Izbeglištvo kao demografski inženjering

Kuda vodi kriza s azilantima

Piše Filip Rodić

Srbija se već duže vreme nalazi u ozbiljnoj krizi sa ilegalnim imigrantima i azilantima koji preko teritorije naše zemlje pokušavaju da se domognu neke od bogatih zapadnih država, ali i da ostanu i u Srbiji dođu do boljeg života. Ne ulazimo u to koliko može biti tragična sudbina ovih ljudi i koliko je teška muka koja ih je naterala da napuste svoje domove, ali problem koji predstavljaju je višeslojan i oni su potencijalno velika opasnost za državu domaćina

Imigracija na evropski kontinent iz afričkih, azijskih ili bliskoistočnih zemalja nije nov fenomen. Ona je najvećeg maha uzela u drugoj polovini 20. veka, kada je, usled brzog ekonomskog razvoja, Zapadnoj Evropi bila potrebna sveža radna snaga. Tu imigraciju podsticala je, dakle, privreda, odnosno kapital kojem je odgovaralo da lokalne radnike zameni jeftinijim, uvezenim radništvom. Razlika između ovoga i robovlasničkog prebacivanja radne snage iz Afrike u Severnu i Južnu Ameriku je, ako se malo bolje pogleda, samo kozmetička i za politiku imigracije može se slobodno reći da predstavlja novu vrstu robovlasništva, ropstva na kapitalistički način. Ljudi koji su zbog novca dobrovoljno napustili zavičaj i otišli da žive u zemlji sa kojom nemaju ama baš ničeg zajedničkog, nisu u novom svetu uspeli da pronađu sreću, što dokazuje i činjenica da se u društvo domaćina istinski asimilovao tek mali broj njih, dok većina, uključujući tu i drugu i treću generaciju, živi u nekom paralelnom svetu, u getu, po pravilima prenetim iz otadžbine. Štaviše, oni ista ta svoja pravila i stil života pokušavaju da nametnu narodu domaćinu.

[restrictedarea]

ZAMENA STANOVNIŠTVA

Kao nekada u Severnoj i Južnoj Americi, i u Evropi je danas na delu neka vrsta demografskog inženjeringa, gde finansijska elita pokušava da domicilno stanovništvo zameni drugim, presađenim iz drugog kraja sveta. U Americi je to bio slučaj jer indijansko stanovništvo zbog svojih karakterističnih osobina (najviše ponosa) nije moglo biti adekvatno iskorišćeno za robovski rad, pa je praktično istrebljeno, a na njegovo mesto je doveden „pogodniji“ narod. U Evropi se danas radi na intenzivnom uništavanju kulturnog i nacionalnog identiteta i kroz takozvanu „kulturološku i etničku diversifikaciju“, odnosno, na stvaranju ljudi koji neće biti ništa i neće imati nikakav identitet, sem potrošačkog. Novi globalni čovek ne treba da bude opterećen prošlošću, precima i tradicijom, nego kreditima, poslom i besomučnom kupovinom suštinski nepotrebnih stvari.

Pošto je poslednjih godina Evropa privredno i ekonomski posustala, ekonomska imigracija je postala nepotrebna i realno opterećujuća za državu. Elita je, međutim, uspela da nađe modus za nastavak demografskog inženjeringa i svoje širenje haosa po svetu iskoristila i za stvaranje novog soja imigranata u vidu izbeglica i azilanata. Pored toga što je zgodan za nastavak zamene stanovništva u zapadnoevropskim državama, ovaj model je posebno primenjiv na evropskim društvima koja do sada, zbog ekonomski lošijeg položaja, nisu bila meta masovnije imigracije i u velikoj meri uspela su da sačuvaju nacionalni identitet ‒ takva je Poljska, Češka, Mađarska, pa i Srbija. Zato su upravo ove zemlje glavni cilj najnovije „seobe naroda“ koju su izazvale zapadne elite uništavanjem inače sasvim zdravih, funkcionalnih i prosperitetnih društava, poput Libije ili Sirije, pa čak i Iraka.

