Кантова дела слабо пазаре – на Бајлонију!

Пише Драган Мраовић

Продаја немачке идеалистичке филозофије иде нешто слабије „поготово у време тропских врућина“, тврди министар културе Иван Тасовац, по чијим аршинима будуће српске генерације вероватно неће читати Шекспира, јер његова сабрана дела не могу бити профитабилна, а у опасности је и Филхармонија, која такође није доходовна

У земљи која нема стратегију културне политике, где Велики ум наше културе хоће да мења назив Закона о култури у Закон о јавном интересу у култури (као да је јавни интерес шири појам од културе!) а нарочито када се зна да границе јавног интереса одређује власт а не свеукупна грађанска и национална јавност, српској култури на издисају одбројавају задње сате часовници (постављени испред Музеја савремене уметности и испред Народног музеја Србије) које је осмислио министар Иван Тасовац, познат по своме перформанс министровању. Шта може очекивати култура Србије од власти која за њу издваја једва пола процента из буџета – најмање у Европи?! И шта да очекује од министра културе који избацује из Закона о култури све што је национално?

ЦИРКУС, ПАНТОМИМА И Т.СЛ.!

Нема више националних установа, па ће Народни музеј или Народно позориште да долазе на Тасовчев казан и да моле за цркавицу чекајући у реду са циркусантима и уличним жонглерима, јер он неће више морати да их финансира приоритетно, већ како му се ћефне. Рецимо, не свиђа му се директор Народног позоришта и нема пара за плате глумцима! И шта могу очекивати наши културни посленици када се, у Тасовчевом Предлогу закона о јавном интересу у култури (министар побркао лончиће, јер нас води у либералдемократију, а враћа Милошевићeв назив овог закона! Или је то први знак његовог покајања према Слоби?) у чл. 5 тачка 11 у културу сврставају „остала извођења културних програма и културних садржаја (мјузикл, циркус, пантомима, улична уметност и т.сл.)“? Министар перформанса је сврстао забаву у културу, односно циркус и уличну уметност, а шта је оно „и т.сл.“ чини се да је боље да никада не сазнамо.

[restrictedarea]

Резултат такве културне политике јесте „Решење Министарства културе и информисања Србије о додели средстава за суфинансирање пројеката у области издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе“ за 2015. годину. Из њега је проистекла скандалозна одлука Министарства културе да издвоји мизерних 180.000 динара за штампање „Књижевних новина“, у овој години, а то је довољно, отприлике, само за један број. Једнако су лоше прошли такође историјски релевантни књижевни часописи „Књижевност“ и „Савременик “, са по 120.000. Нешто боље, али свеједно недовољно, „Мостови“ Удружења књижевних преводилаца Србије и „Повеља“ (Краљево) са по 400.000 динара. Остали су се свели на износе довољне за кафу, без коцке шећера, а отприлике половина није добила ништа.

Дакле, наше Министарство третира „Књижевне новине“, лист за књижевност и културу уопште, који постоји већ четрдесет и седам година, као безначајну појаву, па је Тасовчева понижавајућа „донација“ од хиљаду евра у ствари кукавичје јаје у смислу „дао сам ти најмање што сам могао, само да не можеш да кажеш да сам против тебе, али довољно мало да можеш да цркнеш“!

Слична ствар је и у књижевном преводилаштву, где је избор аутора и  књижевних дела чије се објављивање у иностранству финансира танак и једностран, безмало сав „у жутој боји“. Тако је и са озбиљним ауторима: скандалозно, када је реч о политици додељивања субвенција. Издавачу „Албас“ из Тиране додељено је за превод једног романа Милорада Павића 1.800 евра. Аутор није споран, већ зашто је нашем најпревођенијем писцу потребно да овако иде у земљу црних орлова? Није он дрон. Он је комерцијални писац светскога гласа, профитабилан, дакле нема субвенција, а наше Министарство се залаже за неолибералну профитабилну културу, бар судећи по изјавама министра Тасовца.

