Novčić podele

Miris baruta sa Vaterloa – dvesta godina posle

Piše Miloš Milojević

Ovih dana i nedelja koplja u Evropskoj uniji lome se oko ogromnih količina novca. Da li će Grčka postići dogovor sa svojim kreditorima ili se stvari kreću u pravcu njenog napuštanja evropske monetarne unije i državnog bankrota? Brojevi o kojima je reč znače nešto verovatno samo stručnjacima za monetarnu ekonomiju. Međutim, Evropsku uniju je nedavno potresla i kontroverza na potpuno drugom kraju monetarnog spektra – kovanici od dva evra koja je trebalo da bude iskovana u evropskoj kovnici novca u Belgiji

U znak sećanja na dvestogodišnjicu bitke kod Vaterloa, koja se odigrala 18. juna 1815. nedaleko od Brisela, belgijska Kraljevska kovnica novca je planirala da u opticaj pusti kovanicu od dva i po evra na čijem je reversu prikazano stilizovano Lavlje brdo i raspored suprotstavljenih jedinica tog sudbonosnog dana.

Prema izjavama pojedinih belgijskih zvaničnika, uključujući i ministra finansija Johana van Overtvelta, brza i žestoka reakcija najviših francuskih zvaničnika predstavljala je pravo iznenađenje. Francuski predsednik Fransoa Oland odmah je uložio prigovor uz obrazloženje da ovakav provokativan potez narušava stabilnost evrozone. Francuska je, prema rečima belgijskog ministra, uspela da obezbedi podršku niza zemalja koje bi glasale protiv belgijskog predloga za izdavanje ove kovanice ukoliko bi se on našao na dnevnom redu glasanja ministara finansija Evropske unije.

Francuski nacionalni ponos dovešće i do zanemarljivih finansijskih gubitaka: računa se da će Belgija biti na gubitku od 2,5 miliona evra a pritom će morati i da uništi 180.000 spremnih kovanica koje su već proizvedene i koje će, nema sumnje, postati privlačan numizmatički materijal.

[restrictedarea]

Odlučujuća bitka? Pre dva veka ishod završnog čina Napoleonove epohe određivale su mnogo veće količine metala – kuršumi i karteč koje su razmenjivale Napoleonove i trupe engleskog vojvode od Velingtona, Gvozdenog vojvode, koga istaknuti vojni istoričar Maks Hejstings označava kao najvećeg vojskovođu u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Sedma koalicija evropskih država protiv Napoleona stavila ga je izvan zakona 13. marta 1815. godine, šest dana pre njegovog ulaska u Pariz, posle hazarderskog ali uspešnog bekstva sa Elbe i rušenja ponovo uspostavljene burbonske monarhije. Francuski imperator je znao da savezničke trupe znatno nadmašuju njegove snage i da će morati serijom rizičnih napada da tuče odvojene snage saveznika pre njihove združene invazije na Francusku. Složeni plan njegovih operacija može da se svede na sledeće: potući koalicione snage južno od Brisela pre nego što im pristignu pojačanja, potisnuti potom britanske snage u more, izbaciti Pruse iz rata a potom se okrenuti borbi protiv Austrijanaca i Rusa. Na prvi pogled plan deluje izuzetno ambiciozno i na samoj granici mogućeg ali Napoleon je raspolagao izvesnim brojem vrhunskih vojnika i zapovednika, mnoge veteranske britanske jedinice koje su se borile na Pirinejskom poluostrvu poslate su u Severnu Ameriku da se bore u tzv. Ratu iz 1812. godine i pruska vojska se još reorganizovala.

Napoleon je uspešno otpočeo kampanju. Potukao je pruske snage generala Blihera u bici kod Linjija i prinudio ih na povlačenje. Kod mesta Katr Bra maršal Nej nije uspeo u prvi mah da potisne Velingtonove snage ali se on, ipak, povukao posle vesti o Bliherovom neuspehu. Velington je bio iznenađen brzinom Napoleonovog prodora. Nekoliko dana ranije u Briselu njegovi oficiri su plesali na otmenom balu kada su pristigle vesti o upadu francuske vojske. Velington je uvideo da neće moći da zaustavi Napoleona kod Katr Bra i da će odsudnu bitku morati da mu pruži na grebenu nedaleko od Brisela. Oko 70 000 francuskih i nešto manje britanskih vojnika žestoko se rvalo na tom snažnom uporištu čitavog dana 18. juna. Prema Hejstingsovim rečima bitka je bila izuzetno krvava i može se porediti sa prvim danom bitke na Somi jedan vek kasnije.

