Vašington – odbrana i poslednji dani

Piše Zoran Milošević

SAD završavaju svoje postojanje kao svetski hegemon. Krst nad vojnom hegemonijom Amerike u svetu postavili su Rusi u Siriji, a nad finansijskom Kina, osnivanjem Azijske infrastrukturno-investicione banke

Pad Amerike kao svetske sile broj jedan započet je u Siriji, gde je predsednik SAD Barak Obama, prvi put u istoriji ove države, odustao od zvanično najavljenog vojnog napada, čime je demonstrirao ne samo svoje slabosti već i slabosti države koju vodi. „Oficiri su odbili da slušaju Obamu u vezi sa pitanjem Sirije.“ Došlo je do neočekivane „pobune generala“, jer nisu hteli da srljaju u poraz. Osim toga, pojavio se i problem finansiranja rata: SAD imaju veoma visok stepen zaduženosti i ne mogu više da ulaze u konflikte kako su navikle: brz uspeh i mali gubici.

Posle poraza u Siriji, za koji optužuje Rusiju, Amerika je povela „novi hladni rat“ protiv ove zemlje. Međutim, taj „rat“ nikome nije doneo ništa, osim moralnu satisfakciju Vašingtonu. „Savez SAD i Evropske unije u vezi sa sankcijama nije položio ispit, jer su ruske kontrasankcije nanele izuzetnu štetu državama Unije, a posebno Italiji, Grčkoj, Španiji, Slovačkoj, Austriji i Mađarskoj, one su izgubile značajan deo zarade zbog obustavljanja izvoza u Federaciju“, pišu Nemačke ekonomske novosti.

Drugi poraz Amerikancima nanela je Kina stvaranjem Azijske infrastrukturno        -investicione banke, koja je podrila savez SAD ne samo sa državama Unije nego i sa azijskim državama. Australija, Južna Koreja, pa čak i Velika Britanija, postale su saosnivači azijskog konkurenta Međunarodnom monetarnom fondu. Bivši američki ministar finansija Lari Samers ovo je nazvao „krajem finansijske hegemonije SAD u svetu“. Danas se tamo otvaraju radna mesta samo u malo plaćenim sferama kakve su usluge, a zbog jeftine nafte na hiljade dobro plaćenih radnika je ostalo bez posla. No, novozaposleni u uslugama ne mogu da kupuju mnogo, samo elementarno: hranu, odeću, tako da se potrošnja ne povećava. Naprotiv!

Treća provera snage SAD odvija se u Jemenu. Uticajni američki list Forin polisi (redakcija se nalazi u Vašingtonu) sa dozom skepse prokomentarisao je tamošnji angažman države. „Podržavamo Saudijsku Arabiju oružjem, izviđanjima i tehnologijama rizikujući da budemo uvučeni i nepredvidivi rat između Irana i Saudijaca.“ List Vašington post ovako komentariše situaciju u Jemenu: „To je novi Vijetnam!“

[restrictedarea]

SAD KAO RANJENA ZVER Kada će se, dakle, dogoditi definitivni „sumrak“ SAD i kakvi će uzroci to omogućiti?

Ruski profesor Vasilij Koltašov, inače rukovodilac Centra za ekonomska istraživanja Instituta za globalizaciju i socijalna kretanja, za portal svpressa.ru navodi da nemačke kolege nisu sasvim u pravu, ali samo po navođenju „početka kraja SAD“. Koltašov, naime, smatra da je slabljenje Amerike započelo osamdesetih godina prošlog veka, a glavni indikator gubljenja primata bio je taj da Vašington nije umeo da izvede svetsku ekonomiju iz krize. Ni sada njihovi ekonomski pokazatelji ne govore da će doprineti rastu svetske ekonomije. Ranije to nije bilo moguće.  Zbog toga SAD moraju da dejstvuju u svetu sve nasilnije i sve radikalnije, pa gube saveznike i moralni prestiž. To je posebno uočljivo u odnosu prema Rusiji, ali i prema Evropskoj uniji.

No, realni krah američke hegemonije moguće je očekivati tek kada se raspadne Evropska unija, koju Vašington koristi kao polugu svoje moći i uticaja. Ukoliko se Unija raspadne, SAD će biti prinuđene da napuste Evropu, što će dovesti do stvaranja ujedinjene ekonomije na evropskom prostoru, koja bi bila nezavisna od Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije. Danas mi vidimo, naglašava Koltašov, da se obrazuju objektivne ekonomske pretpostavke za krah Amerike, što nju zapravo i čini veoma besnom i agresivnom. Ranije su Amerikanci ostvarivali ciljeve bez gole sile, prosto snagom svoje ekonomije. Ta moć je stvarala snažne uticaje u svetskoj ekonomiji i političkom životu, a ceo sistem je radio u njihovu korist. Sada ovakvih sistemskih pretpostavki nema, pa Vašington deluje u međunarodnim odnosima radikalno, odnosno svoju politiku zasniva na radikalnim činjenjima, što je bio i jeste slučaj u Siriji, odnosno postupa grubo i cinično, kao u Ukrajini.

