina nije izdržala i vratila se u SSSR. Neki zbog etičkih principa, neki usled nesposobnosti, ali oni koji su opstali ušli su u sramnu istoriju Rusije. To su: Jegor Gajdar, Anatolij Čubajs, Petr Aven… poznati po pljački i rušenju Rusije.

Ocene Jurija V. Andropova u ruskoj nauci su veoma različite. Niko od istraživača nije poricao njegove velike lične kvalitete – posebno intelekt i nesklonost ka posedovanju materijalnih dobara. Živeo je skoro asketski, mnogo je radio, a imao je i izuzetne organizatorske sposobnosti. Međutim, kada se dođe do političke delatnosti, mišljenja umnogome se razilaze: od toga da predstavlja „ruskog Deng Sjaopinga“, koji se trudio da sprovede reforme, do tvrdnji da je zapravo pripremio raspad Sovjetskog Saveza, postavljanjem liberala u rukovodstvo države.

Pored ovih različitih ocena, navodi portal geo-politica.info, ruski naučnici su saglasni u jednom kada je u pitanju Andropov: više je pitanja nego odgovora. Na primer, do dana današnjeg nema odgovora kakva je bila njegova uloga oko ulaska sovjetske armije u Avganistan. Da li je tačno da je Andropov Gorbačova izabrao za svog naslednika? Kakav je bio stvarni cilj stvaranja grupe ekonomista školovanih na Zapadu u Međunarodnom institutu za primenjenu i sistemsku analizu u Beču? Jer, on mora postojati, s obzirom da su studenti ovog instituta (Čubajs, Gajdar i Aven) postali glavni „grobari“ i glavni privatizatori državne imovine u Rusiji.

 

PRIKRIVANJE POREKLA Na sva ova otvorena pitanja nadovezuje se i pitanje Andropovljevog nacionalnog porekla.

Podaci o njegovom poreklu su veoma konfuzni i protivurečni. Naime, u većini autobiografija ovaj podatak nedostaje. U Ljubjanki (sedištu KGB) Jurija Andropova su iza leđa zvali nadimcima „J. V.“, „Predsednik“ i „Juvelir“. Poreklo prva dva nadimka je poznato, ali treći traži objašnjenje. Među čekistima je kružila priča o njegovom dedi, koji je bio juvelir ‒ buržuj. Novinar Mark Štajnberg, koji je istraživao Andropovljev život, tvrdi da se radi o čistokrvnom Jevrejinu. Prema podacima ovog autora, oca su mu zvali Velv (Vladimir) Liberman, a bio je poljski Jevrej. Majka se zvala Genija (Jevgenija) Fajnštajn.  Takođe, svi drugi podaci imaju dve verzije: zvanični i stvarni. Iz njih se vidi da je krio istinu o porodici, a posebno o  biološkom ocu. Naime, za oca se govorkalo da je služio u Beloj armiji za vreme građanskog rata i da je baba imala četvorospratnu vilu u Moskvi, dok je majka predavala u elitnoj buržujskoj gimnaziji u Moskvi. Pored toga, postoje i dve verzije Andropovljevog datuma rođenja: 1914. i 1915. godina.

Autor knjige „Peta tačka Jurija Andropova“, Aleksandar Sever, najdublje je istražio njegovo poreklo i takođe tvrdi da je bio Jevrej. Njegov otac se prezivao Liberman i bio je telegrafista na železničkoj stanici Nagutska, a umro je 1919. godine. Majka se potom preselila sa šestogodišnjim sinom u Mozdok i ubrzo se ponovo udala sa Grka Andropula, koji je usinio Jurija. Očuh ubrzo umire od nepoznate bolesti ostavljajući u „nasleđe“ svoje prezime (transkribovano na ruski jezik – Andropov) i kćerku Valentinu.

O svojoj sestri Andropov nije ništa pisao ni u jednoj autobiografiji, ali se o njoj piše u knjizi Jurija Teškina „Andropov i drugi“. Tamo postoji zanimljiva fotografija Jurija i njegove sestre Valentine sa bakom. Žena na fotografiji je još jedna tajna, jer o njoj nema nikakvih podataka.

