Politička vrednost mezarja u Potočarima

Piše Nikola Vrzić

Hoćemo li izgubiti Republiku Srpsku i svoju decu morati da lažemo da pripadaju genocidnom narodu, ili ćemo Rusiju i Kinu pozvati u pomoć u odbrani protiv podlih namera naših evroatlantskih partnera i prijatelja?

Samo dvadeset godina posle zločina u Srebrenici, Velika Britanija, i Sjedinjene Američke Države, i Kanada i parlamentarci Evropske unije setili su se da javno, rezolucijama u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, u američkom Kongresu, u kanadskom parlamentu i u Evropskom parlamentu, osude zločin – kažu, genocid – u Srebrenici jula 1995. godine. Doduše, nije im ovo prvi put da to čine; Predstavnički dom Kongresa SAD to je već učinio 2005. godine, kanadski parlament 2010, a evropski čak dva puta dosad, 2005. i 2009. godine. Sada su svi ovi naši evroatlantski partneri, međutim, odlučili da, radi snažnijeg efekta, nastupe u očiglednoj sinhronizaciji, s tim što su Kanađani pomalo isprednjačili pa su srebreničku rezoluciju izglasali 24. aprila 2015, dok su Amerikanci svoju predložili 12. juna, o evropskoj (koju je predložio Hrvat Ivan Jakovčić iz Istarskog demokratskog sabora) upravo se usaglašavaju stavovi kako bi bila usvojena početkom jula, a u toku je i razmatranje nacrta najvažnije među svim ovim rezolucijama osude srpskog genocida, koju je ovih dana članicama Saveta bezbednosti UN predložila Velika Britanija.

 

POLITIKA GENOCIDA Već i ova saveznička sinhronizovanost u izgovaranju već izgovorenog stvara gorak utisak da ovde, u ovom iznenadnom i njihovom zajedničkom insistiranju na osudi srpskog genocida, ipak nije posredi pokušaj utvrđivanja istine i pomirenja „kao osnove za jačanje bezbednosti, stabilnosti i prosperiteta, kako u Bosni i Hercegovini tako i u širem regionu“, kao što tvrde Britanci u nacrtu svoje rezolucije, već je reč o pokvarenom poduhvatu s prikrivenom političkom namerom.

I to očigledno nije samo naš, srpski utisak. Ove srede, u izjavi za „Politiku“, svoj utisak izneo je i Efraim Zurof, direktor izraelskog centra „Simon Vizental“: „Nisam siguran da je ono što se desilo u Srebrenici genocid. Koliko znam, ono što se tamo desilo nije opis ili definicija genocida. Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta iz političkih razloga.“

Sinhronizovanost britansko-američko-kanadsko-evropskog nasrtaja srebreničkim rezolucijama upadljivo je sinhronizovana i sa tekućim, iznenadnim ali ne i iznenađujućim ubrzanjem evroatlantskih planova za konačno rešenje srpskog pitanja na Zapadnom Balkanu, o kojem je „Pečat“ opširno pisao u prethodnim brojevima a suština mu je ono što je „Blic“, glasilo ovih namera i planova, prošle nedelje formulisao kao svođenje Srbije „na meru da ne može da ugrozi nikoga“, i, u okviru toga, „Bošnjaci u BiH dominiraju državom“ i „sva važnija ovlašćenja su u Sarajevu, Republika Srpska svedena na formu“. Tako da nije potrebno ni mnogo pameti ni analitičarske sposobnosti da bi se došlo do pomisli da niz srebreničkih rezolucija, propraćenih zahtevima premijeru Srbije Aleksandru Vučiću da se ovog 11. jula pokloni na srebreničkom mezarju u Potočarima, predstavljaju uvod u rastakanje te genocidne srpske tvorevine, Republike Srpske, u okviru nešto šireg i zlokobnijeg plana rešavanja srpskog pitanja…

[restrictedarea]

Ova pomisao pak svoju potvrdu dobija kada se podrobnije udubimo u predložene tekstove osude genocida koji Efraim Zurof ne priznaje.

Kako, dakle, znamo da je reč o političkoj podvali, a ne o plemenitoj nameri da se utvrdi istina, i na istini izgradi pomirenje?

