Ukoričeni glasovi naše epohe

Besede o dobitnicima  Nagrade „PEČAT VREMENA“

Šta je o laureatima i njihovim delima rečeno na svečanom uručenju priznanja našeg lista

O svečanom uručenju Nagrade „Pečat vremena“, koju naš list tradicionalno godišnje dodeljuje autorima najvrednijih dela iz oblasti književnosti i nauke i društvene teorije, izvestili smo u prošlom broju „Pečata“, kada smo objavili i besede četiri ovogodišnja dobitnika – Slavice Garonje i Nikole Malovića (za romane „Povratak u Arkadiju“ i „Jedro nade“) Zlate Bojović i Slobodana Vukovića (za dela „Istorija dubrovačke književnosti“ i „Etika zapadnih medija. Antisrpska propaganda i ‚humanitarna‘ intervencija“) kao i pozdravnu reč Milorada Vučelića, domaćina ovog događaja i glavnog urednika „Pečata“.
U ovom broju objavljujemo besede koje su nagrađenima posvetili predsednici dva žirija – prof. dr Jovan Popov (žiri nagrade za književnost) i prof. dr Ratko Marković (žiri nagrade za nauku i društvenu teoriju). Ova obrazloženja su, u ime žirija, njihovi predsednici na svečanosti uručenja u Zvezdara teatru i pročitali.
Podsetimo, nagrade „Pečat vremena“ dodeljene su u utorak 12. maja – na Dan Svetog Vasilija Ostroškog, a ovom događaju, koji se već petu godinu zaredom održava u prostoru popularnog beogradskog teatra, prisustvovao je veliki broj uvaženih gostiju, uglednih pripadnika društvenog i političkog, verskog, diplomatskog, kulturnog i naučnog života. Među njima su bili i gospodin Nenad Popović, predsednik SNP, otac Petar Lukić, starešina Sabornog hrama u Beogradu, a bili su prisutni i prethodni dobitnici Nagrade „Pečat vremena“ – profesor Milo Lompar, Milovan Danojlić, Rajko Petrov Nogo i Matija Bećković…
Naši foto-reporteri zabeležili su deo vedre atmosfere i dobrog raspoloženja, koje je pratilo uručenje nagrade, potom i koktel u Zvezdara teatru. „Beleške“ smo objavili u prošlom, a nastavak „foto -dokumentacije“ objavljujemo i u ovom broju „Pečata“.

[restrictedarea]

Neuništiva energija nade

JOVAN POPOV

Žiri je ove godine imao prijatan ali težak zadatak, budući da je, među tridesetak knjiga prijavljenih na konkurs, gotovo polovina zadovoljavala dva najvažnija kriterijuma: s jedne strane, onaj opštevažeći, visoke umetničke vrednosti, a sa druge onaj specifično „pečatovski“, koji podrazumeva, i u tematskoj i u idejnoj ravni, izraženu svest autora o pripadnosti srpskom narodu i o kapitalnim problemima sa kojima se taj narod suočavao i suočava se u toku svog istorijskog trajanja. U širi izbor uvrstili smo osam knjiga, a mirne duše mogli smo još nekoliko, poput pesničkih zbirki Zlate Kocić, Gojka Đoga i Blagoja Bakovića, zbirke eseja Miroslava Maksimovića ili romana našeg sunarodnika iz Mađarske Dragomira Dujmova. Na prvom sastanku, ipak, uz tri knjige koje su ušle u završni krug, dali smo izvesnu prednost poeziji Nebojše Vasovića Neka, hvala, knjizi pripovedaka Vladana Matijevića Pristaništa, romanu Inok i despot Dragorada Dragičevića, triptihu novela Slavena Radovanovića Udarac viteškom čizmom i putopisnoj prozi Milisava Savića Dolina srpskih kraljeva. U užem izboru, pored dva nagrađena romana, našlo se i vrlo originalno i zanimljivo, mada žanrovski neodredivo prozno ostvarenje Janka Vujinovića Knjiga o hrastu.

