Miloš Milovanović, predsednik SO Srebrenica – Ovde je najteže biti Srbin

Razgovarala Biljana Živković

Pokušavamo da izgradimo dobre komšijske odnose sa muslimanima, u vreme kada kao narod doživljavamo stravičnu nepravdu

Nije lako ni Srebreničanima pravoslavcima, niti Milošu Milovanoviću, predsedniku Skupštine opštine Srebrenica. Milovanović zastupa interese Srba koji ovde žive, a njihova prava se svode na goli život, na vazduh, vodu. Ni za šta drugo, iako je Srebrenica u RS, niti se pitaju, niti im se dopušta da nešto bitno i valjano urade za sebe. Srbima skoro niko ne pomaže. Njima je mnogo teže da dobiju zaposlenje, ostvare svoja prava – nemaju finansijere iz muslimanskih i zapadnih zemalja.

Sećate li se oslobođenja Srebrenice?

Srebrenica je oslobođena 11. jula 1995. Kako se ne bih sećao, bio sam pripadnik Vojske Republike Srpske, branio sam svoj narod, svoj prag, bližnje. Tokom nesrećnog rata muslimanske jedinice su žestoko i učestalo napadale srpske položaje, masakrirale goloruki narod po našim selima. Strašno mi je da o tome pričam. Vojska RS je, zbog tih okolnosti, bila prinuđena da oslobodi i ovaj deo severoistočne Bosne. Više se zlo koje su muslimanske jedinice nanosile srpskom narodu nije moglo trpeti. Naša vojska je u legitimnom napadu, u borbama koje su vođene oko Srebrenice, uspela da uđe u grad.

[restrictedarea]

Kako danas, posle 20 godina, Srbi ovde žive?

Srbi opravdano strahuju. Dešava se da se privatno nekom zamerite i da se odjednom pronađete na spisku zločinaca. Neki Srbi su godinama na sudu dokazivali da nisu zločinci… Eto u kakvim okolnostima Srbi Srebrenice opstaju, ako si branio svoj narod, uvek postoji opasnost da te neko optuži, praveći nove spiskove. Ne mogu svi Srbi da budu zločinci, a svi Orići –heroji! Žalimo što nijedna politička garnitura u Srbiji nikada nije imala razumevanja za nas. Ne treba nas niko da brani lažima, nama je potrebna istina.

Život Srba u Srebrenici je, iz političkih i ekonomskih razloga, veoma težak. Od 2000. u Srebrenici su na vlasti Bošnjaci, oni danas imaju skupštinsku većinu, imaju svog načelnika opštine. Pritom, služe se i manipulacijama uoči izbora: naime, data je mogućnost mnogim muslimanima da glasaju u Srebrenici, iako nisu naši meštani. Oni su fiktivni stanovnici: žive po gradovima Federacije, ili u inostranstvu. Ima mnogo takvih slučajeva, dolaze organizovano i glasaju u nekim vrećama. U Srebrenici istinsku većinu čine Srbi. Sve do poslednjih izbora načelnik opštine bio je musliman, njegov zamenik musliman, samo je predsednik SO mogao da bude iz redova srpskog naroda. Posle ovih izbora, došli smo do situacije da su 12 Bošnjaka i 11 Srba članovi Skupštine opštine. Dakle, sada Srbi imaju i zamenika načelnika, Biljanu Rakić, i mene kao predsednika Skupštine opštine. Načelnik opštine je Ćamil Duraković.

Kako sarađujete s Durakovićem?

Na ovoj funkciji sam tek šest meseci, a odbornik 12 godina, što znači da imam bogato iskustvo i dobro poznajem ljude iz lokalnog političkog života. Obojica smo po svojim funkcijama primorani da sarađujemo. Ali ne mogu posebno da se pohvalim saradnjom. Veoma je teško obavljati ovu dužnost u postojećim okolnostima, koje nisu lake za srpski narod, samim tim ni za mene. Verovatno bi saradnja bila mnogo bolja da nas ne opterećuje ratna prošlost i da Srbi u Srebrenici ne trpe strahovite pritiske. Verujte, ovde se već u martu započinju pripreme obeležavanja 11. jula u Potočarima. Jasno vam je onda u kakvoj atmosferi funkcionišemo. Duraković vešto koristi sva svoja ovlašćenja. U RS načelnici, inače, imaju ogromna ovlašćenja.

Ono što uviđam jeste da budžetska sredstva koriste ljudi koji ne žive u Srebrenici, to je ono što me zabrinjava. Ljudi koji žive ovde imaju najmanje koristi. Srbi su nezaposleni, na ivici bede, ima mnogo socijalnih slučajeva, mnogo bolesnih o kojima niko ne brine…

Koliko pomažu Republika Srpska i Srbija?