O tome direktno govori tačka 8 britanskog nacrta rezolucije o kojoj ćemo nešto kasnije, ali i, kako se tvrdi, „preko 8 000 izgubljenih života“ posle pada Srebrenice u srpske ruke 11. jula 1995. godine, pri čemu su „snage bosanskih Srba“ – kaže američka rezolucija detaljnije – „zadržale preko 8 000 prvenstveno bošnjačkih muškaraca i dečaka u sabirnim centrima (…) a onda grupno pogubile ove zarobljenike i sahranile ih u masovne grobnice“. Iliti, kako je preneo „Tanjug“ posle uvida u nacrt evropske rezolucije, „Vojska Republike Srpske je pod komandom generala Ratka Mladića nakon zauzimanja Srebrenice u julu 2015. grupno streljala više od 8 000 muslimanskih muškaraca i dečaka, dok je oko 30 000 žena i dece proterano u akciji etničkog čišćenja“. Dodajmo, dok smo kod brojki, da su ovdašnje „Žene u crnom“, zajedno sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju, Fondom za humanitarno pravo, Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, Inicijativom mladih za ljudska prava, Komitetom pravnika za ljudska prava i Savezom antifašista Srbije, u svojoj akciji „11. jul, Dan sećanja na genocid u Srebrenici“, ustvrdili da su „oružane formacije Republike Srpske na čelu sa haškim optuženikom Ratkom Mladićem i uz podršku režima S. Miloševića ubile 8 372 osobe bošnjačke nacionalnosti“.

BROJKE I SVEDOČENJA Ove brojke se, kako vidimo, od „više od 8 000“ do 8 372, sasvim lepo uklapaju. Problem je, međutim, što se ne uklapaju u brojku koju je proizveo sam Haški tribunal na koji se inače pozivaju.

U presudi generalu Zdravku Tolimiru 12. decembra 2012, tako, ovaj sud je došao do značajno manje cifre od „najmanje 4 970 muškaraca, bosanskih muslimana“.

Ali nije ovde problem samo u rezolucijskom preuveličavanju broja ubijenih. Prave razmere problema naziru se u sledećim rečenicama iz ove presude: „Većina (u sudskom veću) naglašava da je ovo konzervativna procena minimalnog broja. Većina smatra da je ukupan broj bosanskih muslimana iz Srebrenice koji su ubijeni, kao minimum, bliži broju od 6 000.“

Ovde je, dakle, reč o pukim procenama broja ubijenih. Preciznije, Haški tribunal, a prošlo je već dvadeset godina otkako se bavi Srebrenicom, uz svu podršku koju ima – političku, finansijsku, obaveštajnu, istražiteljsku – do danas zapravo nije uspeo da dođe do preciznog broja ubijenih u Srebrenici. Sve vreme se barata samo procenama, koje su po samoj svojoj prirodi više ili manje proizvoljne.

Štaviše, Haški tribunal nikada nije – a mogao je i morao je – nikada nije utvrdio tačan spisak ubijenih u Srebrenici i njenoj okolini posle 11. jula 1995. godine, sa imenima, prezimenima i matičnim brojevima stradalih. Odbrana Ratka Mladića tražila je upravo ovaj podatak kako bi ga proverila i eventualno osporila/oborila. Nikada im nije odgovoreno.

Imajući u vidu da se brojke nastradalih, evidentno, utvrđuju slobodnom procenom umesto poimeničnim prebrojavanjem streljanih posle 11. jula 1995. – koji se Srbima i stavljaju na teret kao dokaz optužbe za genocid – sasvim je indikativno što se autori ovih rezolucija i inicijativa pozivaju na brojke koje su znatno veće čak i od onih što je – ne utvrdio, već procenio – Haški tribunal. Na osnovu čega, i, važnije, zbog čega?

Još i veći problem predstavlja tvrdnja da su snage bosanskih Srba ovih „preko 8 000 prvenstveno bošnjačkih muškaraca i dečaka“ „grupno streljale“, kao što navode i Amerikanci i Evropljani. Mnogi među stradalima, ma koliko da ih je bilo, naime, nisu stradali tako što su brutalno pogubljeni streljanjem, već su poginuli u borbama, pod oružjem, što ih dakle čini legitimnom vojnom metom a ne nevinim civilnim žrtvama koje se Srbima, optuženim za genocid, stavljaju na teret, dušu i savest.