Zajednički imenitelj većine pomenutih dela mogao bi se lepo izraziti citatom jednog autopoetičkog pasusa iz romana Slavice Garonje: „Ali, o čemu ti to? Dok se danas piše o ‚dobu praznine‘ i problemima urbanog čoveka, zadubljenog u sopstvenu individualnost (neki bi rekli i – egoizam) šta ti to hoćeš, i o čemu? Dok tvoje drugarice pišu o Ženevi, Londonu i Španiji, a radnja većine naših savremenih romana dešava se daleko odavde, na primer u Americi, a bogami, sve češće i po egzotičnim destinacijama Dalekog istoka, da li će iko razumeti ovo što pišeš, naročito ovde, u tvom gradu? Iako nam je jezik isti.“ Zaista, mnogi u ovom gradu i ovoj zemlji, počev od urednika uticajnih kulturnih dodataka i dnevnika do arbitara najprestižnijih književnih priznanja, nemaju ni sluha ni razumevanja za literaturu s nacionalnim predznakom. Ona u našoj javnosti uglavnom ostaje skrajnuta, prećutana, prezrena. Zato je jedan od glavnih zadataka „Pečata vremena“ i njegovog žirija, možda i najvažniji, da tu tišinu naruši.

Stavljeni na slatke muke konačnog izbora, odlučili smo se, posle iscrpne rasprave, za nepopularno ali, uvereni smo, najpravednije rešenje: da nagrada bude ravnopravno podeljena između romana Slavice Garonje i Nikole Malovića, dva po mnogo čemu različita, ali po nečemu ipak srodna dela. Razlike je lakše uočiti – od onih koje se odmah nameću, kao što su generacijska i rodna pripadnost dvoje pisaca, preko njihovih senzibiliteta, tematskih preokupacija, spisateljskih poetika i tehnika, do stilskih i jezičkih osobenosti. Postoji, međutim, i nešto što ih povezuje, teže uočljivo, ali suštinski bitno. Reč je o njihovoj privrženosti zavičaju, lepotama njegove prirode i govoru njegovih ljudi, i to zavičaju koji, u oba slučaja, predstavlja prostor vekovima nastanjen Srbima, a koji danas ne samo da je izvan granica zajedničke države nego je izložen temeljnom rasrbljavanju.

Povratak u Arkadiju Slavice Garonje ispripovedan je iz višestruke vremenske perspektive – ona polazna situirana je u sadašnjosti, u kojoj naratorka, posle mnogo godina i novog ciklusa krvavih ratnih zbivanja, zajedno sa kćerkicom, kreće u posetu majčinom zavičaju. Sledeći vremenski plan, u osnovi dominantan, konstituišu lične uspomene iz detinjstva i rane mladosti, unutar kojih se umnožavaju još dublja poniranja u prošlost. Tako autorkino traganje za izgubljenim vremenom, potpomognuto fotografijama iz porodičnog albuma, biva uokvireno tragičnim ramom srpske istorije. Jer, u taj idilični ambijent Požeške kotline u Zapadnoj Slavoniji, koji su Rimljani, ne bez razloga, zvali Vallis Aurea, majčina porodica preseljena je pošto su je ustaše obezglavile „onog dana“ 1942. i do temelja spalile njihovo selo Kamenski Vučjak, da bi, posle „Bljeska“ iz leta 1995, skoro svi njeni preostali članovi silom morali da je napuste.

Pripovedajući zanimljivim kombinovanjem prvog i drugog lica, prefinjenim stilom sa izrazitim lirskim obeležjima, Slavica Garonja utkala je u svoj roman obilje dragocene folklorne, etnografske i dijalekatske građe, kao i mnoštvo intertekstualnih veza, ponekad jasno naznačenih, ponekad prikrivenih. Među onim prvim su „gospođa Isidora“, Kiš i, najčešće, „M. Ž.“ (pretpostavljam Milka Žicina) od koje autorka bez ustezanja „pozajmljuje“, čak i „prepisuje“ poneku formulaciju. Među neimenovanim prethodnicima najbliži su joj, kao što je već primetio Duško Babić u svom sadržajnom predgovoru, Ćopić i Crnjanski. I, naravno, Prust, na jednom mestu dozvan direktnom aluzijom.