SNAGA EVROAZIJSKIH INTEGRACIJA Sjedinjene Države se plaše ruske politike evroazijskih integracija, koja, ako uspe da privuče još neke zemlje, realno provocira raspad Evropske unije. Zato pokušavaju da onemoguće integracije na području Evroazije. Da bi se, s druge strane, evroazijske integracije brže pokrenule, potrebno je da Rusija aktivno razvija sopstvenu industriju i sopstvenu proizvodnju, pri čemu mora da se odrekne pravila Svetske trgovinske organizacije i Međunarodnog monetarnog fonda. Drugim rečima, neoliberalne ekonomske politike. Rusija, vidljivo je, ide ovim putem. No, globalne promene nastupiće sa drugim talasom ekonomske krize, koji se javlja upravo u Evropskoj uniji i Ukrajini. Ova kriza će dovesti do otrežnjenja i saznanja da svetski sistem u čijem se centru nalaze SAD više nikome nije potreban, čak je štetan. Zato će biti demontiran.

Sa ovim je, na svoj način, saglasan i ekspert Centra za vojno-politička istraživanja Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“, profesor političkih nauka dr Mihail Aleksandrov, koji za portal politikus.ru ukazuje na nove detalje u umanjenju moći SAD. Naime, postoji zakon o nejednakom razvoju država, kojem ne mogu izbeći ni oni. Prema tom zakonu, država u početku jača, dostiže zenit, a potom počinje da slabi. Trenutno, mi zapažamo smanjenje američke uloge u svetu, pre svega u ekonomskoj i političkoj sferi. Treba reći da je ekonomska moć SAD značajno opala. Posle Drugog svetskog rata davale su 50 odsto svetskog bruto društvenog proizvoda (BDP) a sada samo 16 odsto. Suštinski, period u kojem je Zapad dominirao u svetu odlazi u prošlost. Proces dekolonizacije uzrokovao je stvaranje novih država koje su razvile svoju ekonomiju. Ne radi se samo o Kini već i o Indiji i državama jugoistočne Azije. No, Zapad i dalje pokušava da zadrži dominantnu ulogu, a sa posebnom upornošću SAD, lider zapadnog sveta. No, primetno je da sada nemaju snage za to. Pojavila su se i određena resursna ograničenja: ogromni državni dug, padajuća ekonomija koja ne može da finansira nove ratove. Trenutno, ova zemlja se još drži zahvaljujući monopolu dolara, ali proces njegovog podrivanja je započet.  Države sve više prelaze na trgovinu u nacionalnim valutama, stvaraju se finansijske institucije nezavisne od SAD, a formiranje Azijske infrastrukturno-investicione banke od strane Kine veoma je snažan udarac dolaru. Ova banka omogućava azijskim državama da „igraju po novim pravilima“, bez straha od Zapada. Drugim rečima, stolica na kojoj sede SAD počela je da se lomi.

SUDAR S REALNOŠĆU Ipak, Amerikanci, iako svesni svega, ponašaju se krajnje neracionalno. Umesto da se pomire sa stanjem i dostojno zauzmu mesto u novom poretku, oni pokušavaju da povrate pređašnju moć izazivanjem haosa i novih ratova. No, naglašava Aleksandrov, SAD mogu da ostanu to što jesu samo ako pokrenu nuklearni rat i u njemu dobro prođu. Drugi način ne postoji, jer u svim drugim varijantama gubiće moć i padati. Odnosno, pre ili kasnije moraće da se pomire s tim da su nekada bile najmoćnija država, ali da su sada samo jedna od velikih. Ništa više od toga.

Jevgenij Lukjanov, sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije, u intervjuu „RIA novostima“, istakao je da je hegemonija SAD završena, sa čime u Vašingtonu ne mogu da se pomire. No, kada se završi „novi hladni rat“, neophodno je sesti za pregovarački sto. To mora biti globalni kongres svih važnijih političkih aktera sveta radi kreiranja novih principa i poretka.