Ovu činjenicu, uostalom, uvijeno potvrđuju i sami Amerikanci u svojoj rezoluciji, očigledno ne shvatajući da time sami sebi uskaču u usta. Oni priznaju, naime, da je „trećina tadašnjeg stanovništva Srebrenice, uključujući relativno mali broj vojnika, pokušala da prodre kroz linije bosanskih Srba u relativnu bezbednost teritorije koju je kontrolisala bosanska vlada, ali mnogi su poginuli u zasedama i od patrola“.

Detaljnija svedočenja o ovim okršajima do javnosti su stigla iz samih muslimanskih izvora (pogledajte okvir „KW-12“). Tek, neminovan je zaključak da nije samo brojka od „više od 8 000“ nedužnih i mrtvih za koje se Srbi optužuju proizvoljna i znatno veća čak i od brojke koju je procenio Haški tribunal već i dobar deo onih koji jesu nastradali, ma koliko ih tačno bilo, nije ubijen u grupnim streljanjima koja jesu ratni zločin ‒ nastradali su u borbama, surovo ali u legitimnim vojnim operacijama. Štaviše, neki među njima – da ne spekulišemo o brojevima – nastradali su i od svojih sunarodnika…

Srebrenička tragedija – jer tu jeste reč o ljudskoj tragediji  – ima i još jednu senku nad sobom, koju je moguće otkloniti samo ako se čitava krivica za sve što se dogodilo prebaci na Srbe i nazove genocidom.

„Onda je on (Alija Izetbegović) rekao: ‚Znate, meni je Klinton nudio u aprilu ‘93. godine da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija.‘ Naša delegacija je bila sastavljena od devet ljudi, jedan je među nama bio iz Bratunca i nažalost jedini on nije živ, a svi ostali iz delegacije su živi i to mogu potvrditi“, izjavio je Hakija Meholjić, ratni načelnik srebreničke policije, u intervjuu BiH magazinu „Dani“ od 22. juna 1998. godine. I citirani Ibran Mustafić, o kome Meholjić inače nije imao ništa lepo da kaže u spomenutom intervjuu, izjavio je: „Srebrenica je apsolutno dogovorni genocid između međunarodne zajednice i Alije Izetbegovića, odnosno između Izetbegovića i tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona.“

A tu je i KW-586, još jedan zaštićeni svedok Haškog tribunala, bosanski musliman, nekadašnji telohranitelj Alije Izetbegovića: „Moj zadatak je bio neposredno obezbeđenje predsednika Izetbegovića… neprekidno sam bio uz predsednika Izetbegovića“: „Od samog početka, tačnije od prvih sastanaka kojima sam u svojstvu obezbeđenja prisustvovao, predsednik Izetbegović je iznosio tezu koja je otprilike glasila: ‚Mi Srbe vojno ne možemo dobiti, moramo učiniti sve da se međunarodna zajednica vojno umeša na našoj strani.‘ Ovu njegovu tezu podržavali su i ostali, pogotovo reis (Mustafa) Cerić. Odmah nakon toga su počele ideje od prisutnih da se primeni taktika izazivanja masovnijeg stradanja bošnjačkog stanovništva. (…) To bi moglo biti proleće 1994. godine, lično sam otišao da sačekam komandanta (Nasera) Orića na Dobrinji (…) i odveo ga u prostorije banke kod predsednika na razgovor. Tom razgovoru sam lično prisustvovao sedeći u prostoriji u kojoj je obično sedela straža. Tom prilikom na sastanku su bili reis ulema Cerić, predsednik Izetbegović, Bakir Izetbegović i Jasmin, njegov zet. Sećam se da su predsednik Izetbegović i reis podsetili Orića na njihov prethodni dogovor, da se po svaku cenu mora isprovocirati međunarodna intervencija (…) da organizuju manje borbene grupe koje će iz zaštićene zone izlaziti bez znanja UNPROFOR-a i u sredinama gde žive Srbi praviti borbene akcije ka civilnom stanovništvu, posebno kako bi izazvali srpske snage na odmazdu i granatiranje zaštićene zone, što bi trebalo da dovede do mešanja međunarodnih snaga. Sećam se da je reis Cerić ponovio svoju često izgovaranu rečenicu: ‚Država nema alternativu, žrtve nisu bitne, jer ionako ginu za pravednu stvar i na božjem putu.‘“

