NATAŠA MARKOVIĆ, izdavač i pisac – Politika brzo troši ljude, naročito one iz kulture

O TOME KAKO SMO, I ZBOG ČEGA, OSUĐENI NA SLOBODU

Razgovarala Mila Milosavljević 

Godinama gledam kako se ministri smenjuju, a ostaju nepromenjivi činovnici u Ministarstvu kulture Srbije, često skloni korupciji i slizani sa moćnim grupama i pojedincima u kulturi. Neki profesori univerziteta, pisci, izdavači izveštili su se da svake godine poharaju ionako siromašnu državnu kasu za kulturu… Izmisle po desetak projekata, prepisuju ih iz godine u godinu… za njih ne važe konkursi, procedure, konflikti interesa…

Pismo koje je Nataša Marković, novinar, pisac i izdavač, vlasnik beogradske Izdavačke kuće „Plavi jahač“, nedavno uputila javnosti, a predstavlja svojevrstan apel za spas srpske kulture, nakon objavljivanja na portalu „Fakti“ izazvalo je interesovanje i veliku pažnji domaće javnosti, ne samo u kulturi. Reč je o tekstu koji osim što dijagnostikuje postojeće tragično stanje u ovom važnom domenu života društva, razotkriva i konkretne aktivnosti onih što kulturu vode  a, najblaže rečeno, nisu u skladu ni sa zakonom a još manje sa moralnim principima i civilizacijskim načelima. Markovićeva, između ostalog, u svom veoma ubojitom izlaganju govori i o često od očiju javnosti skrivenom sukobu interesa (čelnici i uticajni pojedinci i klanovi u kulturi tome se prepuštaju, ali ih briga za to ne dotiče) navodeći pritom vrlo konkretne činjenice.

Pomenimo i da je Nataša Marković autor nekoliko od čitalačke publike, ali i kritike visoko ocenjenih knjiga, a nedavno je iz štampe izašlo i njeno najnovije delo  – ,,Ledi Pedžet i njeni Srbi“.

Oni koji pišu dobro znaju da je često najteže nasloviti tekst. Vaš apel kulturnoj javnosti Srbije nosi naslov: „Niko ne vlada nevino“… Pojasnite nam malo ovaj naslov.

Vi zaboravljate, ja sam bila profesionalni novinar. U čuvenoj novinarskoj školi „Večernjih novosti“, gde sam radila kao politički novinar, naučila sam dve važne stvari. Prvo, da napišem lid – početnih pet redova teksta, u kojima je uvek sadržana „cela priča“. I drugo, naučila sam da je važno naći dobar naslov… kao dobar slogan u marketingu… To znanje koristim i danas u izdavaštvu i spisateljstvu. U Srbiji i na Balkanu politika je, nažalost, naša sudbina. Politika gospodari našim životima, ugrožavajući često i našu slobodu… Stara istočnjačka mudrost kaže: „Niko ne vlada nevino“! To je tačno, to govori moje iskustvo i moja istraživanja. S obzirom da sam dvadeset godina radila kao novinar, a zatim dvadeset godina kao izdavač knjiga, prirodno je da je predmet mojih istraživanja kultura Srbije.

U zemlji koja godinama nema strategiju kulture i kulturne politike živimo od danas do sutra, tumaramo od jednog ministra kulture do drugog… Ne mogu više da pristanem na ministra kulture Srbije koji je trećerazredni član srpske vlade… Pamtim, posle 2000. godine, i ministre kulture koji su hapsili ljude. Zaboravljajući da je prva dužnost ministra kulture da brine o slobodi i dostojanstvu svojih građana, pa i prestupnika.

Nažalost, Tasovac se pretvorio u čupavog dvorskog lutka kome je važno, kako kažu, samo da bude u Vučićevom ozračenju… On zaboravlja da politika brzo troši ljude, naročito one iz kulture. On je jedini ministar kulture u istoriji Srbije koji ima lično obezbeđenje. I ne mogu da pristanem na samarićansku izjavu predsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića u jednom TV intervjuu: „Ja sam kriv, nisam se do sada bavio kulturom u Srbiji…“ Zašta mu služi ministar, koji je tako brzo prokockao naše poverenje i svoj imidž frontmena Beogradske filharmonije?