Negde oko podneva francuska pešadija je žestoko pritisla Velingtonove trupe. Situacija je za njega postala kritična tokom popodneva ali je i francuski napad počeo da jenjava. Blagovremeno pristizanje pruskih snaga odredilo je, po Napoleona, porazan ishod bitke. Bio je to kraj njegove poslednje vojne avanture i uvod u šestogodišnji egzil u kojem se nalazio sve do smrti 1821. godine.

Major Henri Persi, čiji je ushićeni juriš od Dovera do prestonice postao deo britanskog folklora, doneo je 21. juna vesti o pobedi u Londonu. U britanskoj javnosti ubrzo je bitka stekla ogroman značaj, koji je, po svoj prilici, ozbiljno prevazišao njenu realnu vojnoistorijsku važnost. Bitka je, po sudu mnogih, okončala vekovno francusko -britansko rivalstvo u britansku korist, otvorila je vek britanske nadmoći upotpunjen Industrijskom revolucijom i višedecenijski period konzervativnog evropskog mira koji je okončan tek Revolucijama 1848. i Krimskim ratom, a to je opet bio ograničen sukob – proteći će čitav vek do ponovnog opšteg sukoba na evropskom kontinentu.

Ako se zadržimo na terenu neposrednog vojnog i političkog konteksta, Vaterlo je onemogućio ponovni uspon Napoleonove armije, čija je osnova razorena u njegovom pohodu na Rusiju 1812. a potom dotučena u seriji kampanja koje su kulminirale u Bici naroda kod Lajpciga a potom i u borbama u Francuskoj koje su okončane prvim Napoleonovim padom. Vladavina od sto dana bila je, sa francuskog gledišta, uzbudljiva i iznenađujuće uspešna avantura, ali je Vaterlo samo krajnji ishod dvadesetogodišnjeg ratovanja. Kako brojni istoričari, uključujući i jednog od najvećih autoriteta za Napoleonove ratove Alana Foresta, komentarišu, Napoleon je mogao da dobije ovu bitku ali da bez obzira na to izgubi u kampanji jer se morao suočiti sa nadolazećim austrijskim i ruskim snagama.

Ipak, Vaterlo je imao veliku ulogu u potonjim mirovnim pregovorima. On je obezbedio istaknutije mesto za Britaniju, koja je sada bila i jedan od pobednika nad Francuskom u kopnenoj borbi. Francuskoj su takođe nametnuti mnogo teži mirovni uslovi – Francuzi su smatrani za glavne krivce imperatorovog ponovnog uspona i zato su im nametnute velike reparacije, teritorijalne promene i strana okupacija dok se uslovi mirovnog ugovora ne ispune.

Sećanje – nekada i sada Bitka je u Britaniji brzo zadobila kultni status. Brojni Englezi prelazili su Lamanš da obiđu bojno polje već prvih dana nakon bitke. Prizori bojnog polja i sama bitka inspirisali su brojne umetnike da im posvete svoja dela. U drugim delovima Evrope reakcije nisu bile tako dramatične. Vaterlo nije zaboravljen ali je značaj koji mu je pridavan bio znatno manji od onoga u Britaniji. U Hanoveru, Amsterdamu i Berlinu po Vaterlou su nazvane neke javne građevine i saobraćajnice. U Holandiji bitka je sagledavana kao dinastički trijumf kuće Oranja-Nasau koja je obnovila vlast posle Napoleonovih ratova i pritom pripojila nekadašnje španske teritorije u Belgiji. Holandski kralj je predvodio deo Velingtonovih snaga i bio je lakše ranjen. U njegovu čast podignut je Lavlji brežuljak 1826. godine.

U Hanoveru, koji je proglašen za kraljevinu 1814. godine, slavljeno je učešće u bici Kraljevske nemačke legije, dok je u Pruskoj Vaterlo posmatran kao još jedan od Bliherovih uspeha koji su zdušno slavljeni u zemlji. Ipak, sama bitka nije shvatana kao ništa više od dugog lanca čija je ključna karika bila bitka kod Lajpciga. U Britaniji, sećanje na bitku je preobražavano u skladu sa političkom klimom. Velington se služio ovim uspehom da napravi uspon u politici. Na početku 20. Veka, kada je sistem savezništava premrežio Evropu, bilo je poprilično neučtivo vređati francusku osetljivost. Na prvu stogodišnjicu 1915. godine Britanci nisu bili škrti u pohvalama hrabrosti i gospodstvenosti Francuza, koji su bili njihov ključni saveznik u Prvom svetskom ratu.