Boris Rožin za ruski portal pravda.info dodaje da su se nad sličnim iskazima pre 10-15 godina na Zapadu smejali, ali sada ostavljaju takvu mogućnost, konstatujući da je, ipak, nesporno civilizacijsko liderstvo SAD. Interesantno je da se povećava broj uglednih svetskih diplomata koji su saglasni sa tezom „o kraju hegemonije SAD“. Na primer, bivši ambasador Velike Britanije u Rusiji smatra da je epoha totalne dominacije u upravljanju svetom od strane Sjedinjenih Država već stvar prošlosti. Zbog toga se Amerika i Evropa moraju dogovoriti sa „sve samouverenijom Rusijom“ oko njenih zahteva. Sličnu izjavu dao je i jedan od najboljih svetskih diplomata Entoni Brenton, na stranicama  Gardijana, rekavši: „Mi više ne živimo u svetu u kojem je Zapad jednostavno mogao da nameće svoje stavove.“ Sa ocenom o kraju hegemonije SAD saglasan je i već pominjani ugledni američki list Forin afers. Naime, profesor univerziteta države Ohajo Rendal Šveler na stranicama pomenutog lista konstatuje: „Eksperti za međunarodnu politiku su ne jednom predviđali da su dani ‚hegemonije SAD odbrojani‘.“ Podsećajući na ovo, profesor Šveler ističe da se američki globalni hegemonizam iscrpeo, te da će njihovo mesto preuzeti različite države, transnacionalne korporacije, politički pokreti, globalne kriminalne i terorističke grupacije i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Međunarodna politika više neće biti vođena u okviru principa, već u okviru priličnog nereda, lišenog bilo kakve zakonitosti. Dakle, čovečanstvo stupa u fazu entropije. To će dovesti do odsustva poretka u svetu, smatra Šveler.

Čitajući ovo, čoveku dođe prosto žao što se događa „kraj hegemonije SAD“, ali onda se seti 1999. godine i nezakonite agresije NATO i Zapada na SR Jugoslaviju, tj. Srbiju i Crnu Goru, pa sam sebi postavi pitanje: Da li su tada postojali poredak, međunarodno pravo i politički principi? Postojali su i njih su SAD srušile ponašajući se kao teroristička organizacija. Zato Švelerovi iskazi u Srbiji, jednom delu BiH, Iraku, Libiji itd. deluju, blago rečeno, cinično.

U ČEMU JE GREŠKA GLOBALIZACIJE?

Ujedinjenje država pokazalo je da postindustrijalizam ne može da ukine zakone sociologije i ekonomije. U globalnom svetu postoji konkurencija kakva je postojala i pre njega, sa tom razlikom da su se proizvođači suočili sa dodatnim teškoćama, kao što je, na primer, klima. Pobeđuje onaj proizvođač koji se nalazi na mestu gde su zime toplije. No, ovim preimućstvima mogu da se koriste samo velike transnacionalne korporacije, koje su sposobne da finansiraju u svakoj tački planete čitave fabrike. Prema podacima Konferencije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, od globalizacije je profitiralo svega 82.000 transnacionalnih korporacija. Od njih, samo 3.000 zauzima vrh i najviše zarađuje. Među profiterima globalizacije je i oko 150 banaka i oko 500 kompanija „monstruma“ (bukvalno se bave svim i svačim) kakav je „Samsung“, koji se ne bavi samo proizvodnjom mobilnih telefona nego infrastrukturom, brodogradnjom, proizvodnjom oružja… Kako se čulo na pomenutoj konferenciji 2000. godine, 500 vodećih transnacionalnih korporacija (TNK) trgovalo je sa 70 odsto svetskih sirovina i više od 80 odsto svih poznatih tehnologija. Samo 400 TNK kontroliše polovinu svih direktnih investicija na planeti. Zbog toga one podržavaju ideju globalizacije.

U doglobalizacijsko vreme ekonomija je donosila ne samo profit nego je finansirala države preko sistema poreza. Posebno svoju državu. No, u vreme globalizacije više nije tako. TNK odlaze u zemlje gde je ne samo jeftinija radna snaga nego su i manje socijalne obaveze. Dovoljno je uporediti stare i nove zakone o radu. Korporacije, po novim zakonima, imaju sve manje obaveza i prema radnicima i prema državi. Jednostavno, u eri globalizacije nemaju socijalne obaveze, pa ni da finansiraju državu preko sistema poreza. U tome im pomaže Međunarodni monetarni fond, Svetska banka…

Gde god liberalizam pobedi, zahteva se smanjenje mešanja države u ekonomiju, rasprodaja svih resursa, a traži se da državni budžet nema minus. To znači da Međunarodni monetarni fond i Svetska banka razmatraju i određuju visinu penzija, plata, medicinsku zaštitu, način i kvalitet obrazovanja, zatim zahtevaju rezanje socijalnih davanja i dotacije. I nema izuzetaka. Isti put prolazi svaka država, Grčka, Španija, Srbija i sada Ukrajina, ušavši u zapadni sistem. Sa aspekta SAD, to je jedini pravilan put. Bez obzira što globalizacija nigde nije donela dobro stanovništvu, zapadni mediji produžavaju da je popularišu.

