ALEKSANDAR ŠARIPOV – Povratak Iljina

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Samo na putu religioznog stvaralaštva i stvaranja uzvišene kulture biće moguće osnažiti pravnu svest građana, koji svoj život osmišljavaju kao put harmonizacije, put vaploćenja ideala istine, dobra, lepote…

Činjenica je da živimo u prelomno doba, kada će se čovečanstvo vratiti najdubljim istinama svog postojanja ili će nestati u ponoru epohalnog nihilizma. Gilbert Kit Česterton je govorio da baš u vremenima koja od nas traže najpraktičnije odgovore moramo da se utemeljimo u ozbiljnoj teoriji. Jer, dobra teorija nije apstrakcija; ako je sržno utemeljena, odgovara značenju te reči na izvornom grčkom – ona je, naime, „sagledanje“. Da bismo sagledali epohu, obraćamo se velikim umovima koji su to činili pre nas. Jedan od njih bio je i ruski mislilac Ivan Iljin, na koga se Vladimir Putin često poziva u svojim govorima. Zato smo poveli razgovor sa Aleksandrom Mihajlovičem Šaripovim, magistrom istorijskih nauka, članom Saveza pisaca Rusije, sapredsedavajućim Međunarodnog iljinskog komiteta , članom Izvršnog komiteta Srpsko-ruskog društva „Ivan Iljin“, autorom izvrsnih studija o Iljinu.

On nas podseća na Iljinovu ljubav prema Srbiji i kralju Aleksandru Karađorđeviću, koji je odgovarao njegovoj predstavi o vitezu na prestolu, i dodaje: „Bilo mi je veoma drago kad sam video da su na srpski prevedena sva četiri zbornika literarno-filozofskih parabola Iljinovih: „Pojuće srce: Knjiga tihih sazrcanja“, „Zagledan u život: Knjiga promišljanja svakodnevice“, „Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja“, „Put ka očiglednosti“. To su visokoumetničke skice – razmišljanja čoveka koga je život umudrio, i koji razgovara sa prijateljima, odraslom, ali još uvek nedovoljno mudrom decom o životu u svim njegovim oblastima. O Iljinu postoji i monografija na srpskom: „Ivan Iljin – između Čeke i Gestapoa“. Zapanjuje činjenica da  Iljin, koji za vreme komunizma nije objavljivan, sada doživljava toliko prevoda i izdanja. Sa akademikom Ivanom Čarotom izbrojali smo oko dvadesetak prevoda Iljina na srpski u postkomunističko vreme. U Rusiji se samo Sveti Nikolaj (Velimirović) može porediti sa srpskom popularnošću Iljina. Pritom treba istaći da se prevode i tako ozbiljni filozofsko-politički radovi Iljinovi kakav je „O suprotstavljanju zlu silom“, u Srbiji su već izašla dva izdanja (u Rusiji znatno više, naravno). A to nije roman, nego analitički naučni rad o problemima izgradnje snažnog  i istovremeno moralnog društva i države.

 

Ivan Iljin je bio veliki protivnik formalne demokratije, koja se, bez njenih stvaralačkih pretpostavki, može pretvoriti čak i u totalitarnu tiraniju. U kom stepenu je današnja demokratija, pre svega na Zapadu, „vlast naroda“? Koliko je ona „kriptokratija“ samoizabranih, uglavnom finansijskih elita?

Formalnoj demokratiji Iljin je posvetio veliku pažnju. Ukazivao ja na dve najtragičnije činjenice 20. veka čiji je uzročnik bila formalna demokratija – dolazak boljševika na vlast 1917. i dolazak hitlerovaca na vlast u Nemačkoj 1933. U svojim člancima 1940/50-ih godina o budućnosti Rusije, koji su ušli u zbornik „Naši zadaci“, Iljin je razobličavao liberale, koji su oteli vlast 1917, upravo zbog njihovog prostačkog shvatanja demokratije: oni koji su sklonili s vlasti cara Nikolaja Drugog prvi put su proglasili formalnu demokratiju, koja ranije nigde nije postojala. „Februarci“ su rešili da „narod o svemu odlučuje“, i to aritmetičkim prebrojavanjem glasova. Došlo je do toga da su na frontu vojnici glasali da li da idu u juriš ili da ne idu.  To je dovelo do smutnje i bezakonja. U 20. veku formalna demokratija se proširila na većinu zemalja.

Zašto se onda bavimo politikom u depolitizovanom svetu formalne demokratije?

