Dogma o bogatstvu – svetinja neoliberala

EKONOMIJA POSTMODERNE I SLABLJENJE NACIONALNIH DRŽAVA 

drugi deo

U fokusu budućih političkih bitaka

Piše Jovan B. Dušanić

Dubinske sile kapitalizma vode ogromnom rastu nejednakosti i koncentraciji bogatstva na vrhu socijalne piramide čime se vraćamo ne samo nazad u XIX vek nego idemo još dalje unazad ka patrimonijalnom kapitalizmu – gde dominira nasledno bogatstvo u kojem ključne pozicije u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj strukturi društva zauzimaju ne talentovani pojedinci nego bogate dinastije

U nastavku ćemo se osvrnuti na dva novija egzaktna istraživanja o preraspodeli dohotka i koncentraciji bogatstva i videti da je sposobnost nacionalnih država da rešavaju ove probleme veoma ograničena. Radi se o knjizi Kapital u HHI veku koju je napisao francuski ekonomista Toma Piketi (rođen 1971) te studiji mladih istraživača iz Švajcarskog federalnog tehnološkog instituta u Cirihu sa Džejmsom Glatfelderom na čelu. Ova istraživanja, s jedne strane, egzaktno pokazuju da ogromna nejednakost i koncentracija bogatstva nemaju mnogo toga zajedničkog sa preduzetništvom, a sa druge strane, da su nacionalne države nemoćne da ovaj problem efikasnije rešavaju.

Kapital u HHI veku Knjiga Kapital u HHI veku profesora Pariske škole ekonomije Tome Piketija prvo je objavljena (2013) na francuskom, a posle toga (2014) i na engleskom jeziku i odmah je postala pravi bestseler. Početkom ove (2015) godine objavljena je i na srpskom jeziku u izdanju novosadske „Akademske knjige“. Kapital u HHI veku je jedna od najznačajnijih knjiga iz ekonomije u poslednjih nekoliko decenija i dobila je sve pohvale od najpoznatijih savremenih ekonomista među kojima su i nobelovci DŽ. Stiglic, R. Solou i P. Krugman.

U ovoj knjizi, na više od 600 stranica, Piketi se bavi pitanjem nejednakosti u raspodeli, te akumulacijom i koncentracijom bogatstva u poslednjih nekoliko vekova. Ova pitanja su do sada bila van fokusa ozbiljnijih razmatranja, a rasprave o njima su bile zasnovane na brojnim teorijskim spekulacijama i predrasudama, a na premalo činjenica. Razmatrajući ova pitanja, Piketi koristi statističke podatke koje je duže od jedne decenije prikupljao i obrađivao sa svojim saradnicima Emanuelom Saezom (Oksford) i Entonijem Atkinsonom (Berkli) kako bi mogao da prati koncentraciju bogatstva na primeru velikog broja (20-ak) zemalja u dugom vremenskom periodu (tri veka unazad) i utvrdi određene zakonitosti.

Na osnovu obrađene bogate baze podataka Piketi egzaktno dokazuje da je prosečna stopa prinosa na kapital tri do četiri puta veća od prosečne stope privrednog rasta i prihoda od rada (plate zaposlenih). Pošto u ukupnim prihodima bogatih dominiraju prihodi od kapitala, a veoma mali procenat otpada na prihode od rada (dok je situacija kod siromašnijih slojeva stanovništva suprotna) autor zaključuje da dubinske sile kapitalizma vode ogromnom rastu nejednakosti i koncentraciji bogatstva na vrhu socijalne piramide i mi se tako vraćamo ne samo nazad u XIX vek nego idemo još dalje unazad ka patrimonijalnom kapitalizmu – gde dominira nasledno bogatstvo u kojem ključne pozicije u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj strukturi društva zauzimaju ne talentovani pojedinci nego bogate dinastije.