A pred Haškim tribunalom svedočio je i Vladimir Matović, nekadašnji savetnik prvog predsednika SRJ Dobrice Ćosića, koji je posle Ćosićeve smene nastavio da sarađuje sa pokojnim ministrom odbrane Pavlom Bulatovićem. Matović je opisao sastanak „u restoranu ‚Vidikovac‘, na obali Zvorničkog jezera“, na koji ga je uputio Bulatović, „sa izvesnom ‚gospođom Nađom‘, koja je bila jedna od operativnih veza između rukovodstva Srbije i dela NATO a sa kojim je stupljeno u kontakt preko francuskog generala (Pjer-Mari) Galoa“. U osvit srpske srebreničke ofanzive koja je upravo počinjala, ona prenosi informaciju da je „jedan deo NATO odobrio tu operaciju, jer su muslimanske snage iz tog područja kao zaštićene zone u mnogo navrata prekršile“ taj status, čak da je saglasnost za zauzimanje Srebrenice Srbima dao i Alija Izetbegović te je „u tom cilju Naseru Oriću naređeno da se nekoliko meseci pre toga sa delom svoje vojske povuče kako bi se operacija srpske vojske olakšala“, ali – i tu je zapravo suština     – „jastrebovi“ u NATO „okupljeni oko dela američkih i nemačkih oficira, a koji su u neprekidnom kontaktu, preko nekoliko vojnih obaveštajnih službi sa određenim brojem oficira VRS“, pripremaju „masovnije stradanje muslimanskog stanovništva, pogotovo civila kako bi to bilo opravdanje za već isplaniranu akciju NATO-a za napad na RS“. Matović je to preneo Bulatoviću, potom i svom prijatelju Ćosiću, koji upozoravajuća pisma šalje i Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Kopija je priložena kao dokaz Haškom tribunalu.

 

ŽENE I NJIHOVI SPONZORI Sve zajedno, već i ovih nekoliko detalja razvija ozbiljnu sumnju u zvaničnu verziju koju naši evroatlantski prijatelji sad pokušavaju da nam nametnu svojim rezolucijama. Još bolje nego nama, ovi su detalji poznati i njima. A ipak, oni insistiraju na tvrdnji o preko 8 000 muslimana koje su Srbi streljali u grupi i time izvršili genocid. Iz toga izvlačimo zaključak da im cilj i nije utvrđivanje istine o srebreničkoj tragediji, već utvrđivanje njihove istine koja čitavu krivicu svaljuje na Srbe; tome, uostalom, dodatno služe tačke 3 i 9 britanskog nacrta rezolucije, kojima se osuđuje „svako poricanje ovog genocida“ i „podstiču države članice (UN)“ da u školske programe unesu lekcije o genocidima, šta znači da će, bude li kako su Britanci i njihovi saveznici naumili, naša deca i unuci u školama učiti da su Srbi, njihovi očevi i dede, u Srebrenici izvršili strašni genocid. I niko neće smeti to da preispita.

Pritom, ne sme se izgubiti iz vida još jedna činjenica koju smo skloni da zaboravimo: tokom 1994. i 1995. godine NATO je, od Amerikanaca i Kanađana do naših EU prijatelja, bombardovao vojsku bosanskih Srba, čime se stavio na stranu muslimana i Hrvata s kojima su Srbi ratovali. Drugim rečima, ni Amerikanci, ni Britanci ni svi ostali u čitavoj ovoj priči nisu neki nepristrasni, objektivni posmatrači događaja, već neposredni učesnici u ratu koji otuda imaju prirodnu potrebu da opravdaju sopstvenu ulogu (i prikriju svoju eventualnu umešanost u srebreničku tragediju). A to će najpre učiniti tako što će Srbe proglasiti za isključive krivce.