EKONOMSKI TERET

U tom smislu, model koji ni znatno snažnije privrede od srpske ne mogu da podnesu nameće se sada Srbiji. U Francuskoj, na primer, broj domaćih beskućnika povećao se od 2001. do 2012. za 50 odsto i dostigao brojku od 141500 ljudi, među kojima je oko 30000 dece. Zemlja koja nije u stanju da za ovoliki broj sopstvenih građana obezbedi krov nad glavom primorana je da zbog „humanosti“ prima desetine hiljada imigranata godišnje i mora im obezbediti pristojan smeštaj. Došlo je vreme kada je Francuska prema strancima, čiji je status najčešće nelegalan, postala brižnija nego prema sopstvenim ugroženim građanima. „Pečat“ je već pisao o slučajevima da se francuski radnici bez krova nad glavom izbacuju iz samačkih hotela kako bi se tamo o državnom trošku uselili ilegalni imigranti, a dokle ponekad ide bezobrazluk ovih pridošlica koje misle da imaju pravo i zaslužuju „bolji život“ o tuđem trošku, pokazuju i nedavni primeri kada je grupa ilegalnih imigranata odbila da bude smeštena u jednom kolektivnom centru sa francuskim beskućnicima „jer im je previše smrdelo“ ili kada je grupa pridošlica odbila da uzme besplatni obrok što im je u Kaleu delila jedna humanitarna organizacija „jer nije bio dovoljno začinjen“, o čemu je pisao „Figaro“ 8. oktobra prošle godine. „Predvodnici su pokušali da pribegnu sili, ali smo im pokazali da takvog ponašanja ne može biti na prostoru na kojem delimo hranu, pošto je to mesto mira“, rekao je ovom listu predsednik udruženja za pomoć migrantima Žan-Klod Lenoar i dodao da „obrok zaista nije bio mnogo začinjen, ali da to nije razlog da se on odbije i da se upropasti sva hrana“ i ocenio da je ovakva reakcija „neprihvatljiva“. „Obično stavljamo gomilu začina koji su veoma skupi, ali oni moraju ostati na zemlji i shvatiti da ni mnogi građani Kalea ne jedu tako dobro svaki dan“, upozorio je Lenoar.

Upravo je ovo stvar o kojoj moramo dobro razmisliti. Država Srbija postala je predmet kritika da se ne ponaša dovoljno dobro prema migrantima, ne olakšava im muku i ne pomaže u nesreći. Istovremeno, građani su optuženi da „nisu baš pokazali pravu srpsku gostoljubivost“. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je početkom jula da je za prvih šest meseci ove godine 35712 imigranata, pre svega iz Sirije i Avganistana, izrazilo nameru da zatraži azil u Srbiji, a očekuje se da bi ovaj broj do kraja godine mogao da dostigne čak stotinu hiljada. Prema procenama vladinih institucija i nevladinog sektora, smeštaj i hrana jednog tražioca azila državu dnevno koštaju oko devet evra. Kada se tome doda angažovanje prevodilaca, pravnika, psihologa, eventualna pomoć u odeći i obući ‒ cena se prosečno uveća za oko tri evra. Analizom ovih podataka dolazi se do zaključka da bi država na azilante dnevno morala da troši između 321.400 i 428.540 evra, ili između 12 i 13 miliona evra mesečno. Sa druge strane, procena CIA u 2013. godini bila je  da je u našoj zemlji ispod granice siromaštva živelo 9,2 odsto ljudi. Granica siromaštva u Srbiji, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku 2012, iznosila je 13.680 dinara po domaćinstvu mesečno, što je po ondašnjem kursu od 115 dinara za jedan evro iznosilo oko 3,9 evra dnevno. Iste godine, po istom izvoru, u opasnosti da se nađe ispod granice siromaštva bilo je 24,6 odsto građana Srbije. Republički zavod za statistiku navodi kako je prosečna neto zarada u Srbiji u maju ove godine iznosila je 43.964 dinara, što je oko 360 evra mesečno ili oko 12 evra dnevno. Znači, država Srbija jednom azilantu dnevno isplaćuje gotovo istovetnu sumu koju zaradi prosečan Srbin. Situacija je još poraznija kada se izdavanja države za azilante uporede sa onim što država daje našoj deci. Dečiji dodatak za jun 2015. godine iznosio je 2.640 dinara mesečno, što je 0,7 evra dnevno, odnosno 17 puta manje od izdvajanja za jednog azilanta.