Za Iljina, smisao politike je u kakvotnom razvoju društva, zbog čega ona mora da bude „aristokratična“, to jest da na izbore pušta samo časne, radne ljude, da bi na vlasti bili izabrani, najbolji od najboljih. Samo časni trudbenici, „aristokrate duha“, mogu društvo da vode putem skladnog duhovnog i kulturnog razvoja. Zar je slučajno da najjači igrači savremene „svetske šahovske table“ uopšte nisu privrženici formalne demokratije? Velika Britanija čuva monarhiju kao faktor koji vrši solidarizaciju nacije, a u SAD izborne kampanje prolaze kroz nekoliko etapa tokom kojih se odstranjuju nesposobni pretendenti na vlast. Pa ipak, drugim narodima atlantisti nameću upravo ideologiju formalne demokratije, pri kojoj se, uz pomoć razvijenih sredstava masovnog informisanja, u rukama finansijske oligarhije, često otkinute od narodnih korena, pa i sasvim tuđinske, može manipulisati glasovima birača. Faktički, formalna demokratija je često informacionoideološko oružje za borbu dominantne civilizacije koja preko moćnog sistema telekomunikacija formira javno mnjenje u drugim državama. I mi to danas uglavnom i vidimo: transnacionalna oligarhija preko međunarodnih informativnih kanala formatira svest građana planete u pravcu pogodnom za ostvarenje njihovih ciljeva, među kojima je i izbor određenih ljudi na vlast.

[restrictedarea]

A šta ćemo sa tolerancijom, činjenicom da Iljin nije bio zagovornik netolerantnosti?

Bivši senator, profesor dr Valerij Rastorgujev, ukazao je na još jednu bolest formalne demokratije u mom ciklusu „Iljinovska predavanja“ na radiju „Ruski svet“: kult tolerancije koju je stvorila formalna demokratija sada ljudima ne dozvoljava da govore istinu, jer ona može nekoga da „uvredi“. I zaista – ne možeš da braniš tradicionalne vrednosti, ne smeš da razobličavaš sodomiste, ne smeš da svedočiš o istorijskim istinama… Zbog toga većina ruskih rodoljuba i podržava sadašnju Putinovu politiku očuvanja tradicionalnih vrednosti i jačanja države. Ipak, i ruska vlast mora aktivnije da izlazi u susret patriotskom pokretu nacije, pojačavajući borbu s ogromnom korupcijom i slabom izvršnom disciplinom u državi. Problem sadašnje ruske demokratije je postojanje „nedodirljivih“ klanova, što je pokazao slučaj „Oboronservisa“.

Vreme je da se setimo osnovnih Iljinovih ideja. Da počnemo od pravne svesti. On je smatrao da se vlast zakona ne postiže donošenjem zakona, nego stvaranjem pravne svesti. Mi živimo u dobu kada je zakona koje parlamenti donose sve više, a bezakonje caruje svuda. Kako vaspostaviti pravnu svest?

Subjekt prava i države  je – ljudska ličnost. Važno je kako se ta ličnost shvata. Iljin je znao, i pisao u „Putu duhovne obnove“: Čoveku je dato da bude duh; on je prizvan da bude duh; u tome je osnovni i svešteni smisao njegovog života. Pri čemu je to duh odgovoran i slobodan, i zato odgovoran za sebe – pred Bogom i pred drugim ljudima, pred društvom.

Duhovno shvatanje čoveka Iljinu je davalo da uvidi istinsku suštinu prava i države, to jest duhovnu suštinu. Čovek sa duhovnim viđenjem, to jest oduhotvorenom svešću ovako definiše naciju i državu u „Putu duhovne obnove“: Mi smo – jedinstvena duhovna i pravna zajednica, kojom upravlja jedinstvena vrhovna vlast vezana jedinstvom života, stvaralaštva i istorijske sudbine. Mi smo – država. Iljin izvrsno zasniva moralnu utemeljenost prava, a samim tim i države, omogućava da se shvati da je bez vaspitanja religiozne moralnosti kod ljudi teško vaspitati pravnu svest građana, teško zasnovati pravo države da odlučnom voljom štiti društvene interese. Na taj način, pravna svest ima bezuslovnu objektivnost – u moralnim ubeđenjima čovekovim. Mada je jasno da pravo i moral nisu isto, njihov nosilac je jedan – duhovna ličnost. Kako je pisao Iljin u već pomenutoj knjizi: Država, u njenoj duhovnoj suštini, nije ništa drugo nego rodina (ruski izraz za domovinu, nap. V. D.) uobličena i ujedinjena javnim pravom, ili drugačije rečeno, mnoštvo ljudi povezanih zajedničarenjem u duhovnoj sudbini, koji su se u jedinstvo sabrali na osnovu duhovne kulture i pravne svesti. Da, država je najviši tip samoorganizovanja nacije                  – civilizacije zarad očuvanja zdravog stanja „tkiva života“. Uza sve ovo, Iljin napušta sentimentalističke ideje, koje poriču čuvarne i prinuđavajuće funkcije države: kao vrhovna nacionalna ustanova država je pozvana da štiti svoje građane od spoljnih i unutarnjih štetočina koje smetaju zdravom životu nacije – od agresivnih suseda, od kriminalnih elemenata, od demoralizatora, od nečasnih činovnika.