U svojoj pripovesti, Garonja „Zlatnu dolinu“ između Papuka i Psunja naziva imenom kojim su stari Grci, i mnogi posle njih, označavali praiskonsko „zlatno doba“ čovečanstva, doba njegove detinje nevinosti. Prisvojivši ovaj mitski toponim, autorka priziva u sećanje bezbrižne dane sopstvenog detinjstva, provedene u kući svoje bake Marije Ćurčije, ličnosti stamenog karaktera i pripovedačkog dara koji je njena unuka ovekovečila pre skoro dve decenije u zbirci Narodne priče sa Papuka (1996). Pored Bakinog lika, Garonja u svom romanu oživljava i mnogobrojne likove rođaka i suseda, mahom malih, običnih ljudi, komponujući tako mozaičnu sliku jednog od rubnih segmenata Srpstva u 20. veku. U koloritnom prikazu njegove tegobne borbe za opstanak, poseban naglasak stavljen je na stradanja u doba NDH, ali i na sudbine žena, čija je egzistencijalna muka udvostručena stegama patrijarhalnosti, o čemu su nam, kroz usta svojih junakinja, govorili još Evripid i Aristofan. Uprkos svemu, istančani spisateljkin osećaj za lepotu prirode i ljudi nosi u sebi neuništivu životvornu energiju koja njenoj prozi daje ton nade.

Nada se pojavljuje i u naslovu romana Nikole Malovića, koji nastavlja svoju pripovedačku plovidbu Bokokotorskim zalivom, započetu romanom Lutajući Bokelj i nastavljenu u Prugastoplavim storijama, zbirci što čini dvoknjižje sa Jedrom nade. I novi roman simbolički je obeležen kontrastom plave i bele boje, a njegova fabula zasnovana je na povesti o povratku Nikole Smekije, Srbina katolika, italijanskog fabrikanta tekstila, u zavičajni Perast. Prividno trivijalna priča o neuspelom poslovnom poduhvatu i uspeloj ljubavnoj vezi sa mladom istoričarkom umetnosti prepliće se sa reminiscencijama na ključne događaje iz istorije pomorstva i Boke Kotorske, te sa faktografskim podacima o proizvodnji mornarskih majica, odevnom predmetu koji je istovremeno modni „brend“ i vojnička uniforma. Što dalje odmiče, radnja se sve više preobražava u orvelovsku negativnu utopiju, vremenski smeštenu u blisku budućnost. U toj viziji, „Ujedinjene zemlje“ pokrenule su globalni rat protiv Rusije i drugih neprijatelja, gugl nadzire svaki pokret i osluškuje svaku reč, planetom haraju ledeno doba, mutirane bolesti i genetski modifikovana hrana, a Jevreji ponovo kreću u rasejanje. One koji stižu u Boku predvodi prebogati Adam Oz, čije lice ume kameleonski da se prilagodi sagovornikovom, a čije prezime nije slučajno odabrano, i koji je kupio ceo Perast. Ovaj minijaturni polis, kojim upravljaju „poteštatica“ (gradonačelnica) prostitutka i ministri homoseksualci, u permanentnom je sukobu sa susednim Kotorom, dok pirati Montemauri pljačkaju i jedne i druge, Radio Boka fabrikuje stvarnost, mladići u dalekim bestragijama vojuju „za mir u svetu“, a osiromašeno i zbunjeno stanovništvo pokušava da preživi u uslovima robne trampe.

Pišući osobenim i prepoznatljivim stilom, jezikom u kojem se drevni lokalizmi stapaju sa neologizmima virtuelne komunikacije, Malović neurotično fragmentarizovanom tehnikom postiže jedinstven narativni amalgam u kojem se, kako je lepo primetio Želidrag Nikčević, susreću Stefan Mitrov Ljubiša i Tomas Pinčon. Pinčonovska je, recimo, alternativna priča o tome kako na Kolumbovim karavelama u najslavnijem otkrivalačkom poduhvatu nije bilo katoličkog sveštenika, ali je bio tumač za hebrejski jezik. No, ono što najviše pleni u Jedru nade jeste piščeva opčinjenost morem i baroknim ambijentom peraštanskih zdanja i stepeništa, a naročito njegovo umeće da dočara atmosferu travestiranih vrednosti, grotesknih spojeva i prigušenog beznađa, karakterističnu koliko za evropsko barokno doba toliko i za ovo naše. Time njegova futuristička projekcija sveta potonulog u sofisticirani haos stiče karakter opore satire. U času kada internetom prostruji vest o nuklearnom udaru Ujedinjenih zemalja, ljubav se kod njega ukazuje kao poslednja, makar i slabašna nada.

