Kantova dela slabo pazare – na Bajloniju!

Piše Dragan Mraović

Prodaja nemačke idealističke filozofije ide nešto slabije „pogotovo u vreme tropskih vrućina“, tvrdi ministar kulture Ivan Tasovac, po čijim aršinima buduće srpske generacije verovatno neće čitati Šekspira, jer njegova sabrana dela ne mogu biti profitabilna, a u opasnosti je i Filharmonija, koja takođe nije dohodovna

U zemlji koja nema strategiju kulturne politike, gde Veliki um naše kulture hoće da menja naziv Zakona o kulturi u Zakon o javnom interesu u kulturi (kao da je javni interes širi pojam od kulture!) a naročito kada se zna da granice javnog interesa određuje vlast a ne sveukupna građanska i nacionalna javnost, srpskoj kulturi na izdisaju odbrojavaju zadnje sate časovnici (postavljeni ispred Muzeja savremene umetnosti i ispred Narodnog muzeja Srbije) koje je osmislio ministar Ivan Tasovac, poznat po svome performans ministrovanju. Šta može očekivati kultura Srbije od vlasti koja za nju izdvaja jedva pola procenta iz budžeta – najmanje u Evropi?! I šta da očekuje od ministra kulture koji izbacuje iz Zakona o kulturi sve što je nacionalno?

CIRKUS, PANTOMIMA I T.SL.!

Nema više nacionalnih ustanova, pa će Narodni muzej ili Narodno pozorište da dolaze na Tasovčev kazan i da mole za crkavicu čekajući u redu sa cirkusantima i uličnim žonglerima, jer on neće više morati da ih finansira prioritetno, već kako mu se ćefne. Recimo, ne sviđa mu se direktor Narodnog pozorišta i nema para za plate glumcima! I šta mogu očekivati naši kulturni poslenici kada se, u Tasovčevom Predlogu zakona o javnom interesu u kulturi (ministar pobrkao lončiće, jer nas vodi u liberaldemokratiju, a vraća Miloševićev naziv ovog zakona! Ili je to prvi znak njegovog pokajanja prema Slobi?) u čl. 5 tačka 11 u kulturu svrstavaju „ostala izvođenja kulturnih programa i kulturnih sadržaja (mjuzikl, cirkus, pantomima, ulična umetnost i t.sl.)“? Ministar performansa je svrstao zabavu u kulturu, odnosno cirkus i uličnu umetnost, a šta je ono „i t.sl.“ čini se da je bolje da nikada ne saznamo.

[restrictedarea]

Rezultat takve kulturne politike jeste „Rešenje Ministarstva kulture i informisanja Srbije o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti izdavačke delatnosti – periodične publikacije iz oblasti umetnosti i kulture“ za 2015. godinu. Iz njega je proistekla skandalozna odluka Ministarstva kulture da izdvoji mizernih 180.000 dinara za štampanje „Književnih novina“, u ovoj godini, a to je dovoljno, otprilike, samo za jedan broj. Jednako su loše prošli takođe istorijski relevantni književni časopisi „Književnost“ i „Savremenik “, sa po 120.000. Nešto bolje, ali svejedno nedovoljno, „Mostovi“ Udruženja književnih prevodilaca Srbije i „Povelja“ (Kraljevo) sa po 400.000 dinara. Ostali su se sveli na iznose dovoljne za kafu, bez kocke šećera, a otprilike polovina nije dobila ništa.

Dakle, naše Ministarstvo tretira „Književne novine“, list za književnost i kulturu uopšte, koji postoji već četrdeset i sedam godina, kao beznačajnu pojavu, pa je Tasovčeva ponižavajuća „donacija“ od hiljadu evra u stvari kukavičje jaje u smislu „dao sam ti najmanje što sam mogao, samo da ne možeš da kažeš da sam protiv tebe, ali dovoljno malo da možeš da crkneš“!

Slična stvar je i u književnom prevodilaštvu, gde je izbor autora i  književnih dela čije se objavljivanje u inostranstvu finansira tanak i jednostran, bezmalo sav „u žutoj boji“. Tako je i sa ozbiljnim autorima: skandalozno, kada je reč o politici dodeljivanja subvencija. Izdavaču „Albas“ iz Tirane dodeljeno je za prevod jednog romana Milorada Pavića 1.800 evra. Autor nije sporan, već zašto je našem najprevođenijem piscu potrebno da ovako ide u zemlju crnih orlova? Nije on dron. On je komercijalni pisac svetskoga glasa, profitabilan, dakle nema subvencija, a naše Ministarstvo se zalaže za neoliberalnu profitabilnu kulturu, bar sudeći po izjavama ministra Tasovca.