Nažalost, nismo predmet velikog interesovanja ni RS niti Srbije. Srbi imaju dve države, a o Srbima Srebrenice skoro da se i ne govori. Nemamo dovoljno podrške od vlasti RS. Posle sedam godina, posetio nas je predsednik Dodik. Odmah se to osetilo. Pokrenulo se nešto, već je izgrađeno 12 kilometara puta prema Skelanima, započeti su i drugi infrastrukturni radovi u gradu. To ohrabruje. Moja je želja da posetimo vlasti u Srbiji, da i sa njima razgovaramo. Da vidimo šta možemo da očekujemo od braće sa druge strane Drine, u čemu Srbija može da pomogne, jer ovde treba živeti, opstati i ostati. Sastanak dve vlade trebalo bi uskoro da se održi u Bratuncu, nadam se konkretnim rezultatima. Treba nam pomoć, da grad oživimo. U Srebrenicu Srbi dolaze da umru. Ovo je postao grad staraca, bez perspektive.

Kako komentarišete činjenicu da srpski narod pred 11. juli sklanja svoju decu iz Srebrenice?

To su skoro nesnosni dani za Srbe. Na svakom koraku je uočljiva atmosfera straha. Sasvim je opravdano što sklanjaju decu, jer se zna kroz kakvu ratnu agoniju je prošao naš narod u Srebrenici i okolini, užas i masakr. Dva meseca Srebrenica je u političkim skupovima, osudama Srba, i svim događajima koji su posvećeni mezarju u Potočarima. To je svojevrsna atmosfera psihološkog pritiska. Da budem iskren, živim ovde sa svojom porodicom i meni je u interesu da se živi normalno, bez pritisaka, bez straha. Svaka zloupotreba obeležavanja stradanja bilo kog naroda nije dobra. Kada se to politizuje, mogu da iskrsnu događaji sa teškim posledicama. Mi nismo deo tih političkih kampanja, i kada prođe 11. jul u Potočarima, moramo da nastavimo da živimo. Potrebno je mnogo vremena da muslimani i Srbi ponovo nastave suživot. Mi, Srbi, nemamo gde da idemo, ovo je naš grad. Želimo ovde da ostanemo, da se rađaju i naša deca, da se mladi ostvaruju.

Kako je srpski narod u Srebrenici doživeo dolazak Aleksandra Vučića na poklonjenje mezarju i napad na njega?

Odmah da vam kažem da je srpski narod Srebrenice tim gestom bio veoma ogorčen, i danas je. I ne razume taj dolazak, niti će ga ikada podržati. Srpski narod to ne podržava iz više razloga: na ovom području strašno smo stradali. To se nikada ne sme zaboraviti ni u Srebrenici, ni u Bratuncu, Milićima, Zvorniku, Skelanima, Vlasenici… Iz zone borbenih dejstava muslimanskih jedinica koje je predvodio Naser Orić napadane su pomenute opštine. Samo u Bratuncu je sahranjeno 3267 Srba; nažalost, precizna statistika o sveukupnom stradanju srpskog naroda na prostorima BiH od 1992. do 1995. još ne postoji. U samom Podrinju je poginulo više od tri i po hiljade Srba. Nijedan muslimanski zločinac nije odgovarao pred sudom za masakre nad srpskom decom, starcima, ženama. Čovek od takve nepravde zanemi! U ratu u BiH stradalo je mnogo više srpskih civila nego boraca. Potpuno je razoreno 50 srpskih sela opštine Srebrenica, a 126 sela u Podrinju je spaljeno. Jasno je da se delovalo tako da se naši vekovni prostori očiste od Srba. Kada se zna kolika su zlodela činili muslimani, onda se pitamo kako to da nikada bošnjački predstavnik nije položio cveće ni na jedan srpski grob, čak ni dečji!? Što se tiče stradanja našeg naroda sa ovog područja, objavljeno je do sada 3267 imena. Mi smo tu knjigu delili svima, ja sam tu knjigu poklonio i bivšem načelniku opštine Abdurahmanu Malkiću. Rekao sam im: „Evo, ljudi, ako ovde, u ovom spisku ubijenih Srba, nađete ijedno izmišljeno i neregularno ime, odmah ćemo to javno ispitati!“ Zaćutali su. Srbi su popisali svoje žrtve, koliko su bili u mogućnosti, u skladu sa istinom. Mi smo taj mučan i tužan posao obavili časno. Ne želimo, ne dao Bog, da nas se stide budući naraštaji zbog istorijske laži. Kada država počiva na istini, onda su joj temelji nerazrušivi, bez obzira na teškoće i okolnosti.