Imajući ovo u vidu, mnogo jasnijom postaje i uloga ovdašnjih NVO koje insistiraju na ovakvoj, evroatlantskoj verziji srebreničke tragedije. Sve koje smo pobrojali finansiraju ove, zainteresovane strane u balkanskom konfliktu, u kojem su i same učestvovale protiv nas. Fond za humanitarno pravo, tako, plaćaju ambasada Velike Britanije u Beogradu, Evropska komisija, USAID čije delovanje usmerava američki bezbednosno-obaveštajni establišment okupljen u Nacionalnom savetu za bezbednost, Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) čiju su vezu sa CIA nedavno razotkrila dokumenta iz Predsedničke biblioteke Ronalda Regana; Helsinški odbor, takođe (između ostalih) plaćaju i USAID, i američki Stejt department, i Soroš, i NED; Inicijativu mladih za ljudska prava, koja svoje donatore ne otkriva kao dve prethodne organizacije, pronalazimo među onima koji desetine hiljada dolara redovno, iz godine u godinu, dobijaju od NED-a; Komitet pravnika za ljudska prava, opet NED, USAID, Soroš; „Žene u crnom“ plaćaju ambasada SAD u Beogradu i „Čarls Stjuart Mot“ fondacija koja u svojim projektima učestvuje u partnerstvu sa USAID-om, a novac joj donira i Sorošev Fond za otvoreno društvo, koji se nalazi i među „prijateljima“ Centra za kulturnu dekontaminaciju…

 

UKIDANJE SRPSKE Ali ovo utvrđivanje istine po meri naših ratnih neprijatelja nije i jedini cilj genocidnih rezolucija. Mnogo akutniji – pa otuda i sinhronizovanje delovanja na koje smo ukazali na početku teksta – jeste onaj aktuelni politički cilj, a to je priprema terena za ukidanje Republike Srpske. O tome, uostalom, svedoči i spomenuta tačka 8 nacrta britanske rezolucije Savetu bezbednosti UN, koja utvrđivanje neporecive srpske krivice za genocid u Srebrenici dovodi u direktnu vezu sa isplaniranim promenama dejtonske arhitekture BiH, pozdravljajući „nedavni sporazum parlamenta i političkih lidera Bosne i Hercegovine o ambicioznom programu reformi“. A i „Blic“ već najavljuje: „Najveće zapadne sile planiraju da predstojeće obeležavanje 20 godina od zločina u Srebrenici iskoriste da taj grad odvoje od Republike Srpske. Paralelno sa najavljenim rezolucijama, kao i sa sve većim pretnjama da što više smanje nadležnosti RS, zapadne zemlje planiraju da pokrenu inicijativu da Srebrenica dobije specijalni status. Tačnije, da taj grad zbog zločina koji je u njemu počinjen dobije status distrikta kao što ga ima Brčko… I vlast i opozicija u RS osuđuju ovu ideju koja bi predstavljala rušenje Dejtonskog sporazuma… A upravo Beograd, tačnije premijer Aleksandar Vučić, biće pod velikim pritiskom, pre svih Nemačke, da pristane na slabljenje Republike Srpske u okviru BiH.“

Isti cilj, potvrde evroatlantske verzije srebreničke tragedije kao uvoda u gušenje Republike Srpske, imaju i pritisci na premijera Vučića da ovog 11. jula ode u Srebrenicu, na poklonjenje u Potočarima. Da je zaista tako kako slutimo, potvrđuje vašingtonski analitičar blizak Stejt departmentu Danijel Server, nedavni Vučićev domaćin na Džons Hopkins univerzitetu na kojem predaje: „Ono što je potrebno, jeste jasan razlaz Srbije sa (predsednikom RS Miloradom) Dodikom. U julu će se obeležiti 20. godišnjica srebreničkog masakra više od 8 000 muslimanskih muškaraca i dečaka koji su počinile srpske snage u istočnoj Bosni. Nema bolje prilike za Vučića da se odrekne svoje opaske o ‚stotinu muslimana‘ (za jednog ubijenog Srbina) i za Srbiju da kaže da duboko žali zbog akta genocida počinjenog u njeno ime, i da želi da bosanski Srbi poprave štetu tako što će pomoći izgradnju bosanske države sposobne da pruži jednaka prava i ekonomske mogućnosti za sve svoje građane.“

