Dan posle

Milorad Vučelić / glavni urednik

Prava je radost i zadovoljstvo, i to ne treba kriti, kada britanska politika doživi katastrofalan poraz i poniženje i to na otvorenoj svetskoj sceni. Sedam mračnih i antisrpskih rezolucija o Srebrenici podneli su Englezi u Savetu bezbednosti UN. Prvu lošu onda za nijansu bolju drugu pa onda goru od prve treću, pa najgoru petu i šestu i tako redom. Od predloga rezolucije do sledećeg predloga rezolucije pokazivali su da ih istina uopšte ne zanima. Bile su tu na ispomoći i neke baltičke zemlje, po svemu posrnula Francuska i naravno – Amerika. Kao pingpong lopticu, kontrarezolucijama, dobacivali su ih Rusi, pa Rusi Kinezima, a Kinezi Rusima, da bi ih na kraju suočili sa vetom Rusije.

Pobedila je pre svega istina, kao i istorijske činjenice. Đavolska laž je izgubila, a fijasko je doživela konstantna potreba Britanije da izaziva užase na Balkanu i da to uvek i po pravilu čini na štetu Srba. Ne možemo a da se ne prisetimo da je i uz Karađorđa kada je gubio glavu bio engleski oficir. Rusija je po ko zna koji put pokazala bratsku privrženost i principijelnost. Jasno je da Rusi ne odustaju od svoje zainteresovanosti za uticaj na Balkanu i u Srbiji i da nisu skloni da nas izruče i prepuste na milost i nemilost zapadnim „prijateljima“ i saveznicima. Umešni i preduzimljivi bili smo, po svemu sudeći, i mi sami. Britanija će na mnogo načina gledati da nam se osveti za ovu bruku i poniženje koje je doživela. Ali o tom-potom.

[restrictedarea]

Veliko iznenađenje predstavlja brutalna agresivnost koju je ovom prilikom demonstrirao London. Vlada njenog kraljevskog visočanstva obično nastupa u rukavicama, prefrigano, perfidno, podmuklo i lukavo. Kada neki narod uvale u katastrofu oni običavaju da kažu da je „pronašao svoju dušu“. Na dvadesetu godišnjicu obeležavanja masovnog stradanja u Srebrenici Zapad se našao u veoma teškoj situaciji. Na osnovu brojnih dokumenata i neposrednih svedočenja (opet taj „Vikiliks“) najviših vojnih i političkih predstavnika toga vremena (Klinton, Širak, Kinkel)  pokazuje se da su zapadni lideri i njima potčinjene tajne obaveštajne i vojne službe imali aktivno učešće u srebreničkom zločinu. Nije reč samo o nečinjenju i propuštanju radnji NATO ili EU, kako se to pokušava da prikaže, već o samom smišljanju, planiranju, organizovanju, neposrednom izvršavanju (Dražen Erdemović, Milorad Pelemiš, francuska tajna služba i Deseti diverzantski odred…)  i naknadnoj medijskoj operacionalizaciji srebreničkih dešavanja.

Rečnikom Haškog tribunala, reč je ovde o zajedničkom zločinačkom poduhvatu. To danas nezadrživo izlazi na videlo. I otud ovakva nervoza i silovit pokušaj da se na srpski narod utisne žig genocidnosti. Predlog britanske rezolucije bio je, pored svega ostalog, pokušaj da se za prave krivce pronađe alibi baš kao što je za agresiju na Srbiju i bombardovanje naknadno pokriće i opravdanje potraženo u haškim optužnicama i presudama.