Koliko je Iljinovo shvatanje prava moralističko, za razliku od onog koje danas preovladava, a koje je pragmatično?

Da, pravna svest i moral, država i religija – to su pojave različite, ali su duboko povezane, i kad se te veze pokidaju čovek i društvo se degradiraju, što znači da državi preti raspad. Da bi samu sebe sačuvala, država se mora vratiti svojim duhovno-vaspitnim funkcijama, značaju religioznosti u životu nacije, simfoniji političkog, kulturnog i religioznog postojanja. Samo na putu religioznog stvaralaštva i stvaranja uzvišene kulture biće moguće osnažiti pravnu svest građana, koji svoj život osmišljavaju kao put harmonizacije, put vaploćenja u svom i društvenom životu ideala istine, dobra i lepote.

Moram da kažem da filozofski i pravnički Iljinovi spisi postaju sve populariji u svetu, upravo zbog njegovog viđenja čoveka kao samostalnog duhovnog centra. Tako su američki profesori Filip Grijer i Viljem Batler preveli i u SAD objavili dva velika Iljinova dela ‒ doktorsku disertaciju „Hegelova filosofija kao učenje o konkretnosti Boga i čoveka“ i „O suštini pravne svesti“. Američki naučnici su uvereni da je ruski filozof razradio puteve izlaska iz duboke krize političke filozofije zapadnog društva, gde se zakonitost državnog prava sve više podvrgava sumnji, i gde se država nalazi u opasnosti raspada.

Iljin je bio duboko uveren da bez snažne Pravoslavne crkve i bez njene jake socijalne uloge nema zdravog tradicionalnog društva, nema jake države. Kakva je situacija u Ruskoj crkvi sada, u kom stepenu ona ostvaruje iljinovski ideal?

Iljin uopšte nije video smisao u postojanju bezbožničke države, kao ni bezbožničke ličnosti. U „Putu duhovne obnove“ on kaže: Ko živi zarad sopstvenog zadovoljstva ili naslade i ne veruje ni u šta drugo, on u svemu vidi (u stvarima, bogatstvu, u ljudima, u sopstvenoj državi) samo sredstvo ili oruđe i ne vezuje sebe apsolutnom vezom, na život i smrt. Država je nekad stalno videla svoje duhovne zadatke – stvaranje u društvu uslova za pobožan život sunarodnika i za pripremu istih za blaženu večnost sa Bogom. Ali, posle katastrofe 1917. pojavila se prva bezbožnička država. Ipak, Iljin je smatrao da je Rusija, koja je prva stupila na put antihristovskih iskušenja, u toku sve raširenijeg svetskog bogoodstupništva, ta što prva mora  da stane i na put pokajanja i duhovnog očišćenja. Da, uprkos složenosti našeg savremenog života, vidimo da naš narod ima snage za tako nešto, mada položaj Crkve u Rusiji i nije tako jak kako se prikazuje na nekim informativnim kanalima. U suštini, među političarima je veoma malo religioznih ljudi, koji svoju delatnost osmišljavaju kao službu – službu Bogu i Otadžbini. Ne može oligarh koji se napljačkao putem obmane i činovnik ogrezao u mito i korupciju da živi duhovnom životom, jer je Duh Božji u harmoniji istine, dobra i lepote. Ako čovek živi od laganja i pljačke, kako Duh Božji može da počiva na njemu? To se odnosi i na političare u drugim zemljama. Na primer, američki lideri stalno pričaju o zaštiti ljudskih prava u celom svetu, a bombarduju civilno stanovništvo Iraka i Srbije, otimaju iskonske srpske zemlje u korist okupatora. Koju istinu oni ispovedaju? Istinu Sodoma?

Ovdašnji političari su Srbe svojevremeno plašili pretvaranjem naše države u „pravoslavni Iran“. Koliko Iljinovo shvatanje odnosa Crkve i države pogoduje opasnosti klerikalizacije društva, svojevrsnoj „obnovi teokratije“?