[restrictedarea]

Piketi ističe da ukoliko se imućni bogate tri puta brže od ostalih, dolazi do koncentracije kapitala u njihovim rukama, koji na kraju može da dostigne 90 ili 100 odsto nacionalnog kapitala, a to znači da srednjoj klasi ništa ne ostaje i ona nestaje. Izuzetak u istoriji kapitalizma predstavljaju tri srećne decenije posle Drugog svetskog rata kada je izgledalo da se problem nejednakosti rešava. Smanjenje nejednakosti u tom periodu bilo je rezultat izuzetnih okolnosti izazvanih Velikom ekonomskom krizom 30-ih godina HH veka i Drugim svetskim ratom, kada je došlo do bukvalnog fizičkog uništavanja aktiva i značajnog porasta poreza.

Od 80-ih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su značajno snižene (sa 70 na 40 odsto) a skala progresivnog oporezivanja znatno je ublažena. Najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda) a ne kao običan dohodak (zaradu) i tako plaćaju porez (umesto 40 odsto) od samo 15 odsto. Znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet, što opet pogoduje bogatim, a pogađa najsiromašnije. Sve to doprinosi da ponovo dođe do zaoštravanja problema nejednakosti i do sve veće koncentracije bogatstva.

Posle obrađene bogate baze podataka Piketi naglašava da istorijsko iskustvo pokazuje kako ogromna nejednakost bogatstva nema mnogo toga zajedničkog s preduzetničkim duhom i nije ni od kakve koristi za rast. Zbog toga je za moto knjige Kapital u HHI veku uzeo deo iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine – Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.

Piketi smatra da velika preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva ima negativne ekonomske, socijalne i političke posledice i da u takvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše. Nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanja poreza i odustajanja od progresivnog oporezivanja, Piketi se zalaže za povećanje poreza i progresivno oporezivanje – ali ne samo tekućih dohodaka nego i akumuliranog bogatstva, ističući da čak i kada bi se nejednakost primanja mogla dovesti u red, istorija nam govori o još jednoj malignoj sili koja doprinosi da razlika u finansijskoj imovini dostigne ekstremni nivo. Pošto vlasnici kapitala svoje prinose dobijaju brže nego što ekonomija raste, to kapitalistima daje sve veći deo plena na račun srednje i niže klase. On predlaže da se uvede porez od jedan odsto za domaćinstva koja imaju imovinu vrednosti od jedan do pet miliona dolara, dva odsto na imovinu između pet i 10 miliona dolara i poreska stopa bi progresivno rasla, te bi na imovinu od preko milijardu dolara ona mogla da bude i 10 odsto.

Baveći se na jedan sistematičan i metodičan način pitanjem nejednakosti u raspodeli, te akumulacijom i koncentracijom bogatstva, Piketi je ovom knjigom argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. On ukazuje na zabrinjavajuće sile divergencije koje vode sve većim nejednakostima u raspodeli, te velikoj akumulaciji i koncentraciji bogatstva. Privredni rast je nizak, a prinos na kapital visok i bogatstvo akumulirano u prošlosti povećava se brže od tempa rasta proizvodnje i zarada. Preduzetnik neminovno teži da se pretvori u rentijera i da sve više dominira nad onima što raspolažu samo svojim radom. Jednom kad je stvoren, kapital se sam reprodukuje mnogo brže nego što raste proizvodnja. Tako prošlost proždire budućnost – ističe Piketi.

Pored osnovne vrednosti knjige Kapital u HHI veku, želeo bih da ukažem na još dve značajne odlike ovog kapitalnog Piketijevog dela.

Washington Post o ovoj knjizi piše kao o svetloj intelektualnoj pojavi koja predstavlja trijumf ekonomske istorije nad teorijskim matematičkim modeliranjem, što dominira ekonomijom poslednjih godina. Problem savremene ekonomske nauke leži u upornim nastojanjima da ona od društvene postane egzaktna nauka, to jest da bude postavljena na istim principima kao i matematika. Od ekonomije se želi stvoriti univerzalna nauka bez bilo kakvih geografskih i istorijskih specifičnosti, kao što je slučaj sa matematikom. Tvrdi se kako su matematičke zakonitosti jednako primenljive u svakoj zemlji – na bilo kom delu Zemljine kugle i u svim vremenima (nezavisno od institucionalnog i istorijskog konteksta) i da one ne poznaju kategorije pravednosti i morala – isto to trebalo bi da važi i za ekonomiju.