Omiljeni argument zapadnih medija je: šta će čoveku pasoš, kada može raditi u jednoj državi, u drugoj živeti, u trećoj trošiti novac, a u četvrtoj čuvati zarađeno. No, suština nije u tome, već da mreža korporacija izbriše tragove vlasništva i bogatstva. Na primer, „Dženeral motors“ poseduje 20 odsto akcija u japanskoj kompaniji „Fudži hevi industriz“ i „Suzuki motor korporejšn“, ali i 12 odsto kompanije „Isuzu motors“. Savez „Renoa“ i „Nisana“ je tako uređen da 44,4 odsto vlasništva pripada francuskom proizvođaču i zbog toga ima 15 njegovih akcija. Tako se sada teško može ustanoviti šta kome pripada. To je stvorilo situaciju da interesi TNK počinju da protivureče državnim i pritiskaju nacionalne vlade da stalno odstupaju pred njima.

Tako je došlo do potpune šizofrenije u politici Zapada. Globalizacija je postala drugo ime za kolonijalizam, tj. procvat metropola na štetu kolonija. Pri čemu se ne radi o metropoli neke konkretne države, već o eksteritorijalnim metropolama u kojima sedište imaju TNK. Drugim rečima, postojanje TNK izvan okvira socijalne odgovornosti i van građanske kontrole predstavlja direktnu pretnju stanovništvu, miru i bezbednosti u svetu, ističe portal alex-leshy.livejournal.com.

Umiranje američkog sna u Baltimoru

U američkom Baltimoru izbili su neredi na rasnoj osnovi pošto je policija ubila jednog stanovnika crne boje kože. Žitelj Baltimora, Fredi Grej, poginuo je pri krajnje nejasnim okolnostima. Uzrok smrti je slomljen vrat. Ovo je učinilo šest policajaca koji su suspendovani sa posla, ali to nije umirilo ljutu crnu populaciju grada, jer policiji ovo nije bio prvi slučaj neprofesionalnog postupanja sa crncima.

Dana 28. aprila 2015. godine mediji su emitovali vest da su u Baltimoru (država Merilend) crnci spalili 15 zgrada i 144 automobila, pri čemu je ranjeno 15 policajaca. Lokalna policija je radi smirivanja situacije zamolila okolne države da u pomoć pošalju 5 000 policajaca. Do tada, u grad je po hitnom postupku uvedena Nacionalna garda SAD, koja je uhapsila oko 200 ljudi, uglavnom crne puti. Takođe, do daljnjeg je uveden policijski čas.

Istoričar Andrej Fursov za portal svpressa.ru ove događaje ocenio je kao „umiranje američkog sna u Baltimoru“. Prema Fursovu, radi se o sukobu koji je po formi klasni, a po sadržaju rasni. Drugi istraživač, Jurij Gluščenko (živi u SAD) za ruski portal pravda.ru, naglašava da je sasvim moguće da beli policajci iz Fergusona i Baltimora izražavaju svojim pucanjem u crne stanovnike nezadovoljstvo belaca samim predsednikom SAD Barakom Obamom. Suština je da postoji beli rasizam kod viših policijskih činovnika, jer bez njega obični policajci nikad sebi ne bi dozvolili da javno pokažu svoje rasne poglede.  Rasni problemi Amerike nisu nestali, jer nisu ni rešavani. Oni su jednostavno prikrivani, gurani pod tepih. Američke televizije i mediji uopšte ne obraćaju pažnju na probleme „obojenog“ stanovništva. Tek kada se dogode masovni protesti crnaca, uz podršku belog liberalnog sloja, nešto od toga stigne do javnosti preko sredstava javnog informisanja. Poenta je u tome da Amerikanci ne misle da imaju bilo kakav opasan unutrašnji problem, pa ni rasni.

Raskol u američkom društvu povezan je i sa socijalnim raslojavanjem, koje sve snažnije polarizuje populaciju. Amerika postaje država kojom sve više upravljaju vlasnici banaka i oligarsi, pri čemu se oni ubrzano bogate, a narod siromaši. Mnogi crni stanovnici bukvalno nemaju nikakve perspektive da nađu dobro plaćen posao ili da se obrazuju. U skladu sa takvim razvojem situacije raste i rasna netrpeljivost.

[/restrictedarea]