Događaji u Grčkoj i ishod referenduma pokazali su da su sve „Pečatove“ prognoze, uvidi i predviđanja bili tačni. Finansijski totalitarizam i dosledna ideologija neoliberalizma pokazali su potpuni debakl pred prvim pravim istorijskim izazovom. Svet zapadnog kapitala pokazao je pravu nesposobnost i sve svoje deficite kada se suočio sa probuđenom istorijom i narodom željnim pravde i nade. Nasilna žestoka kampanja da Grci produže svoje dužničko ropstvo raspala se u paramparčad. Nije reč samo o neposrednom istorijskom događanju nego o podsticajnom istorijskom sećanju na koje upućuje Jegor Holmogorov:

Aleksis Cipras je besprekorno izabrao lozinku kojom je održao pobedu na referendumu o zahtevima poverilaca iz Evropske unije – „Atinska demokratija protiv transnacionalne imperije kapitala!“

Cipras je Grcima predložio da kažu: „OHI“ – „NE“.

Upravo tu reč čuo je od grčkog premijera Metaksasa italijanski ambasador 28. oktobra 1940. godine, kada je podnet ultimatum sa zahtevom bespogovorne kapitulacije Grčke pred Musolinijem. Metaksas je tada rekao: „OHI“ i grčka armija ne samo što je zaustavila prodor Italijana nego je i prenela ratna dejstva u Albaniju, okupiranu od Musolinija. Tek je prodor nemačkog Vermahta prinudio Grke da se posle žestokog otpora evakuišu na Krit, a zatim na engleski Kipar. Protiv nemačkog okupatora su se borili svi, uključujući pravoslavne monahe, koji su u ruke uzeli oružje.

Od tada je „Dan OHI“ – 28. oktobar – nacionalni praznik Grčke i simbol njene nezavisnosti, simbol njenog nepristajanja da pogne glavu pred evropskom imperijom, sada u konturama već previše sličnoj onoj koju su gradili…

Pozvati Grke da kažu „OHI“ – to je značilo preduprediti odgovor.

Kada smo već kod ovakvih istorijskih podsećanja valja napomenuti da su se odnosi Grčke sa njenim kreditorima sveli pre svega na odnos i relaciju sa Nemačkom. Ovo je za Nemce postala krajnje nepovoljna okolnost. Samo oni koji ne znaju ništa i ne pamte ništa potcenjuju velika iskušenja koja će snaći nemačku kancelarku i njenu arogantnu vladu i to pre svega na unutrašnjem planu. Kritike velikih intelektualnih i političkih veličina od Jirgena Habermasa do Helmuta Kola već se uveliko obrušavaju na njenu politiku. Pragmatičarka Merkelova je potcenila opasnosti situacije u koju je dovela Nemačku. Pokazuje se već po treći put u poslednjih sto godina da se Nemačka ne snalazi u situaciji kada postaje evropski lider i kada zadobija evropsko vođstvo. Dovodeći sebe u neprilike i postajući objekt konfrontacije sa velikim delom evropskih zemalja ona predstavlja i opasnost za njih. Male države ili malobrojni narodi kada pogreše, pogreše na svoju štetu. A velike države, poput Nemačke, kada pogreše, to učine na veliku štetu svih ostalih. Ako unutrašnjim moralnim i političkim neprilikama dodamo i teške posledice sankcija protiv Rusije i rata u Ukrajini koje podnosi nemačka privreda, situacija nije nimalo laka. Olako, bez diplomatske veštine koja krasi cinične Engleze, Nemačka postaje meta konfrontacija i aktivira mnoga mračna podsećanja. Svako buduće narodno izjašnjavanje u Španiji ili Italiji biće u velikoj meri usmereno protiv Nemačke bez obzira na ekonomske razloge.

Nemačka će u danima koji su pred nama morati da donese odluku da iz Evrope, EU i evrozone amputira Grčku i da za to podnese istorijsku odgovornost. Druge članice EU niko neće ni pominjati. Sasvim se osnovano može reći da će se takva odgovornost istoga trena pretvoriti u veliku krivicu.