Godinama gledam kako se ministri smenjuju, a ostaju nepromenjivi činovnici u Ministarstvu kulture Srbije, često skloni korupciji i slizani sa moćnim grupama i pojedincima u kulturi. Neki profesori univerziteta, pisci, izdavači izveštili su se da svake godine poharaju ionako siromašnu državnu kasu za kulturu… Izmisle po desetak projekata, prepisuju ih iz godine u godinu… za njih ne važe konkursi, procedure, konflikti interesa… Pred državni otkup knjiga povećavaju cene knjiga. U komisijama dežuraju njihovi ljudi… I umesto javnog interesa u kulturi Srbije, godinama caruje privatni interes!? I nikom ništa.

[restrictedarea]

Vaš tekst, upućen svim medijima, objavio je samo – portal „Fakti“. Šta se dešava sa našim medijima?

Današnji mediji, velika đavolska tema. U žutarama, nema više novinarstva koje sam ja poznavala, ni srama ni stida… Novinari, sve više liče na agente kapitala, bogatuna i političkih moćnika… Nema tu istine i slobode… I kad je ima, ona je dirigovana. Kao što je politička scena u Srbiji strogo kontrolisana, tako je i medijska scena pod kontrolom moćnika, nevladine organizacije takođe, samo su im različiti gospodari…

Od svih čuvenih muževa srpskog novinarstva, jedino je Đuro Bilbija, vlasnik portala „Fakti“, imao hrabrosti da objavi moj tekst koji je, sudeći prema reakcijama, izazvao veliko interesovanje javnosti. Vest je išla od usta do usta, nije je bilo moguće zaustaviti ni kontrolisati, i to je fenomen koji previđaju sve birokrate i aparatčici, pa i naš aktuelni ministar kulture.

Kažete, ugrožena vam je sloboda govora?

Bio je to školski primer cenzure! Kako nezvanično saznajem, ministar je lično zvao redakcije i tražio od njih da ne objave moj tekst! Da li ministar zna šta radi, u zemlji slabašne demokratije i slabašne javnosti? Razmišljam da ga tužim sudu, prijavim Saši Jankoviću, zaštitniku građana, za ugrožavanje – slobode govora!

Ako mi oduzmu glas, ko sam? Ako mi oduzmu reč, šta sam? Kao istinski levičar, ja uvek razmišljam o javnom interesu. Nisam to pismo napisala iz sebičnih razloga, kako neki žele da predstave. Kažu: „Lejdi je ljuta samo zato što Ministarstvo kulture Srbije nije podržalo njen projekat“ (prevod na engleski knjige: „Ledi Pedžet i njeni Srbi“). Paradoksalno zvuči, ali ministar kulture Ivan Tasovac inicirao je to pismo…

Šta se u stvari dogodilo, šta je neposredan povod koji je prethodio vašem pismu javnosti?

Bila sam nezadovoljna rezultatima, u dva segmenta, godišnjeg konkursa Ministarstva za projekte iz kulture. Napisala sam prigovor resornim sekretarima. Dobila sam odgovor da treba da povedem upravni spor pred sudom… Neka nova moda u Ministarstvu kulture Srbije. Mi u kulturi Srbije toliko smo siromašni da nemamo novca za preskupe advokatske i preskupe sudske troškove… Znači li to da ćemo mi iz kulture ubuduće ostati bez pravne zaštite? Sticajem okolnosti, naletela sam tih dana na ministra Tasovca, na prijemu u ambasadi Engleske u Beogradu. Ponovila sam  mu svoj prigovor, on je rekao: „Napišite mi javno pismo!“ I dobio ga je, i gde smo sada, treniramo i demonstriramo moć, igramo se bogova…

Ministar Tasovac priča gluposti: „Ima para za kulturu, ali se one arče.“ U zemlji gde izdvajanje za kulturu iz budžeta iznosi jedva pola procenta! U tome smo svetski rekorderi… Siromašna Crna Gora izdvaja tri procenta. Ministar ne želi da vidi da naši ljudi umiru gladni, na ivici egzistencije, u bedi… Tragedija koja se dogodila glumcu Ljubivoju Tadiću samo je vrh ledenog brega… Desetine hiljada uglavnom obrazovanih ljudi u kulturi živi na ivici egzistencije i na ivici socijalne smrti… Zavirite u domove kulture širom Srbije i u naše provincijske kasabe, čast izuzecima, i videćete gde je danas Srbija. Ta se slika ne može polirati velikim i šarenim pričama o budućnosti. Ti ljudi su danas samo mrtav kapital Srbije, izvan tokova društva. Čitava oblast kulture lagano ali sigurno umire! Tranzicija Srbije nije ni dotakla ovu oblast.