Prvi koji je progovorio o Andropovljevom jevrejskom poreklu bio je prvi sekretar Krasnodarskog oblasnog komiteta Komunističke partije Sergej Medunov. On je u jednom intervjuu rekao da je njegov otac radio zajedno sa roditeljima Jurija Andropova na železničkoj stanici do revolucije. Otac mu se zvao Vladimir Liberman, ali posle 1917. godine Jurij se preziva Andropov, što nije znao da objasni.

Sam Andropov retko je učestvovao u razgovorima o prošlosti svoje porodice. Kada je morao, iznosio je falsifikovane podatke o roditeljima, ali i datume svog rođenja.

Zvanična autobiografija Jurija Andropova sadrži sledeće: „Otac mi je bio donski kozak, službenik na železnici, a majka iz srednje klase. Majka je umrla 1919. godine, kada je meni bilo pet godina, a otac 1929. godine. Moja majka se nije sećala roditelja, jer je kao mala bila predata u porodicu trgovca Flekenštajna u kojoj je vaspitana do 16 godine života. Rano se udala i uskoro po mom rođenju razvela se od muža. Njen drugi muž, moj očuh, bio je Fedorov Viktor Aleksejevič. U njegovoj porodici sam vaspitavan i odgajan sve do završetka škole 1930. godine, od kada živim sam.“

No, interesantno je da se Andropov se do 1931. godine zvao Grigorij Vladimirovič Andropov Fedorov, a kada je postao Jurij i zašto, nije poznato. Takođe, u njegovom rodnom kraju nije bilo moguće pronaći rođake, niti bilo koga ko bi mogao šta reći o njemu i njegovoj porodici. To je otvorilo pitanje: da li je Jurij Andropov zapravo bio profesionalni revolucionar ili obaveštajac? Jasnog odgovora do danas nema.

Mesec dana pre smrti magazin Tajm ga je, zajedno sa Reganom, proglasio „čovekom godine“, iako je na položaju predsednika SSSR bio tek 15 meseci. Brežnjev, koji je bio na istoj funkciji 18 godina, nije izabran nijednom.

Andropov je umro 9. februara 1984. godine u 16.50. Postoje dve verzije njegove smrti: zvanična, da je umro od otkazivanja bubrega usled dugogodišnjeg bolovanja od gihta. Nezvanična potiče od bivšeg načelnika službe obezbeđenja prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina, Aleksandra Koržakova, koji je za list Bulevar Gordona od 27. novembra 2007. rekao: „Situacija je bila čudna… Uz Jurija Vladimiroviča, kada je ležao u CKB, stalno su bila tri reanimatora. Dvojica su bili pravi profesionalci, koji su ovu specijalizaciju izabrali još u prvoj godini… Treći je bio terapeut (možda i dobar) koji je završio samo odgovarajuće kurseve. Upravo za vreme njegovog dežurstva Andropov je umro, pri čemu su mnogi izjavili ‒ da on nije bio tamo, Andropov bi možda preživeo…“

PORODIČNI ŽIVOT

Andropov se dva puta ženio. Prvi put, 1935. godine, oženio se ćerkom direktorke državne banke u Čerepovecu, Ninom I. Jengaličevom, koja je radila u Arhivu NKVD u Jaroslavlju. Imali su dvoje dece – Jevgenija i Vladimira. Sa suprugom se nije slagao, a kada bi ga neko od partijskih drugova upitao za nju, pobledeo bi. Iz prvog braka je imao ćerku (Jevgeniju – 1936) i sina Vladimira (1940–1975). Sudbina sina bila je tragična. Dva puta je izdržavao zatvorske kazne zbog krađe. Kada je oslobođen, otišao je u Tiraspolj, gde je prestao da krade, ali je počeo da pije i nije radio. Andropov je krio da mu je sin osuđivan, jer niko od članova Politbiroa, ni u KGB nije imao takvih rođaka. Vladimir je umro 4. juna 1975. godine u 35 godini života. Pred smrt se nadao da će videti oca, ali mu se želja nije ispunila. Otac mu nije došao ni na sahranu.

Drugi brak bio je sa Tatjanom Filipovnom Lebedovom (1917–1991) sa kojom je takođe imao dvoje dece – sina Igora (1941– 2006) i ćerku Irinu (1947).

[/restrictedarea]