Otuda dolazi i do preterane upotrebe matematike, to jest težnje ka matematičkoj formalizaciji ekonomske nauke. Primena matematike u ekonomiji je neophodna i poželjna do određene mere, ali je matematizacija savremene ekonomske nauke prešla sve razumne granice. Danas kada otvorimo najpopularnije ekonomske naučne časopise (na primer, American Economic Review) stičemo utisak da je to časopis iz matematičkih, a ne ekonomskih nauka. Članci su prepuni grčkih slova, matematičkih formula i teorema jer su autori više zaokupljeni matematičkom egzaktnošću nego ekonomskom suštinom. Kako je to početkom ovog veka napisao profesor Branko Horvat, ekonomija je postala najmatematiziranija nauka posle fizike.

Piketi s pravom ističe da je neumerena upotreba matematičkih modela često samo izgovor za zauzimanje terena i maskiranje praznine sadržaja. Umesto da se matematika prilagođava za rešavanje ekonomskih problema, mnogo je jednostavnije ekonomske pretpostavke veštački formulisati tako da omogućavaju matematičko rešenje. Ako se pođe od veštački formulisanih (neoliberalnih) pretpostavki koje u realnosti ne postoje (svođenje čoveka na homo economicus koji je, u uslovima potpune konkurencije što vlada na tržištu, isključivo usredsređen na maksimiziranje profita, te uvek donosi apsolutno racionalne odluke i pri tome raspolaže punim informacijama) umnogome se pojednostavljuje matematičko modeliranje i omogućava lakše dokazivanje unapred postavljene hipoteze. S druge strane, tako dobijeni naučni dokazi koriste se za definisanje željene ekonomske politike.

Treća vrednost ove knjige, na koju želim da skrenem pažnju, ogleda se u činjenici da Piketi ekonomiju tretira kao poddisciplinu društvenih nauka i u svojim istraživanjima veoma uspešno ju povezuje sa drugim društvenim naukama – istorijom, etikom, sociologijom, antropologijom, politikologijom… Upravo na primeru Piketija najbolje se potvrđuje tačnost sumnje Džona Stjuarta Mila da neko može biti veliki ekonomist ako je samo ekonomista.

Piketiju se ne dopada ni izraz „ekonomska nauka“ koji mu se čini vrlo arogantan jer sugeriše da je ekonomija dostigla viši naučni status u odnosu na druge društvene nauke. Piketi preferira raniji izraz „politička ekonomija“ jer se tako naglašava specifičnost koja razdvaja ekonomiju od drugih društvenih nauka – njena politička, normativna i moralna svrha.

Sada imamo i takozvanu Nobelovu nagradu za ekonomiju. Međutim, to nije Nobelova nagrada (Nobel Prize) već nagrada koju dodeljuje Centralna banka Švedske u spomen na Alfreda Nobela (Bank of Sweden Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel) ali se veštim medijskim manipulacijama ove dve nagrade agresivno izjednačavaju kako bi se istakla superiornost ekonomije nad drugim društvenim naukama. Ovu nagradu iz ekonomije laureati primaju od švedskog kralja 10. decembra u Stokholmu na istoj ceremoniji na kojoj i dobitnici Nobelove nagrade za fiziku, hemiju, fiziologiju ili medicinu i književnost. Iznos novčane nagrade za ekonomiju jednak je kao i kod drugih nagrada. Potomak Alfreda Nobela, Peter Nobel, izjavio je u intervjuu za dnevnik Dagens Nyheter (10. 12. 2004.) kako je „Kraljevska banka Švedske ovom nagradom stavila kukavičje jaje u gnezdo naučnih disciplina. Dve trećine nagrada su dodeljene američkim ekonomistima iz Čikaške škole čiji matematički modeli služe da se špekuliše na finansijskom tržištu, a što je suprotno namerama Alfreda Nobela – poboljšanju ljudske egzistencije“.