KAKO SE „UGRADITI“ U PREVOD

Istovremeno, dok se ove dotacije za sve ostale knjige, pa i za prevode pisaca poput Meše Selimovića, vrte u visini od oko jedne do tri hiljade evra, Aleksandar Gatalica je dobio, mimo važećeg ovogodišnjeg konkursa, 8.000 evra za prevod knjige „Veliki rat“ (495 strana) na engleski jezik. Problem je u tome što je knjiga objavljena i promovisana u Londonu još prošle godine (!?) novembra 2014. u ambasadi Srbije i Britanskoj biblioteci u Londonu. Čemu onda nezakonita naknadna sredstva, koja se u ovu namenu opredeljuju samo pre objavljivanja knjiga? Gataličina knjiga o Prvom svetskom ratu, na konkursu iz 2014. godine, dobila je 17.600 evra za prevod na francuski jezik. Ako se i najsloženija književna dela ovog obima, od  400 do 500 stranica, prevode za tri do četiri hiljade evra (ne verujem da ima prevodilaca koji dobijaju više, bar kod nas) onda nešto nije u redu sa pomenutim iznosima. Naročito ako se ima u vidu da subvencija Ministarstva pokriva isključivo troškove prevoda i to samo 50 odsto vrednosti. Znači da je prevod Gatalice u Francuskoj koštao 35.200 evra, jer tolika je morala biti ponuda stranog izdavača da bi mu se dodelilo pola pomenutog iznosa! Da li smo (ne)normalni mi ili Tasovac?! A za te pare se u Francuskoj, po njihovim cenama, može prevesti bar četiri-pet Gataličinih knjiga, ili ako bi to radio naš prevodilac, onda osam ili devet! Zato je legitimno pretpostaviti da se u ovaj prevod neko „ugradio“, ili kroz svoj nezakoniti honorar, ili pokrivajući troškove štampe i rada izdavača, pa i boravka našeg pisca na promociji, što bi bilo takođe nezakonito!

RIJALITI MINISTARSTVO

Naravno, ovde nije reč o značaju Aleksandra Gatalice i njegovog dela, naprotiv, takav roman kao njegov koji je finansiran treba podržati, ali samo u zakonskim okvirima, a ne po aršinima Tasovčevog Ministarstva. Kažem Ministarstva, jer nije srpska kulturna politika krenula u sunovrat sa ovim ministrom performansa, ali sa njim rizikuje da stigne na dno dna, odnosno do nivoa „Parova“, ako ne i još niže – do „Maldiva“!!

U promišljanje o aršinima Ministarstva uopšte spada i pitanje kako to da je za prevod „Antologije savremene srpske poezije od 60-ih do danas“ na engleski jezik izdvojeno 7.000 dolara, a za prevod  knjige „Antologije srpske poezije dvadesetog veka“ („Levante editori“, Bari, 2005, 317 str.) autora prof. dr Svetlane Stipčević i prof. Danijela Đankanea, u prevodu ovde potpisanog, koja se koristi kao priručnik na fakultetima u Italiji, svojevremeno nije izdvojen ni dinar. Jedinu relevantnu knjigu u Italiji o našoj poeziji od Laze Kostića do Danilova i Karanovića, uključujući i poeziju za decu od Zmaja do Ršumovića, autor ovih redova preveo je na italijanski jezik besplatno! Drugačije nije mogla biti štampana, jer naše, tada još uvek Ministarstvo kulture a ne performansa kao danas, nije bilo zainteresovano. Štampu je platio Univerzitet u Bariju, jer je i naše Ministarstvo prosvete bilo potpuno nezainteresovano! Nije li tu bilo malo partijske politike „druge Srbije“, kako se zuckalo? Ili je u pitanju samo anglizacija, kao deo „teorije zavere“ u okviru dugogodišnje kulturne politike našeg Ministarstva, koje bi trebalo da se bavi kulturom, a ne politikom uličnih predstava?

STRATEGIJA, ŠTA TO BEŠE?

Očigledno je da Ministarstvo kulture odavno nema strategiju kulturne politike, da deluje nasumice, ali je pod Tasovcem jasno da ono, iako i dalje nema strategiju, ima cilj. Sudimo da je taj cilj – divlja neoliberalizacija kulture u okviru koje se sistematski uništava sve što je tradicionalno i nacionalno, a podmeće se cirkuska zabava kao kultura vodeći nas ka kiču i površnosti zapadne provenijencije. Izmišlja se nekakva „profitabilna“ kultura, pa ministar Tasovac nadahnuto kaže: „Na Bajlonijevoj pijaci prodaju se krompir i paradajz, a ne sabrana dela Kanta i Hegela, zato što krompir i paradajz ima ko da kupi…“  On dalje tvrdi da prodaja nemačke idealističke filozofije ide nešto slabije „pogotovo u vreme tropskih vrućina“. Dakle, po njemu, Kanta više neće biti u Srbiji, jer niko neće da ga kupi na Bajloniju. Međutim, koliko je poznato, krompir se ne prodaje u knjižarama, pa nije jasno kakvo je to poređenje, ali bilo bi zanimljivo znati pošto je kilo Tasovčeve svirke na klaviru na nekoj pijaci. Makar i na Buvljaku. Jer, on bi morao da se proda lako, kao krompir, kad već ima ovakve „mušice u glavi“. Naravno, pod uslovom da ima ko da ga kupi.

Po aršinima ministra kulture, buduće srpske generacije neće čitati Šekspira, jer njegova sabrana dela ne mogu biti profitabilna, a u opasnosti je i Filharmonija, koja takođe nije dohodovna. Naravno, ako sve u kulturi mora biti profitabilno, odnosno samoopstajuće, ili nestati, ne vidi se čemu onda služi Ministarstvo kulture. Treba i njega ili prodati na Bajloniju ili ukinuti.

[/restrictedarea]