 

Reč na uručenju Nagrade „Pečat vremena“ u oblasti književnosti

 

Delo koje razvejava maglu zaborava

RATKO MARKOVIĆ

Jugoslavija i Srbija jesu devedesetih godina prošlog veka pretrpele tragediju, ali da do nje dođe, nisu se postarali samo arhitekti koji su i jednu i drugu državnopravno tako skle­pali da je do njihovog rasturanja moralo kad-tad doći. Da trage­dija uzme takve razmere, doprineli su i naši osvedočeni ne­prijatelji iz oba svetska rata, Nemačka i Austrija, svetski izvo­znik demokratije, slobode i ljudskih prava oružanim intervenci­jama, Amerika, i počev od raspletanja „istočnog pitanja“ i od vremena prve vlade kneza Miloša, na ovim prostorima neizbežni mutivoda, mutikaša i prepredeni mešetar, Velika Britanija. Delovali su snagom oružja i snagom medija. Kada je reč o oružju, na Srbiju je bilo bačeno 15 tona municije sa osiromašenim uranijumom, odnosno 50.000 granata, kojima je gađano 113 lokacija. Sam generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson priznao je da su američki bombarderi upotrebili 31.000 bombi sa osiromašenim ura­nijumom. Bombardovanjem, Srbija je postala ekonomski i socijalno slomljena zemlja.

Ništa manje ubojit nije bio ni medijski rat koji su ove zemlje vodile protiv Srbije. Umesto da se bore za pobedu is­tine, što im je svrha, mediji tih zemalja korišćeni su za politi­čke obračune i za podstrekivanje i opravdavanje oružane interve­ncije protiv Srbije. Poput „humanitarne intervencije“ NATO-a protiv Srbije (što je bio eufemizam za vojnu intervenciju) i mediji zemalja njegovih glavnih članica imali su, drugim sredstvi­ma, ali s približno istim rezultatima, svoju „humanitarnu intervenciju“ protiv Srbije. Oni koji su na Srbiju slali tomahavke, grafitne i kasetne bombe, nisu bili ništa manji zločinci od onih koji su perom, govorom i slikom predstavljali Srbiju svetu kao varvarsku republiku, a Srbe kao balkanske divljake. Takvi su, umesto u mastilo, umakali svoja pera u osiromašeni uranijum, štaviše, u njima je tog sejača smrti među ljudima bivalo i više nego u projektilima punjenim osiromašenim uranijumom. Obistinilo se tako dalekovido predviđanje maršala Makluana da „pero i fo­tografija (…) postaju moćniji od mača“.

Motivi tog medijskog rata protiv Srbije bili su niske strasti (mržnja, zluradost, laganje) robovanje predrasudama i zaprepašćujuće neznanje novinara zapadnih medija. S malim izuze­cima, pokazali su se u tom medijskom ratu kao ogromne neznalice. Osnovni ton toj neprijateljskoj propagandi protiv Srbije davali su nemačko-austrijski mediji, od kojih je medijski cunami protiv Srbije i krenuo. Srbija je simbolizovala nemačke poraze u Prvom i Drugom svetskom ratu. Nemačka (a s njom i Austrija) dok god postoji, neće se osloboditi revanšizma prema Srbiji, koju vidi kao vinovnika svojih neprebolnih poraza u oba svetska rata. U nji­ma je evropskog diva porazio balkanski patuljak. Nemačko-austrijski mediji su bili prvi koji su zdušno podržali razbijanje Jugo­slavije, dobivši u tome satisfakciju što delovi nekadašnje Austro-Ugarske nisu više bili u istoj državi sa Srbijom. Štaviše, nemački „Špigl“ je na geografskoj karti Srbiju predstavljao samo kao centralnu Srbiju, a njene granice prema Kosovu i Metohiji i Vojvodini bile su podvlačene istom debljinom kojom i spoljašnje granice Srbije. Uostalom, Kosovo je ionako, prema „Zidojče cajtungu“, „pokrajina koju je Srbija pripojila sebi“, dok je nama poznati, nemački ambasador Cobel govorio o istorijskom pravu Mađarske na Vojvodinu. Po tom istom „Špiglu“, Srbija je „boljše­vičko-komunistička republika“, koja drži „velikosrpski nož“ pod grlom Slovenaca i Hrvata. Nobelovac, nedavno preminuli Ginter Gras, jasno je rekao: „Za mene su agresori u prvom redu Srbi.“