Aktuelna globalna kriza nije samo ekonomska nego, pre svega, duboka kriza morala i duhovnosti, te se u novom konceptu ekonomije moraju uvažavati, pored ličnih, i opšti interesi. Neophodno je insistirati na moralnom pristupu kako bi se ekonomija vratila svojim etičkim osnovama, jer ona u svojoj suštini predstavlja pre moralnu nego egzaktnu nauku.

Pored mnogo pohvala knjiga je, u isto vreme, izazvala i oštre kritike koje (po pravilu, umesto osporavanja navedenih činjenica i izvedenih zaključaka) uglavnom idu na ideološku diskvalifikaciju samog autora. Nobelovac Krugman je u New York Times objavio kolumnu pod simboličnim nazivom Panika zbog Piketija gde piše o užasu koji je zahvatio neoliberale zbog činjenice da je Piketi argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. Istorijski gledano, bilo je nekoliko linija odbrane nastojanjima da se ozbiljno raspravlja o problemu ogromnog bogaćenja veoma uskog sloja društva. Prvo se negiralo da dolazi do sve veće koncentracije dohodaka i bogatstva, pa kada ovi pokušaji nisu krunisani uspehom, tvrdi se kako je to opravdano – povećani dohoci na vrhu socijalne piramide su zaslužena nagrada za pružene usluge i zbog toga bogate ne treba nazivati oligarsima nego stvaraocima radnih mesta. Sa druge strane, ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio. Napokon je Piketi knjigom Kapital u HHI veku argumentovano razrušio i mit o tome da su velika bogatstva zasluženo stečena.

Osporavanje do sada vladajuće osnovne neoliberalne dogme o bogatstvu kvalifikuje se kao napad na bogate i poredi sa napadima na Jevreje. Tvrdi se da je isto to, mada drugim rečima, govorio i Hitler u Nemačkoj, te se fokusiranje na problem jedan odsto najbogatijih upoređuje sa ratom koji je nacistička Nemačka vodila protiv svojih jedan odsto Jevreja. Neoliberali u svetu ali i u Srbiji proglasili su ovu knjigu opasnom jer će se Piketijevi stavovi širiti u krugu obrazovanih ljudi i dovešće do promene političkog i ekonomskog pejzaža na fonu kojega će se voditi sve buduće političke bitke.

Sada kada se pokazalo da izvor velikih bogatstava nije preduzetništvo nego nasledstvo, u nemogućnosti da Piketija argumentovano opovrgnu, oponenti idu na njegovu ideološku diskvalifikaciju nazivajući ga levičarem i (neo)marksistom. Oponentima se ne sviđa ni sam naziv knjige (asocira na Kapital Karla Marksa) a za autora tvrde da je Marksov učenik – njegova savremena reinkarnacija, te da ima negativan odnos prema tržištu i antipatiju prema bogatima i da je novi ideolog globalnog intervencionizma.

Krugman piše da to ne treba da čudi jer, u nedostatku argumenata, neoliberali optužuju za pristrasnost prema crvenoj ideologiji sve one što dovode u pitanje bilo koji aspekt dogme o slobodnom tržištu. Činjenica da Piketijevi oponenti ne mogu naći razumne argumente ne znači da će oni u političkom smislu odustati, pošto novac još uvek o mnogo čemu odlučuje i uz pomoć velikog bogatstva može se ostvariti veliki uticaj ne samo na zvaničnu politiku nego i na javno mnjenje. Međutim, ideje takođe imaju uticaj na to kako mi govorimo o društvu i šta na kraju krajeva preduzimamo, a polemike oko knjige Kapital u HHI veku pokazuje da kod Piketijevih oponenata ponestaje ideja.