КАКО СЕ „УГРАДИТИ“ У ПРЕВОД

Истовремено, док се ове дотације за све остале књиге, па и за преводе писаца попут Меше Селимовића, врте у висини од око једне до три хиљаде евра, Александар Гаталица је добио, мимо важећег овогодишњег конкурса, 8.000 евра за превод књиге „Велики рат“ (495 страна) на енглески језик. Проблем је у томе што је књига објављена и промовисана у Лондону још прошле године (!?) новембра 2014. у амбасади Србије и Британској библиотеци у Лондону. Чему онда незаконита накнадна средства, која се у ову намену опредељују само пре објављивања књига? Гаталичина књига о Првом светском рату, на конкурсу из 2014. године, добила је 17.600 евра за превод на француски језик. Ако се и најсложенија књижевна дела овог обима, од  400 до 500 страница, преводе за три до четири хиљаде евра (не верујем да има преводилаца који добијају више, бар код нас) онда нешто није у реду са поменутим износима. Нарочито ако се има у виду да субвенција Министарства покрива искључиво трошкове превода и то само 50 одсто вредности. Значи да је превод Гаталице у Француској коштао 35.200 евра, јер толика је морала бити понуда страног издавача да би му се доделило пола поменутог износа! Да ли смо (не)нормални ми или Тасовац?! А за те паре се у Француској, по њиховим ценама, може превести бар четири-пет Гаталичиних књига, или ако би то радио наш преводилац, онда осам или девет! Зато је легитимно претпоставити да се у овај превод неко „уградио“, или кроз свој незаконити хонорар, или покривајући трошкове штампе и рада издавача, па и боравка нашег писца на промоцији, што би било такође незаконито!

РИЈАЛИТИ МИНИСТАРСТВО

Наравно, овде није реч о значају Александра Гаталице и његовог дела, напротив, такав роман као његов који је финансиран треба подржати, али само у законским оквирима, а не по аршинима Тасовчевог Министарства. Кажем Министарства, јер није српска културна политика кренула у суноврат са овим министром перформанса, али са њим ризикује да стигне на дно дна, односно до нивоа „Парова“, ако не и још ниже – до „Малдива“!!

У промишљање о аршинима Министарства уопште спада и питање како то да је за превод „Антологије савремене српске поезије од 60-их до данас“ на енглески језик издвојено 7.000 долара, а за превод  књиге „Антологије српске поезије двадесетог века“ („Леванте едитори“, Бари, 2005, 317 стр.) аутора проф. др Светлане Стипчевић и проф. Данијела Ђанканеа, у преводу овде потписаног, која се користи као приручник на факултетима у Италији, својевремено није издвојен ни динар. Једину релевантну књигу у Италији о нашој поезији од Лазе Костића до Данилова и Карановића, укључујући и поезију за децу од Змаја до Ршумовића, аутор ових редова превео је на италијански језик бесплатно! Другачије није могла бити штампана, јер наше, тада још увек Министарство културе а не перформанса као данас, није било заинтересовано. Штампу је платио Универзитет у Барију, јер је и наше Министарство просвете било потпуно незаинтересовано! Није ли ту било мало партијске политике „друге Србије“, како се зуцкало? Или је у питању само англизација, као део „теорије завере“ у оквиру дугогодишње културне политике нашег Министарства, које би требало да се бави културом, а не политиком уличних представа?

СТРАТЕГИЈА, ШТА ТО БЕШЕ?

Очигледно је да Министарство културе одавно нема стратегију културне политике, да делује насумице, али је под Тасовцем јасно да оно, иако и даље нема стратегију, има циљ. Судимо да је тај циљ – дивља неолиберализација културе у оквиру које се систематски уништава све што је традиционално и национално, а подмеће се циркуска забава као култура водећи нас ка кичу и површности западне провенијенције. Измишља се некаква „профитабилна“ култура, па министар Тасовац надахнуто каже: „На Бајлонијевој пијаци продају се кромпир и парадајз, а не сабрана дела Канта и Хегела, зато што кромпир и парадајз има ко да купи…“  Он даље тврди да продаја немачке идеалистичке филозофије иде нешто слабије „поготово у време тропских врућина“. Дакле, по њему, Канта више неће бити у Србији, јер нико неће да га купи на Бајлонију. Међутим, колико је познато, кромпир се не продаје у књижарама, па није јасно какво је то поређење, али било би занимљиво знати пошто је кило Тасовчеве свирке на клавиру на некој пијаци. Макар и на Бувљаку. Јер, он би морао да се прода лако, као кромпир, кад већ има овакве „мушице у глави“. Наравно, под условом да има ко да га купи.

По аршинима министра културе, будуће српске генерације неће читати Шекспира, јер његова сабрана дела не могу бити профитабилна, а у опасности је и Филхармонија, која такође није доходовна. Наравно, ако све у култури мора бити профитабилно, односно самоопстајуће, или нестати, не види се чему онда служи Министарство културе. Треба и њега или продати на Бајлонију или укинути.

[/restrictedarea]