On je bio i potpisnik zahteva da se bombarduju bosanski Srbi. Vodeći nemački list, na udarnoj strani, ne bi li čitateljstvu do kraja ogadio Srbe, ovako je prenosio svedočenje jednog navodnog očevica: „U Okučanima sam video kako su četnici ubili jednog ra­njenog starca. Kasnije je jedna svinja ždrala iz stomaka ubije­nog.“ Sve ove laži i gadosti bile su, kad je reč o nemačko-austrijskim medijima, vođene jednim ciljem – da se Srbija svede u granice u kojima je bila pre Balkanskih ratova.

I dok su nemačko-austrijski mediji znali istinu, ali su je svesno okretali u laž, dotle su američki mediji u medijskom ratu protiv Srbije, kad je reč o geografiji, istoriji, kulturi, etničkoj karti balkanskog prostora, bili poražavajuće analfabete. Njihovi novinari bili su, jednostavno rečeno, neobrazovana piska­rala. Kako drukčije objasniti pisanje novinara uglednog „Vašington Posta“ da je Vudro Vilson na brzinu „sklepao“ Jugoslaviju?

Ili zapažanje jednog drugog američkog lista da „rimokatoličke republike žele labavu jugoslovensku federaciju, dok dominantna pravoslavna Srbija želi čvrstu marksističku centralizaciju“. Ili kad „Njujork Tajms“ objavljuje da je u Srbiji otkriveno 135 kon­centracionih logora sa 70 000 zatvorenika koje drži Beograd. Da spomenemo još i jednu grubijansku, Amerikancima tako svojstvenu, poruku televizijskog komentatora Srbima: „Slušajte vi momci, vi se morate skloniti, mi sad dolazimo i mi ćemo sravniti vašu ze­mlju, čitava infrastruktura odlazi.“ Ovakvi primitivci uvek o svemu imaju svoje mišljenje. Tako i ovaj dodaje: „Ja bih se opredelio za uništenje njihove infrastrukture, totalno uništavanje.“

Čude neznalačka objašnjenja jugoslovenske i srpske nevolje devedesetih godina prošlog veka i početkom ovoga kod Britanaca, ali tu će pre biti reč o zloj nameri nego o neznanju. Vrhunac te zle namere je kada se tvrdi da helsinško pravilo o nepromenljivosti granica silom „treba da se primenjuje u razjedinjenoj Jugoslavi­ji“. Tu su se, posle iskustva Srbije s Kosovom 2008, ovakvi bri­tanski tumači međunarodnog prava, i pored njihove poslovične lukavosti verovatno dobro ujeli za jezik. Oni, inače, smatraju da je Kosovo za Srbe „mističan pojam koji budi vatrene emocije“. Ništa drukčija slika ne bi bila ni da je autor prikazao stavove francuskih medija u antisrpskoj propagandi. Ljubav današnje Fra­ncuske prema Srbiji izgleda da postoji samo uklesana u hladnom mermeru kalemegdanskog spomenika.