I Josip Juratović, poslanik SPD-a u nemačkom Bundestagu, naveo je: „Smatram da je jako važno da se Srbija distancira od politike koja ju je odvela u katastrofu devedesetih i zbog koje još uvek ispašta… Zato bi bilo jako važno da se Aleksandar Vučić pojavi ove godine na obeležavanju dvadeset godina od teškog zločina u Srebrenici… Imate Aleksandra Vučića koji je, po mom mišljenju, već do sada učinio jako značajne stvari u smeru regionalne stabilnosti. Vučić je Srbiji dao jednu pozitivnu notu, nadam se da će tako nastaviti. Bio bi to ogroman gest da ode u Srebrenicu. Srbija se nalazi u situaciji koju već imamo u evropskoj povesti. Mislim da je za Nemce, posle Drugog svetskog rata, najveći gest bio kad je Vili Brant otišao u Varšavu i pokleknuo pred žrtvama za koje Nemci snose odgovornost. Naravno da ne mora da oponaša Vilija Branta, ali bi bilo važno da ode tamo. Činjenica je da su tamo Srbi počinili strašan zločin i takav jedan gest bi stvorio ponovno poverenje prema Srbima u regiji, a onda bi se mnoge stvari lakše rešavale.“

Dok u „Politici“, argumentujući zašto Vučić treba da ode u Srebrenicu, Boško Jakšić navodi da je „interes Srbije da normalizuje odnose na Balkanu, posebno tamo gde su Srbi počinili zločine“, i, „jedini način da se spere ljaga sa srpskog naroda jeste biti u Srebrenici i pokloniti se senima žrtava“.

Ali već i jednostavna logika, a ne samo shvatanje šta se zapravo krije iza odlaska u Srebrenicu, govori da Vučić tamo nema šta da traži. Ako je, naime, srebreničko poklonjenje najmoćnijeg čoveka u Srbiji sredstvo za normalizaciju odnosa, spiranje ljage, pomirenje i ponovno uspostavljanje poverenja, kao što se tvrdi, podsećamo da je u Srebrenici, na takvom poklonjenju, u dva navrata kao predsednik Srbije boravio Boris Tadić, 2005. i 2010. godine. Čime su odnosi već normalizovani, ljaga sprana, svi mi pomireni i uzajamno poverenje uspostavljeno, te Vučić nema baš nikakve potrebe da sada ide tamo u istom cilju. A ako se, nasuprot tome, Tadićevim odlascima u Srebrenicu pomirenje i sve ono ostalo ipak nije dogodilo, znači da se tim pokloničkim odlascima to i ne može ostvariti. Te opet Vučić tamo nema šta da traži. A dodatno je nelogično spominjanje Branta u čitavom ovom kontekstu kao modela za Srbiju; Vili Brant je, naime, još jedan argument da Vučić u Srebrenicu ne treba da ode. Zašto? Ne zbog nesamerivosti nemačkih i srpskih zločina čak i kada bi Srbi bili onoliki zločinci kao što bi želele (ili su samo plaćene da to žele) „Žene u crnom“ i ostali borci za ljudska prava i srpsku krivicu, već zato što je Vili Brant bio jedini nemački kancelar koji se tako poklonio. Što će reći da je Tadić za Srbiju bio i više nego dovoljan.

R2P I kao što nema baš nikakvog razloga da ode u Srebrenicu 11. jula, Aleksandar Vučić ima sve moguće razloge da odbaci britansku rezoluciju o srpskom genocidu u Srebrenici. A to će moći da učini samo tako što će se za pomoć obratiti stalnim članicama Saveta bezbednosti UN koje to mogu da učine, i koje za to mogu da budu voljne. A to su, naravno, Rusija i Kina. I treba li nam veći dokaz apsurdnosti našeg položaja? Od naših prijatelja i partnera kojima težimo moramo da potražimo zaštitu kako bismo zaštitili sopstveni nacionalni interes, a zaštitu možemo da potražimo samo od onih s kojima, doduše, održavamo dobre odnose, ali istovremeno ne propuštamo priliku da napomenemo da ne želimo da se dalje zbližavamo s njima, već sa onima od kojih moramo da tražimo zaštitu.