U Srebrenici je ostalo nekoliko porodica 1992. godine, kada su horde Alijine soldateske nagrnule. Oni su počinili strašan pokolj.

Među prvim Orićevim žrtvama u Srebrenici, posle Đurđevdana, bio je najugledniji Srbin, poslanik u Skupštini BiH, sudija Goran Zekić, potom je još osmoro Srba iz Srebrenice „nestalo“. Ubijen je i Mirko Marković, medicinska sestra Rada Milanović, stradala je porodica Stjepanovića, sin Mihajlo i majka Anđelija, koja je bila teško bolesna. Masakrirani su. Potom 1993. porodica Zekić, sin Slobodan i majka Zagorka, zatim porodica Dimitrovski – Velinka i Krsto. Sećam se jezivog slučaja, zvao se Anđelko Mlađenović, iz Ježeštice, kod Kravice. Lično sam ga poznavao. Mlađenovića su muslimani ubili u napadu na Ježešticu, odsekli su mu glavu. Doneli u je u Srebrenicu. Igrali su fudbal sa Anđelkovom glavom. Pominje se ime monstruma Keme, koji je bio zadužen da sa srpskom glavom igra fudbal. Navodno, Kemo nije sa ovih prostora, te ga nisu uhapsili. Ima slučajeva da su držali u podrumu Srpkinje i silovali ih, jedna je bila iz porodice Vukosavića, ubila se, nije mogla da podnese užas. Za 12 Srba iz Srebrenice se ne zna gde su im kosti.

Kako vidite saradnju Srba Srebrenice i Srbije?

Dugo godina sam bio sekretar Boračke organizacije RS u Srebrenici, putovao sam često za Srbiju, organizovali smo tribine o stradanju srpskog naroda u BiH. Bio sam zapanjen da ljudi u Srbiji ne znaju šta nam se ovde dešavalo, kroz kakav užas je prošao srpski narod u ratom zahvaćenoj BiH. Čak su mi ljudi, zgroženi, prilazili i pitali „da li je to za javnost“ i „da li su se ti strašni i masovni pokolji nad Srbima zaista desili“!? Srbija mora da zna za naša stradanja!

Šta znači biti Srbin u Srebrenici?

Mi Srbi u Srebrenici ćemo biti zadovoljni tek kada se sve detaljno ispita, otvore zapečaćeni arhivi, snimci. Tražimo da se sve proveri! A ne da nam se nameće genocidnost. Tek onda možemo da nastavimo da živimo zajedno. Nedopustivo je da se neko prikaže kao nevina žrtva u Potočarima, a zna se da je pre toga ubijao srpsku decu, klao starce. Ne može neko ko je poginuo u borbenim dejstvima ili napadao srpska sela 1992. ili 1993. da bude sahranjen kao da je nevina žrtva. Tu je i skorašnja priča o muslimanskoj devojci koja godinama živi u Beogradu, a pronašla je svoje ime na mezarju. Ima mnogo sličnih slučajeva. Ako je istina da su srpski studenti pronašli 700 imena koja su duplirana na popisima žrtvama u Potočarima, onda to veoma zbunjuje Srbe i mi moramo da se izborimo za istinu, ma kako to bilo teško. To dugujemo onoj našoj dečici koja su zverski pobijena.

Mi sa mrtvima ne trgujemo. U mom selu Stoja Vasić, nepokretna starica, živa je zapaljena, takođe i Drago Jovanović i Sekula Ristanović, Miloš Zekić, živ zapaljen; svi su stradali 15. maja 1992. Nisam čuo za Srbina koji je u ratu spaljivao žive muslimane, ili sekao na delove i pekao na ražnju njihovu decu, ili šutirao muslimanske glave. I svaki put se priča gromoglasno samo o jednim žrtvama, muslimanskim. Ništa drugo ne tražimo, osim da se prizna da je ovde i nad Srbima izvršen strašan zločin! Zbog toga naši ljudi ovde veoma pate.

Pokušavamo da izgradimo dobre komšijske odnose sa muslimanima, u vreme kada kao narod doživljavamo stravičnu nepravdu. Ostali smo ovde, gde je najteže biti Srbin. Uz malu pomoć, mi bismo mogli bolje da živimo, da se izborimo sa velikim pritiscima, da opstanemo. Mi smo u ratu, skoro četiri godine, bili proterani iz svog grada, dobro znamo kako je živeti negde gde nisi na svome. Nama Srbima iz Srebrenice je posebno stalo da ostanemo u svom zavičaju. Da nam potomci ovde stasavaju.

I moramo da poštujemo svoje žrtve. Moramo da volimo Republiku Srpsku. Da nje nema, ovde za tri dana ne bi bilo Srba.

[/restrictedarea]