Globalna korporativna kontrola Grupa mladih istraživača (Džejms Glatfelder, Stefani Vitali i Stefano Batiston) iz Švajcarskog federalnog tehnološkog instituta u Cirihu postavili su sebi zadatak da istraže međusobne veze kompanija kako bi empirijski utvrdili da li u svetskoj privredi postoji malobrojno, ali moćno superjezgro u čijim rukama je koncentrisana ogromna vlast ili svetska privreda predstavlja jednu amorfnu masu kojom upravlja nevidljiva ruka tržišta. Ovim istraživanjem pokušali su da izađu iz ideološke sfere i empirijski utvrde mrežu globalne korporativne kontrole i da sastave kartu strukture ekonomske moći. Rezultate istraživanja objavili su (oktobar 2011. godine) u časopisu Plos One pod naslovom The Network of Global Corporate Control.

U jednom od mnogobrojnih intervjua Glatfelder ističe da mu je bilo neverovatno da se istražuju složeni sistemi u kosmosu ili u organizaciji molekula, a da u isto vreme ne znamo kako funkcioniše naše društvo, pogotovo privreda. Naglašavajući da mi nikada nećemo razumeti svoje sadašnje probleme dok ne izučimo model kontrole koji postoji u društvu, on je sa svojim saradnicima pokušao da se pozabavi ovim problemom. Neoliberalna dogma kaže da privrednim procesima upravlja nevidljiva ruka tržišta i da su ovi procesi rezultat ekonomskih zakonitosti. Glatfelder naglašava da se njihova analiza zasniva na realnosti koja je toliko složena da se moraju napustiti dogme – bilo da se radi o dogmi teorije zavere ili dogmi slobodnog tržišta.

Da bi uradili model globalnog korporativnog sistema, oni su obradili ogromnu masu podataka o odnosu vlasništva između najvećih transnacionalnih kompanija (TNK). Iz baze podataka Orbis za 2007. godinu (koja sadrži 37 miliona kompanija i investitora) oni su izdvojili 43.060 TNK (koje posluju u više zemalja) i napravili shemu njihovih akcionara, te akcionara akcionara itd. Tako su došli do oko 600.000 čvorova (vlasnika – ljudi, kompanija, fondacija…) i preko milion veza (linkova) – vlasničkih odnosa. Međutim, videli su da kontrola i vlast među 600 000 vlasnika nije ni približno ravnomerno raspoređena.

Zbog toga su uradili mrežu globalne korporativne kontrole u vidu kugle (lopte) sa mnoštvom međusobno povezanih tačaka. U nekim tačkama na toj kugli spaja se mnogo više linkova nego u drugim i one imaju mnogo veći uticaj na funkcionisanje celog sistema. Analizirani su podaci o vlasništvu za 43.060 TNK i dobijena je mreža sa preko 600.000 čvorova i preko 1.000.000 linkova.

Dok je dve trećine (64 odsto) TNK distribuirano u granicama malih izolovanih klastera s malim brojem čvorova, ostala jedna trećina (36 odsto) locirana je u jedinstvenu džinovsku povezanu mrežu od 460.000 čvorova. Da bi u celosti kontrolisao kompaniju, akcionaru nije neophodno da je 100 odsto vlasnik njenog kapitala i za to mu je potrebno 51 odsto vrednosti kapitala. Pored toga, akcionar može kontrolisati jednu kompaniju koja ima kontrolu nad drugom kompanijom itd. Praćenjem svih ovih kontrolnih odnosa utvrđeno je da 737 vodećih akcionara kontroliše 80 odsto vrednosti TNK, a još uže jezgro od samo 147 akcionara kontroliše 40 odsto vrednosti TNK. Među njima nisu samo realni ljudi, više kompanije koje vladaju drugim kompanijama.

Analizom odnosa između 43.060 TNK došlo se do jednog moćnog superjezgra od 20-ak TNK, koje čine pre svega banke, uglavnom iz SAD – među njima postoje jake uzajamne veze i tamo je koncentrisana ogromna vlast nad svetskom privredom.