Na šta se sve konkretno odnosio vaš prigovor Ministarstvu kulture?

Nama je konačno potrebna umetnost protesta i umetnost pobune u kulturi Srbije. Kako ostati nem, zatvoriti oči na sledeću činjenicu: na sajtu Ministarstva kulture Srbije otkrijete da su pisac i prevodilac Aleksandar Gatalica za knjigu „Veliki rat“ (495 strana) i njegova Izdavačka kuća „Istros buks“ iz Londona dobili 8.000 evra, a po važećim procedurama konkursa, nije mogao ni da konkuriše u 2015. godini. Sticajem okolnosti, bila sam u Londonu novembra 2014, kada je knjiga prevedena, objavljena i promovisana u ambasadi Srbije i Britanskoj biblioteci. Ta ista knjiga, na konkursu iz 2014, za prevod na francuski i Izdavačka kuća „Belfon“ iz Pariza dobili su 17.600 evra! To je skandal, ko je ovde lud, za taj novac mogu da se prevedu tri knjige! Ova rešenja parafiraju, ‘ladno, sekretar Komisije Mladen Vesković i pomoćnica ministra kulture Ana Vučetić. I naravno, potpisuje ministar Ivan Tasovac. U situaciji kad ista Komisija određuje dve ili tri hiljade evra za prevode knjiga Milorada Pavića, Filipa Davida, Danila Kiša, Ive Andrića…

Ko su bili članovi komisije?

Članovi Komisije, izabrani na četiri godine, bili su: Mihajlo Pantić, Vladislava Gordić Petković, Ivana Nikolić, Vojislav Karanović, a predsednik Komisije bio je Miloš Konstantinović. Profesor Mihajlo Pantić dve godine je u konfliktu interesa, član je obe komisije koje odlučuju da se svake godine po dve njegove knjige (četiri knjige) prevedu na neki od stranih jezika o trošku poreskih obveznika. Kao predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke, glasa da se na konkursu 2015. podrže tri knjige direktora Biblioteke Lasla Blaškovića. Kao funkcioner „Pen centra Srbije“ glasa 2014. da se tri knjige čuvene spisateljice Vide Ognjenović, večite predsednice „Pen centra“, objave na nekom od stranih jezika o trošku poreskih obveznika. Gordićka je takođe u konfliktu interesa, odlučuje o prevodu knjiga svog supruga, pisca Radoslava Petkovića. Uz svo uvažavanje Bore Ćosića, nosioca nacionalne penzije za kulturu Srbije, koji živi i radi u Nemačkoj, siromašna Srbija godinama plaća prevode njegovih knjiga na nemački jezik!

Kažete, preosetljivi ste na istinu i slobodu. Pojasnite nam tu rečenicu.

„Sloboda ili ništa!“, peva Cane iz „Partibrejkersa“. Još je Sartr govorio: „Mi smo osuđeni na slobodu…“ Mene su sedamdesetih godina 20. veka izbacili iz Komunističke partije Jugoslavije novinari „Večernjih novosti“, gde sam radila, samo zato što sam na nekoj novinarskoj konferenciji rekla da u našim redakcijama postoje „crne liste“, cenzura, tabu teme… Bio je to prvi javni govor na ove teme u komunizmu… Pokušali su da me proglase „ludom“… Nisam se dala, preživela sam… Danas, četrdeset godina kasnije, to isto radi ministar kulture Tasovac… Tada sam naučila, jednom za sva vremena, da ti niko neće pokloniti slobodu ako je sam ne osvojiš, i u privatnom i u profesionalnom životu! Osvajaš je svakoga dana, kao da je poslednji… Naši novinari su to zaboravili…

Sećam se, tada se pobunila novinarska i kulturna javnost u Beogradu. Bilo je neke zdrave solidarnosti, levičari su u tome nenadmašni… Danas, novinari razmišljaju samo kako da prežive, strahuju za svoje radno mesto, svi ćute, vlada ideologija nezameranja, poltronstva i slugeranjstva… Svako se spasava sam…