BLOKIRANI U SRBIJI

Na to koliko ovaj finansijski teret može biti opasan po Srbiju, sredinom jula ukazao je i premijer Aleksandar Vučić, koji je upozorio da državni budžet ne može da podnese ove troškove, što indirektno govori da bi zemlja zbog azilanata mogla bukvalno da bankrotira. Vučić je rekao da se rešenje za ovaj problem mora tražiti zajednički sa EU, ali teško je poverovati da bi isti oni centri moći koji nam nameću razne vidove štednje kao što je smanjenje penzija i istovremeno od nas zahtevaju da izbeglicama pružimo što ni mnogo bogatije države ne mogu bili voljni da pomognu u datoj situaciji.

Ekonomska pretnja po Srbiju, koliko god ona ozbiljna bila, međutim, nije toliko velika koliko je velika pretnja od demografskog inženjeringa, koji smo već pomenuli. Naime, kako je ministar za rad i socijalna pitanja Aleksandar Vulin upozorio 12. jula, „Srbija je pod pritiskom da ne dozvoli izbeglicama da napuste njenu teritoriju“ i „imamo zahteve da hermetički zatvorimo granice i da niko ne pređe iz Srbije u neku drugu zemlju, a zahteva se i da omogućimo svakom izbeglici prostor na teritoriji Srbije“. Na sličnu stvar skrenuo je pažnju i „Amnesti internešenel“: zamenik direktora za Evropu i Srednju Aziju Gauri van Gulik ocenio je da su „Srbija i Makedonija postale ponor gde se prelivaju izbeglice i migranti koje niko u EU nije voljan da primi“. Kada se ovome doda da izbegli iz pomenutih zemalja u Srbiju mogu ući samo preko država članica EU, dolazi se do logičnog zaključka da je cilj da se nasele u Srbiji. Brojka od skoro 36000 sadašnjih azilanata jednaka je broju stanovnika u Jagodini ili Inđiji i ovoliko ljudi je u Srbiju došlo za svega pola godine. Sa druge strane, prema poslednjem popisu, broj stanovnika naše zemlje smanjio se između 2002. i 2011. za 377000 ljudi. Ako se ovakav trend nastavi, na svakih deset godina će za jednog građanina Srbije zamena biti dva imigranta iz neke afričke, azijske ili bliskoistočne zemlje. Ako se tome doda i faktor nataliteta, koji kod Srba u 2015. iznosi minus 0,46 odsto, dok pomenute populacije imaju tendenciju ka znatno većem prirodnom priraštaju, situacija je još alarmantnija. Da li vam ovo liči na zamenu stanovništva ili demografski inženjering? Da li su i nama centri moći namenili sudbinu američkih Indijanaca?

Na kraju, podsetimo da, uz časne izuzetke, većina onih što danas pozivaju na humanost i „dokazivanje da srpsko gostoprimstvo nije samo prazna priča“ nije tako mislila i 1991, 1995, ili 1999, nego su se, naprotiv, žalili kako su reke izbeglica iz ruralnih zabiti „poseljačile“ Beograd, zaboravljajući pritom da su i njihovi preci (tako urbanih građana!) u najvećoj meri u prestonicu, ne tako davno, došli iz sličnih, ako ne i istih ruralnih zabiti. Da licemerje bude još veće, oni koji se toliko zgražavaju nad time što su srpske izbeglice poseljačile Beograd, u ovom novom talasu izbeglica s kojima mi nemamo baš nikakve veze ne vide ponovo neko potencijalno „poseljačivanje“ ili kvarenje kulturne slike svog grada i države, nego, naprotiv, bogougodno i u skladu sa postojećim liberalnim dogmama u tome vide mogućnost da se naša kultura obogati. Koliko se jedna kultura obogaćuje na ovaj način, mogu nam posvedočiti primeri raznih zapadnoevropskih država, najpre Francuske, čijem je kulturnom i civilizacijskom napretku doprineo zanemarljiv broj imigranata iz vanevropskih zemalja, dok je većina učinila upravo suprotno – francusku kulturu okovala matricama sopstvenih običaja i kulture, koji nisu ništa manje vredni, ali ipak, pripadaju jednom drugom geografskom podneblju.

[/restrictedarea]