Velika Britanija je poprilično hendikepirana predstojećim izjašnjavanjem o svom statusu u EU. Amerika se bar javno drži po strani kada je Grčka u pitanju. Imala je svojevremeno veliku ulogu u overavanju lažnih bilansa grčkog budžeta. Vašington „velikodušno“ prepušta Evropi da reši grčku krizu. I kao u svakoj do sada, a osetili smo to neposredno na svojoj koži, potmulo će kvariti svako evropsko rešenje da bi pokazao da bez njega na kraju nema pravog izlaza. Mnogo toga poslednjih dana ukazuje na ponavljanje takve strategije jer u dobroj meri je nezamislivo da se problemi jedne NATO zemlje kakva je Grčka, a Grčka posebno, reše bez SAD i međunarodnih finansijskih institucija kakva je MMF koje su pod najvećim uticajem upravo Amerikanaca.

Bilo kako bilo, Ciprasova „Siriza“ je ubedljivo demonstrirala šta je levica. Neumoljivo je i dosledno prepoznala i razobličila pravog krivca za počinjene nepravde. Transnacionalnu imperiju kapitala dakle. Prosto je zbrisala sa političke scene stare oligarhijske partije. Prvo ih je ubedljivo porazila na demokratskim izborima a onda ih posle više nego uverljive pobede na referendumu (preko 60 odsto izašlih) kadrovski počistila i privela na nacionalni konsenzus čineći ih tako nacionalno i državno odgovornima.

„Siriza“ je prizvala u svest svog naroda poznati refren „Ustajte prezreni na svetu…“ Podigla je već pomalo ugašen borbeni duh u Evropi. Na putu je da definiše novi model socijalne pravde. Ne šalje levica nikakve pozive i apele kapitalistima da malo više plaćaju radnike. Odolela je izazovima kosmopolitskog internacionalizma koji levicu po pravilu dovodi do problema sa patriotizmom. Odolela je da pitanje slobode naroda redukuje, kako se to danas primitivno cinično obično čini, buđelarom i šlajpikom ili našim novcima. Cipras se nije libio da iskreno iskorači iz svih dosadašnjih geopolitičkih ograničenja i zatraži od Putina i Rusije pomoć za svoj narod.

Nema šta se sve nije učitavalo u opasnosti koje Ciprasu i grčkom narodu međunarodni kapital sprema. Izricane su najgore pretnje, i kampanja protiv Grka je bila odista nasilnička. Ništa od svega toga se neće desiti. Šta bi sa tim čuvenim „danom posle“?

Stvorena je potpuno nova istorijska situacija iz koje su, već se da naslutiti po izjavama nekih zapadnih lidera, počeli da izvlače ozbiljne pouke. Izvesno je da je stvorena prilična pukotina u ideologiji finansijskog totalitarizma i fatalizma.

Medijska i politička Srbija nije propustila priliku da se i ovoga puta propisno obruka. Posebno se istakao neki nesretni ekonomski ekspert po prezimenu Arsić koji je otkrio da je zbog ishoda referenduma povećan javni dug Srbije za preko sto miliona! Žuti naprasni levičar Borko je promućurno zaključio da se u Grčkoj glasalo protiv Vučića. Neki Raša iz Gelzenkirhena, Vilaha ili sličnog grada je u najstarijem dnevnom listu u Srbiji objavio neku neviđenu pismenu demonstraciju potpunog rasapa moždane materije koja je verovatno zaslužila pažnju nekog urednika zaduženog za probleme psihoterapije i što pomno prati inovacije u „Lazi Lazareviću“ pa ga je zapalo da nešto i on ugura u novine. Bakić, junak rubrike „gluparnik“, još uvek se ne oglašava. Sam bog zna kakve će zaključke on izvući. Političke partije, ni leve ni desne ni patriotske ni demokratske ni opozicione ni one u vlasti,  uglavnom se nisu oglašavale. Najveći deo njih je odavno izvan sebe i izvan nas, negde u tranzicionim izmaglicama. Jedinstvene su, vidimo, u odnosu prema „Sirizi“, ali jedinstvene su i u izglasavanju NATO zakona u Skupštini Srbije.

[/restrictedarea]