S tim što treba napomenuti, kada je o sudbini britanske rezolucije reč, da bi Rusija i Kina, kao protagonisti stvaranja novog, multipolarnog svetskog poretka, i mimo srpskih želja i potreba morali da stave veto na britanski predlog. Zašto? Zato što se njime, na mala vrata kroz članove 5, 10, 11 i 12, afirmiše doktrina R2P (Responsibility to Protect – dužnost da zaštitite) koja u suštini poništava državni suverenitet i međunarodnu zajednicu (čitaj: NATO, jer niko drugi to ne radi) ovlašćuje da taj suverenitet naruši čak i oružjem kako bi sprečila genocide i etnička čišćenja pre nego što se oni zaista i dogode (što čitavu stvar čini krajnje podložnom manipulaciji, uostalom, kao u slučaju Libije ili Iraka). Ukratko, usvajanjem ove rezolucije NATO bi dobio blanko dozvolu, pokriće za oružanu intervenciju bilo gde u svetu, pod izgovorom sprečavanja nekakvog budućeg genocida, pri čemu se kao indikator genocidnih namera, tačka 12, imaju smatrati čak i kršenja gej prava: „Kršenja ljudskih prava ili zloupotrebe međunarodnog humanitarnog prava, uključujući i one koje se odnose na seksualno i rodno zasnovano nasilje, mogu biti rani pokazatelj mogućnosti genocida…“ Uzgred, podsećamo da je 24. juna prošle godine potpredsednik SAD Džozef Bajden pripretio „državama koje ne unaprede zaštitu LGBT osoba“: „Postoji cena koju ćete platiti zato što ste nehumani.“

U svakom slučaju, ovo srebreničko iskušenje – uz predstojeće kosovsko, u vidu zahteva za „Briselom 2“ koji će podrazumevati ulazak Kosova u Ujedinjene nacije – Aleksandra Vučića i vladu koju predvodi stavljaju pred najozbiljniji zamislivi test lojalnosti. Srbiji, ili evroatlantskom interesu u Srbiji. Iza prvog stoji sva krv koja je prolivena zarad naše slobode i sa ove i sa one strane Drine, počivši patrijarh srpski Pavle na referendumu za Ustav koji je utvrdio da je Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije, najzad, i ljudsko pravo oklevetanog da od klevete odbrani i sebe i svoje potomke; iza drugog, „Žene u crnom“ i DS-ov Borko Stefanović koji je ovih dana javno podržao srebreničke zahteve žena i njihovih finansijera, a tim je finansijerima, u američkoj ambasadi u Beogradu, već odavao naše državne tajne za odbranu Kosmeta 2007. godine. Kome će se Vučić prikloniti? Ako je ovo pitanje uopšte potrebno…

KW-12

Zaštićeni svedok Haškog tribunala KW-12, bosanski musliman, bivši pripadnik njihove vojske, u svom svedočenju pred Tribunalom otkrio je da je onaj „relativno mali broj vojnika“ o kojem govori američka rezolucija zapravo bila čitava njihova 28. divizija. On opisuje napuštanje Srebrenice: „Na brdu Čumavići se organizuje zbor naroda koji je krenuo sa nama, kada se pravi spisak ljudi koji su vojno sposobni, i dodeljuje im se oružje i municija… Zapamtio sam da nas je 17 500 ljudi stiglo na Buljim. Iz Buljima krećemo ka Tuzli… Tada Srbi počinju da pucaju na nas sa leve i desne strane i iza leđa našoj koloni. Samo začelje kolone se odvaja i mi sporednim putem dolazimo na ulaz u selo Burnice, gde smo videli da su Srbi postavili zasedu i da je dosta i civila i vojnika muslimana poginulo… Moje je zaduženje bilo da napadnem sa ostalima srpsku liniju odbrane ispod tog glavnog puta Zvornik ‒ Milići, preciznije, kod mosta na ulazu u Konjević Polje. Zulfo Tursunović napada iz pravca Nove Kasabe, na udaljenosti od tri kilometra od nas, a ko je napao kroz sredinu, na mostu na Kaldrmici, na glavnom putu za Cersku, ne znam. Mi uspevamo da probijemo srpsku liniju odbrane…“