Neku godinu kasnije, radila sam dva velika ekološka projekta u Crnoj Gori i počela da se bavim izdavaštvom. Napustila sam redakciju „Večernjih novosti“. Nažalost, sa njima sam već deset godina na sudu, jer su mene i još trideset novinara prevarili u nezakonitoj i pljačkaškoj privatizaciji. Poznati novinar „Politike“, čuveni dopisnik iz Londona Miroslav Radojčić tada je govorio: „Mislio sam da ću o tebi pisati kao o žrtvi komunizma, a ti si nas sve pretekla…“ Ali ja jesam, priznajem, žrtva „žute“ demokratije u Srbiji, iako sam 2000. bila njihova… Metode proganjanja su bile nešto suptilnije nego u komunizmu… Proganjanje po sudovima, krađa projekata, pokušavali su na sve načine da me učine nevidljivom… Nikada nisam mogla da dobijem ni jedan jedini dinar na konkursima Sekretarijata za kulturu Beograda i Ministarstva kulture Srbije… Osim na stogodišnjicu Prvog svetskog rata, za projekat „Ledi Pedžet i njeni Srbi“, koji nije bio u domenu „žutih“. O tome ću uskoro pisati i ostaviti trag o pogubnoj vladavini „žutih“ u kulturi Srbije, iza kojih je ostala pustoš i malograđanski spin…

Kada je reč o vladavini „žutih u kulturi“, šta biste još pomenuli i izdvojili kao važno – u sećanju i za sećanje?

Njihov prvi greh je što su godinama zatvoreni Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Koliko da naša deca zaborave ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo i koliko smo bogati. Mi moramo naučiti decu da vole svoju zemlju… Drugi greh je jeftino slugeranjstvo stranim kolonizatorima… Kultura i umetnost su se pretvorile u „kopi-pejst“ svetskih gluposti, kao da smo maloumni, kao da nemamo uporišta u svojoj tradiciji…

Tim povodom, bliska mi je misao čuvene Isidore Sekulić, koja je bila dovoljno Srpkinja i dovoljno kosmopolita kada je napisala:      „Samo kultura spaja ljude, države i narode, sve drugo ih razdvaja, kulturni dodiri su sreća ljudi…“ (Balkan, „Plavi jahač“). Isidora je stalno isticala da „Srbija kao mala zemlja mora po svaku cenu ući u svet, u Evropu, ali ne po cenu da izgubi svoje dostojanstvo i svoj identitet…“ Tema tako aktuelna i danas, u vremenu tranzicije društva i tranzicije u kulturi, koju još uvek očekujemo…

Pominjete i „žutu mafiju“ u kulturi…

Žao mi je što Tasovac ponovo na najvažnija mesta u kulturi Srbije vraća „žute“, Dragana Bujoševića u RTS, Lasla Blaškovića u Narodnu biblioteku Srbije.

U vremenima koja su za nama naučila sam nešto veoma važno, treba sanjati svoje snove i ne odustajati… iako se danas teško živi i radi u kulturi Srbije… I kad vam se čini da su vam sva vrata zatvorena, uvek se otvori neki „kapidžak“ i za vas… Ispričaću vam jednu malu priču, kako sam postala fan Borisa Tadića, predsednika Demokratske stranke i predsednika države Srbije, u vreme svog nezadovoljstva „žutima“.

Pre nekoliko godina, „žuta mafija u kulturi“ pokušala je da me učini nevidljivom na Sajmu knjiga u Beogradu. Zaboravljajući da sam, posle Slobodana Mašića, bila prvi privatni izdavač u Jugoslaviji i prva žena izdavač u Srbiji, i da sam bez pomoći države objavila preko 250 naslova u milion primeraka! To je moj skromni doprinos kulturi i pismenosti Beograda i Srbije. I uvek sam imala svoje malo mesto na Sajmu knjiga u Beogradu. Te godine, u želji da me učine nevidljivom, „žuti“ su me bacili na galeriju Hale 1, gde niko ne zalazi… mada je te godine Grčka bila strani gost Sajma, a ja objavila autobiografiju čuvene glumice i ministarke kulture Grčke Meline Merkuri… Mislim da je to bila 2008. godina.