Razbijanje Jugoslavije i žigosanje Srbije kao uzročnika zla u jugoslovenskoj krizi devedesetih pokazalo je svu dvoseklost slobode štampe, medija uopšte. Oni su, po definiciji, sredstvo za otkrivanje istine, ali i za fabrikovanje laži. Srbija je na svojoj koži osetila drugu stranu oštrice slobode medija – svu brutalnost, bestijalnost i raspomamljenost jedne razularene „se­dme sile“. Njen svojevrsni „udruženi zločinački poduhvat“, ina­če izraz koji je pravno monstruozni duhovni proizvod Haškog tri­bunala. Za istoriju i udžbenike o takvoj funkciji „slobodne šta­mpe“ gotovo da neće biti dragocenijeg štiva od knjige Slobodana Vukovića „Etika zapadnih medija“. Iako je njen predmet pisanje štampe (nemačko-austrijske, američke i britanske) o tragediji Jugoslavije i Srbije kao države, knjiga je naučnom metodologijom i aparaturom obradila svoju temu, tako da, kada je o njenim nau­čnim dometima reč, u pitanju je vredno naučno delo, podignuto na visinu naučne studije. Jasan i jednostavan stil njenog autora čini da se ona lako čita, što samo može govoriti o tome koliko je autor prodro u suštinu obrađivane teme, iz čega je proizišla i njegova sposobnost da je na upečatljiv način predstavi čitaocu. Nagrađivanjem ove knjige „Pečat“ ispunjuje svoju misiju koju vrši od prvog broja ‒ da raskrinkava laži o nedavnoj pro­šlosti Srbije, da skida masku s lica njenih naprasnih „dobroči­nitelja“, koji je posle materijalnih razaranja i sejanja smrti odjednom uvode u zemaljski raj, koji se zove „Evropska unija“, ali tek pošto joj prethodno budu još oduzeli njenu suštinu i dušu. „Pečatova“ nagrada je i poruka našem čitateljstvu da pro­čita ovu knjigu, jer se o svemu, pa i putu kojim ide današnja Srbija, može ispravno rasuđivati tek kada se zna istina. Nagrađena knjiga će nesumnjivo doprineti da se onima koji vide bolje otvore oči, a da oni koji ne vide najzad progledaju. I da na učinjena zlodela Srbiji nikada ne padne magla zaborava. Da nije ovakvih knjiga, mnoge laži bi se ustoličile na prestolu istine.

Obrazloženje nagradaza knjigu „Etika zapadnih medija“

Spomenik srpske nauke o književnosti

RATKO MARKOVIĆ

Dubrovačka književnost je biser izašao iz ljušture Dubrovačke Republike. Jedan je od njenih najlepših ukrasa i potvrda mudrosti i lepote tamošnjeg narodnog duha i jezika. Ta knjiže­vnost stvarana je na tom tlu od vremena renesanse, počev od sre­dine XV veka, pa sve do početka XIX veka, kada je Napoleon Dubro­vačku Republiku ukinuo i pripojio svojoj Iliriji, a nakon toga Bečki kongres odlučio da to područje konačno pripadne Austriji.

Ocene o dubrovačkoj književnosti nisu u svih iste. Kreću se od stava da je ona samo odraz odgovarajućeg perioda italijanske književno­sti „iz koje je mnogo prevođeno, prerađivano i imitovano“ (Milan Rešetar) pa do stava da je reč o vrlo važnoj oblasti srpske književnosti i da „ima svoje primamljivosti i lepotu“ (Pavle Po- pović). U svakom slučaju, reč je o svojevrsnom čudu – da jedan mali grad, proširen kratkim tankim pojasom kopna pored mora i s nekoliko ostrva, što je u doba njenog procvata bila oblast Du­brovačke Republike, s nešto više od 30 000 duša, koliko su ih izbrojale francuske vlasti kada su tu oblast osvojile, stvori za tri i po veka, umom i perom svojih obdarenih žitelja, takvu i to­liku književnost da se o njoj može pisati istorija. I ne samo to. O tu književnost otimaju se dve nacije, jedna videvši u njoj sr­psku, druga hrvatsku književnost. Ne bi bilo bez osnova ni da je Italijani svojataju kao ogranak italijanske književnosti, pošto su italijanski uticaji na nju najvidljiviji, a i pisana je delom na italijanskom jeziku, premda ona nije bila stvarana u doba ka­da je Dubrovnik priznavao (1205 –1358) sizerenu vlast Venecije (Mletačke Republike).