Iljin je jasno shvatao da su Crkva  i država  različite prirode – po načinu uspostavljanja, po duhu, po dostojanstvu, po cilju i načinu delovanja. Pa ipak, ukazivao je na društvenu ulogu Crkve, bez koje se država i nacija degenerišu: samo religija može kod čoveka da vaspita duhovni pogled na lični, društveni, državni život. Ovde i nastaje prirodni savez države i Crkve u uređivanju zemnih života svojih pripadnika: Živa religija nije „samo jedna od strana života“, nego je sam život i sav život. Sve ono čime ljudi žive ili ne žive, ili ih odvodi od Carstva Božjeg ili privodi njemu; i Crkva može i mora da ima svoj sud o svemu – otvoren, autoritativan, pozitivan ili odrečan. Iljin je lakonski definisao smisao i suštinu simfonije Crkve i države u njihovom zemaljskom postojanju: Država upravlja. Crkva poučava. To jest, u onom spoljašnjem, država vlada narodom; u zemnom – država zapoveda i Crkvi. Ali u onom unutarnjem i blagodatnom – Crkva poučava i narod i vladaoce… Država je odbrana i oslonac nezavisne Crkve, a Crkva je duhovnik i anđeo – čuvar hrišćanske države. Iljin, u svom delu „Osnove hrišćanske kulture“, definiše ovakvo životno trojedinstvo: Narod je izvor životne sile i stvaralaštva; Crkva je izvor blagodatne mudrosti; Država je izvor spoljašnjeg poretka i mira.

Gledamo na ruskim TV stanicama priče o velikoj duhovnoj obnovi u današnjoj Rusiji. Šta se zaista dešava?

Zaista, ruski narod se sada delatno ocrkvenjuje jer vidi da je Crkva jedina dosledna društvena ustanova, koja štiti nacionalne interese i stara se za duhovno zdravlje naroda. Masa običnih sveštenika koja se snaži u Gospodu i dobija podršku pravih vernika – hrišćana, suprotstavlja se razgradnji naroda. U Crkvi sad ima mnogo kulturnih, obrazovanih ljudi i upravo narod Crkve u zemlji jeste glavni zaštitnik kulturnih vrednosti, koji se stara da otvori državne informativne kanale Rusije i uputi sistem obrazovanja i kulturnih ustanova na put duhovno-moralnog vaspitanja, uzdižući ga ka obrascima visoke kulture. Ruska pravoslavna crkva ima širok program naučnih i kulturnih mera.

Uđite u manastirske knjižare i tamo ćete, pored asketske literature, naći divnu dečju književnost i filmove, ozbiljne romane savremenih pisaca, religioznu filozofiju. Osnivaju se pravoslavne radio-televizije, ali sve je to malo u odnosu na državna i privatna sredstva javnog informisanja, gde se emituju loši i protivkulturni sadržaji. Nastavlja se politička igra sa Crkvom, masa političara još uvek nema duboke svesti o duhovnom smislu života, kao ni socijalnog života Crkve. Zato nas i dalje čekaju iskušenja.

Iljin je smatrao da je duhovni preporod neophodna pretpostavka svakog preporoda. On je tvrdio da „sadašnja duhovna kriza koju čovečanstvo preživljava ne može biti prevladana putem spoljašnjih, formalnih reformi. Prva i poslednja reč pripada duhu. Samo tako se može istinski i stvaralački obnoviti politički i društveni život“. Koliko smo na tom putu?

Kao što smo već rekli, ovaj mislilac je bio uveren da je čovek – duhovna ličnost. Zato je uzroke savremene krize civilizacije video kao duhovne. Bolest evropske civilizacije krajem 19. veka sjajno je izobličio francusko      -jevrejski pisac Maks Nordau, u knjizi sa simboličkim naslovom „Degeneracija“. U Evropi se zbiva degeneracija vodećeg kulturnog sloja nacije, kada bogati vrhovi u svom egoizmu prestaju da se osećaju odgovornima za nacionalnu kulturu, nacionalno vaspitanje, i to se projavljuje u svim oblastima života – od moralnog raspada do „degenerisane umetnosti“.  Da bi društvo živelo i razvijalo se normalno, država i vodeći kulturni sloj nacije treba da se brinu o njenom duhovnom zdravlju i zdravoj kulturnoj sredini.

Prvo što je, po Iljinovom mišljenju, neophodno za nadilaženje krize kako u Rusiji, tako i u svetu, to je odricanje od pozitivističkog pogleda na svet i spremnost da se u čoveku vidi duhovna ličnost. U izvesnom smislu, Iljinova dela su učenje o nacionalno-patriotskom, duhovnom i kulturnom vaspitanju. Na tom putu, Iljin veliku ulogu daje vodećem kulturnom sloju, o kojem u ogledu „O inteligenciji“ piše: Pitanje inteligencije se svodi na to da ova manjina oseća svoj duhovni zadatak i neprestano se priprema za njega. To je zadatak da  umno i duhovno vaspitava svoj narod u duhu njegove samobitne molitve  i samobitnog stvaralaštva.