Poludela sam… Rekla sam sebi: sad je dosta, sad ću ja njima da pokažem kako se demonstrira moć, koju ja nemam… Napisala sam pismo Borisu Tadiću, tada predsedniku Srbije, koji je u to vreme bio veliki prijatelj sa predsednikom vlade Grčke Jorgosom Papandreuom, a on je tih dana svraćao u Beograd. Jorgos Papandreu je veliki prijatelj porodice Merkuri, njegov otac, Andreas Papandreu, lider „Pasoka“, uveo je Melinu Merkuri u politiku i tako je postala čuvena ministarka kulture Grčke… Sutradan, javio se Voja Brajović, pre toga ministar kulture Srbije, Tadićev savetnik za kulturu. Rekao mi je: „Predsednik vas pozdravlja, smatra da je to skandal… Zamolio je direktora Sajma, Radujka, da vam nađe neko mesto…“ Tako je „Plavi jahač“, mala izdavačka kuća koju vodim, dobila svojih čuvenih pet (!) kvadrata u Hali l, gde smo i danas pozicionirani zahvaljujući intervenciji predsednika države Srbije. Još jedan primer kako je Srbija – zaista zemlja paradoksa.

Kažete, ne možemo više živeti u lažima…

Lec je govorio da se jedino od dece, pijanaca i ludaka očekuje da govore istinu! Izložiću se tom riziku i reći da nas jedino istina u Srbiji može spasiti i prosvetliti, jer smo predugo živeli u lažima.

Pitam se šta otkucavaju časovnici koje je ministar kulture Ivan Tasovac, u svom performans raspoloženju, nedavno postavio na Ušću, ispred Muzeja savremene umetnosti i ispred Narodnog muzeja Srbije. „Tanjug“ je nedavno javio da „radovi na ova dva objekta teku svojim tokom“. Istina je sasvim drugačija. Radovi na Muzeju savremene umetnosti nisu još ni počeli, a rok za završetak radova i otvaranje je 20. oktobar 2015. godine!? Na Narodnom muzeju Srbije radi se samo fasada i fasadna stolarija. Tenderi za unutrašnje radove nisu još ni raspisani! A radovi bi trebalo da budu gotovi, na Dan Muzeja, 10. maja 2016.

Šta učiniti kada je i sam ministar kulture u konfliktu interesa? Ceo Beograd priča o „magičnim digitalizacijama“. Ivan Tasovac bi morao konačno javno da kaže da li je istina, kako se priča, da njegov brat Toma Tasovac i njegova NVO „Centar za digitalnu humanistiku“ dobijaju poslove digitalizacije preko Ministarstva kulture, o trošku poreskih obveznika. Obavešteni kažu da je u te svrhe doneta odluka da se Vukovoj zadužbini za digitalizaciju Sabranih dela Vuka Karadžića uplati 5.623.319 dinara. Iako se zna da taj posao po zakonu radi Narodna biblioteka Srbije. I to besplatno!!! Za slične projekte „magičnih digitalizacija“ planirano je da Univerzitetska biblioteka Srbije dobije 3.580.000 dinara. Šta reći na hazarderski pokušaj ministra Tasovca da ove godine kupi NIN-ovu nagradu za književnost jednom svom pulenu, istina bezuspešno!? Ali je tim povodom, prvi put u pedeset godina NIN-ove nagrade, NIN u te svrhe dobio donaciju od Ministarstva kulture u vrednosti od 500 hiljada dinara.

I na kraju, imate li neki spasonosni lek za našu kulturu?

Pre svega, doneti strategiju kulture i kulturne politike Srbije, na to nas obavezuje i Zakon o kulturi. Izdvajanja za kulturu iz budžeta Srbije moraju biti između dva i tri procenta. Treba vratiti nacionalne penzije, iako je i u toj raspodeli bilo mnogo gafova. I u kulturi važno je insistirati na odgovornosti i javnom interesu! Na poziciji građanina, što u izvornom značenju glasi – slobodnog čoveka.

Još su Aristotel i Platon na državu gledali kao na najviše dobro, zavičaj bogova i ljudi, gde se ostvaruje pravo i pravednost. Aristotel u „Politici“ piše: „Ko sa opštim nema veze, i nema šta da mu da, taj nije građanin! Taj je ili Bog ili životinja.“ Mi smo robovi moderne civilizacije, kupci i potrošači, tu nema nigde građanina. Samo slobodna individua može spasiti ovaj svet, jer je ovaj izdao čoveka.

Ako se ne domognemo mašte, kulture, umetnosti, ostaje nam samo surova i opora stvarnost. U kojoj čovek nije više centar sveta, već novac i magična moć kapitala. Bez kulture, mi ne znamo ko smo i kuda idemo… Bez kulture mi ne umemo da sanjamo svoje snove i kreiramo svoju budućnost…

[/restrictedarea]