Britanci se, bez obzira na političku osetljivost, ne ustručavaju da proslave godišnjicu pobede kod Vaterloa. Dženi Aglou, komentatorka Njujork rivju of buks, piše da je Britaniju zahvatila prava Vaterlo groznica. Kraljevska kovnica izdala je kovanicu od pet funti sa prigodnim motivom. Graviri kovnice su takođe uložili veliki napor da izrade Vaterlo medalju – remek-delo gravera Benedeta Pistručija koje je on izrađivao gotovo trideset godina u 19. veku ali zbog složenosti nikada nije iskovano.

Na samu dvestogodišnjicu, u Katedrali Svetog Pavla u Londonu održana je svečana služba kojoj su prisustvovali princ Čarls i premijer Dejvid Kameron. I u Londonu i u Belgiji veliki broj ljudi je iskoristio priliku da odene stare vojničke uniforme u rekonstrukciji ovog istorijskog događaja. Vojvoda od Velingtona, potomak slavnog vojskovođe, u kući svog pretka, Ešli hausu, održao je „Vaterlo banket“ podsećajući na tradiciju koju je do smrti održavao Gvozdeni vojvoda gosteći na dan pobede svoje oficire.

Broj izložbi i drugih prigodnih dešavanja širom Ujedinjenog Kraljevstva je ogroman. Britanski muzej priredio je veliku izložbu Bonaparta i Britanci: Grafike i propaganda na kojoj je prikazana ova velika zbirka. Izložena dela su živo svedočanstvo ondašnjeg javnog mnjenja koje nije marilo ako se neprijatelj prikazuje groznim i krajnje vulgarnim satirama.

Francuzi, očekivano, ovoj godišnjici nisu pridali naročiti značaj. Iako je pretrpeo poraz, Bonaparta u značajnom delu francuske nacije nikada nije bio omražen. Prema rečima istoričara Iva Bataja, sa stanovišta francuske istorije Napoleon nije samo veliki osvajač nego i državnik i reformator. „Nacionalni front“ je u Francuskoj objavio saopštenje Vaterlo – prvo francusko NE evrodiktaturi! gde oštro dovodi u vezu komemoraciju sa prikrivenim ponižavanjem Francuske i pobedom feudalnosti nad reformizmom kao i diktature nad Evropom naroda. Bataj zaključuje da je reakcija francuskog predsednika očekivana i dobrodošla.

Istoričar Maks Hejstings beleži, suprotno tome, da francuski mit dominira nekadašnjim bojnim poljem i da neupućeni prolaznik ne bi mogao sa sigurnošću da kaže ko je tu zapravo pobedio. Oštro kritikuje one koji umanjuju vrednost Velingtonovog uspeha i označava Vaterlo kao najveći trijumf u britanskoj vojnoj istoriji i jedan od najsjajnijih momenata u našem nasleđu, koji treba da slavimo puna i ponosna srca.

I francuska i britanska reakcija mogu biti od značaja za Srbiju. S jedne strane, Francuzi pokazuju kako jedna nacija neguje samopoštovanje i na simboličnom nivou, dok stav mnogih Britanaca, oličen u nadahnuto napisanoj kolumni Maksa Hejstingsa, pokazuje važnost obeležavanja velikih pobeda utkanih u samu srž jedne nacije. Britanski istoričar je oštroumno pokazao da, iako poznati po hladnokrvnosti i blagom cinizmu, Britanci i te kako znaju da poštuju istaknute figure svoje prošlosti i da su im značajni i dani hrabrosti i samopregalaštva, a ne samo oni kada su donošene lukave i oportunističke političke odluke.

U evropskom kontekstu najrečitiju poruku sa Vaterloa šalje možda nekoliko umetničkih dela. Zamišljeni Velington na polju kod Vaterloa Bendžamina Hejdona može da ukaže koliko su politička mudrost i vrlina nužni u prevladavanju sadašnjih monetarnih teškoća. S druge strane, stoji slika Polje kod Vaterloa Vilijama Tarnera, koja kroz mračni užas pokolja pokazuje posledice izostanka te mudrosti.

[/restrictedarea]