Autori ovog istraživanja ističu da problem velike koncentracije vlasti nad svetskom ekonomijom sa sobom nosi sistemski rizik za globalnu ekonomiju. Zbog visokog stepena međuzavisnosti ovog moćnog superjezgra koji dominira u svetskoj ekonomiji veoma je ranjiv sistem u celini – kada jedna kompanija iz ovog jezgra ima veće probleme, oni se brzo šire i na druge kompanije u jezgru i zbog njihove dominacije ugrožena je stabilnost svetske ekonomije. Rešenje bi bilo da se uvedu antimonopolska pravila koja bi sankcionisala veliku koncentraciju i stvaranje moćnog superjezgra gde je koncentrisana ogromna vlast nad svetskom privredom.

Ovo istraživanje mladih švajcarskih naučnika od velikog je značaja jer ono sada empirijski potvrđuje intuitivne spoznaje ‒ mnogih koji su se bavili ovim problemom i pisali o njemu, da postoji superjezgro, koje čini mali broj moćnih TNK (pre svega banaka iz SAD) i ima kontrolu nad svetskom ekonomijom.

Međutim, to je veoma važan, ali tek prvi korak i sada bi trebalo pokušati u istraživanjima napraviti dodatni napor i u analizu, pored međusobnih vlasničkih, uključiti i kreditne odnose između TNK. U savremenom svetu sve veći značaj imaju neakcionarne forme kontrole nad kompanijama, među kojima su najvažnije kreditne i često kreditori imaju veću kontrolu nad kompanijama nego akcionari. Iz analize mladih švajcarskih istraživača videli smo da moćno superjezgro od 20-ak TNK čine, pre svega, banke iz SAD, a one su uzajamno čvrsto povezane sa Američkom centralnom bankom (FED ili Sistem federalnih rezervi) – imaju zajedničke akcionare, one same su akcionari FED-a i od FED-a dobijaju ogromne sume (jeftinih ili čak beskamatnih) kredita kojima kupuju akcije drugih kompanija po celom svetu.

* * *

Rešenja koja autori ova dva istraživanja predlažu za probleme koje su analizirali (oporezivanje i antimonopolska pravila) mogu da se realizuju na nivou nacionalnih država. Međutim, ona ne mogu biti efikasna i ne mogu postići željene ciljeve pošto će povećanje oporezivanja ili oštrija antimonopolska pravila na nivou jedne države neminovno dovesti do seljenja kapitala u druge zemlje. Pored toga, kao što pokazuju i istraživanja o kojima smo pisali, nekoliko krupnih korporacija danas vlada svetom, a svaka je pojedinačno moćnija od većine nacionalnih država i u stanju je da mnoge zemlje lako potčini svojim interesima.

One nastoje da oslabe nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama) te da unište nacionalne ekonomske strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem haotičnog stanja u društvu, podrivanjem autoriteta države i njenih temeljnih institucija, korumpiranjem i demoralisanjem nacionalne elite i stvaranjem kompradorske kaste, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najveći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost) relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka i sl.) kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, oblikovanjem javnog mnjenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se (direktno ili indirektno) stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje.

Međutim, sa takvim stanjem se ne možemo miriti, te su dragocena ova empirijska istraživanja koja smo analizirali, kao i sva promišljanja što otkrivaju i javno razgolićuju suštinu kako funkcioniše savremeno (postmoderno) društvo u celini. Tek kada toga bude svesna kritična masa ljudi, može se očekivati i akcija koja će dovesti do željenih promena ka boljem i pravednijem društvu.

Kako to reče Dragiša Vasić (1885–1945): Da bi budućnost bila razumna, potrebno je da sadašnjost bude razumljiva, ili prvi predsednik Republike Kine, Sun Jat Sen (1866 –1925): Lako je delati, teško je razumeti.

[/restrictedarea]