Kada je Pavle Popović objavio 1909. prvo izdanje svog „Pregleda srpske književnosti“, bio je prekoren da je šovinista zbog toga što je dubrovačku književnost nazvao srpskom. Odgovara­jući na te prekore, on je u drugom izdanju te knjige objasnio da se dubrovačka književnost može nazvati srpskom bar onako isto kao i hrvatskom. To je samo bio dokaz da ta književnost valja, jer se nacije, kao i pojedinci, uvek otimaju samo o ono što vredi. Takvu sudbinu imali su i Tesla i Ivo Andrić i Meša Selimović i Vladan Desnica. Dubrovačka književnost je plod ljubavi Dubrovčana za knjigu i pisanu reč i njihovog književnog dara, baš kao što se rezultati malog broja ljudi na tom prostoru u trgovini i trgo­vačkim transakcijama mogu pripisati samo njihovom izrazitom daru za tu vrstu posla. Dubrovčanima ne treba uzimati ono što je nji­hovo. Trgovački dar, pozorište i književnost, koja se po njima kao njenim stvaraocima tako i zove, svojina su Dubrovčana, i drugi ništa neće dobiti time ako ih budu proglašavali svojim. Dubrova­čka književnost je isti fenomen kao i Dubrovačka Republika, koja je u vrtlogu borbi za osvajanje zemalja i naroda, opstala kao autonomna oblast od ranog srednjeg veka sve do XIX veka, koja je pružala istorijski redak obrazac kolegijalne uprave (na vratima Velikog vijeća u Dvoru u Dubrovniku uklesano je u kamenu: „Obliti privatorum publica curate“ – Zaboravite svoje kad javne brige brinete) i koja je, onako malena, posredovala u trgovačkom pro­metu između, ni manje ni više, nego Istoka i Zapada.

Profesorka Zlata Bojović ima takav naučni pristup dubro­vačkoj književnosti kao samosvojnoj tvorevini. Iz svakog reda njene knjige izbija puna obaveštenost, obilato i utančano znanje i duboka prostudiranost predmeta o kojem piše. Rečju, njenu knjigu krasi izvanredna temeljitost. Kao jezgro oraha, ona je nabijena sadržinom i smislom. U njoj nema suvišnog govora ni hermetičkog teksta, koji mogu razumeti samo oni koji su, kao što je to i njena autorka, posvećeni toj temi. Profesorka Bojović poštuje čitaoca i njoj je stalo do toga da s njim uspostavi vi­rtuelni dijalog, zbog čega je i njen stil odmeren i dostojanstven, jednostavan i lak za čitanje. A lepota i jeste u jednostavnosti. Periodizacija dubrovačke književnosti je pregledna, prijemčivija za razumevanje i za dobijanje predstave o karakteru i o osnovnoj niti u opusu pojedinih dubrovačkih pisaca. Ona je drukčija od one u kojoj su međaši pojedinih perioda najveća imena dubrovačke književnosti, ili od one izvedene po periodima gospodstva sizerene vlasti čiju je vlast priznavala Dubrovačka Republika u kojima su stvarali njeni poslenici. Ti periodi su, posle uvodnog teksta, ujedno i četiri jedinice kompozicije knjige, s tim što dva njena poglavlja, „Vek renesanse“ i „Epoha baroka“, zahvataju više od dve trećine knjige. Dubrovačko književno nasleđe dobilo je knji­gom „Istorija dubrovačke književnosti“ Zlate Bojović ne samo vernog i produbljenog tumača nego i umešnog i pozvanog popularizatora dubrovačke kulturne prošlosti, a u njoj posebno knjiže­vnosti, dosad u tančine poznate samo tankom sloju akademskih specijalista, a malom broju zaljubljenika u književnost, i to, uglavnom, samo preko njenih vrhova. Biće to jedno od klasičnih dela srpske književne istoriografije i spomenik srpske nauke o knji­ževnosti trajne vrednosti. Biće to knjiga koja ne stari.

 

(Obrazloženje nagrade

za knjigu „Istorija dubrova­čke književnosti“)

[/restrictedarea]