Treba primetiti da „vodeći kulturni sloj“ nije samo školovana inteligencija nego su to intelektualno i kulturno razvijeni ljudi snažne volje iz svih slojeva nacije, koje ujedinjuje misija. Zato intelektualci, činovnici i ekonomska klasa treba da počnu od sebe, shvatajući da, ako imaju preimućstva vlasti, ekonomska ili kulturna preimućstva, koja ih dovode na čelo nacije, to znači da na njih padaju izvesne gradilačko-vaspitne obaveze pred tom istom nacijom. Shvativši samosvojnost svoje nacije, nova kulturna elita mora u sebi da nađe „nacionalnu, religiozno-duhovnu utemeljenost da se u njoj ukoreni i da se udruži“, ispravno shvatajući potrebe svoje nacije, svesna svog ranga i zadataka, da postane, po Iljinu, nacionalno verna, patriotski usplamsala, idejno-stvaralačka i državno rukovodeća snaga svog naroda.

Da li je, posle poplave bezbožja i bezduhovnosti, narod moguće vratiti Bogu i sebi ili je to uzaludan pokušaj?

Iljin je razradio i osnovna načela nacionalnog vaspitanja. Čovek mora da se vaspitava u nacionalno obojenoj kulturnoj sredini – od jezičke, književne, muzičke, do pravne, vojne, kulturno-običajne itd. To jest, čovek treba da postane klas jedinstvenog stvaralačkog polja nacije, pred kojom je zadatak da pruži svoj neponovljivi odgovor na istorijske izazove i da se na taj način uključi u oblast univerzalnih dostignuća. Pojedinac može da pređe iz jednog „nacionalno-stvaralačkog polja“ u drugo: Iljin ne vidi nikakve rasne ili genetičke prepreke tako nečemu. Ali ako ne uđe ni u jedno stvaralačko polje, on gubi svoje lice, biva opustošen kao tvorac. A civilizacija u celini, ako izgubi svoju samoistovetnost, postaje „humus“ za druge nacije – civilizacije.

Ipak, zar ne postoji i lažni patriotizam, koji neki nazivaju „poslednjim pribežištem hulja“?

Iljin je razobličavao neiskreni „patriotizam po komandi“, nazivajući ga obmanom i lukavstvom političara i angažovanih novinara. Kod Iljina je patriotizam neraskidno vezan sa dva ključna pojma – „nacija“ i „ljubav“ – nacija je duhovno svojevrstan narod, a patriotizam je ljubav prema neponovljivom stvaralačkom duhu svoje nacije, prema nacionalnoj kulturi u svim njenim projavama. Kao što je naš mislilac predivno pisao: na svetu ima pojava dostupnih samo oku ili uhu, a ima onih koje se mogu primiti i usvojiti samo ljubavlju… takvima pripada i rodina.

Praosnovna ćelija osećanja rodoljublja je organsko jedinstvo zdrave porodice, gde se svaki čovek uči „samostalnom stvaralačkom jedinstvu“, uzajamnoj pomoći, socijalnosti, kako on piše u „Putu duhovne obnove“. Prirodno je da bilo koji čovek, koga od detinjstva okružuje briga njegove porodice, škole, države postaje rodoljub svoje zemlje.

Prošlo stoleće je donelo ogromna stradanja svim pravoslavnim narodima. Još uvek ne izgleda da se oporavljamo. Ima li nade, gospodine Šaripov?

U tekstu „Suština i samosvojnost ruske kulture“, 1940-ih godina, Iljin je pisao: Svako ozbiljno stradanje je pretpostavka novog, dolazećeg preobraženja… Stradanjem čovek staje na put svog Spasitelja, i to je put ka pravoj pobedi. Zato mi toliko poštujemo naše novomučenike 20. veka, krepimo se njihovim primerom osmišljenog života: kretanja ka Bogu i putem izvršavanja svoje dužnosti. I kada ljudi koji život shvataju kao duhovno usavršavanje ličnosti i društva budu došli na čelo država, tada će nacije krenuti putem na kojem treba „istinito i stvaralački obnoviti politički i društveni život“. To nije lako, ali baš to je spasonosno. A sada se nalazimo na putu teških iskušenja i urazumljenja…

[/restrictedarea]