Već je ovaj deo svedočenja KW-12 dovoljan da sruši tvrdnju o „grupnom streljanju“ kao uzroku smrti svih nastradalih Srebreničana. Nastavak, međutim, ukazuje i na još kompleksniju sliku ovih strašnih događaja. KW-12: „Trebalo je da Srbi prođu bukvalno između naše zasede. Do pucnjave je došlo i mi smo otvorili vatru na kolonu koja je prolazila tuda (…) Sačekali smo da svane posle napada kako bismo pokupili oružje od ranjenih i poginulih srpskih boraca. Tek tada smo videli da nismo pucali na Srbe, već da je u pitanju Ibro Dudić, vojska iz Kragljivodskog bataljona kao i civili koji su išli sa njegovom vojskom (…) U toj pucnjavi između nas koji smo bili sa desne strane (…) i Tursunovićeve vojske koja je bila levo od kolone i same kolone, stradao je veliki broj ljudi. Ja ne mogu da opredelim koliko je tačno ljudi stradalo ali znam da, kada smo ujutru sišli sa položaja odakle smo pucali, stotinak metara ka potoku čitavo to područje uz sam potok sa leve i sa desne strane u dužini od oko otprilike 500 metara, a u širini oko 150 metara bilo je prekriveno leševima. Ja nikada nisam tačno saznao koliko je ljudi stradalo, ali je, po nekoj slobodnoj proceni, bilo oko 1 000 stradalih. Ovo zaključujem na osnovu prostora na kojem su ležali leševi, kao i na osnovu broja ljudi iz te kolone uključujući i vojnike i civile koji su stigli do Udrča…“ U nastavku svog svedočenja, KW-12 opisuje i druge okršaje sa srpskim snagama tokom povlačenja iz Srebrenice ka Tuzli.

Dok je Ibran Mustafić – „glavni predstavnik stranke SDA za područje Srebrenice“, kako ga opisuje KW-12 – i javno ustvrdio: „Sami smo ubili svojih 1 000 muslimana u Srebrenici.“ Prema njegovim rečima, ovi ljudi su ubijeni „zato što su postojali spiskovi onih koji ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode“, a te spiskove je, rekao je, „pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo“ pod komandom Nasera Orića koje je od 1993. godine bilo tamošnji „gospodar života i smrti“.

Čudna hapšenja

Prošle srede je po srpskoj poternici u Švajcarskoj uhapšen Naser Orić. Ove srede, takođe po srpskoj poternici, Ramuš Haradinaj u Sloveniji. Orić je uhapšen uoči posete predsednika Srbije Tomislava Nikolića Sarajevu, predviđene za 16. jun, koja je zbog toga otkazana, Haradinaj uoči „ključnih“ (rečima Nemca Dejvida Mekalistera, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju) briselskih razgovora sa Kosovom, zakazanih za 23. jun. Ovo nije slučajno, tim više što je i premijer Srbije Aleksandar Vučić za B92 izjavio da je „ovo pedeseti put da sa istim tim diplomatskim pasošem Haradinaj putuje, a sad ga, nekoliko dana pred pregovore u Briselu, hapse“.

Pošto je malo do nimalo verovatno da su oni koji su do sada propuštali i Orića i Haradinaja da slobodno putuju uprkos našim poternicama, koji su Haradinaja uostalom u Hagu i oslobodili sve krivice za zločine nad Srbima a Orića samo pecnuli po prstima kaznom zatvora od samo dve godine, odjednom počeli da uvažavaju Srbiju, njene žrtve i poternice, sva je prilika da je reč o paklenoj nameri da se tekuća situacija, ionako ozbiljna, i dodatno usložni i destabilizuje.

Tako da sada čekamo zahtev Srbiji da svoje poternice povuče. Zarad mira i stabilnosti u regionu.

[/restrictedarea]